Neobično je citirati samu sebe. Mnogo, mnogo toga je isto i sada. Nešto se promenilo-na mnogo gore. Sve u svemu, uz dodatak nekih fotki, tekst ću preneti. Predug je znam. Da nije mojih čuvenih digresija stalo bi u deset rečenica. Ali tako je-kako je. Idemo:
17.mart 2010.
Kao da nekog i zanima šta ja imam da kažem.Kao da neko želi da sluša.Suludo vreme vuče za sobom i sulude ljude. Ljude mumije. Ljude bednike. Ljude sa osobinama koje su ispod svakog ljudskog dostojanstva.Mržnja, zavist, strahovi, licemerje, kriminal, sitni lopovluci, velike pljače, nagoni najnižih vrsta....Za otimanjem, za grabljenjem, za oduzimanjem, bilo čega, svega, pa i života.Glad ljudi. Stvarna glad nezaposlenih masa.Stalna glad malog čoveka za onim filmskim, televizijskim životom.Glad za onim što mediji serviraju kao normalan život. To većina ne može ni da zamisli, a ne da ostvari.Jaz između uglavnom nevrednih i malobrojnih koji imaju i miliona onih koji nemaju.
U svemu tome mi podižemo decu. Kakva će nam deca biti? U kakve će ljude odrasti? Da li će to biti mala čudovišta opsednuta materijalnim, bilo da je u pitanju hrana, kao najbanalnija, ali i najneophodnija, bilo da je firmirana garderoba, skupi lap-topovi, ajfoni i ajpodi, mini kompjuteri u vidu mobilnih telefona, pokrivenih svarovski kristalima, ili čak pravim dragim kamenjem?
Fotografija: womansday.com.au
Šljokice i sjaj, večna mladost i glamur, sjaj i magnetizam crvenog tepiha, koji je po meni u ovo vreme crven samo zato što je pocrveneo od srama. Zbog većine onih koji po njemu hodaju.
Nestaju životi i ljudi i okruženja u kojima sam ja nastala. Moj obožavani grad nije više onaj grad iz mojih sećanja. Sve teže doživljavam slike grada u kom sam rođena, jer je razrušen, zapušten , uništen urbanističkim planovima ludaka, ljudi bez mozga i osećaja za prostor, ukus i meru.
Sve više ljudi koje sam volela, kojima sam se divila i koji su uzor bili svako u svom domenu i umetnosti kojom su živeli- nestaje.Vreme ih odnosi. Prirodno je , znam, ali zastrašuje činjenica da njihova mesta nema ko da popuni.Ostaju zauvek prazna. Znala sam to odavno, još od dana kada je Branko Ćopić skočio sa mosta, kada je prerano otišao Mika Antić, kada je nestalo Danila Kiša i Miće Popovića. Njihovi tragovi, još uvek, i bogu hvala svetle za njima i nisu nestali sa njihovim fizičkim nepostojanjem.
Pre par dana nestade i Mome Kapora. Kao i ponos našeg voditeljstva Dušanka Kalanj, žena sa govorom, dikcijom, izgovorom i kulturom, koju ne bi dobili da pokupite sve voditelje sa svih milion televizija koliko ih sada imamo i stopite u jednu osobu.
Prošla godina je obeležena nestancima fenomena Majkla Džeksona, glumice Fare Foset, dragog mi Patrika Sveizija.
Prošle godine otišao je po meni jedini svetac ovih prostora, a da je živeo među nama , blagopočivši patrijarh Pavle.
U šta se pretvara ovaj naš grad, ova država ( koja li je po redu, više ni gde živim ne znam) ?
Neki klinci stasavaju u ljude.Prvi , iznikli iz dvadesetogodišnje krize. Prvi koji ne pamte ništa drugo, ni bolje.Najavljuju li bolje sutra, ili užas koji dolazi? Pitam se ponekad kako izgleda Apokalipsa. Ubijaju se ljudi u ratovima raznim, ubijaju se kriminalci, ubijaju urednike novina, "biznismene ", bez razlike. Pre neki dan je nekakav Filip Kapisoda ubio svoju devojku Kseniju Pajčin. Kakva god beše, bila je lepo stvorenje na pragu života. Sin mi raste, sve je veći. U ovakvoj sredini.U ovakvom svetu.
