Čuveno pitanje koje svako dete sebi postavi, i to više puta tokom odrastanja. Stalno sam maštala i razmišljala. Dve stvari su iskakale, nešto se menjalo ili dodavalo...ali previdiš, kad si mala devojčica. Ne shvatiš. Dok ne porasteš.
Fotografija: Istock-medium-free
Danas sam pisala o Srbiji u vreme Stefana Prvovenčanog Nemanjića. Pre par nedelja naučila mnogo o šinto religiji, novembra sam pisala tekst o gradnji piramida, zvanične i nezvanične teorije i njihovo poređenje. Prethodnih godina sam radila novinski članak, a kasnije i pano u vidu novina, o Dositeju Obradoviću. Pored mog seminarskog rada o caru Jovanu Nenadu, mnogi su prvi put saznali da je uopšte postojao. Odradila sam i panoe o nekoliko zemalja, najdraži su mi bili Italija, Francuska i Brazil. Ekološke teme sam obrađivala često, od Dana voda planete Zemlje, do očuvanja kišnih šuma Amazonije. Sa pojedinačnim nabrajanjem ugroženih vrsta. Uz kuvanje, posao, pranje i peglanje, šetnje i razne sportske aktivnosti, učestvovala sam u konkursima Crvenog krsta-uglavnom svojim pesmama ( prvograđena mi je jedna) i sastavima, a u slobodno vreme sam se bavila crtanjem i slikanjem. Od tušem rađenog klupčeta vunice, od perspektive gradskih ulica, do fokusa, slobodnom tehnikom, svakodnevnih predmeta. Pano Poljske za Evropsko selo, manifestaciju našeg grada, radila sam posebno pažljivo. Maketa vulkana ( koji zaista izbacuje nešto-kao lavu) napravila sam zaista izuzetno, uz pomoć gipsa, pelena , sode bikarbone ,fena i prehrambene boje, uz pomoć tempera i laka za drvo- možda nije dobar redosled....Svejedno , maketa je nošena na čak tri Noći istraživača. Moj Mars od balona i gipsa, još stoji u geografskom kabinetu, a ogrlica od vunice i kristalizovanog plavog kamena krasi vitrinu hemijskog kabineta.
Večernje slobodne sate sam koristila za čitanje.Ponavljanje davno pročitanog. "Orlovi rano lete", "Dečaci Pavlove ulice", "Bela Griva", "Knjiga o džungli", i milioni ciklusa i podciklusa epskih, lirskih i dodolskih narodnih pesama, kao i serijali pesama o majci. Čitala sam Desanku, recitovala Ršuma, sa zadovoljstvom pravila performans od Antićevih pesama.
Mislite da sam poludela. Čime se bavi ova žena? Koje je to zanimanje? Ili neko pogađa?
Šta ću biti kad porastem- to je ozbiljno pitanje i izbor. Samo jedan previd mi se desio, iz prostog razloga što sam bila mala. Postoji jedna titula, jedno zvanje i pozicija, volonterska , bez plate i bez radnog vremena, bez penzije i bez kraja, večna titula, koju većina žena ponese u životu, a ipak niko to ne računa u profesiju-pošto ono to i nije , već opredeljenje, sudbina, odluka..kako god.
To o čemu nisam razmišljala kao o zanimanju, najvredniji je životni status, najodgovornija pozicija i najveća sreća. Pored ostalog, ja sam Majka!
Kad bi pitao neku devojčicu šta će biti kad poraste, da li bi jedna od hiljadu, rekla -majka?!
Majka je neko te voli, ko te je rodio i brine o tebi. To nije posao. A ipak...više je od svega.
Fotografija: telegraf.rs
Baš na današnji dan, i nekako baš u ovo vreme, petnaestog februara, pre petnaest godina, zbunjena i užurbana, stoti put sam proveravala koferče i pomoćne kese, da li je sve na mestu..a bilo je, mesec dana pre....Ponovo sam pitala kako radi mala sprava, koju sam dobila tri dana ranije-mobilni telefon, moj prvi ( koji ipak nisam ponela- ne verujući da to ičemu služi, nego sam uzela Halo-telefonsku karticu!).
