29- moj broj?

Uvek kad me pitaju za brojeve odabiram 5, 13, 16 ili 23.

U poslednje vreme me nešto kači broj 29. Srećan ili nesrećan broj? Nemam pojma, što je strašno! Ni najbližu predstavu kako ga tumačiti, kako na njega gledati.

Ljudi uglavnom, počinju stvari od početka. Ima onih šaškastih koji kreću od sredine. Neko više voli obrnuto, da počne od kraja. Pitanje šta je kraj a šta početak je  vrlo relativno.

Ali niko ništa ne počinje na jedan dan pre "nazad". Jedan dan , pre kraja. Čega god.
E, tako ja počinjem. Ne baš sopstvenom voljom, ali izbor je ipak moj, tako kažu, jel da?

Sudbina? Slučajnost? Apsolvirali smo na temu slučajnost-one ne postoje!

                                Fotografija: cliparwolf.com

Počela sam jedno 29.decembra. 
Kako je bilo jasno je, pošto se završilo.
Sada sam počela 29.marta.
Ja počinjem.

Da li to znači da će i roman, sa sve početkom, zapletom imati i isti tok, rasplet i kraj? Vidovita nisam. Pokazalo se da baš ni mnogo pronicljiva nisam. Suviše verujem. Suviše dobro vidim sve. ( mada mi nije jasno kako dobro može biti loše, ali eto...)

Pisac ćuti. Neće da otkriva dalji tok. 

Znači , javiću naknadno. Šta god.
 

Recepti domaće kuhinje : Nož u leđa

Čuli ste sigurno za taj specijalitet?
Veoma odomaćen . Na ovim prostorima, do savršenstva doveden.
Majstori smo za njega.
Ne dobiju ga uvek i svi. Služi se  uvek hladno, iznenadno, nenajavljeno. Inače , ne bi uspeo. Vrlo težak recept. Samo , obično se servira jednom, dvaput u životu. Ljudi previše navikli pa ne uspeva.

U mom slučaju nekako uspeva i previše često.
Uvek me sačeka baš tamo gde sam sigurna da ga nema. Gde ga ni u snu ne očekujem.

Počinjem da verujem da sam jako glupa za kuhinjske poslove i komplikovane recepte.

   Fotografija : stockphotos.ro

Mislim da mi je ovo četvrti. Da. Četvrti put mi je serviran ovaj čuveni specijalitet.
Malo ko je imao čast u životu da mu ovaj recept bude priušten toliko puta!
Duže vremena mi nije bio posluživan, skoro da sam ga potpuno zaboravila. Pa ako bih se baš i setila, znala sam da više toga nema i neće biti. Ne u ovim godinama. Starija sam i pametnija. Odluke vezane za vrhunske kulinare u mojoj blizini sam odavno donela.
Zato je ovo bilo bolno čudo. Pogotovo od domaćice koju poznajem  bezmalo pola svog života.Znam da je sjajna domaćica. Možda sam trebala očekivati? Trebala znati, jer sposobnosti su ukazivale na to. Kad se sada sabiram i oduzimam ( pogotovo ovo drugo) shvatam da je bilo znakova i upozorenja. Onih sithih, finih stvarčica, koje možeš protumačiti na razne načine. Malo brašna tamo, ljute paprike onamo, malo soli tamo, malo mešanja okolo.
Moje naočare zelenog okvira a očito ružičastih stakala nisu dobre. Treba mi možda jača dioptrija i , sasvim sigurno, druga boja stakla. Sada sam starija. Ti recepti se serviraju obično mlađima, neiskusnijima. Da zaključim da u ovih, bezmalo pola veka obitavanja na ovoj zemlji ništa nisam naučila? Strah me da priznam da sam toliko omanula!

Bol prolazi.Praznina, za čudo, i nije velika.
Sad tek shvatam svu kompleksnost celog tog starog, prastarog recepta.Koliko sastojaka treba, koliko vremena domaćici da uloži, a da se to ipak ne primeti!

Zato verovatno nikad nisam naučila ovaj recept. Ni zapisala ga nisam.
Nikad kuvarica i domaćica od mene neće biti, eh?

Naravoučenije: Naučite ovaj recept. Da upoznate sastojke. Ne zato da bi ga pripremali!    
                           Mislim da je to umetnost ipak mnogo veća i važnija, nego samo njegovo 
                           sprovođenje u delo. Da vas ne iznenade! 

Happy Birthday

Muzika mi je kao i svima verujem, veliki i bitan segment života. Uz jednu smo rasli, uz jednu uživali, uz jednu voleli, uz neku opet plakali. Sve bitno, barem kod mene uvek je protkano muzikom.Samim tim i oni koji je stvaraju i izvode, postaju sastavni deo tebe, dođu ti kao rod, ili barem , kao dragi prijatelji.
Nisam čvrsto opredeljena za neku vrstu muzike. Uglavnom ima one koju volim i slušam, često se mešaju klasika i starogradske pesme, operske arije sa rokenrolom, dance sa soulom i bluesom. Nekako , ipak sam po većinskom opredeljenju rokerski nastrojena. 
Generalno, slušam ono što mom uhu prija, ili mi se nešto sviđa, bio to ritam, tekst, glas. Dakle, nisam izričit zagovornik neke vrste određene strogo. Ipak , strogost dolazi od onog što ne volim. Preciznije, što ja ni ne mogu muzikom nazvati. Nije moje da sudim, stara izreka kaže da se o ukusima ne raspravlja. Ne kaže ništa , doduše za šund i neukus.

Imam svoje favorite. Neki su kratkog daha, a neki traju od kada znam za sebe. Neki su dugo bili broj jedan, ali su me nečim odbili, pa iako ne mogu reći da ne volim neku grupu ili dragu mi pesmu, izvođač ispada iz mojih fanovskih kriterijuma. 
Postoji jedan pevač koje me uvek intrigirao, privlačio, ali nije dugo vremena bio broj jedan. Međutim, vreme je pokazalo da su neki napustili svoje stavove, svoje načine, svoje stilove, zbog kojih su bili iznad. Izdali su sebe. Sa moje tačke gledišta.
Nije to neko specijalan, u smislu , uradio je što niko nije. Prvi u ovome ili onome. Nije čak ni savršen u tome što radi.
Ipak , već odavno, njegovo je prvo mesto na mojoj listih Obožavanih.