Centar , u rani jutro prazan, prazni i lokali na mnogima piše izdaju se.Starica sasvim običnog izgleda u Pink prolazu stoji u senci , dok ledeni vetar šiba i traži 10 dinara za hleb, dok druga , manje pristojnog izgleda, na očigled prolaznika , a na štetu sirote radnice u trafici, krade skupi šareni časopis. Da. Čekajući da kupim cigarete videla sam kako starica, koja za 20 dinara uplaćuje greb-greb lutriju, drugom rukom časopis "Sensa" od 200 dinara stavlja u torbu. Osećaj je grozan. Žao mi je starice, ali ne toliko kao one koja , prikrivena u prolazu, tihim glasom, stideći se , traži za hleb.Žao mi je devojke u trafici, koja će manjak ukradenih novina platiti od svoje ionako bedne plate.Zašto vidim takve stvari? Kako da postupim? Baka koja je uzela novine je možda samo bezobrazna.Ili je možda samo usamljena, možda želi samo malo šarene lepote, koju sebi ne može priuštiti, kao ni bolju odeću, jer jakna na njoj je ofucana, a kapa navučena jako na glavu, Delije na njoj piše, para se po šavovima. Pogledala me u oči. Sasvim mirno, pa polako, jer hramlje, produžila dalje.
Ona druga, to jest prva baka iz prolaza me muči.Ima bledo lice.Staru, crnu, ali urednu odeću. Uredno začešljanu sedu kosu ispod marame kojom je ogrnuta, jer ova naša košava nemilice šiba. Duša me boli. Drži se za zid.Oči su joj tužne.Pogled skrušen. Kolika li je nju muka naterala da u sedam ujutro iz senke traži za hleb? Pružila sam joj-i pobegla.
Nisam smela da priđem jako blizu. Da vidim, da osetim da li miriše na ljubičice?
Fotografija: penzija.rs
Podsetila me na moju baku, Majka sam je zvala, ona je uvek mirisala na ljubičice.Jednom kad je , verovatno mlada otkrila "Dalijinu" kremu, u teglici, od ljubičice, ako je i mazala nečim lice, to je bilo tom kremom. Ne zato što joj je krema bila potrebna. Njeno lice je bilo belo i čisto, skoro bez bora kao proculan, obrubljen srebrnim ramom njene kose, skupljene u mali punđerak na potiljku. Kad joj se približim, ona je mirisala. Na ljubičice. Njena lepa koža i kosa, mekša i nežnija nego što očekuješ od prvenstveno paorske, mada gradske žene, išibane vetrovima , radom i životom. Božiji dar. Takva je božija žena i bila.Nesebično, vredno stvorenje, nežno i puno razumevanja. Zato ja volim ljubičice. Miris njihov nežni. Kao Majka.Majka je mirisala kao ljubičice i sada meni ljubičice mirišu kao Majka. Miris mi vrati nju, i sve lepote, Božiće i Uskrse, Svetog Nikolu, Duhove i pletenje venčića od trave, pletenje ivandanskih venčića, miris kokica na šporetu, slatke vasilice. Svi gladni koji traže hranu, vrate mi nju, jer svakog je nahranila. Uvek. Tek posle je pitala ko su i kojim dobrom dolaze
Kad je poljubim u obraz ( što nije volela, bake ljube decu u kosicu, a deca ne ljube bake), zamirišu ljubičice, na usnama ukus kreme, ona se kao ljuti, pa se onda site napričamo....
Fotografija : Photo by Natasa
Kriza je ogromna. Da li ćemo kroz mrak i maglu nazreti tunel, i možda neko svetlo na kraju tunela? Ili da se okrenemo sećanjima, i u pričama davnih dana pronađemo snagu?
Znam da prošlost ne treba vraćati.Ali prisetiti se vremena kada je živela moja Majka, ili njena majka Maca, ili bar vremena kad se rodila moja mama.Šta su te žene pregurale i izdržale! Treba mi njihova mudrost, njihova snaga, energija tih moćnih žena koje su obeležile moj život. Jer, po majčinoj liniji, žene su bile jači pol. One su sačuvale kuće i porodice, znanja i tajne. Zbog njih postojim i ja. Nisam valjda povukla gene na tatin deo familije, mekušan i neizdržljiv, sa večitim žalopojkama, koji su mahom sebi ali i okolini poprilično otežavali dane ?
Istresla sam sve iz sebe. Lakše mi je. Samo još da se ugrejem, jer su mi se smrzli prsti. I da proverim usta koja me peckaju. Već su stigle alergije i oticanja? Idem, do ogledala da proverim. Da li izgledam normalno, ili kao neka od ovih ludača koja stavlja botoks na usne. Meni ga priroda dala. U vidu alergija.
