Odjednom se čitav svet nekom greškom sveo na: mora se...izdrži... nema izbora. Pritisci sa svih strana -pritiskaju. Mozak. Dušu. Sve je pod pritiskom. Kao parni lonac, ali nigde izduvnog ventila. Doduše, konstukcijom su predviđeni ti ventili, da ne bi eksplodirali ljudi i lonci , ali ovi koji su u mojoj blizini su falični- nigde ventila.Roba sa greškom. Nema ventil. Da zapišti, kad proključa. Da ispusti, kao paru sve negativno i loše, pa makar na kratko. Kad pritisak nestane, padaju poklopci, padaju maske, ljudi se ponovo rađaju. Iz sopstvenog pepela.
Fotografija srećne žene koja ima svoj ventil : www.efikasnost.com
Zato uporno tražim svoj ventil. Nađem po neki, zalutali, stavim ga na mesto, ali posle kratkog predaha, utvrdim da ne radi. Jednom, dvaput. Polovno je polovno, ili je već istrošeno, ili je od nekog drugog modela. O tome se zna i priča godinama. Neki uspevaju da se odupru , nalaze načine. Uspevala sam i ja ranije. Uspem i sad ponekad, ali pritisci su sve veći, i tokom godina izdržavanja, snaga kojom se odupirem se istrošila, a slabo nalazim zamene.Ovo moje pisanije je jedan od njih, tih ventila, ali sam otkrila, kad je pritisak prevelik, da mi ne dozvoljava ni da otvorim stranicu, a kamoli nešto da napišem. Pritisak je takođe-čudo.
Neki dan sam išla na razgovor za posao. Nije moja "struka". Probala sam. Ostala sam iznenađena ljudima koji su intervijue vodili i onima koji su se tamo prijavili, kao i ja. Sakupili se toliko različiti ljudi, a našli veoma brzo zajednički jezik. Umesto pritiska ( kao obično na razgovorima za posao) , stvorila se prijateljska i topla atmosfera. Uhvatila sam sebe, sedim sasvim opušteno na stolici u to preveče, i razgovaram i odgovaram, i osećam se sjajno. Kao normalna osoba, kao čovek, a ne kao roba ili potrošni materijal.Sigurna da posao neću dobiti, ne zbog bogznakojih razloga, već, prosto, jako puno prijavljenih, i extra kvalifikovanih za to što se traži.Nimalo nesrećna. Probala sam. I otkrila da postoje normalni ljudi , i poslodavci. Neverovatna činjenica, posle pakla u kojem sam trenutno. Raspoložena kao što u ovoj godini još nisam bila, tako sam i došla kući.
Objavih (šta mi je to trebalo?) status o svom iskustvu, na nezaobilaznom fejsu, čisto da kažem da i to postoji, da se ljudi bolje osećaju. Dragi prijatelji su poželeli da me uteše, da mi kažu da ne budem crna,možda ću dobiti ipak taj posao, svega par njih je shvatilo šta je cilj statusa bio.
Možda ne znaju da od decembra radim u preduzeću,za koje je moj interni naziv Horor. Neprijavljena, radno vreme od osam , pa dok ne padneš, plata negarantovana. U momentu kad mi je posao trebao, tamo su me oberučke primili. Ja sam "uplivala", što kažu. Za par dana sam shvatila u šta, ali moja moralna obaveza i shvatanje dogovora, kao i činjenica da mi posao treba, nisu mi dali da odustanem. Za koji dan se to završava, nadam se.Februar se bliži kraju. U mom pozivu, ovo su najstresniji meseci u godini. Ipak, posao sam preuzela, pa ga , hvala bogu i završavam, kao neku malu celinu. Čak, dobila sam , jednom, nešto što se skoro može platom nazvati. Samo mi dođe krivo što osećam moralnu obavezu prema nekom ko ne zna ni tu reč, a kamoli njeno značenje. Nekom ko otima, dajem dobrovoljno dva-tri meseca života. Bukvalno. Zato, paralelno , tražim odstupnicu. Otud i onaj razgovor, u nekom drugom pozivu. Jer ovog mog mi je posle dvadesetčetiri godine dosta, pogotovo posle ova dva i po meseca.
Kada dođem sa tog posla, jačina zombi faze zavisi od toga da li je šest, sedam, osam uveče, u stanju sam jedino da popijem kafu i malo se bavim slikicama i igricama. Slušam muziku, glasno. Slušalice , naravno. Da ne ometam ostatak porodice svojim turbulencijama, i da ih ne smaram horor pričama iz horor preduzeća. Koje je upakovano u prelepu staklenu kutiju, sa sve mašnom. Za naivne.