    Fotografija :www.billboard.com

Zato što je ostao dosledno nedosledan.
Zato što je nepredvidiv.
Zato što je nesavršeno divan.
Dežurna dvorska luda. Čarobnjak. Zavodnik.Otac. Deda. Pevač.
Najlepša faca među ružnima.
Simbol neobuzdanosti.
Moj lični simbol beskonačne slobode, bez obzira na cenu.

Čoveku beše rođendan 26.marta.
Petnaestak dana pre izgubismo najveću legendu i šmekera domaće produkcije. Na taj 26.mart 2016. ode prerano  jedan mlad glumac i pevač, koji još nije stigao legenda da postane. Verujem da bi zaslužio. Bilo mi je neumesto da mom omiljenom pevaču posvetim punu pažnju i proslavim slušajući omiljeni mi glas, na najjače, kao što dolikuje rođendanskom slavlju za nekog ko ti je važan.
Za mene , on je to zaslužio. Svojom ludošću. Svojom slobodom.
Svojim napuklim glasom .
Svojim totalno-nenormalno-fenomenalnim izgledom.
Stivene, srećan ti 68. rođendan. 
Srećan ti rođendan čoveče sa najljubavnijom i najromantičnijom pesmom u svom žanru, pesmom koja je moja himna. Pesmom kojom se oglašava moj mobilni telefon.
Prema tome :
Ladies and gentlemen,
Mr.Steven Tyler!
One and only.
Happy B-Day my lovely boy.

And  I Don't Want To Miss A Thing from you .

 Many thanks to Aerosmith Vevo !

Da uživamo zajedno!
 

Razmišljanja 25.03.2010. ( Dogodilo se na današnji dan )

Kraj je marta 2010. Žurim ka cenrtu previše obučena za temperaturu koja je , naprasno, iznenadila i ljude i samo proleće. Prepodnevno sunce pecka i prodire kroz moje crne naočare.Gomila ljudskih mrava se kreće u svim pravcima, stapa se, sudara, meša i nestaje.

    Fotografija : Photo by Natasa ( 2013)

Radnja na uglu i pogled na izlog. Trgnem se. Pa to nije radnja, to je banka! Već godinama je to banka.Odakle taj osećaj, kao deja vu , skoro gledanje i prepoznavanje stvari koje u njemu stoje? Vidim čak i natpis koji prolaznike obaveštava o popustima i do 40% ,na zimsku garderobu.Vidim kaput tamno-zeleno-maslinaste boje, koju volim. Ogronma , neobična kragna, lepi dugmići, blago strukiran, zvonast, dugačak, zaista neobičan kroj, a opet ne preterano upadljiv. Baš onako kako ja volim.
Odjednom znam. Kraj marta jeste, ali je godina 1991. Mala , ne posebno istaknuta radnjica i ja zagledana u zeleni kaput, koji bi mi  baš pristajao, sad kad sam "odrasla " i zaposlena. Imam čak 22 godine, radim u butiku, pripremam se za administrativnog radnika, jedne od prvih privatnih firmi, ehej! Možda bi konačno trebala da iz garderobe izbacim omiljene mi zvoncare, i moj naj-naj-naj draži "đubretarac ", čizme sa resama do peta i sve te sitnice koje uz moje poimanje dobrog oblačenja idu.
Svaki pomen te 1991.godine me vraća u ono vreme, srećnu zimu i nestrećno proleće. Nesrećno po zemlju u kojoj živim, nesrećnu po mene lično.To je godina kada je počeo raspad mog univerzuma, a ja to još nisam znala.
Ipak izlog te male radnje, iz marta pomenute godine, još mi je u glavi.Stojim i zurim u izlog sa kaputom, a sunce polako obasjava taj deo centra. Umesto da požurim na posao, ja stojim i zurim u nešto što ne postoji!
Tog marta 1991. sam videla kaput u izlogu. Danas i dalje visi u mom ormanu, retko ga obučem, ali nekako mi se od njega ne odvaja.Žurim ka tastaturi računara, da zabeležim sećanje. Na radiju , baš eto sada, peva Žak Brel  , za mene , "Natali", a slova kreću sama od sebe.

Vidim kaput i sebe kako žurim do majčine kancelarije u centru.Da joj kažem da sam sada ja zaposlena žena, da sam konačno odrasla ( kako sam samo pogrešila!!) , da želim taj kaput i da idemo da zajedno pogledamo. Tamo je bio i moj brat. Poslom, pa navratio. Svo troje krećemo u lov na kaput.Trgovkinja pomalo zbunjena, nema baš mnogo kupaca, vadi kaput iz izloga ( jedini je ) i ja se momentalno uvlačim u njega i paradiram po radnji, kao prava gospođica , pred velikim ogledalom.Saliven, slažemo se , uzimamo ga sigurno i to odmah. Trgovkinja , sad već opuštenija komentariše kako ima jedan izuzetan muški sivi dugi kaput, rađen po modelu Kardenovih kaputa, zaista izuzetan, ali neprodat zbog dužine, ali bi mladom čoveku sa nama pristajao sigurno.
Naravno da mu je pristajao. Sa svojih 198 cm i malo preko 70 kg, sa dvadeset godina, širokih ramena, i još uvek dečački lepog lica, a gosposkog držanja, u tome kaputu, njemu  skoro do peta, bio je prelep! Tamno sivi kaput do gležnjeva, njegov nonšalantan hod u kaubojkama, ručno rađenim, savršeno zlato njegove kose, i vragolasta iskra u različak plavim očima, naginje sa ka zadivljenoj trgovkinji i pita, imaju li šešir za ovakvog godpodina....Uz dva kaputa i malo ljubomore, napuštamo radnju.Naime, trgovkinja je pitala mamu kako to da sin toliko liči na nju, a ćerka skoro uopšte? A ja , guskica, malo se uvredila, jer to je moja mama, njemu je tetka! Međutim dok ulazimo u prodavnicu šešira "Begej", prekoputa, ne bi li zaista potražili šešir za  njega, pa ga gledam onako lepog, viskog i plavog, kao proba šešire, sva ljutnja me prolazi. Kažem mu šta sam mislila i tražim poljubac, kao potvrdu da mi je oprošteno. Moj brat. Moj prelepi brat, Beli moj, kako su ga neki zvali....
Bio je mart 1991.Kako sam mogla znati, ni sanjati u košmaru, da ću tu lepotu gledati još samo dva meseca?Nikakve najave, nikavog predznaka, da upozore , da pripreme dušu za tragedije koje dolaze brzinom svetlosti. Ničeg da najavi opasnost koja je već pred vratima, i koja će nas pogoditi jačinom i brzinom , kojom ni ne slutimo, a koja će promeniti sve. Nikad ništa više u mom životu neće biti isto. U mnogim životima, doduše.
Ovaj sunčani martovski dan me naterao da zapišem ovo. Da isplačem, ako se još isplakati išta može. Da ovekovečim , da ne bude zaboravljeno, kao da može biti. Zaboraviti neću nikad..Preboleti neću nikad. Ali , kad mene ne bude, želim da neko zna tu tužnu priču jedne neproživljene mladosti. Jedne lepote , prekinute na startu. Živi smo dok nas pamte. Ja njega pamtim. Ali želim da još neko zapamti. Da se njega  seti.Bar jedna osoba posle mene da pamti, i prenese još nekom. Da potraje priča, kada on nije sreće imao da potraje.