Pročitala sam sva uputstva:ako ti pukne vodenjak, smireno uzmi stvari, istuširaj se, možeš čak i kafu popiti, bez panike se uputi u pratnji nekoga ka bolnici.Sedamo u auto, moja mama i ja nazad, suprug vozi. Dosta ružna zgrada porodilišta ( stara zgrada, srušena je februara 2015.) deluje pomalo depresivno, kao i vreme, kišno i oblačno, sa ispadima sunca ( ne liči na zimu).
Fotografija : Ilovezr.com ( nije bila baš u tako sređenom stanju tada)
Ljubazna , plavokosa doktorica me pažljivo sasluša, uze pod ruku i osmehnu se mojima: neka oni sada pođu, neće to biti dugo, javiće novosti, sve je u redu. Majci oči pune suza. Odlaze. Prvi put osećam nešto nalik na strah od nepoznatog, dok se penjem dosta ružnim stepeništem. Gornji sprat , sa rešetkastom ogradom, koja se iza nas zaključa, povećava nelagodnost. Idem gornjim hodnikom, ka nekoj prostoriji...ka čemu idem...ne znam. Na ptaznik Sretenje pošla sam u sustret biću koje će obeležiti moj život.
Išla sam u susret nejneverovatnijoj noći moga života. U susret životu, novom i stvarnom, u susret sudbini.U susret čudu. Idem tamo da upoznam jednog velikog dečaka, kako je ultrazvuk najavio.Bio je 15.februar, šest, pola sedam popodne. Dosta posle ponoći, tačnije posle jedan sat, već u novom danu prvi put ću videti i čuti novo biće , koje je do malo pre bilo ja, deo mene. Zvuči neverovatno, iako znam da decu ne donose rode, a ne rastu ni u kupusu. Ja se delim na dva bića. Sada sam pola ja, pola on. Ili smo oboje celi, ali neraskidivo povezani, čudom rođenja ! Kako su moćni zakoni prirode.Kakva čuda se dešavaju. Tek tada zaista verujem.
Zato kad čujem kako devojčice maštaju šta će biti kad porastu , nasmešim se, i poželim da im kažem. Istinu. Da šta god da budu-po profesiji, ako se kockice slože i odluke budu donesene, uz blagoslov prirode, one će uvek biti više od toga za šta su se školovale.
Nešto važnije, lepše, odgovornije i večno.
Biće majke.
Danas sam pisala o Srbiji u vreme Stefana Prvovenčanog Nemanjića. Pre par nedelja naučila mnogo o šinto religiji, novembra sam pisala tekst o gradnji piramida, zvanične i nezvanične teorije i njihovo poređenje. Prethodnih godina sam radila novinski članak, a kasnije i pano u vidu novina, o Dositeju Obradoviću. Pored mog seminarskog rada o caru Jovanu Nenadu, mnogi su prvi put saznali da je uopšte postojao. Odradila sam i panoe o nekoliko zemalja, najdraži su mi bili Italija, Francuska i Brazil. Ekološke teme sam obrađivala često, od Dana voda planete Zemlje, do očuvanja kišnih šuma Amazonije. Sa pojedinačnim nabrajanjem ugroženih vrsta. Uz kuvanje, posao, pranje i peglanje, šetnje i razne sportske aktivnosti, učestvovala sam u konkursima Crvenog krsta-uglavnom svojim pesmama ( prvograđena mi je jedna) i sastavima, a u slobodno vreme sam se bavila crtanjem i slikanjem. Od tušem rađenog klupčeta vunice, od perspektive gradskih ulica, do fokusa, slobodnom tehnikom, svakodnevnih predmeta. Pano Poljske za Evropsko selo, manifestaciju našeg grada, radila sam posebno pažljivo. Maketa vulkana ( koji zaista izbacuje nešto-kao lavu) napravila sam zaista izuzetno, uz pomoć gipsa, pelena , sode bikarbone ,fena i prehrambene boje, uz pomoć tempera i laka za drvo- možda nije dobar redosled....Svejedno , maketa je nošena na čak tri Noći istraživača. Moj Mars od balona i gipsa, još stoji u geografskom kabinetu, a ogrlica od vunice i kristalizovanog plavog kamena krasi vitrinu hemijskog kabineta.
