Danas je dan posvećen Svetom Simeonu Pravednom, svetitelju , zaštitniku dece.Po njemu je svoje crkveno ime uzeo i Stefan Nemanja, kada se zamonašio.
Zato kažemo da je danas i dan Svetog Simeona Mirotočivog, Stefana Nemanje, osnivača srpske dinastje Nemanjića. Koja slučajnost je da smo neki dan pisali o vremenu njegovom.
Slučajnost koja dokazuje da - nema slučajnosti.
Pre tačno petnaest godina , u prvim satima tog 16.februara, upoznala sam maleno biće-sada skoro čoveka, koji je zauvek promenio i obeležio moj život. Mog sina.
Zima je bila, baš kao i ove godine, svakakva i nikakva.Temperature visoke za obično hladni februar, česte kiše i sivi dani.Vreme koje pogoduje razvoju raznih viroza i gripa, tako da tog jutra, našeg prvog jutra, bolnicu zatvaraju za posete, na nedelju dana, tačnije osam dana. Niko nije mogao do nas , ali ni mi nismo mogli izaći, tako ranjivi i novi u spoljni svet.
Prva noć je bila borbena i teška, ne toliko za moju tek rođenu bebu, koliko za mene. Mutni slajdovi te noći i sada mi nekad dođu u sećanja. Potpuno slomljena, jedva svesna sveta oko sebe,više slutim nego što vidim osmehe žena u belom i nešto maleno roze -žuto u njihovim rukama. Pogled mutan, kroz polusvest čujem samo glas plavokose doktorice: gubi puls, pritisak pada, gubimo je, približite aparate. Babica , mudra žena, samo dobacuje: dodajte mi malenog, i prislanja ga pored mene. Osećaj toplog malog bića pored mog lica, vraća mi snagu, otvaram oči, u čudu gledajući.Izleće iz mene pitanje, jedva čujno:šta to ima na glavi? Smeh oko mene. Pa kosu ima, majka, rodila si Bitlsa, šiške do nosa i kosa žuta, ne plava -žuta...čupavac jedan...promeniće se ona, brzo...Plava doktorica odahnula, puls se normalizovao, pritisak takođe , a ja zaljubljeno gledam u malenog dečaka, kojeg upravo kupaju nedaleko od mene, kao igračku....sećanje nestaje.Tu mi fali parče filma, do sunčanog dana koji je svanuo konačno.
Popodne me smeštaju u sobu , u kojoj ću , zajedno sa MOJIM SINOM ( kako je ta rečenica zvonila u mojoj glavi) provesti narednih osam dana, zahvaljujući bebi-frendli programu, gde su pored kreveta majki i kreveci beba.Tada donose paketić,umotan u plavo ćebence, vezano u mašnicu, belom trakom, kao poklon. Ima li većeg poklona od ovog? Nema!
Tako smo dobili priliku da se upoznamo, nasamo, čitavih osam dana-samo on i ja. Neću lagati - sve te dane i sate u njima sam provela gledajući, na svom krevetu ( nisam ga baš spuštala u kolevku, taj korak od kreveta mi se činio predalek) to čudo, moje čudo, nikad viđeno. To milo roze lice,žuta kosica koja viri ispod kapice, prstići kojima nesvesno mrda, mali kao delići grisina.Ta spakovana džomba mi je zauvek ukrala srce, da bude njegovo, koliko god mu bude potrebno. Kakvo oduševlejnje, kad se paketić razmotao, pa vire minijaturne nogice, stopala toliko malena, da mi na dlan stanu, oba.Oči plave, koje me još ne vide, ali se glavica okreće na moju stranu na najmanji zvuk ili uzdah koji ispustim.
Dolazak kući, bake i deke, tetke i ostali, koji danas svojataju moju bebu dolaze da ga vide. Ipak ja imam prednost, tih osam dana, samo mojih, samo njegovih, naših. I još jedan rođendan da slavim. Uz njegov i svoj-drugi, tako mi reče doktorica.
Kasno shvatam da tih prvih dana nemamo mnogo zajedničkih fotografija. On je do prvog rođendana imao preko trista izrađenih fotografija, ali sada znam da se na njima najmanje nalazim ja kraj njega. Ipak, ima ih. Ova mutna i vetrovita iz jedne od prvih šetnji mi je posebno draga, razlog ne znam. Znam da volim da ga slikam. Stalno.Još uvek.