    Fotografija mog sina : Photo by Natasa ( 2012)

Pričam mom sinu često, prvo jer je moj, a drugo jer me neodoljivo, svojom bojom kose i očiju, ne likom, podseća na mog brata.Deca su mala, ali rastu. Priču ponovim ponekad.Priču o čoveku, mladiću,, kojeg nikad nije upoznao, a koji bi mu ujak bio. Ime mog brata sina moga asocira samo na ime urezano na spomeniku na Temišvarskom groblju, sa slikom nekog lepog plavog momka. Nadam se samo da će pamtiti.
Ovo je priča za mog brata. Malog batu. Velikog druga i zaštitnika. Moju sreću, moju muku, moju ljubav izgubljenu u nekom davnom vremenu. U godini istoj kad i rodnu zemlju izgubih.
Jednom ću je celu ispričati. Priču o egzlatiranoj princezi, kojoj je dobra vila donela maleno plavo biće i spustila ga u istu korpu , u kojoj je nekad i princeza spavala, dve i po godine pre toga . O priči koja je počela na Đurđic 1970. O jednom detinjstvu i odrastanju. Ovo je samo sunčani martovski dan vratio sećanje. Izazvalo je previše suza i emocija , to sećanje. Suze su lek. Neiskazivanje osećanja na trenutno adekvatan način može da bude pogubno po zdravlje. Znam, probala sam !

                                                                        Zapisano 25.marta,
                                                                        leta gospodnjeg 2010.

Razmišljanja 17.marta 2010

Neobično je citirati samu sebe. Mnogo, mnogo toga je isto i sada. Nešto se promenilo-na mnogo gore. Sve u svemu, uz dodatak nekih fotki, tekst ću preneti. Predug je znam. Da nije mojih čuvenih digresija stalo bi u deset rečenica. Ali tako je-kako je. Idemo:

17.mart 2010.

Kao da nekog i zanima šta ja imam da kažem.Kao da neko želi da sluša.Suludo vreme vuče za sobom i sulude ljude. Ljude mumije. Ljude bednike. Ljude sa osobinama koje su ispod svakog ljudskog dostojanstva.Mržnja, zavist, strahovi, licemerje, kriminal, sitni lopovluci, velike pljače, nagoni najnižih vrsta....Za otimanjem, za grabljenjem, za oduzimanjem, bilo čega, svega, pa i života.Glad ljudi. Stvarna glad nezaposlenih masa.Stalna glad malog čoveka za onim filmskim, televizijskim životom.Glad za onim što mediji serviraju kao normalan život. To većina ne može ni da zamisli, a ne da ostvari.Jaz između uglavnom nevrednih i malobrojnih koji imaju i miliona onih koji nemaju.
U svemu tome mi podižemo decu. Kakva će nam deca biti? U kakve će ljude odrasti? Da li će to biti mala čudovišta opsednuta materijalnim, bilo da je u pitanju hrana, kao najbanalnija, ali i najneophodnija, bilo da je firmirana garderoba, skupi lap-topovi, ajfoni i ajpodi, mini kompjuteri u vidu mobilnih telefona, pokrivenih svarovski kristalima, ili čak pravim dragim kamenjem?

    Fotografija: womansday.com.au

Šljokice i sjaj, večna mladost i glamur, sjaj i magnetizam crvenog tepiha, koji je po meni u ovo vreme crven samo zato što je pocrveneo od srama. Zbog većine onih koji po njemu hodaju.
Nestaju životi i ljudi i okruženja u kojima sam ja nastala. Moj obožavani grad nije više onaj grad iz mojih sećanja. Sve teže doživljavam slike grada u kom sam rođena, jer je razrušen, zapušten , uništen urbanističkim planovima ludaka, ljudi bez mozga i osećaja za prostor, ukus i meru.
Sve više ljudi koje sam volela, kojima sam se divila i koji su uzor bili svako u svom domenu i umetnosti kojom su živeli- nestaje.Vreme ih odnosi. Prirodno je , znam, ali zastrašuje činjenica da njihova mesta nema ko da popuni.Ostaju zauvek prazna. Znala sam to odavno, još od dana kada je Branko Ćopić skočio sa mosta, kada je prerano otišao Mika Antić, kada je nestalo Danila Kiša i Miće Popovića. Njihovi tragovi, još uvek, i bogu hvala svetle za njima i nisu nestali sa njihovim fizičkim  nepostojanjem.

