Prijatno sunčano popodne danas, mada varljivo ( niska temperatura-još uvek je mart).
Krenula sam u laganu šetnju do obližnjeg parka da možda nađem još neki cvet, koji ovog proleća, tek počelog, nisam uslikala.
Odmah me oduševi nebo, oblaci ( dobro dosadna sam, ali ja volim da posmatram nebo i oblake, nalazim da su veličanstveni i opuštajući).
Naiđem , maltene na ulasku u parkić na bele...šta? Beličice? Jer kako se zovu ljubičice ako su bele? Viđala sam razne, od bledo roza, do toliko jako tamno ljubičastih da su skoro teget. Međutim ove su bele. Uslikam i njih. Nemam ih u kolekciji.
Stara zgrada na Šećerani, pored parka, oronula, ali sada je vidim celu, jer krošnje drveća još nisu olistale, pa ne zaklanjaju vidik. Kako je to morala biti lepa zgrada u zlatno doba razvoja šećerane u gradu! Tu je bio bioskop, nekad i restoran, jedno vreme bibliteka, a tu bogami i glasam, u blizini doduše, kad je glasanje. Ovekovečim je. Jer ovde sve nestaje. Odjednom, grad koji deluje tako isto, pažljivo posmatran kroz vizuru sećanja, otkriva mnoge nedostajuće objekte, mesta, naravno i ljude.
Pravim lagano jedan krug po parkiću, prvi ove godine.Neki pametni ljudi ( bogami u zavidnim godinama) u trenerkama trče. Jedan krug trče , drugi šetaju. Jednog ocenjujem kao šezdesetogodišnjaka, a za drugog, pa ili isto, ili je još stariji. Svaka čast ljudi.
Dve mace, očito iz obližnjih zgrada napeto posmatraju nešto i ne mrdaju. Ja posmatram njih. Rešenje uskoro stiže u vidu miroljubivog psa, koji nije pogledao ni u nakostrešene mace, a ni u mene.Ide svojim putem. Ove osluškuju. Mace mislim.
Graktanje vrana mi privlači pažnju, pa dižem pogled ka drvetu, na gore. Gnjezde se, pa su se nešto posvađale.Možda neko hoće na silu u tuđe gnjezdo.Liči na svađu. Pogled mi privlači purpur koji se nebom razliva. Beli meki oblaci najviše, pod njima sivi, namrgođeni ogroman neki, kišni možda, a pod njim lopta crveno-narandžasto-plamteće boje.Sunce je opet našlo najlepši moguči način za zalaženje. Prizor predivan. Lopta sunca , podseća na tigrovo oko, plamteće i divno.Želim to da fotografišem. Obavezno.
Preprečilo se granje odasvud. Nemam ni ugao ni pogled.Nemoguće.Napuštam park, misleći da ću sa parkinga bolje uspeti da vidim. Zaklanjaju ga zgrade, Sunce je nisko.Sada već skoro trčim ka velikoj , prometnoj ulici.Tek sa nje se ne vidi ništa , ni odsjaj veličanstveni.
Žurim, znam gde ću ga stići, gde ga obično stignem. U mojoj ulici, ili kod pruge.Ovaj put se ne da uhvatiti. Vidim prelepo kroz rešetkastu ogradu fabričke kapije, ali fotoaparat to ne vidi!
Ipak imam utisak ako požurim i skrenem u male ulice, stići ću ga. Promašaj. Ulice su niske,udubljene nekako pa i kuće obične , zaklanjaju vidik. Spakujem aparat i trčim ka Begeju, ka željezničkom mostu. Uhvatiću ja njega. Most iskrsava ispred mene, a purpur je opet negde daleko, preko Begeja.Penjem se klimavim gvozdenim stepeništem, pazim na daske, nesigurne izgledaju, stajem na sred mosta.Prekasno. Samo još vrh lopte viri iza kuća na prekoj obali, na Berberskom.
Ako siđem ka tamo, biće isto. Stojim na sred mosta. Jedan pokušaj, dva.Sekund tuge prolazi pri pogledu na okolinuDivan prizor šarenog neba koji se , sada već u sumrak, ocrtava na vodi. Prelepo za gledati. Mislim da su i fotke zaista lepo ispale. Divim se prizoru pred sobom još neko vreme.
Ili ova:
Zadovoljna krećem polako na svoju stranu mosta. U susret mi trči mališan. Tri godine? Četiri? Okreće se pa beži nazad. Uplaših se za dete samo na mostu.Zastaje, pa kroz rupu na ogradi proba da se provuče na prugu.Prilazim i polako mu govorim.Lepoto, nemoj na prugu, šta ako se zaglavi nogica, hajdemo polako dole, govorim detetu. Gleda me. Ne mrda. Prolazim pored njega i krećem stepenicama dole, na šta i on odjednom protrčava.Zove ga neki glas. Vidim čoveka koji trći ka mostu, kao i žemu dalje, koja gura kolica. Mali frajer je zbrisao.Dečija posla.
Moja lična potera za suncem je završena. Prilično sam zadovoljna rezultatom.Bez opčinjavajućeg "tigrovog oka", ali sa lepom kolekcijom raznih fotografija. Odavno se do mosta nisam šetala. Da li bih se i setila. Prošetalo me sunce. Hvala mu. I mostu, što mi je dao lepe ideje za fotografije i dobar pogled sa njegove klimave visine. Zahvalila sam mu se fotkom .