Još pod utiskom početka godine, i velikog gubitka za sve ljubitelje muzike, često se vraćam Bouviju. Par pesama vrtim . Jedna posebno prija mom stanju, jer ga opisuje, a ipak popravlja. Pride spaja u sebi odličnu muziku, dobar povod, istinit tekst , pripada nekom koga sam mnogo volela, a pevaju je neki drugi koje isto jako volim. Dobitna kombinacija. Kad priznaš, lakše je. Priznajem , pod pritiskom sam. Ko priznaje, olakšava sebi. Tada je na pola puta do rešenja. Moje se , bar delom , nazire. Do tada, da uživamo. Nemam još mnogo vremena, pogledah u sat. Deset je najkasnije vreme kad idem da spavam. Jer , u Hororu nema subote, vikenda. Ujutro, opet, od osam, pa dokle god...još koji dan. Zato da ne gnjavim više, još malo da uživam u sjajnom duetu, i tekstu. Pevam sa njima. Under Pressure.
Zahvaljujem se : derci luiza Gobbi, što je posavljen ovaj video na You Tube , naš nasušni.
Kao i www.azlyrics. com , odakle sam tekst uzela. Uživajte, ja hoću.
"Under Pressure"
Pressure pushing down on me
Pressing down on you, no man ask for
Under pressure that burns a building down
Splits a family in two
Puts people on streets
It's the terror of knowing
What this world is about
Watching some good friends
Screaming, "Let me out!"
Tomorrow gets me higher
Pressure on people - people on streets
Chippin' around, kick my brains 'round the floor
These are the days - it never rains but it pours
People on streets - people on streets
It's the terror of knowing
What this world is about
Watching some good friends
Screaming, "Let me out!"
Tomorrow gets me higher, higher, higher...
Pressure on people - people on streets
Turned away from it all like a blind man
Sat on a fence but it don't work
Keep coming up with love but it's so slashed and torn
Why, why, why?
Love
Insanity laughs under pressure we're cracking
Can't we give ourselves one more chance?
Why can't we give love that one more chance?
Why can't we give love, give love, give love, give love, give love, give love, give love, give love?..
'Cause love's such an old-fashioned word
And love dares you to care for
The people on the edge of the night
And love dares you to change our way of
Caring about ourselves
This is our last dance
This is our last dance
This is ourselves
Under pressure
Under pressure
Pressure
Fotografija: www.getholistichealth.com
Pucketanje prstima, dok se sluša i peva- obavezno!
Crna maska oko očiju- samo za mene. Haljinu ćemo nabaviti ili napraviti.
Laku noć.
Zato uporno tražim svoj ventil. Nađem po neki, zalutali, stavim ga na mesto, ali posle kratkog predaha, utvrdim da ne radi. Jednom, dvaput. Polovno je polovno, ili je već istrošeno, ili je od nekog drugog modela. O tome se zna i priča godinama. Neki uspevaju da se odupru , nalaze načine. Uspevala sam i ja ranije. Uspem i sad ponekad, ali pritisci su sve veći, i tokom godina izdržavanja, snaga kojom se odupirem se istrošila, a slabo nalazim zamene.Ovo moje pisanije je jedan od njih, tih ventila, ali sam otkrila, kad je pritisak prevelik, da mi ne dozvoljava ni da otvorim stranicu, a kamoli nešto da napišem. Pritisak je takođe-čudo.
Neki dan sam išla na razgovor za posao. Nije moja "struka". Probala sam. Ostala sam iznenađena ljudima koji su intervijue vodili i onima koji su se tamo prijavili, kao i ja. Sakupili se toliko različiti ljudi, a našli veoma brzo zajednički jezik. Umesto pritiska ( kao obično na razgovorima za posao) , stvorila se prijateljska i topla atmosfera. Uhvatila sam sebe, sedim sasvim opušteno na stolici u to preveče, i razgovaram i odgovaram, i osećam se sjajno. Kao normalna osoba, kao čovek, a ne kao roba ili potrošni materijal.Sigurna da posao neću dobiti, ne zbog bogznakojih razloga, već, prosto, jako puno prijavljenih, i extra kvalifikovanih za to što se traži.Nimalo nesrećna. Probala sam. I otkrila da postoje normalni ljudi , i poslodavci. Neverovatna činjenica, posle pakla u kojem sam trenutno. Raspoložena kao što u ovoj godini još nisam bila, tako sam i došla kući.