Pre par dana nestade i Mome Kapora. Kao i ponos našeg voditeljstva Dušanka Kalanj, žena sa govorom, dikcijom, izgovorom i kulturom, koju ne bi dobili da pokupite sve voditelje sa svih milion televizija koliko ih sada imamo i stopite u jednu osobu.
Prošla godina je obeležena nestancima fenomena Majkla Džeksona, glumice Fare Foset, dragog mi Patrika Sveizija. 
Prošle godine otišao je po meni jedini svetac ovih prostora, a da je  živeo  među nama , blagopočivši patrijarh  Pavle.
U šta se pretvara ovaj naš grad, ova država ( koja li je po redu, više ni gde živim ne znam) ?
Neki klinci stasavaju u ljude.Prvi , iznikli iz dvadesetogodišnje krize. Prvi koji ne pamte ništa drugo, ni bolje.Najavljuju li bolje sutra, ili užas koji dolazi? Pitam se ponekad kako izgleda Apokalipsa. Ubijaju se ljudi u ratovima raznim, ubijaju se kriminalci, ubijaju urednike novina, "biznismene ", bez razlike. Pre neki dan je nekakav Filip Kapisoda ubio svoju devojku Kseniju Pajčin. Kakva god beše, bila je lepo stvorenje na pragu života. Sin mi raste, sve je veći. U ovakvoj sredini.U ovakvom svetu.
Centar , u rani jutro prazan, prazni i lokali na mnogima piše izdaju se.Starica sasvim običnog izgleda u Pink prolazu stoji u senci , dok ledeni vetar šiba i traži 10 dinara za hleb, dok druga , manje pristojnog izgleda, na očigled prolaznika , a na štetu sirote radnice u trafici, krade skupi šareni časopis. Da. Čekajući da kupim cigarete videla sam kako starica, koja za 20 dinara uplaćuje greb-greb lutriju, drugom rukom časopis "Sensa" od 200 dinara stavlja u torbu. Osećaj je grozan. Žao mi je starice, ali ne toliko kao one koja , prikrivena u prolazu, tihim glasom, stideći se , traži za hleb.Žao mi je devojke u trafici, koja će manjak ukradenih novina platiti od svoje ionako bedne plate.Zašto vidim takve stvari? Kako da postupim? Baka koja je uzela novine je možda samo bezobrazna.Ili je možda samo usamljena, možda želi samo malo šarene lepote, koju sebi ne može priuštiti, kao ni bolju odeću, jer jakna na njoj je ofucana, a kapa navučena jako na glavu, Delije na njoj piše, para se po šavovima. Pogledala me u oči. Sasvim mirno, pa polako, jer hramlje, produžila dalje. 
Ona druga, to jest prva baka iz prolaza me muči.Ima bledo lice.Staru, crnu, ali urednu odeću. Uredno začešljanu sedu kosu ispod marame kojom je ogrnuta, jer ova naša košava nemilice šiba. Duša me boli. Drži se za zid.Oči su joj tužne.Pogled skrušen. Kolika li je nju muka naterala da u sedam ujutro iz senke traži za hleb? Pružila sam joj-i pobegla.
Nisam smela da priđem jako blizu. Da vidim, da osetim da li miriše na ljubičice?

    Fotografija: penzija.rs

Podsetila me na moju baku, Majka sam je zvala, ona je uvek mirisala na ljubičice.Jednom kad je , verovatno mlada otkrila "Dalijinu" kremu, u teglici, od ljubičice, ako je i mazala nečim lice, to je bilo tom kremom. Ne zato što joj je krema bila potrebna. Njeno lice je bilo belo i čisto, skoro bez bora kao proculan, obrubljen srebrnim ramom njene kose, skupljene u mali punđerak na potiljku. Kad joj se približim, ona je mirisala. Na ljubičice. Njena lepa koža i kosa, mekša i nežnija  nego što očekuješ od  prvenstveno paorske, mada gradske žene, išibane vetrovima , radom i životom. Božiji dar. Takva je božija žena i bila.Nesebično, vredno stvorenje, nežno i puno razumevanja. Zato ja volim ljubičice. Miris njihov nežni. Kao Majka.Majka je mirisala kao ljubičice i sada meni ljubičice mirišu kao Majka. Miris mi vrati nju, i sve lepote, Božiće i Uskrse, Svetog Nikolu, Duhove i pletenje venčića od trave, pletenje ivandanskih venčića, miris kokica na šporetu, slatke vasilice. Svi gladni koji traže hranu, vrate mi nju, jer svakog je nahranila. Uvek. Tek posle je pitala ko su i kojim dobrom dolaze
Kad je poljubim u obraz ( što nije volela, bake ljube decu u kosicu, a deca ne ljube bake), zamirišu ljubičice, na usnama ukus kreme, ona se kao ljuti, pa se onda site napričamo....

    Fotografija : Photo by Natasa

Kriza je ogromna. Da li ćemo kroz mrak i maglu nazreti tunel, i možda neko svetlo na kraju tunela? Ili da se okrenemo sećanjima, i u pričama davnih dana pronađemo snagu?
Znam da prošlost ne treba vraćati.Ali prisetiti se vremena kada je živela moja Majka, ili njena majka Maca, ili bar vremena kad se rodila moja mama.Šta su te žene pregurale i izdržale! Treba mi njihova mudrost, njihova snaga, energija tih moćnih žena koje su obeležile moj život. Jer, po majčinoj liniji, žene su bile jači pol. One su sačuvale kuće i porodice, znanja i tajne. Zbog njih postojim i ja. Nisam valjda povukla gene na tatin deo familije, mekušan i neizdržljiv, sa večitim žalopojkama, koji su mahom sebi ali i okolini poprilično otežavali dane ?
Istresla sam sve iz sebe. Lakše mi je. Samo još da se ugrejem, jer su mi se smrzli prsti. I da proverim usta koja me peckaju. Već su stigle alergije i oticanja? Idem, do ogledala da proverim. Da li izgledam normalno, ili  kao neka od ovih ludača koja stavlja botoks na usne. Meni ga priroda dala. U vidu alergija.
                   Zabeleženo 17.marta,
                   leta gospodnjeg 2010. godine

Slučajnosti ne postoje

Taman sam rešila da ostanem pozitivna, kakva sam uglavnom bila poslednjih dana.Čak sam krenula da budem i korisna.Počela sam da raskrčujem jednu pletenu korpu sa raznim rokovnicima, beleškama, meni bitnim sitnicama. Toga se nakupilo poprilično.

Slučajnosti ne postoje.Da baš sada, u martu, ove 2016. pronađem svoje otkucane tekstove iz marta 2010. godine!
Ovi pronađeni tekstovi, uz to i odštampani su me izuli iz cipela, što bi se neko slikovito izrazio.
Koliko se stvari promenilo, a koliko je u stvari, ipak - sve ostalo isto. 
Sama sebi ponekad idem na živce silnim analiziranjem i proučavanjem događaja i situacija. Pronalaženjem značenja i tumačenja. Primećivanjem sitnica ili čak događaja koji drugima promaknu. Dar ili prokletstvo, nisam sigurna.