Jedva dočekani dani lepšeg vremena, da izađemo iz kuće, da se šetamo. Prvo ga nosam i jedva čekam da pođemo u , posle tradicionalne , maratonske šetnje u kolicima.Spavanje na kašikicu, pelena do plafona, gugutanja po cele noći, deljenja jastuka- neopisivo, ako i sami to niste prošli.Vreme leti. Znamo to. Tako brzo smo počeli da sedimo, da jurimo u hodalici, da izgovaramo slogove i reči, da padamo, da samostalno stojimo. Njegovo beskrajno oduševlejnje svim okruglim strvarima( balonima, loptama) je prosto zarazno, imamo kutije pune lopti, od malenih do onih velikih, kao za pilates. Zlatno plava kosa raste pa dobija lokne, izbijaju prvi zubići, a mi se smejemo i uživamo. Jer sve nam je prvo. Prvi Uskrs za njega, i moj sa njim, prvi moj rođendan, koji slavimo zajedno, prva nova godina, ukrasi i jelke dobijaju nove dimenzije, a kamare igračaka rastu do plafona.
Prvi kupljeni teksas za malog godpodina, i prve ciciban cipelice. Držimo se za jedan prst, dok učimo da hodamo. Na moju radost , Deda Mraz ga ne plaši, već ponosno pozira, uz obavezni balon.Industrija balona, pogotovo helijumskih je verovatno procvetala naredniih pet godina!
Gledam ga stalno kao dar sa neba, kao čudo. Prosto ne verujući da je najlepša beba na planeti baš moja. Znam , verovatno mislite da preterujem. Po meni, ne. Ja lepšeg dečaka videla nisam. Pre njega bila sam ubeđena da su samo bebe-devojčice lepe. Sad znam da je najlepši moj mali princ, moj plavooki , plavokosi živi lutak. Koji je tako brzo porastao. Brzinom svetlosti, prvi rođendan, drugi, polazak u vrtić, početak treniranja mačevanja ( uticaj silnih bajki i crtanih filmova sa vitezovima je uradio svoje), i dok si trepnuo, eto i dana za pregled za upis u školu! Tako malucan i plav, tako mršav i bebast, nije mi nikako bilo jasno. Kad se to pre desilo.
Psiholozi kažu, dete je zrelo, a ja nekako osećam, pa to je beba, još malo da bude beba. No vreme ide, i mi se eto odjednom spremamo za prvi razred. Torba veća od njega, on zbunjen novom sredinom , i drugim krajem grada( tada smo se preselili) , ali ipak ide napred. Uz smeh čujem od učiteljice, da je tražio, pred prvo slikanje u školi, da fotograf sačeka da se on očešlja!
Ako sam do tada mislila da vreme leti, prevarila sam se. Sve izgleda kao juče da je bilo, osnovna škola je prošla, sad smo srednjoškolci Kada je vreme prošlo- ne znam..sve je nekako stalo u treptaj oka. Prohujalo, proletelo. Pitam se sada sve češće, nisam li trebala naći još više vremena, tih ranih godina, da budem sa njim. Možda da nisam radila, bar do njegove treće ili četvrte godine, da se sita nauživam te lepote. Jer, tu smo i sad , stalno, ali osećam da više nije samo moj, naš- porodično blago naše. Sad su njemu važne neke druge stvari.
Moj sin. Uvek će biti centar mog sveta.
Ali sad je njegov red da pravi svoj, lični svet.Počinje da kreira polako svoj život. Ima u tom životu mesta i za roditelje, ali sve manje. Nisu to još godine kad znaš koliko znači majka i otac, koliko znači bezuslovna ljubav i sve ono što ti ljudi za tebe čine.
Želim mu samo da bude srećan, kojim god putem da krene.
I negde, potajno, želim da pamti, bar neke od momenata, koje smo proživeli zajedno . Lutkarske predstave subotom pre podne, upoznavanje sa muzejima i zoo-vrtovima, letovanja, i učenja plivanja. Noći muzeja i puštanje zmajeva, vožnje biciklom , kićenja jelke, pisanja sastava i pravljenja panoa, i čitanja lektira na glas ( stranu on, stranu ja ) i bekonačno gledanje po sto puta Knige o Džungli, Kralja Davida i Kung Fu Pande, sličica i pokemona. Bar neke od tih sitnih stvari, koje meni tako puno znače jer su provedene upravo sa njim, samo zbog njega.