Večernje slobodne sate sam koristila za čitanje.Ponavljanje davno pročitanog. "Orlovi rano lete", "Dečaci Pavlove ulice", "Bela Griva", "Knjiga o džungli", i milioni ciklusa i podciklusa epskih, lirskih i dodolskih narodnih pesama, kao i serijali pesama o majci. Čitala sam Desanku, recitovala Ršuma, sa zadovoljstvom pravila performans od Antićevih pesama.
Mislite da sam poludela. Čime se bavi ova žena? Koje je to zanimanje? Ili neko pogađa?
Šta ću biti kad porastem- to je ozbiljno pitanje i izbor. Samo jedan previd mi se desio, iz prostog razloga što sam bila mala. Postoji jedna titula, jedno zvanje i pozicija, volonterska , bez plate i bez radnog vremena, bez penzije i bez kraja, večna titula, koju većina žena ponese u životu, a ipak niko to ne računa u profesiju-pošto ono to i nije , već opredeljenje, sudbina, odluka..kako god.
To o čemu nisam razmišljala kao o zanimanju, najvredniji je životni status, najodgovornija pozicija i najveća sreća. Pored ostalog, ja sam Majka!
Kad bi pitao neku devojčicu šta će biti kad poraste, da li bi jedna od hiljadu, rekla -majka?!
Majka je neko te voli, ko te je rodio i brine o tebi. To nije posao. A ipak...više je od svega.
Baš na današnji dan, i nekako baš u ovo vreme, petnaestog februara, pre petnaest godina, zbunjena i užurbana, stoti put sam proveravala koferče i pomoćne kese, da li je sve na mestu..a bilo je, mesec dana pre....Ponovo sam pitala kako radi mala sprava, koju sam dobila tri dana ranije-mobilni telefon, moj prvi ( koji ipak nisam ponela- ne verujući da to ičemu služi, nego sam uzela Halo-telefonsku karticu!).
Pročitala sam sva uputstva:ako ti pukne vodenjak, smireno uzmi stvari, istuširaj se, možeš čak i kafu popiti, bez panike se uputi u pratnji nekoga ka bolnici.Sedamo u auto, moja mama i ja nazad, suprug vozi. Dosta ružna zgrada porodilišta ( stara zgrada, srušena je februara 2015.) deluje pomalo depresivno, kao i vreme, kišno i oblačno, sa ispadima sunca ( ne liči na zimu).
Ljubazna , plavokosa doktorica me pažljivo sasluša, uze pod ruku i osmehnu se mojima: neka oni sada pođu, neće to biti dugo, javiće novosti, sve je u redu. Majci oči pune suza. Odlaze. Prvi put osećam nešto nalik na strah od nepoznatog, dok se penjem dosta ružnim stepeništem. Gornji sprat , sa rešetkastom ogradom, koja se iza nas zaključa, povećava nelagodnost. Idem gornjim hodnikom, ka nekoj prostoriji...ka čemu idem...ne znam. Na ptaznik Sretenje pošla sam u sustret biću koje će obeležiti moj život.
Išla sam u susret nejneverovatnijoj noći moga života. U susret životu, novom i stvarnom, u susret sudbini.U susret čudu. Idem tamo da upoznam jednog velikog dečaka, kako je ultrazvuk najavio.Bio je 15.februar, šest, pola sedam popodne. Dosta posle ponoći, tačnije posle jedan sat, već u novom danu prvi put ću videti i čuti novo biće , koje je do malo pre bilo ja, deo mene. Zvuči neverovatno, iako znam da decu ne donose rode, a ne rastu ni u kupusu. Ja se delim na dva bića. Sada sam pola ja, pola on. Ili smo oboje celi, ali neraskidivo povezani, čudom rođenja ! Kako su moćni zakoni prirode.Kakva čuda se dešavaju. Tek tada zaista verujem.
Zato kad čujem kako devojčice maštaju šta će biti kad porastu , nasmešim se, i poželim da im kažem. Istinu. Da šta god da budu-po profesiji, ako se kockice slože i odluke budu donesene, uz blagoslov prirode, one će uvek biti više od toga za šta su se školovale.
Nešto važnije, lepše, odgovornije i večno.
Biće majke.
Нема коментара:
Постави коментар