Objavih (šta mi je to trebalo?) status o svom iskustvu, na nezaobilaznom fejsu, čisto da kažem da i to postoji, da se ljudi bolje osećaju. Dragi prijatelji su poželeli da me uteše, da mi kažu da ne budem crna,možda ću dobiti ipak taj posao, svega par njih je shvatilo šta je cilj statusa bio.
Možda ne znaju da od decembra radim u preduzeću,za koje je moj interni naziv Horor. Neprijavljena, radno vreme od osam , pa dok ne padneš, plata negarantovana. U momentu kad mi je posao trebao, tamo su me oberučke primili. Ja sam "uplivala", što kažu. Za par dana sam shvatila u šta, ali moja moralna obaveza i shvatanje dogovora, kao i činjenica da mi posao treba, nisu mi dali da odustanem. Za koji dan se to završava, nadam se.Februar se bliži kraju. U mom pozivu, ovo su najstresniji meseci u godini. Ipak, posao sam preuzela, pa ga , hvala bogu i završavam, kao neku malu celinu. Čak, dobila sam , jednom, nešto što se skoro može platom nazvati. Samo mi dođe krivo što osećam moralnu obavezu prema nekom ko ne zna ni tu reč, a kamoli njeno značenje. Nekom ko otima, dajem dobrovoljno dva-tri meseca života. Bukvalno. Zato, paralelno , tražim odstupnicu. Otud i onaj razgovor, u nekom drugom pozivu. Jer ovog mog mi je posle dvadesetčetiri godine dosta, pogotovo posle ova dva i po meseca.
Kada dođem sa tog posla, jačina zombi faze zavisi od toga da li je šest, sedam, osam uveče, u stanju sam jedino da popijem kafu i malo se bavim slikicama i igricama. Slušam muziku, glasno. Slušalice , naravno. Da ne ometam ostatak porodice svojim turbulencijama, i da ih ne smaram horor pričama iz horor preduzeća. Koje je upakovano u prelepu staklenu kutiju, sa sve mašnom. Za naivne.
Još pod utiskom početka godine, i velikog gubitka za sve ljubitelje muzike, često se vraćam Bouviju. Par pesama vrtim . Jedna posebno prija mom stanju, jer ga opisuje, a ipak popravlja. Pride spaja u sebi odličnu muziku, dobar povod, istinit tekst , pripada nekom koga sam mnogo volela, a pevaju je neki drugi koje isto jako volim. Dobitna kombinacija. Kad priznaš, lakše je. Priznajem , pod pritiskom sam. Ko priznaje, olakšava sebi. Tada je na pola puta do rešenja. Moje se , bar delom , nazire. Do tada, da uživamo. Nemam još mnogo vremena, pogledah u sat. Deset je najkasnije vreme kad idem da spavam. Jer , u Hororu nema subote, vikenda. Ujutro, opet, od osam, pa dokle god...još koji dan. Zato da ne gnjavim više, još malo da uživam u sjajnom duetu, i tekstu. Pevam sa njima. Under Pressure.
Zahvaljujem se : derci luiza Gobbi, što je posavljen ovaj video na You Tube , naš nasušni.
Kao i www.azlyrics. com , odakle sam tekst uzela. Uživajte, ja hoću.
"Under Pressure"
Pressure pushing down on me
Pressing down on you, no man ask for
Under pressure that burns a building down
Splits a family in two
Puts people on streets
It's the terror of knowing
What this world is about
Watching some good friends
Screaming, "Let me out!"
Tomorrow gets me higher
Pressure on people - people on streets
Chippin' around, kick my brains 'round the floor
These are the days - it never rains but it pours
People on streets - people on streets
It's the terror of knowing
What this world is about
Watching some good friends
Screaming, "Let me out!"
Tomorrow gets me higher, higher, higher...
Pressure on people - people on streets
Turned away from it all like a blind man
Sat on a fence but it don't work
Keep coming up with love but it's so slashed and torn
Why, why, why?
Love
Insanity laughs under pressure we're cracking
Can't we give ourselves one more chance?
Why can't we give love that one more chance?
Why can't we give love, give love, give love, give love, give love, give love, give love, give love?..
'Cause love's such an old-fashioned word
And love dares you to care for
The people on the edge of the night
And love dares you to change our way of
Caring about ourselves
This is our last dance
This is our last dance
This is ourselves
Under pressure
Under pressure
Pressure
Fotografija: www.getholistichealth.com
Pucketanje prstima, dok se sluša i peva- obavezno!
Crna maska oko očiju- samo za mene. Haljinu ćemo nabaviti ili napraviti.
Laku noć.
Нема коментара:
Постави коментар