Posle skoro tri meseca prva slobodna subota.Razlog slobode baš nije blistav, ali sama činjenica da je slobodna subota je dovoljna.
Inače danas je kod katoličkih vernika Vrbica, ne znam kako je oni zovu.Po pravoslavnom kalendaru danas je Teodorova ili Todoraova subota. Kako god je zvali. Nisam znala to u momentu dešavanja, ali sad shvatam da ima razlike. Goleme.
Dan-dva pre subote bliskoj članici porodice zakazaše preglede kod lekara- baš za ovu subotu, na dežurstvo doktorovo. Zbog gospođinih godina i dva dugotrajnija pregleda, ljubazno osoblje joj izašlo u susret.Nije baš da imam mnogo sa tim, ali moram je ujutro dočekati iz sela, kafu sa njom popiti, popričati, objasniti da nije ništa bolno ni strašno( kako su meni objasnili da treba da uradim).Pomirila sam se još prethodno veče sa činjenicom da neću subotnje jutro prespavati, onako do osam-pola devet, već da ću opet da se vampirim.Činjenicu stoički prihvatila, da ne kvarim sebi osmišljenu subotu još više.
Otpratih dotičnu gospođu posle kafe , doteranu i smirenu. Krenem i ja da se spremam natenane, za šetnju kroz centar, malo okolnim putem, jer sam planirala još neke strvarčice da obavim. Imam vremena. Opušteno. Još samo tašnu da uzmem.
Ispade ceduljica. Na njoj lepo piše- subota , pre 11.30! U potpisu -moj obućar!Oh. Zaboravila sam. Svratim usput, to je u redu, ali da nosam jednu duboku čizmu u šetnju, kroz grad....
Ne, glupo je. Odem kod obućara, pokupim svoju čizmu i vratim se kući. Odložim ja na upražnjeno mesto, pored njenog para, i drugog para čizama, takođe mojih dubokih. Stojim , gledam i ne verujem. Imama TRI iste čizme! Pobogu, pa ja sam donela tuđu čizmu. Kao lopov. Koja je verovatnoća da neko popravlja kod istog obućara, čizme iste kao moj drugi par???
Sad već ozbiljno gledam u sat. Devet minuta do podne. Čovek u podne subotom zatvara. Bez reči, uz put i bez jakne, trčeći pokupim bicikl drugog člana porodice i odletim u pravcu obućara, sa sve čizmom u korpici bicikla. Tuđom.
Čovek srećom pije kafu sa komšijama, nije otišao, pa otvara, već zaključanu radnju i zamenimo čizme, uz obostrani smeh.Malo me bilo sramota, ali šta ću ? Ovaj put idem kući sa svojom, baš svojom čizmom.Hladno mi je. Od jurnjave sam se preznojala, a jaknu nisam obukla....
Zaduvana, sedam da odahnem. Vraćam dah, pijem vode, vraća mi se i raspoloženje.Popravim kosu, stavim minđuše, čujem se sa sinom, pa opet krenem.Do drugog ćoška.Eh, kad ti tako krene dan! Shvatam da mi je mobilni ostao u predsoblju dok sam se spremala da pođem. Dete će zvati. Okrenem se na peti-pa opet kući- pa po mobilni, jel?
Na pola puta ka centru grada raspoloženje mi se popravilo. Ponovo. Subota je Sve je u redu ( osim možda supruga-ostao je da stoji otvorenih usta kad sam se i treći put vratila ). Ugledam Fiat 1300. Pa to još postoji i voze se! Mi smo takvog, ali belog imali.
Fotografija : Photo by Natasa
Stižem u centar. Ulazim u Telenor. To je jedan od razloga zašto sam taj put izabrala. Ali- uvek ima neko ali. Jedan telefon je beznadežan slučaj, a u slučaju drugog mogu da mi pomognu krajem maja. Mami telefon trebao za juče! Eh.