Jedino što još mogu da dodam: srećan ti sine rođedan.
Znaj da je majka uvek tu. Makar da tinejdžerima mame služe samo kao neizbežna smetnja.
Srećan ti rođendan, najveća ljubavi moja.
Srećan nam rođendan.
Zato kažemo da je danas i dan Svetog Simeona Mirotočivog, Stefana Nemanje, osnivača srpske dinastje Nemanjića. Koja slučajnost je da smo neki dan pisali o vremenu njegovom.
Slučajnost koja dokazuje da - nema slučajnosti.
Pre tačno petnaest godina , u prvim satima tog 16.februara, upoznala sam maleno biće-sada skoro čoveka, koji je zauvek promenio i obeležio moj život. Mog sina.
Zima je bila, baš kao i ove godine, svakakva i nikakva.Temperature visoke za obično hladni februar, česte kiše i sivi dani.Vreme koje pogoduje razvoju raznih viroza i gripa, tako da tog jutra, našeg prvog jutra, bolnicu zatvaraju za posete, na nedelju dana, tačnije osam dana. Niko nije mogao do nas , ali ni mi nismo mogli izaći, tako ranjivi i novi u spoljni svet.
Prva noć je bila borbena i teška, ne toliko za moju tek rođenu bebu, koliko za mene. Mutni slajdovi te noći i sada mi nekad dođu u sećanja. Potpuno slomljena, jedva svesna sveta oko sebe,više slutim nego što vidim osmehe žena u belom i nešto maleno roze -žuto u njihovim rukama. Pogled mutan, kroz polusvest čujem samo glas plavokose doktorice: gubi puls, pritisak pada, gubimo je, približite aparate. Babica , mudra žena, samo dobacuje: dodajte mi malenog, i prislanja ga pored mene. Osećaj toplog malog bića pored mog lica, vraća mi snagu, otvaram oči, u čudu gledajući.Izleće iz mene pitanje, jedva čujno:šta to ima na glavi? Smeh oko mene. Pa kosu ima, majka, rodila si Bitlsa, šiške do nosa i kosa žuta, ne plava -žuta...čupavac jedan...promeniće se ona, brzo...Plava doktorica odahnula, puls se normalizovao, pritisak takođe , a ja zaljubljeno gledam u malenog dečaka, kojeg upravo kupaju nedaleko od mene, kao igračku....sećanje nestaje.Tu mi fali parče filma, do sunčanog dana koji je svanuo konačno.
Popodne me smeštaju u sobu , u kojoj ću , zajedno sa MOJIM SINOM ( kako je ta rečenica zvonila u mojoj glavi) provesti narednih osam dana, zahvaljujući bebi-frendli programu, gde su pored kreveta majki i kreveci beba.Tada donose paketić,umotan u plavo ćebence, vezano u mašnicu, belom trakom, kao poklon. Ima li većeg poklona od ovog? Nema!
Tako smo dobili priliku da se upoznamo, nasamo, čitavih osam dana-samo on i ja. Neću lagati - sve te dane i sate u njima sam provela gledajući, na svom krevetu ( nisam ga baš spuštala u kolevku, taj korak od kreveta mi se činio predalek) to čudo, moje čudo, nikad viđeno. To milo roze lice,žuta kosica koja viri ispod kapice, prstići kojima nesvesno mrda, mali kao delići grisina.Ta spakovana džomba mi je zauvek ukrala srce, da bude njegovo, koliko god mu bude potrebno. Kakvo oduševlejnje, kad se paketić razmotao, pa vire minijaturne nogice, stopala toliko malena, da mi na dlan stanu, oba.Oči plave, koje me još ne vide, ali se glavica okreće na moju stranu na najmanji zvuk ili uzdah koji ispustim.
Dolazak kući, bake i deke, tetke i ostali, koji danas svojataju moju bebu dolaze da ga vide. Ipak ja imam prednost, tih osam dana, samo mojih, samo njegovih, naših. I još jedan rođendan da slavim. Uz njegov i svoj-drugi, tako mi reče doktorica.
Kasno shvatam da tih prvih dana nemamo mnogo zajedničkih fotografija. On je do prvog rođendana imao preko trista izrađenih fotografija, ali sada znam da se na njima najmanje nalazim ja kraj njega. Ipak, ima ih. Ova mutna i vetrovita iz jedne od prvih šetnji mi je posebno draga, razlog ne znam. Znam da volim da ga slikam. Stalno.Još uvek.
