Slušam sebe,čitam sebe. Vidim-ispadoh ja neka retko religiozna, crkvena žena! Znam slave i običaje, šetam sa uživanjem kroz crkvenu portu, ponekad upalim sveće, dižem pogled ka zvoniku , kada se crkvena zvona oglase. Za zadušnice ako uspem na groblja idem.
Poznajem sebe. Nisam . Ne toliko koliko se čini. Verovatno te situacije bude u meni osećanja najjače, ta sećanja me prodrmaju a neizbežna su u tim prilikama.
Možda i okruženje tako utiče. Tri meseca šetam Gradnulicom. Tako se desilo.
Posebna priča je Gradnulica , kao što je svaki deo grada priča i celina za sebe.
Fotografija : Photo by Natasa
Opet su zadušnice. Opet je radna subota.
Kapela Svetog Rafaila otvorena. Unutra, u njenom miru stoje sveće, one najmanje. Uzeh pregršt.Pare samo ostaviš u posudi pored.Zapalim ih , napolju.Ljudi u tišini martovskog prepodneva dolaze, uzimaju sveće, pale ih, pomole se ili samo odćute trenutak i odlaze.
Primetila sam to i ranije, ali danas posebno primećujem da se deca prolazeći pored crkvene kapije prekrste. To sam videla samo ovde, na Gradnulici. Kada je lep dan pa šetkaju, još i nekako, ali cele zime sam ih gledala. U grupama dok idu ka školi, pojedinci koji trče jer kasne u smrznuta jutra, obavezno zastanu i prekrste se. Ne razmišljaju o tome. Navika. Toliko odudaranje od ostatka sveta.
Kao što rekoh radna mi je subota, kao i svaka u ovoj godini, do kasno popodne.Do groblja nikako ne mogu stići.Zato sam opet ukrala jednu pauzu, kad sam već u blizini, i iskoristila je da trknem preko, kroz portu do kapele i upalim sveće..Lep osećaj. Donese mir. Privremen možda ali preko potreban.
Fotografija: Photo by Natasa
Sunčan dan, malo duševnog mira, zaljubljeni golubovi na drvetu u porti, i eto razloga da lako izguraš dan, da ga čak i učiniš lepim i korisnim. Osećaj dana koji nema svrhu me boli.
Zatim činjenica da ću sa posla u kasno popodne, uz zalazak sunca produžiti , umesto ka kući, do mame. Čekaće me sa toplom omiljenom mi čorbom i milion sitnih pažnji, koje samo ona ume da mi priredi.Da mi upleša proteklu nedelju koja prolazi.Još jednu nedelju kojoj cilj i svrhu ne vidim. Ta subotnja popodnevami služe za punjenje baterija. Za razmišljanje.
Nije li vreme da zastanem, da stavim tačku.Da promenim kurs. Razmišljanja samo.
No u ovaj sunčani dan, sa mirisom sveća i tamjana, koji sam sa sobom ponela, moja duša je smirena. Ipak zadovoljna. Nisam stigla da obiđem one koji nedostaju, ali sam upalila sveće za njih. Uplaila sam i za nas , koji smo tu u ovom svetu kakav god bio, za ono najvažnije- za zdravlje, za ljubav prema bližnjima , i svemu živom.
Tako prolaze prve ovogodišnje zadušnice.
Slava onima kojih nema.
Život onima koji ostaju. Život se nastavlja. Vredi se boriti za svaki njegov trenutak, sa svim što donosi. Svaki je tren neponovljiv.
To je najbolja strana života- prolazi, a opet traje. Uvek drugačiji.
Poznajem sebe. Nisam . Ne toliko koliko se čini. Verovatno te situacije bude u meni osećanja najjače, ta sećanja me prodrmaju a neizbežna su u tim prilikama.
Možda i okruženje tako utiče. Tri meseca šetam Gradnulicom. Tako se desilo.
Posebna priča je Gradnulica , kao što je svaki deo grada priča i celina za sebe.
Opet su zadušnice. Opet je radna subota.
Kapela Svetog Rafaila otvorena. Unutra, u njenom miru stoje sveće, one najmanje. Uzeh pregršt.Pare samo ostaviš u posudi pored.Zapalim ih , napolju.Ljudi u tišini martovskog prepodneva dolaze, uzimaju sveće, pale ih, pomole se ili samo odćute trenutak i odlaze.
Primetila sam to i ranije, ali danas posebno primećujem da se deca prolazeći pored crkvene kapije prekrste. To sam videla samo ovde, na Gradnulici. Kada je lep dan pa šetkaju, još i nekako, ali cele zime sam ih gledala. U grupama dok idu ka školi, pojedinci koji trče jer kasne u smrznuta jutra, obavezno zastanu i prekrste se. Ne razmišljaju o tome. Navika. Toliko odudaranje od ostatka sveta.
Kao što rekoh radna mi je subota, kao i svaka u ovoj godini, do kasno popodne.Do groblja nikako ne mogu stići.Zato sam opet ukrala jednu pauzu, kad sam već u blizini, i iskoristila je da trknem preko, kroz portu do kapele i upalim sveće..Lep osećaj. Donese mir. Privremen možda ali preko potreban.
Sunčan dan, malo duševnog mira, zaljubljeni golubovi na drvetu u porti, i eto razloga da lako izguraš dan, da ga čak i učiniš lepim i korisnim. Osećaj dana koji nema svrhu me boli.
Zatim činjenica da ću sa posla u kasno popodne, uz zalazak sunca produžiti , umesto ka kući, do mame. Čekaće me sa toplom omiljenom mi čorbom i milion sitnih pažnji, koje samo ona ume da mi priredi.Da mi upleša proteklu nedelju koja prolazi.Još jednu nedelju kojoj cilj i svrhu ne vidim. Ta subotnja popodnevami služe za punjenje baterija. Za razmišljanje.
Nije li vreme da zastanem, da stavim tačku.Da promenim kurs. Razmišljanja samo.
No u ovaj sunčani dan, sa mirisom sveća i tamjana, koji sam sa sobom ponela, moja duša je smirena. Ipak zadovoljna. Nisam stigla da obiđem one koji nedostaju, ali sam upalila sveće za njih. Uplaila sam i za nas , koji smo tu u ovom svetu kakav god bio, za ono najvažnije- za zdravlje, za ljubav prema bližnjima , i svemu živom.
Tako prolaze prve ovogodišnje zadušnice.
Slava onima kojih nema.
Život onima koji ostaju. Život se nastavlja. Vredi se boriti za svaki njegov trenutak, sa svim što donosi. Svaki je tren neponovljiv.
To je najbolja strana života- prolazi, a opet traje. Uvek drugačiji.
Нема коментара:
Постави коментар