Sad već ozbiljno namrštena žurno napuštam centar.Nije mi do šetnje. Ni do fotkanja.Koliko god da volim ovaj grad. Samo da svratim do "Boba" i pravac kod mame. Dušu od ove subote da odmorim.Idem ulicom koja se zove Obala i gledam izloge. Nove radnjice, promene neke , retko tuda pešice idem-uvek biram sa druge strane jezera.Lep izlog prodavnice sa ženskim rubljem. Zastajem, gledam vartomet boja i modela, osmehnem se trgovkinji koja je valjda očekivala da uđem ali produžavam dalje. Gledam preko puta zgradu Kapetanije. Oronula je, mogla bi se i ona malo adaptirati....ček, ček...pa prošla sam radnju gde sam htela da svratim.
I opet se okrećem, i vraćam nazad.Gledam male lokale šarenih izloga, pa opet stižem do one prodavnice rublja!? Zona sumraka. Gde je zlatara ( tačnije srebrara, jer zato tamo i idem) po imenu "Bob"?Gledam levo-desno. Podižem pogled i vidim limenu tablu, malo izbledelu- piše na njoj zlatara "Bob". Spustim pogled, a dole, da izvinete roze gaće??? Pa kad nesta radnjice. Tako slatko mesto i prijatna crna ženica, sa kojom se lepo ispričam. E, stvarno!
To je bilo dosta. Pala mi klapna.Šaljem mami poruku i brzinom vetra odlazim ka Bagljašu. Jurim kao da me jure Todorovski konji.
Fotografija: Photo by Natasa
( Inače kao zaštitni mural našeg grada-četir konja debela-nemaju veze sa onim drugim, već spomenutim konjima)
Bilo je skoro pola dva kad sam skoro bez daha, a sigurno bez i jednog celog nerva, stigla do mame. Kakav dan.
Zato postoje mame. Nasmejana, smirena, čeka me na vrhu stepeništa.U stanu mirišu moja omiljena jela, sprema lepe čašice, donosi "Gorki list". Mudrica. Kaže dobro je za želudac i kao aperitiv, a da proslavimo, što sam stigla, jer Todorovska subota zna svakakva da bude. Gledam je. Ne razumem .
I ne treba danas. Subota je. Divan dan. Zahvalna sam mami, danu, slobodi.Uskoro će mi i sin stići. Lepo subotnje popodne.
Ali znam ja mene.Čim stignem ovih dana do računara, ima da pronađem te konje i tog Todora.
Da vidim šta se to dešavalo.
Inače danas je kod katoličkih vernika Vrbica, ne znam kako je oni zovu.Po pravoslavnom kalendaru danas je Teodorova ili Todoraova subota. Kako god je zvali. Nisam znala to u momentu dešavanja, ali sad shvatam da ima razlike. Goleme.
Dan-dva pre subote bliskoj članici porodice zakazaše preglede kod lekara- baš za ovu subotu, na dežurstvo doktorovo. Zbog gospođinih godina i dva dugotrajnija pregleda, ljubazno osoblje joj izašlo u susret.Nije baš da imam mnogo sa tim, ali moram je ujutro dočekati iz sela, kafu sa njom popiti, popričati, objasniti da nije ništa bolno ni strašno( kako su meni objasnili da treba da uradim).Pomirila sam se još prethodno veče sa činjenicom da neću subotnje jutro prespavati, onako do osam-pola devet, već da ću opet da se vampirim.Činjenicu stoički prihvatila, da ne kvarim sebi osmišljenu subotu još više.
Otpratih dotičnu gospođu posle kafe , doteranu i smirenu. Krenem i ja da se spremam natenane, za šetnju kroz centar, malo okolnim putem, jer sam planirala još neke strvarčice da obavim. Imam vremena. Opušteno. Još samo tašnu da uzmem.
Ispade ceduljica. Na njoj lepo piše- subota , pre 11.30! U potpisu -moj obućar!Oh. Zaboravila sam. Svratim usput, to je u redu, ali da nosam jednu duboku čizmu u šetnju, kroz grad....
Ne, glupo je. Odem kod obućara, pokupim svoju čizmu i vratim se kući. Odložim ja na upražnjeno mesto, pored njenog para, i drugog para čizama, takođe mojih dubokih. Stojim , gledam i ne verujem. Imama TRI iste čizme! Pobogu, pa ja sam donela tuđu čizmu. Kao lopov. Koja je verovatnoća da neko popravlja kod istog obućara, čizme iste kao moj drugi par???
