Kraj je marta 2010. Žurim ka cenrtu previše obučena za temperaturu koja je , naprasno, iznenadila i ljude i samo proleće. Prepodnevno sunce pecka i prodire kroz moje crne naočare.Gomila ljudskih mrava se kreće u svim pravcima, stapa se, sudara, meša i nestaje.
Fotografija : Photo by Natasa ( 2013)
Radnja na uglu i pogled na izlog. Trgnem se. Pa to nije radnja, to je banka! Već godinama je to banka.Odakle taj osećaj, kao deja vu , skoro gledanje i prepoznavanje stvari koje u njemu stoje? Vidim čak i natpis koji prolaznike obaveštava o popustima i do 40% ,na zimsku garderobu.Vidim kaput tamno-zeleno-maslinaste boje, koju volim. Ogronma , neobična kragna, lepi dugmići, blago strukiran, zvonast, dugačak, zaista neobičan kroj, a opet ne preterano upadljiv. Baš onako kako ja volim.
Odjednom znam. Kraj marta jeste, ali je godina 1991. Mala , ne posebno istaknuta radnjica i ja zagledana u zeleni kaput, koji bi mi baš pristajao, sad kad sam "odrasla " i zaposlena. Imam čak 22 godine, radim u butiku, pripremam se za administrativnog radnika, jedne od prvih privatnih firmi, ehej! Možda bi konačno trebala da iz garderobe izbacim omiljene mi zvoncare, i moj naj-naj-naj draži "đubretarac ", čizme sa resama do peta i sve te sitnice koje uz moje poimanje dobrog oblačenja idu.
Svaki pomen te 1991.godine me vraća u ono vreme, srećnu zimu i nestrećno proleće. Nesrećno po zemlju u kojoj živim, nesrećnu po mene lično.To je godina kada je počeo raspad mog univerzuma, a ja to još nisam znala.
Ipak izlog te male radnje, iz marta pomenute godine, još mi je u glavi.Stojim i zurim u izlog sa kaputom, a sunce polako obasjava taj deo centra. Umesto da požurim na posao, ja stojim i zurim u nešto što ne postoji!
Tog marta 1991. sam videla kaput u izlogu. Danas i dalje visi u mom ormanu, retko ga obučem, ali nekako mi se od njega ne odvaja.Žurim ka tastaturi računara, da zabeležim sećanje. Na radiju , baš eto sada, peva Žak Brel , za mene , "Natali", a slova kreću sama od sebe.
Vidim kaput i sebe kako žurim do majčine kancelarije u centru.Da joj kažem da sam sada ja zaposlena žena, da sam konačno odrasla ( kako sam samo pogrešila!!) , da želim taj kaput i da idemo da zajedno pogledamo. Tamo je bio i moj brat. Poslom, pa navratio. Svo troje krećemo u lov na kaput.Trgovkinja pomalo zbunjena, nema baš mnogo kupaca, vadi kaput iz izloga ( jedini je ) i ja se momentalno uvlačim u njega i paradiram po radnji, kao prava gospođica , pred velikim ogledalom.Saliven, slažemo se , uzimamo ga sigurno i to odmah. Trgovkinja , sad već opuštenija komentariše kako ima jedan izuzetan muški sivi dugi kaput, rađen po modelu Kardenovih kaputa, zaista izuzetan, ali neprodat zbog dužine, ali bi mladom čoveku sa nama pristajao sigurno.
Naravno da mu je pristajao. Sa svojih 198 cm i malo preko 70 kg, sa dvadeset godina, širokih ramena, i još uvek dečački lepog lica, a gosposkog držanja, u tome kaputu, njemu skoro do peta, bio je prelep! Tamno sivi kaput do gležnjeva, njegov nonšalantan hod u kaubojkama, ručno rađenim, savršeno zlato njegove kose, i vragolasta iskra u različak plavim očima, naginje sa ka zadivljenoj trgovkinji i pita, imaju li šešir za ovakvog godpodina....Uz dva kaputa i malo ljubomore, napuštamo radnju.Naime, trgovkinja je pitala mamu kako to da sin toliko liči na nju, a ćerka skoro uopšte? A ja , guskica, malo se uvredila, jer to je moja mama, njemu je tetka! Međutim dok ulazimo u prodavnicu šešira "Begej", prekoputa, ne bi li zaista potražili šešir za njega, pa ga gledam onako lepog, viskog i plavog, kao proba šešire, sva ljutnja me prolazi. Kažem mu šta sam mislila i tražim poljubac, kao potvrdu da mi je oprošteno. Moj brat. Moj prelepi brat, Beli moj, kako su ga neki zvali....
