Koliko je težak san

Naslov jedne pesmice Gvida Tartalje iz mog detinjstva je glasio tako. Naravno, nisam o pesmici htela. Naslov mi se nametnuo sam . Iz prostog razloga zato što me je to pitanje mučilo odavno.

Ne sanjam kad spavam. Retko. U životu ako izbrojim snove –sanjane, možda jedva desetak. Ružni, uglavnom, teški. Tačnije, kažu da svi uvek sanjaju , ali se ne sećaju. Dobro , onda se ne sećam. I na pitanje iz naslova , odgovor bi na osnovu sećanja na tih par sanjanih  bio- jako težak je san, pretežak.

Sanjam ja, ali budna. Ima jedna strana reč za to- daydreaming, što bi mi rekli- sanajrenje, tu sam stručnjak, jer uživam u tome. Ipak, ni to nije tema.

Pitanje : koliko je težak san se nametnulo, posle poslednjeg sanjanog sna. Poslednjeg, kojeg se ( po naučnicima ) sećam. Jer, nije bio težak, buđenje je bilo .

Lepo je što ne znaš da si u snu. Izgleda tako stvarno i moguće.

 

 Fotografija : glassrbije.org

Jutro , prolećno, okupano suncem na Carskoj bari. Kako znam da je proleće? Takva je boja neba, tako nežna zelena trava, tako mutnjikava voda, iza skele, ispred koje sam. Ne vidim sebe, naravno. Jer ja gledam.Kako znam da je baš to mesto ( tamo, naprimer, nema skela, koliko znam). Između mene mislim ,  i skele ( ta skela sad shvatam je bila nekad davno između Starog i Novog Bečeja-u vreme mog detinjstva-samo je uskočila u ovu priču bez najave)  smeši se Puta ( otkud on u mom snu, verovatno slika-logika-posledica), jer on dođe kao zaštitni znak Carske bare.

I tako prolećno jutro, Puta, iza skela i voda, u daljini preleću rode. Na skeli, na stolici na rasklapanje, onoj kamperskoj, lepoj, sa naslonima za ruke, sedi stariji čovek, ozarenog, nasmejanog lica.Gledam me, blagonaklono, u očima čitam pitanje, očekivanje, šeretsko, kao poziv na avanturu. Sad shvatam da ustvari ja vidim ceo ambijent kao fotografiju, kao zaustavljeni kadar u vremenu. Srećna sam, htedoh nešto da kažem, ili pitam, čovek sa šeširom ( Krokodil Dandi stila) kao da mi nešto pokazuje. Treba li da krenemo nekud, u vožnju? Čekaju mene, ja verovatno fotografišem baš taj momenat, presrećna što se konačno desio... Sedi lepi sa sedim zaliscima na još dobrano tamnoj kosi, gospodin se osmehuje, mirno očekujući da priđem, voli da gleda kad mi ispuni davnu želju, pa se ja radujem kao dete,  pa taj zaverenički pogled prepoznajem dobro. Lice sveže i zdrave boje, bez obzira na godine, i ta sjajna iskra u oku starog mahera.

                                         Fotografija: Photo by Natasa

Glas, neprijatan i glasan, sa isto takvom rečenicom (radiš li ti danas, zaspala si, a alarm ti je zvonio) prekida taj prelepi uhvaćeni momenat. Skačem iz postelje, lakne mi kad vidim da je tek 6.25, samo dvadesetak minuta sam se uspavala,vremena imam dovoljno,  glas odlazi prvi na posao, a ja ostajem na ivici kreveta polu sanjiva, polu zbunjena.

U spavaćoj sobi, u neko, ipak sunčano predprolećno jutro, na ivici kreveta, sedim i ridam. Prvi mart je danas. Ovog jutra je tačno godina dana od kada je otišao zauvek sedi gospodin. Takav kakav u snu beše, takvog najviše volim da ga pamtim.

Carska bara, moje i njegovo omiljeno mesto u okolini, i vožnja koju planirasmo nekoliko godina, a nismo je odvozali, zajedno. Uvek je bilo nešto, kućne obaveze, loše vreme, ostatak porodice, koji i nije baš zainteresovan, i nije razumeo našu želju za gubljenjem vremena, kako se neko lepo izrazio.U najboljem slučaju, stigli smo do Sibile, restorana na obali, na carsku riblju čorbu.Sa carem- carski.

San ume bude težak. Ipak, nekada je buđenje mnogo teže. Teško toliko, da ti buđenje, osim sećanja na san donese i sećanje na neke davno zaboravljene pesmice iz detinjstva.