Safona i inače obožavam, a eto i on mi je potvrdio , slučajnosti ne postoje.
Koliko sam ista , a koliko različita postala za proteklih šest godina? Osećaj dok sam čitala me je baš uzburkao. Meni  svašta privlači pažnju, zadržava misli.Ipak, iste situacije i sećanja me uvek rastužuju. Tekstovi su takvi da sam ih mogla i juče napisati.Osim imena onih koji nedostaju. Sada je lista mnogo, mnogo duža, ali efekti su još uvek isti, kao i zaključci. Odlaze oni čija se mesta teško , ili nikako mogu popuniti. Oni koji su rupu u beskraju svojim odsustvom napravili.
Tako da sigurno nisam slučajno, baš sada pronašla ta dva teksta.Kada o njima razmišljam, moralo bi ih biti i više. Gde li su? Isplivala su ova dva.Da li oni nekog zanimaju ili ne, nije više bitno, ako je ikada i bilo. Preneću ih ovde.Jer su se pojavili. Jer je opet mart. Jer ima nekih sitnica, koje sam zaboravila od tog marta.
Preneću ih zbog poređenja- sebe sa sobom.
Za sećanje.Za suze neke.

Setih se jedne pesme .Pratiće me dok prepisujem ( kako je to tek neobično!) nađene tekstove. Pesma malo zapostavljena i zaboravljena, koja se verovatno javila u sklopu onih papira.Peva je Martina McBride, sa čudesno pogođenim naslovom: Help me make it trough the Night.

Kad ih prenesem ovde, baciću ih.
Ispunili su svoju misiju što god da je bila.
Biće ovde, ali više neću, neočekivano na njih naleteti. Ponovo.
Nasmejah se. Puni su digresija. Nisam se mnogo promenila.

Martina kreće da peva. Tekst je sjajan. Boja glasa se lepo uklapa. Ja počinjem da pišem.
Mogu li da kucam i pevušim? Mogu. Probaću.
Moram -zbog sebe.

Zahvaljujem na snimku You Tube i nekom ko sebe zove Andrea Bochelli Fanatic.

 "Help Me Make It Through The Night"

Take the ribbon from your hair,
Shake it loose and let it fall,
Layin' soft upon my skin.
Like the shadows on the wall.
Come and lay down by my side
'till the early morning light
All I'm takin' is your time.
Help me make it through the night.
I don't care what's right or wrong,
I don't try to understand.
Let the devil take tomorrow.
Lord, tonight I need a friend.
Yesterday is dead and gone
And tomorrow's out of sight.
And it's sad to be alone.
Help me make it through the night.
I don't care what's right or wrong,
I don't try to understand.
Let the devil take tomorrow.
Lord, tonight I need a friend.
Yesterday is dead and gone
And tomorrow's out of sight.
Lord, it's bad to be alone.
Help me make it through the night.

 

Potera ( foto-reportaža)

Prijatno sunčano popodne danas, mada varljivo ( niska temperatura-još uvek je mart).
Krenula sam u laganu šetnju do obližnjeg parka da možda nađem još neki cvet, koji ovog  proleća, tek počelog, nisam uslikala.
Odmah me oduševi nebo, oblaci ( dobro dosadna sam, ali ja volim da posmatram nebo i oblake, nalazim da su veličanstveni i opuštajući).

 
Naiđem , maltene na ulasku u parkić na bele...šta? Beličice? Jer kako se zovu ljubičice ako su bele? Viđala sam razne, od bledo roza, do toliko jako tamno  ljubičastih da su skoro teget. Međutim ove su bele. Uslikam i njih. Nemam ih u kolekciji.

Stara zgrada na Šećerani, pored parka, oronula, ali sada je vidim celu, jer krošnje drveća još nisu olistale, pa ne zaklanjaju vidik. Kako je to morala biti lepa zgrada u zlatno doba razvoja šećerane u gradu! Tu je bio bioskop, nekad i restoran, jedno vreme bibliteka, a tu bogami i glasam, u blizini doduše, kad je glasanje. Ovekovečim je. Jer ovde sve nestaje. Odjednom, grad koji deluje tako isto, pažljivo posmatran kroz vizuru sećanja, otkriva mnoge nedostajuće objekte, mesta, naravno i ljude.

Pravim lagano jedan krug po parkiću, prvi ove godine.Neki pametni ljudi ( bogami u zavidnim godinama) u trenerkama trče. Jedan krug trče , drugi šetaju. Jednog ocenjujem kao šezdesetogodišnjaka, a za drugog, pa ili isto, ili je još stariji. Svaka čast ljudi.
Dve mace, očito iz obližnjih zgrada napeto posmatraju nešto i ne mrdaju. Ja posmatram njih. Rešenje uskoro stiže u vidu miroljubivog psa, koji nije pogledao ni u nakostrešene mace, a ni u mene.Ide svojim putem. Ove osluškuju. Mace mislim.

Graktanje vrana mi privlači pažnju, pa dižem pogled ka drvetu, na gore. Gnjezde se, pa su se nešto posvađale.Možda neko hoće na silu u tuđe gnjezdo.Liči na svađu. Pogled mi privlači purpur koji se nebom razliva. Beli meki oblaci najviše, pod njima sivi, namrgođeni ogroman neki, kišni možda, a pod njim lopta crveno-narandžasto-plamteće boje.Sunce je opet našlo najlepši moguči način za zalaženje. Prizor predivan. Lopta sunca , podseća na tigrovo oko, plamteće i divno.Želim to da fotografišem. Obavezno.
Preprečilo se granje odasvud. Nemam ni ugao ni pogled.Nemoguće.Napuštam park, misleći da ću sa parkinga bolje uspeti da vidim. Zaklanjaju ga zgrade, Sunce je nisko.Sada već skoro trčim ka velikoj , prometnoj ulici.Tek sa nje se ne vidi ništa , ni odsjaj veličanstveni.
Žurim, znam gde ću ga stići, gde ga obično stignem. U mojoj ulici, ili kod pruge.Ovaj put se ne da uhvatiti. Vidim prelepo kroz rešetkastu ogradu fabričke kapije, ali fotoaparat to ne vidi!
Ipak imam utisak ako požurim i skrenem u male ulice, stići ću ga. Promašaj. Ulice su niske,udubljene nekako  pa i kuće obične , zaklanjaju vidik. Spakujem aparat i trčim ka Begeju, ka željezničkom mostu. Uhvatiću ja njega. Most iskrsava ispred mene, a purpur je opet negde daleko, preko Begeja.Penjem se klimavim gvozdenim stepeništem, pazim na daske, nesigurne izgledaju, stajem na sred mosta.Prekasno. Samo još vrh lopte viri iza kuća na prekoj obali, na Berberskom.