Bio je mart 1991.Kako sam mogla znati, ni sanjati u košmaru, da ću tu lepotu gledati još samo dva meseca?Nikakve najave, nikavog predznaka, da upozore , da pripreme dušu za tragedije koje dolaze brzinom svetlosti. Ničeg da najavi opasnost koja je već pred vratima, i koja će nas pogoditi jačinom i brzinom , kojom ni ne slutimo, a koja će promeniti sve. Nikad ništa više u mom životu neće biti isto. U mnogim životima, doduše.
Ovaj sunčani martovski dan me naterao da zapišem ovo. Da isplačem, ako se još isplakati išta može. Da ovekovečim , da ne bude zaboravljeno, kao da može biti. Zaboraviti neću nikad..Preboleti neću nikad. Ali , kad mene ne bude, želim da neko zna tu tužnu priču jedne neproživljene mladosti. Jedne lepote , prekinute na startu. Živi smo dok nas pamte. Ja njega pamtim. Ali želim da još neko zapamti. Da se njega seti.Bar jedna osoba posle mene da pamti, i prenese još nekom. Da potraje priča, kada on nije sreće imao da potraje.
Fotografija mog sina : Photo by Natasa ( 2012)
Pričam mom sinu često, prvo jer je moj, a drugo jer me neodoljivo, svojom bojom kose i očiju, ne likom, podseća na mog brata.Deca su mala, ali rastu. Priču ponovim ponekad.Priču o čoveku, mladiću,, kojeg nikad nije upoznao, a koji bi mu ujak bio. Ime mog brata sina moga asocira samo na ime urezano na spomeniku na Temišvarskom groblju, sa slikom nekog lepog plavog momka. Nadam se samo da će pamtiti.
Ovo je priča za mog brata. Malog batu. Velikog druga i zaštitnika. Moju sreću, moju muku, moju ljubav izgubljenu u nekom davnom vremenu. U godini istoj kad i rodnu zemlju izgubih.
Jednom ću je celu ispričati. Priču o egzlatiranoj princezi, kojoj je dobra vila donela maleno plavo biće i spustila ga u istu korpu , u kojoj je nekad i princeza spavala, dve i po godine pre toga . O priči koja je počela na Đurđic 1970. O jednom detinjstvu i odrastanju. Ovo je samo sunčani martovski dan vratio sećanje. Izazvalo je previše suza i emocija , to sećanje. Suze su lek. Neiskazivanje osećanja na trenutno adekvatan način može da bude pogubno po zdravlje. Znam, probala sam !
Zapisano 25.marta,
leta gospodnjeg 2010.
Radnja na uglu i pogled na izlog. Trgnem se. Pa to nije radnja, to je banka! Već godinama je to banka.Odakle taj osećaj, kao deja vu , skoro gledanje i prepoznavanje stvari koje u njemu stoje? Vidim čak i natpis koji prolaznike obaveštava o popustima i do 40% ,na zimsku garderobu.Vidim kaput tamno-zeleno-maslinaste boje, koju volim. Ogronma , neobična kragna, lepi dugmići, blago strukiran, zvonast, dugačak, zaista neobičan kroj, a opet ne preterano upadljiv. Baš onako kako ja volim.
Odjednom znam. Kraj marta jeste, ali je godina 1991. Mala , ne posebno istaknuta radnjica i ja zagledana u zeleni kaput, koji bi mi baš pristajao, sad kad sam "odrasla " i zaposlena. Imam čak 22 godine, radim u butiku, pripremam se za administrativnog radnika, jedne od prvih privatnih firmi, ehej! Možda bi konačno trebala da iz garderobe izbacim omiljene mi zvoncare, i moj naj-naj-naj draži "đubretarac ", čizme sa resama do peta i sve te sitnice koje uz moje poimanje dobrog oblačenja idu.
Svaki pomen te 1991.godine me vraća u ono vreme, srećnu zimu i nestrećno proleće. Nesrećno po zemlju u kojoj živim, nesrećnu po mene lično.To je godina kada je počeo raspad mog univerzuma, a ja to još nisam znala.
Ipak izlog te male radnje, iz marta pomenute godine, još mi je u glavi.Stojim i zurim u izlog sa kaputom, a sunce polako obasjava taj deo centra. Umesto da požurim na posao, ja stojim i zurim u nešto što ne postoji!
Tog marta 1991. sam videla kaput u izlogu. Danas i dalje visi u mom ormanu, retko ga obučem, ali nekako mi se od njega ne odvaja.Žurim ka tastaturi računara, da zabeležim sećanje. Na radiju , baš eto sada, peva Žak Brel , za mene , "Natali", a slova kreću sama od sebe.