Zabeleženo 17.marta,
leta gospodnjeg 2010. godine
17.mart 2010.
Kao da nekog i zanima šta ja imam da kažem.Kao da neko želi da sluša.Suludo vreme vuče za sobom i sulude ljude. Ljude mumije. Ljude bednike. Ljude sa osobinama koje su ispod svakog ljudskog dostojanstva.Mržnja, zavist, strahovi, licemerje, kriminal, sitni lopovluci, velike pljače, nagoni najnižih vrsta....Za otimanjem, za grabljenjem, za oduzimanjem, bilo čega, svega, pa i života.Glad ljudi. Stvarna glad nezaposlenih masa.Stalna glad malog čoveka za onim filmskim, televizijskim životom.Glad za onim što mediji serviraju kao normalan život. To većina ne može ni da zamisli, a ne da ostvari.Jaz između uglavnom nevrednih i malobrojnih koji imaju i miliona onih koji nemaju.
U svemu tome mi podižemo decu. Kakva će nam deca biti? U kakve će ljude odrasti? Da li će to biti mala čudovišta opsednuta materijalnim, bilo da je u pitanju hrana, kao najbanalnija, ali i najneophodnija, bilo da je firmirana garderoba, skupi lap-topovi, ajfoni i ajpodi, mini kompjuteri u vidu mobilnih telefona, pokrivenih svarovski kristalima, ili čak pravim dragim kamenjem?
Šljokice i sjaj, večna mladost i glamur, sjaj i magnetizam crvenog tepiha, koji je po meni u ovo vreme crven samo zato što je pocrveneo od srama. Zbog većine onih koji po njemu hodaju.
Nestaju životi i ljudi i okruženja u kojima sam ja nastala. Moj obožavani grad nije više onaj grad iz mojih sećanja. Sve teže doživljavam slike grada u kom sam rođena, jer je razrušen, zapušten , uništen urbanističkim planovima ludaka, ljudi bez mozga i osećaja za prostor, ukus i meru.
Sve više ljudi koje sam volela, kojima sam se divila i koji su uzor bili svako u svom domenu i umetnosti kojom su živeli- nestaje.Vreme ih odnosi. Prirodno je , znam, ali zastrašuje činjenica da njihova mesta nema ko da popuni.Ostaju zauvek prazna. Znala sam to odavno, još od dana kada je Branko Ćopić skočio sa mosta, kada je prerano otišao Mika Antić, kada je nestalo Danila Kiša i Miće Popovića. Njihovi tragovi, još uvek, i bogu hvala svetle za njima i nisu nestali sa njihovim fizičkim nepostojanjem.
Pre par dana nestade i Mome Kapora. Kao i ponos našeg voditeljstva Dušanka Kalanj, žena sa govorom, dikcijom, izgovorom i kulturom, koju ne bi dobili da pokupite sve voditelje sa svih milion televizija koliko ih sada imamo i stopite u jednu osobu.
Prošla godina je obeležena nestancima fenomena Majkla Džeksona, glumice Fare Foset, dragog mi Patrika Sveizija.
Prošle godine otišao je po meni jedini svetac ovih prostora, a da je živeo među nama , blagopočivši patrijarh Pavle.
U šta se pretvara ovaj naš grad, ova država ( koja li je po redu, više ni gde živim ne znam) ?
Neki klinci stasavaju u ljude.Prvi , iznikli iz dvadesetogodišnje krize. Prvi koji ne pamte ništa drugo, ni bolje.Najavljuju li bolje sutra, ili užas koji dolazi? Pitam se ponekad kako izgleda Apokalipsa. Ubijaju se ljudi u ratovima raznim, ubijaju se kriminalci, ubijaju urednike novina, "biznismene ", bez razlike. Pre neki dan je nekakav Filip Kapisoda ubio svoju devojku Kseniju Pajčin. Kakva god beše, bila je lepo stvorenje na pragu života. Sin mi raste, sve je veći. U ovakvoj sredini.U ovakvom svetu.