Ako siđem ka tamo, biće isto. Stojim na sred mosta. Jedan pokušaj, dva.Sekund tuge prolazi pri pogledu na okolinuDivan prizor šarenog neba koji se , sada već u sumrak, ocrtava na vodi. Prelepo za gledati. Mislim da su i fotke zaista lepo ispale. Divim se prizoru pred sobom još neko vreme.

 Ili ova:

Zadovoljna krećem polako na svoju stranu mosta. U susret mi trči mališan. Tri godine? Četiri? Okreće se pa beži nazad. Uplaših se za dete samo na mostu.Zastaje, pa kroz rupu na ogradi proba da se provuče na prugu.Prilazim i polako mu govorim.Lepoto, nemoj na prugu, šta ako se zaglavi nogica, hajdemo polako dole, govorim detetu. Gleda me. Ne mrda. Prolazim pored njega i krećem stepenicama dole, na šta i on odjednom protrčava.Zove ga neki glas. Vidim čoveka koji trći ka mostu, kao i žemu dalje, koja gura kolica. Mali frajer je zbrisao.Dečija posla. 

Moja lična potera za suncem je završena. Prilično sam zadovoljna rezultatom.Bez opčinjavajućeg "tigrovog oka", ali sa lepom kolekcijom raznih fotografija. Odavno se do mosta nisam šetala. Da li bih se i setila. Prošetalo me sunce. Hvala mu. I mostu, što mi je dao lepe ideje za fotografije i dobar pogled sa njegove klimave visine. Zahvalila sam mu se fotkom .

Ka kući idem drugim putem. Male ulice su uvek odličan izbor za šetnju.Prolazim pored , sada već propadajuće prazne nesrećne kuće. Preko puta nje još uvek stoji, sada zapušten ljubičasti bicikl, a na njoj ljubičasta tabla sa natpisom Lavanda. Iza bicikla, lavanda je krenula da raste. Tužna i nenegovana. Vlasnicu nisam lično znala. Opaka bolest odnese je. A kuća stoji i podseća na jedan život. I bicikl stoji. Nadam se da će naći nove vlasnike. Tužno je i za kuću i za lavandu, i za bicikl da su sada sami i napušteni.

Pošla sam u šetnju patkom, a završila u poteri za suncem. Našla sam svašta uz put  osim samog kadra sunčane lopte. Ustvari vratila sam se sa suncem u očima, sa njegovim odsjajima u fotoaparatu. Još jače ubeđena da je život lep, čak i kad je surov. Sa sigurnošću da je priroda moćna i prelepa. 
I sasvim sigurna da sam provela jedno izuzetno lepo popodne.

Nebo još ima tragove purpura otišlog sunca, čeka se noć da se spusti. Usput, u malim ulicama nađoh na lepi žbunić, koji takođe ove godine još nisam fotografisala. Zaista, čarobno popodne. Neka i veče i noć koji dolaze budu isto tako čarobni, purpurni i mirisni.

   Sve fotografije : Photo by Natasa

Sada ću lepo ovo da zabeležim kao lični plus. Dan koji vredi.
Mislim da ću lepo spavati.

Hrišćani i pagani

Sve smo to mi. Nismo možda svesni koliko.Toliko su se stopila shvatanja, navike, običaji, zaboravila se i zagubila objašnjenja.Često se iznenadim kad saznam da su najčešće i najlepše tradicije ustvari ostatci čvrsto ukorenje staroslovenske mitologije, religije, koja se u savremeno doba, paganskom zove.

Verovatno je bilo teško ljudima da se odreknu prastarih običaja, pa su ih vešto upleli i upakovali u novo, pomešali ga i stopili u jednu celinu, koju mi , bez pitanja prihvatamo kao tradiciju. Ona to i jeste.  Crkvena lica se možda ne bi složila, oni znaju, sigurno, ali godinama se o tome nije pričalo, nije se spominjalo, pa se prenosilo kao jedino i pravo.Sad kad nam objasne, skoro da nas uvrede, skoro kao da otimaju nešto od davnina naše.

Prosto je neverovatno da sam sa nekih dvanaest godina znala sve o egipatskoj civilizaciji i njihovoj religiji, u petnaestoj sam zainteresovana bila za judaizam, za britansku mitologiju , krstaše i templare, grčku sam kroz školu savladala, kao i rimsku, sa silnim paralelnim božanstvima. Dvadesete donose istok, orijent, Indiju i budizam, a Kelti me okupiraju kroz celo odrastanje i bivstvovanje. O staroslovenskoj mitologiji, do skoro- nisam znala ništa. Kao da je manje vredna ,zapsotavljena i zaboravljena, provejavala je kroz neke nazive i priče, čekajući svoj momenat. Mislim čak da ja nisam usamljen slučaj.

A bilo je šta da se sazna , zanimljivo i lepo, kao i sve drugo. Možda i lepše, jer je naše.

    Fotografija:  saznajko.com

Elem, biće tu razmatranja raznih neki drugi put, ali da se vratimo onome što je započelo u prošlom mom pisaniju. O Todoru, Teodoru i konjima.

Sveti Teodor Tiron je hrišćanski svetitelj i velikomučenik.Pogubljen 308. godine. Njegove mošti se čuvaju u manastiru Novo Hopovo na Fruškoj Gori, koji je zadužbina Đurđa Brankovića. Srpska pravoslavna crkva obeleževa u prvoj suboti Velikog uskršnjeg posta-znači, pomičan je dan ( ove godine to beše, ova moja subota, 19.mart 2016.)  Veruje se da je zaštitnik stoke, a posebno konja. Zove se Todorova subota. Ovaj dan zovu i Konjski dan, a veruje se da molitve svecu leče padavicu. To je hrišćanska priča i vera.

    Fotografija : Sv.Teodor Tiron ( screenshot YouTube)

Ovde ću preneti deo nađenog teksta:

" Veliki Todor i todorci - mitologija i narodni obicaji


Zamišljana su na dva nacina - kao konji i kao jahaci. Javljaju se jednom godišnje i to tokom Todorove nedelje. Sveti Todor ili Veliki Todor zamišljan je kao hromi konj i njegov jahac.