Jedva dočekani dani lepšeg vremena, da izađemo iz kuće, da se šetamo. Prvo ga nosam i jedva čekam da pođemo u , posle tradicionalne , maratonske šetnje u kolicima.Spavanje na kašikicu, pelena do plafona, gugutanja po cele noći, deljenja jastuka- neopisivo, ako i sami to niste prošli.Vreme leti. Znamo to. Tako brzo smo počeli da sedimo, da jurimo u hodalici, da izgovaramo slogove i reči, da padamo, da samostalno stojimo. Njegovo beskrajno oduševlejnje svim okruglim strvarima( balonima, loptama) je prosto zarazno, imamo kutije pune lopti, od malenih do onih velikih, kao za pilates. Zlatno plava kosa raste pa dobija lokne, izbijaju prvi zubići, a mi se smejemo i uživamo. Jer sve nam je prvo. Prvi Uskrs za njega, i moj sa njim, prvi moj rođendan, koji slavimo zajedno, prva nova godina, ukrasi i jelke dobijaju nove dimenzije, a kamare igračaka rastu do plafona.
Gledam ga stalno kao dar sa neba, kao čudo. Prosto ne verujući da je najlepša beba na planeti baš moja. Znam , verovatno mislite da preterujem. Po meni, ne. Ja lepšeg dečaka videla nisam. Pre njega bila sam ubeđena da su samo bebe-devojčice lepe. Sad znam da je najlepši moj mali princ, moj plavooki , plavokosi živi lutak. Koji je tako brzo porastao. Brzinom svetlosti, prvi rođendan, drugi, polazak u vrtić, početak treniranja mačevanja ( uticaj silnih bajki i crtanih filmova sa vitezovima je uradio svoje), i dok si trepnuo, eto i dana za pregled za upis u školu! Tako malucan i plav, tako mršav i bebast, nije mi nikako bilo jasno. Kad se to pre desilo.
Psiholozi kažu, dete je zrelo, a ja nekako osećam, pa to je beba, još malo da bude beba. No vreme ide, i mi se eto odjednom spremamo za prvi razred. Torba veća od njega, on zbunjen novom sredinom , i drugim krajem grada( tada smo se preselili) , ali ipak ide napred. Uz smeh čujem od učiteljice, da je tražio, pred prvo slikanje u školi, da fotograf sačeka da se on očešlja!
Ako sam do tada mislila da vreme leti, prevarila sam se. Sve izgleda kao juče da je bilo, osnovna škola je prošla, sad smo srednjoškolci Kada je vreme prošlo- ne znam..sve je nekako stalo u treptaj oka. Prohujalo, proletelo. Pitam se sada sve češće, nisam li trebala naći još više vremena, tih ranih godina, da budem sa njim. Možda da nisam radila, bar do njegove treće ili četvrte godine, da se sita nauživam te lepote. Jer, tu smo i sad , stalno, ali osećam da više nije samo moj, naš- porodično blago naše. Sad su njemu važne neke druge stvari.
Moj sin. Uvek će biti centar mog sveta.
Ali sad je njegov red da pravi svoj, lični svet.Počinje da kreira polako svoj život. Ima u tom životu mesta i za roditelje, ali sve manje. Nisu to još godine kad znaš koliko znači majka i otac, koliko znači bezuslovna ljubav i sve ono što ti ljudi za tebe čine.
Želim mu samo da bude srećan, kojim god putem da krene.
I negde, potajno, želim da pamti, bar neke od momenata, koje smo proživeli zajedno . Lutkarske predstave subotom pre podne, upoznavanje sa muzejima i zoo-vrtovima, letovanja, i učenja plivanja. Noći muzeja i puštanje zmajeva, vožnje biciklom , kićenja jelke, pisanja sastava i pravljenja panoa, i čitanja lektira na glas ( stranu on, stranu ja ) i bekonačno gledanje po sto puta Knige o Džungli, Kralja Davida i Kung Fu Pande, sličica i pokemona. Bar neke od tih sitnih stvari, koje meni tako puno znače jer su provedene upravo sa njim, samo zbog njega.
Jedino što još mogu da dodam: srećan ti sine rođedan.
Znaj da je majka uvek tu. Makar da tinejdžerima mame služe samo kao neizbežna smetnja.
Srećan ti rođendan, najveća ljubavi moja.
Srećan nam rođendan.
Нема коментара:
Постави коментар