Vidim kaput i sebe kako žurim do majčine kancelarije u centru.Da joj kažem da sam sada ja zaposlena žena, da sam konačno odrasla ( kako sam samo pogrešila!!) , da želim taj kaput i da idemo da zajedno pogledamo. Tamo je bio i moj brat. Poslom, pa navratio. Svo troje krećemo u lov na kaput.Trgovkinja pomalo zbunjena, nema baš mnogo kupaca, vadi kaput iz izloga ( jedini je ) i ja se momentalno uvlačim u njega i paradiram po radnji, kao prava gospođica , pred velikim ogledalom.Saliven, slažemo se , uzimamo ga sigurno i to odmah. Trgovkinja , sad već opuštenija komentariše kako ima jedan izuzetan muški sivi dugi kaput, rađen po modelu Kardenovih kaputa, zaista izuzetan, ali neprodat zbog dužine, ali bi mladom čoveku sa nama pristajao sigurno.
Naravno da mu je pristajao. Sa svojih 198 cm i malo preko 70 kg, sa dvadeset godina, širokih ramena, i još uvek dečački lepog lica, a gosposkog držanja, u tome kaputu, njemu skoro do peta, bio je prelep! Tamno sivi kaput do gležnjeva, njegov nonšalantan hod u kaubojkama, ručno rađenim, savršeno zlato njegove kose, i vragolasta iskra u različak plavim očima, naginje sa ka zadivljenoj trgovkinji i pita, imaju li šešir za ovakvog godpodina....Uz dva kaputa i malo ljubomore, napuštamo radnju.Naime, trgovkinja je pitala mamu kako to da sin toliko liči na nju, a ćerka skoro uopšte? A ja , guskica, malo se uvredila, jer to je moja mama, njemu je tetka! Međutim dok ulazimo u prodavnicu šešira "Begej", prekoputa, ne bi li zaista potražili šešir za njega, pa ga gledam onako lepog, viskog i plavog, kao proba šešire, sva ljutnja me prolazi. Kažem mu šta sam mislila i tražim poljubac, kao potvrdu da mi je oprošteno. Moj brat. Moj prelepi brat, Beli moj, kako su ga neki zvali....
Bio je mart 1991.Kako sam mogla znati, ni sanjati u košmaru, da ću tu lepotu gledati još samo dva meseca?Nikakve najave, nikavog predznaka, da upozore , da pripreme dušu za tragedije koje dolaze brzinom svetlosti. Ničeg da najavi opasnost koja je već pred vratima, i koja će nas pogoditi jačinom i brzinom , kojom ni ne slutimo, a koja će promeniti sve. Nikad ništa više u mom životu neće biti isto. U mnogim životima, doduše.
Ovaj sunčani martovski dan me naterao da zapišem ovo. Da isplačem, ako se još isplakati išta može. Da ovekovečim , da ne bude zaboravljeno, kao da može biti. Zaboraviti neću nikad..Preboleti neću nikad. Ali , kad mene ne bude, želim da neko zna tu tužnu priču jedne neproživljene mladosti. Jedne lepote , prekinute na startu. Živi smo dok nas pamte. Ja njega pamtim. Ali želim da još neko zapamti. Da se njega seti.Bar jedna osoba posle mene da pamti, i prenese još nekom. Da potraje priča, kada on nije sreće imao da potraje.
Pričam mom sinu često, prvo jer je moj, a drugo jer me neodoljivo, svojom bojom kose i očiju, ne likom, podseća na mog brata.Deca su mala, ali rastu. Priču ponovim ponekad.Priču o čoveku, mladiću,, kojeg nikad nije upoznao, a koji bi mu ujak bio. Ime mog brata sina moga asocira samo na ime urezano na spomeniku na Temišvarskom groblju, sa slikom nekog lepog plavog momka. Nadam se samo da će pamtiti.
Ovo je priča za mog brata. Malog batu. Velikog druga i zaštitnika. Moju sreću, moju muku, moju ljubav izgubljenu u nekom davnom vremenu. U godini istoj kad i rodnu zemlju izgubih.
Jednom ću je celu ispričati. Priču o egzlatiranoj princezi, kojoj je dobra vila donela maleno plavo biće i spustila ga u istu korpu , u kojoj je nekad i princeza spavala, dve i po godine pre toga . O priči koja je počela na Đurđic 1970. O jednom detinjstvu i odrastanju. Ovo je samo sunčani martovski dan vratio sećanje. Izazvalo je previše suza i emocija , to sećanje. Suze su lek. Neiskazivanje osećanja na trenutno adekvatan način može da bude pogubno po zdravlje. Znam, probala sam !
Zapisano 25.marta,
leta gospodnjeg 2010.
Нема коментара:
Постави коментар