Ka kući idem drugim putem. Male ulice su uvek odličan izbor za šetnju.Prolazim pored , sada već propadajuće prazne nesrećne kuće. Preko puta nje još uvek stoji, sada zapušten ljubičasti bicikl, a na njoj ljubičasta tabla sa natpisom Lavanda. Iza bicikla, lavanda je krenula da raste. Tužna i nenegovana. Vlasnicu nisam lično znala. Opaka bolest odnese je. A kuća stoji i podseća na jedan život. I bicikl stoji. Nadam se da će naći nove vlasnike. Tužno je i za kuću i za lavandu, i za bicikl da su sada sami i napušteni.
Pošla sam u šetnju patkom, a završila u poteri za suncem. Našla sam svašta uz put osim samog kadra sunčane lopte. Ustvari vratila sam se sa suncem u očima, sa njegovim odsjajima u fotoaparatu. Još jače ubeđena da je život lep, čak i kad je surov. Sa sigurnošću da je priroda moćna i prelepa.
I sasvim sigurna da sam provela jedno izuzetno lepo popodne.
Nebo još ima tragove purpura otišlog sunca, čeka se noć da se spusti. Usput, u malim ulicama nađoh na lepi žbunić, koji takođe ove godine još nisam fotografisala. Zaista, čarobno popodne. Neka i veče i noć koji dolaze budu isto tako čarobni, purpurni i mirisni.
Sve fotografije : Photo by Natasa
Sada ću lepo ovo da zabeležim kao lični plus. Dan koji vredi.
Mislim da ću lepo spavati.
Krenula sam u laganu šetnju do obližnjeg parka da možda nađem još neki cvet, koji ovog proleća, tek počelog, nisam uslikala.
Odmah me oduševi nebo, oblaci ( dobro dosadna sam, ali ja volim da posmatram nebo i oblake, nalazim da su veličanstveni i opuštajući).
Naiđem , maltene na ulasku u parkić na bele...šta? Beličice? Jer kako se zovu ljubičice ako su bele? Viđala sam razne, od bledo roza, do toliko jako tamno ljubičastih da su skoro teget. Međutim ove su bele. Uslikam i njih. Nemam ih u kolekciji.
Stara zgrada na Šećerani, pored parka, oronula, ali sada je vidim celu, jer krošnje drveća još nisu olistale, pa ne zaklanjaju vidik. Kako je to morala biti lepa zgrada u zlatno doba razvoja šećerane u gradu! Tu je bio bioskop, nekad i restoran, jedno vreme bibliteka, a tu bogami i glasam, u blizini doduše, kad je glasanje. Ovekovečim je. Jer ovde sve nestaje. Odjednom, grad koji deluje tako isto, pažljivo posmatran kroz vizuru sećanja, otkriva mnoge nedostajuće objekte, mesta, naravno i ljude.
Pravim lagano jedan krug po parkiću, prvi ove godine.Neki pametni ljudi ( bogami u zavidnim godinama) u trenerkama trče. Jedan krug trče , drugi šetaju. Jednog ocenjujem kao šezdesetogodišnjaka, a za drugog, pa ili isto, ili je još stariji. Svaka čast ljudi.
Dve mace, očito iz obližnjih zgrada napeto posmatraju nešto i ne mrdaju. Ja posmatram njih. Rešenje uskoro stiže u vidu miroljubivog psa, koji nije pogledao ni u nakostrešene mace, a ni u mene.Ide svojim putem. Ove osluškuju. Mace mislim.
Preprečilo se granje odasvud. Nemam ni ugao ni pogled.Nemoguće.Napuštam park, misleći da ću sa parkinga bolje uspeti da vidim. Zaklanjaju ga zgrade, Sunce je nisko.Sada već skoro trčim ka velikoj , prometnoj ulici.Tek sa nje se ne vidi ništa , ni odsjaj veličanstveni.
Žurim, znam gde ću ga stići, gde ga obično stignem. U mojoj ulici, ili kod pruge.Ovaj put se ne da uhvatiti. Vidim prelepo kroz rešetkastu ogradu fabričke kapije, ali fotoaparat to ne vidi!
Ipak imam utisak ako požurim i skrenem u male ulice, stići ću ga. Promašaj. Ulice su niske,udubljene nekako pa i kuće obične , zaklanjaju vidik. Spakujem aparat i trčim ka Begeju, ka željezničkom mostu. Uhvatiću ja njega. Most iskrsava ispred mene, a purpur je opet negde daleko, preko Begeja.Penjem se klimavim gvozdenim stepeništem, pazim na daske, nesigurne izgledaju, stajem na sred mosta.Prekasno. Samo još vrh lopte viri iza kuća na prekoj obali, na Berberskom.
Ako siđem ka tamo, biće isto. Stojim na sred mosta. Jedan pokušaj, dva.Sekund tuge prolazi pri pogledu na okolinuDivan prizor šarenog neba koji se , sada već u sumrak, ocrtava na vodi. Prelepo za gledati. Mislim da su i fotke zaista lepo ispale. Divim se prizoru pred sobom još neko vreme.
I sasvim sigurna da sam provela jedno izuzetno lepo popodne.
Sve fotografije : Photo by Natasa
Sada ću lepo ovo da zabeležim kao lični plus. Dan koji vredi.
Mislim da ću lepo spavati.
Нема коментара:
Постави коментар