Sad već ozbiljno gledam u sat. Devet minuta do podne. Čovek u podne subotom zatvara. Bez reči, uz put i bez jakne, trčeći pokupim bicikl drugog člana porodice i odletim u pravcu obućara, sa sve čizmom u korpici bicikla. Tuđom.
Čovek srećom pije kafu sa komšijama, nije otišao, pa otvara, već zaključanu radnju i zamenimo čizme, uz obostrani smeh.Malo me bilo sramota, ali šta ću ? Ovaj put idem kući sa svojom, baš svojom čizmom.Hladno mi je. Od jurnjave sam se preznojala, a jaknu nisam obukla....
Zaduvana, sedam da odahnem. Vraćam dah, pijem vode, vraća mi se i raspoloženje.Popravim kosu, stavim minđuše, čujem se sa sinom, pa opet krenem.Do drugog ćoška.Eh, kad ti tako krene dan! Shvatam da mi je mobilni ostao u predsoblju dok sam se spremala da pođem. Dete će zvati. Okrenem se na peti-pa opet kući- pa po mobilni, jel?
Na pola puta ka centru grada raspoloženje mi se popravilo. Ponovo. Subota je Sve je u redu ( osim možda supruga-ostao je da stoji otvorenih usta kad sam se i treći put vratila ). Ugledam Fiat 1300. Pa to još postoji i voze se! Mi smo takvog, ali belog imali.
Stižem u centar. Ulazim u Telenor. To je jedan od razloga zašto sam taj put izabrala. Ali- uvek ima neko ali. Jedan telefon je beznadežan slučaj, a u slučaju drugog mogu da mi pomognu krajem maja. Mami telefon trebao za juče! Eh.
Sad već ozbiljno namrštena žurno napuštam centar.Nije mi do šetnje. Ni do fotkanja.Koliko god da volim ovaj grad. Samo da svratim do "Boba" i pravac kod mame. Dušu od ove subote da odmorim.Idem ulicom koja se zove Obala i gledam izloge. Nove radnjice, promene neke , retko tuda pešice idem-uvek biram sa druge strane jezera.Lep izlog prodavnice sa ženskim rubljem. Zastajem, gledam vartomet boja i modela, osmehnem se trgovkinji koja je valjda očekivala da uđem ali produžavam dalje. Gledam preko puta zgradu Kapetanije. Oronula je, mogla bi se i ona malo adaptirati....ček, ček...pa prošla sam radnju gde sam htela da svratim.
I opet se okrećem, i vraćam nazad.Gledam male lokale šarenih izloga, pa opet stižem do one prodavnice rublja!? Zona sumraka. Gde je zlatara ( tačnije srebrara, jer zato tamo i idem) po imenu "Bob"?Gledam levo-desno. Podižem pogled i vidim limenu tablu, malo izbledelu- piše na njoj zlatara "Bob". Spustim pogled, a dole, da izvinete roze gaće??? Pa kad nesta radnjice. Tako slatko mesto i prijatna crna ženica, sa kojom se lepo ispričam. E, stvarno!
To je bilo dosta. Pala mi klapna.Šaljem mami poruku i brzinom vetra odlazim ka Bagljašu. Jurim kao da me jure Todorovski konji.
( Inače kao zaštitni mural našeg grada-četir konja debela-nemaju veze sa onim drugim, već spomenutim konjima)
Bilo je skoro pola dva kad sam skoro bez daha, a sigurno bez i jednog celog nerva, stigla do mame. Kakav dan.
Zato postoje mame. Nasmejana, smirena, čeka me na vrhu stepeništa.U stanu mirišu moja omiljena jela, sprema lepe čašice, donosi "Gorki list". Mudrica. Kaže dobro je za želudac i kao aperitiv, a da proslavimo, što sam stigla, jer Todorovska subota zna svakakva da bude. Gledam je. Ne razumem .
I ne treba danas. Subota je. Divan dan. Zahvalna sam mami, danu, slobodi.Uskoro će mi i sin stići. Lepo subotnje popodne.
Ali znam ja mene.Čim stignem ovih dana do računara, ima da pronađem te konje i tog Todora.
Da vidim šta se to dešavalo.
Нема коментара:
Постави коментар