U kultu "trackog konjanika", došlo je do sinteze dve mitološke tradicije: slovenske i tracke.

Todorovski konji imaju htonicki i demonski karakter, a o tome nedvosmisleno govore arheološki nalazi i pisani izvori. Poznato je da su Sloveni žrtvovali konje pored pokojnika, a to potvrduju nalazi konjskih kostiju u grobovima. Rec je o prinošenju žrtve solarnim bogovima, kakvi su Perun i Peruncica. Zato se žrtvuju beli konji, a poznato je da i srpski "zmajeviti junaci" jašu na belim konjima.

Tracki konjanik je gospodar podzemlja. Cesto se prikazuje kao bradati, stariji covek koji lovi ljudske duše. Krvolocni karakter ovog božanstva nije u protivrecnosti sa ostalim njegovim funkcijama, jer su božanstva plodnosti u, grckoj mitologiji, ujedno i najsvirepija. Dakle, Tracki konjanik je istovremeno i veliko božanstvo plodnosti, kao što je i veliko htonicko božanstvo. Ovo božanstvo je u vezi sa vodom. Kultna mesta koja su mu posvecena nalazila su se pored izvora i bunara.

Srbi veruju da se odmah iza noci Todorove subote krecu povorke konja kao povorke demona, pokojnika i predaka, i da se, osim zdravih, u povorci nalaze i hromi konji. U pojedinim srpskim sredinama toga je dana ženama zabranjeno da peru kosu. Deca su morala biti okupana pre tzv. "konjskih trka". Vatra se u kuci nije ložila. Verovalo se da "todorci" - zli demoni, ne vole dim. Ukoliko je neophodno da se dete na dan Todorove subote okupa, u korito se stavljala konjska potkovica.

U okolini Vršca, za praznik svetog Todora, domacice mese kolace koje nazivaju "todorcici". Kolacici su u obliku potkovice, na njih se redaju zrna kukuruza koja oznacavaju klince kojima se potkovica zakiva. Todorcici se, prema narodnom verovanju, mese kao zaštita od Todorovih konja, koji ljudima mogu da naprave veliku štetu - da pogaze useve ili ukucanima nanesu neko zlo. Zato se, za vreme Todorove subote, vodilo racuna da svi ukucani budu u kucama pre mraka."

Prema :Sreten Petrovic, "Srpska mitologija"

   Fotografija: omaja.rs

Pronašla sam i to da jahači imaju bele konje, i da su u belo obučeni. Sam Todor jaše iza njih, na hromom konju, a i sam je hrom.Mnogi smatraju da je to u stvari staroslovenski mitološki bog Trojan, koji je takođe bio konjanik.

Koliko je sličnog, a još više različitog u vezi ova dva Todora.  
Koliko je stranica na te teme napisano, iznenandilo me. Slovenska mitologija je bogata i bujna, kao duša slovenska, kao mašta ovog naroda, ali nekad i pokazatelj sujeverja, koje je duboko ukorenjeno u njega. 

Sve u svemu, tema mi je bila iznimno zanimljiva.
Možda ste vi sve ovo znali.
Ja nisam.
Otvorilo je mnoga pitanja i nedumice.
I tugu što pre nisam shvatila da lepota ljudskog uma i mašte, bajke i legende, nisu vlasništvo samo mojih dragih Kelta ( čvrsto verujem da sa njima veze imamo) i nisu samo priče o vitezovima kralja Artura, o Ganeši ili Budi.
Želim da upoznam Mokošu. Volim što ima puno ženskih likova.Uživaću otkrivajući.

Naravoučenije:
Drugi put, kad tražim retku i lepu biljku pogledaću prvo u sopstvenom dvorištu.
I znate, verujem da će i biti tamo!
 

Slobodna subota

Posle skoro tri meseca prva slobodna subota.Razlog slobode baš nije blistav, ali sama činjenica da je slobodna subota je dovoljna.
Inače danas je kod katoličkih vernika Vrbica, ne znam kako je oni zovu.Po pravoslavnom kalendaru danas je Teodorova ili Todoraova subota. Kako god je zvali. Nisam znala to u momentu dešavanja, ali sad shvatam da ima razlike. Goleme.
Dan-dva pre subote bliskoj članici porodice zakazaše preglede kod lekara- baš za ovu subotu, na dežurstvo doktorovo. Zbog gospođinih godina i dva dugotrajnija pregleda, ljubazno osoblje joj izašlo u susret.Nije baš da imam mnogo sa tim, ali moram je ujutro dočekati iz sela, kafu sa njom popiti, popričati, objasniti da nije ništa bolno ni strašno( kako su meni objasnili da treba da uradim).Pomirila sam se još prethodno veče sa činjenicom da neću subotnje jutro prespavati, onako do osam-pola devet, već da ću opet da se vampirim.Činjenicu stoički prihvatila, da ne kvarim sebi osmišljenu subotu još više.
Otpratih dotičnu gospođu posle kafe , doteranu i smirenu. Krenem i ja da se spremam natenane, za šetnju kroz centar, malo okolnim putem, jer sam planirala još neke strvarčice da obavim. Imam vremena. Opušteno. Još samo tašnu da uzmem.
Ispade ceduljica. Na njoj lepo piše- subota , pre 11.30! U potpisu -moj obućar!Oh. Zaboravila sam. Svratim usput, to je u redu, ali da nosam jednu duboku čizmu u šetnju, kroz grad....
Ne, glupo je. Odem kod obućara, pokupim svoju čizmu i vratim se kući. Odložim ja na upražnjeno mesto, pored njenog para, i drugog para čizama, takođe mojih dubokih. Stojim , gledam i ne verujem. Imama TRI iste čizme! Pobogu, pa ja sam donela tuđu čizmu. Kao lopov. Koja je verovatnoća da neko popravlja kod istog obućara, čizme iste kao moj drugi par???
Sad već ozbiljno gledam u sat. Devet minuta do podne. Čovek u podne subotom zatvara. Bez reči, uz put i bez jakne, trčeći pokupim bicikl drugog člana porodice i odletim u pravcu obućara, sa sve čizmom u korpici bicikla. Tuđom.