Centar , u rani jutro prazan, prazni i lokali na mnogima piše izdaju se.Starica sasvim običnog izgleda u Pink prolazu stoji u senci , dok ledeni vetar šiba i traži 10 dinara za hleb, dok druga , manje pristojnog izgleda, na očigled prolaznika , a na štetu sirote radnice u trafici, krade skupi šareni časopis. Da. Čekajući da kupim cigarete videla sam kako starica, koja za 20 dinara uplaćuje greb-greb lutriju, drugom rukom časopis "Sensa" od 200 dinara stavlja u torbu. Osećaj je grozan. Žao mi je starice, ali ne toliko kao one koja , prikrivena u prolazu, tihim glasom, stideći se , traži za hleb.Žao mi je devojke u trafici, koja će manjak ukradenih novina platiti od svoje ionako bedne plate.Zašto vidim takve stvari? Kako da postupim? Baka koja je uzela novine je možda samo bezobrazna.Ili je možda samo usamljena, možda želi samo malo šarene lepote, koju sebi ne može priuštiti, kao ni bolju odeću, jer jakna na njoj je ofucana, a kapa navučena jako na glavu, Delije na njoj piše, para se po šavovima. Pogledala me u oči. Sasvim mirno, pa polako, jer hramlje, produžila dalje.
Ona druga, to jest prva baka iz prolaza me muči.Ima bledo lice.Staru, crnu, ali urednu odeću. Uredno začešljanu sedu kosu ispod marame kojom je ogrnuta, jer ova naša košava nemilice šiba. Duša me boli. Drži se za zid.Oči su joj tužne.Pogled skrušen. Kolika li je nju muka naterala da u sedam ujutro iz senke traži za hleb? Pružila sam joj-i pobegla.
Nisam smela da priđem jako blizu. Da vidim, da osetim da li miriše na ljubičice?
Podsetila me na moju baku, Majka sam je zvala, ona je uvek mirisala na ljubičice.Jednom kad je , verovatno mlada otkrila "Dalijinu" kremu, u teglici, od ljubičice, ako je i mazala nečim lice, to je bilo tom kremom. Ne zato što joj je krema bila potrebna. Njeno lice je bilo belo i čisto, skoro bez bora kao proculan, obrubljen srebrnim ramom njene kose, skupljene u mali punđerak na potiljku. Kad joj se približim, ona je mirisala. Na ljubičice. Njena lepa koža i kosa, mekša i nežnija nego što očekuješ od prvenstveno paorske, mada gradske žene, išibane vetrovima , radom i životom. Božiji dar. Takva je božija žena i bila.Nesebično, vredno stvorenje, nežno i puno razumevanja. Zato ja volim ljubičice. Miris njihov nežni. Kao Majka.Majka je mirisala kao ljubičice i sada meni ljubičice mirišu kao Majka. Miris mi vrati nju, i sve lepote, Božiće i Uskrse, Svetog Nikolu, Duhove i pletenje venčića od trave, pletenje ivandanskih venčića, miris kokica na šporetu, slatke vasilice. Svi gladni koji traže hranu, vrate mi nju, jer svakog je nahranila. Uvek. Tek posle je pitala ko su i kojim dobrom dolaze
Kad je poljubim u obraz ( što nije volela, bake ljube decu u kosicu, a deca ne ljube bake), zamirišu ljubičice, na usnama ukus kreme, ona se kao ljuti, pa se onda site napričamo....
Kriza je ogromna. Da li ćemo kroz mrak i maglu nazreti tunel, i možda neko svetlo na kraju tunela? Ili da se okrenemo sećanjima, i u pričama davnih dana pronađemo snagu?
Znam da prošlost ne treba vraćati.Ali prisetiti se vremena kada je živela moja Majka, ili njena majka Maca, ili bar vremena kad se rodila moja mama.Šta su te žene pregurale i izdržale! Treba mi njihova mudrost, njihova snaga, energija tih moćnih žena koje su obeležile moj život. Jer, po majčinoj liniji, žene su bile jači pol. One su sačuvale kuće i porodice, znanja i tajne. Zbog njih postojim i ja. Nisam valjda povukla gene na tatin deo familije, mekušan i neizdržljiv, sa večitim žalopojkama, koji su mahom sebi ali i okolini poprilično otežavali dane ?
Istresla sam sve iz sebe. Lakše mi je. Samo još da se ugrejem, jer su mi se smrzli prsti. I da proverim usta koja me peckaju. Već su stigle alergije i oticanja? Idem, do ogledala da proverim. Da li izgledam normalno, ili kao neka od ovih ludača koja stavlja botoks na usne. Meni ga priroda dala. U vidu alergija.
Zabeleženo 17.marta,
leta gospodnjeg 2010. godine
Нема коментара:
Постави коментар