Čovek srećom pije kafu sa komšijama, nije otišao, pa otvara, već zaključanu radnju i zamenimo čizme, uz obostrani smeh.Malo me bilo sramota, ali šta ću ? Ovaj put idem kući sa svojom, baš svojom čizmom.Hladno mi je. Od jurnjave sam se preznojala, a jaknu nisam obukla....
Zaduvana, sedam da odahnem. Vraćam dah, pijem vode, vraća mi se i raspoloženje.Popravim kosu, stavim minđuše, čujem se sa sinom, pa opet krenem.Do drugog ćoška.Eh, kad ti tako krene dan! Shvatam da mi je mobilni ostao u predsoblju dok sam se spremala da pođem. Dete će zvati. Okrenem se na peti-pa opet kući- pa po mobilni, jel?
Na pola puta ka centru grada raspoloženje mi se popravilo. Ponovo. Subota je Sve je u redu ( osim možda supruga-ostao je da stoji otvorenih usta kad sam se i treći put vratila ). Ugledam Fiat 1300. Pa to još postoji i voze se! Mi smo takvog, ali belog imali.

    Fotografija : Photo by Natasa

Stižem u centar. Ulazim u Telenor. To je jedan od razloga zašto sam taj put izabrala. Ali- uvek ima neko ali. Jedan telefon je beznadežan slučaj, a u slučaju drugog mogu da mi pomognu krajem maja. Mami telefon trebao za juče! Eh.

Sad već ozbiljno namrštena žurno napuštam centar.Nije mi do šetnje. Ni do fotkanja.Koliko god da volim ovaj grad. Samo da svratim do "Boba" i pravac kod mame. Dušu od ove subote da odmorim.Idem ulicom koja se zove Obala i gledam izloge. Nove radnjice, promene neke , retko tuda pešice idem-uvek biram sa druge strane jezera.Lep izlog prodavnice sa ženskim rubljem. Zastajem, gledam vartomet boja i modela, osmehnem se trgovkinji koja je valjda očekivala da uđem ali produžavam dalje. Gledam preko puta zgradu Kapetanije. Oronula je, mogla bi se i ona malo adaptirati....ček, ček...pa prošla sam radnju gde sam htela da svratim.
I opet se okrećem, i vraćam nazad.Gledam male lokale šarenih izloga, pa opet stižem do one prodavnice rublja!? Zona sumraka. Gde je zlatara ( tačnije srebrara, jer zato tamo i idem) po imenu  "Bob"?Gledam levo-desno. Podižem pogled i vidim limenu tablu, malo izbledelu- piše na njoj zlatara "Bob". Spustim pogled, a dole, da izvinete roze gaće??? Pa kad nesta radnjice. Tako slatko mesto i prijatna crna ženica, sa kojom se lepo ispričam. E, stvarno!
To je bilo dosta. Pala mi klapna.Šaljem mami poruku i brzinom vetra odlazim ka Bagljašu. Jurim kao da me jure Todorovski konji.

    Fotografija: Photo by Natasa
 ( Inače kao zaštitni mural našeg grada-četir konja debela-nemaju veze sa onim drugim, već spomenutim konjima)

Bilo je skoro pola dva kad sam skoro bez daha, a sigurno bez i jednog celog nerva, stigla do mame. Kakav dan.
Zato postoje mame. Nasmejana, smirena, čeka me na vrhu stepeništa.U stanu mirišu moja omiljena jela, sprema lepe čašice, donosi "Gorki list". Mudrica. Kaže dobro je za želudac i kao aperitiv, a da proslavimo, što sam stigla, jer Todorovska subota zna svakakva da bude. Gledam je. Ne razumem .
I ne treba danas. Subota je. Divan dan. Zahvalna sam mami, danu, slobodi.Uskoro će mi i sin stići. Lepo subotnje popodne.
Ali znam ja mene.Čim stignem ovih dana do računara, ima da pronađem te konje i tog Todora.
Da vidim šta se to dešavalo.
 

Ukradeni trenutak

Slušam sebe,čitam sebe. Vidim-ispadoh ja neka retko religiozna, crkvena žena! Znam slave i običaje, šetam sa uživanjem kroz crkvenu portu, ponekad upalim sveće, dižem pogled ka zvoniku , kada se crkvena zvona oglase. Za zadušnice ako uspem na groblja idem. 
Poznajem sebe. Nisam . Ne toliko koliko se čini. Verovatno te situacije bude u meni osećanja najjače, ta sećanja me prodrmaju a  neizbežna su  u tim prilikama.
Možda i okruženje tako utiče. Tri meseca šetam Gradnulicom. Tako se desilo.
Posebna priča je Gradnulica , kao što je svaki deo grada priča i celina za sebe.

   Fotografija : Photo by Natasa

Opet su zadušnice. Opet je radna subota.
Kapela Svetog Rafaila otvorena. Unutra, u njenom  miru stoje sveće, one najmanje. Uzeh pregršt.Pare samo ostaviš u posudi pored.Zapalim ih , napolju.Ljudi u tišini martovskog prepodneva dolaze, uzimaju sveće, pale ih, pomole se ili samo odćute trenutak i odlaze.
 
Primetila sam to i ranije, ali danas posebno primećujem da se  deca prolazeći pored crkvene kapije prekrste. To sam videla samo ovde, na Gradnulici. Kada je lep dan pa šetkaju, još i nekako, ali cele zime sam ih gledala. U grupama dok idu ka školi, pojedinci koji trče jer kasne u smrznuta jutra, obavezno zastanu i prekrste se. Ne razmišljaju o tome. Navika. Toliko odudaranje od ostatka sveta.

Kao što rekoh radna mi je subota, kao i svaka u ovoj godini, do kasno popodne.Do groblja  nikako ne mogu stići.Zato sam opet ukrala jednu pauzu, kad sam već u blizini, i iskoristila je da trknem preko, kroz portu do kapele i upalim sveće..Lep osećaj. Donese mir. Privremen možda ali preko potreban.

   Fotografija: Photo by Natasa

Sunčan dan, malo duševnog mira, zaljubljeni golubovi na drvetu u porti, i eto razloga da lako izguraš dan, da ga čak i učiniš lepim i korisnim. Osećaj dana koji nema svrhu me boli.
Zatim činjenica da ću sa posla u kasno popodne, uz zalazak sunca produžiti , umesto ka kući, do mame. Čekaće me sa toplom omiljenom mi čorbom i milion sitnih pažnji, koje samo ona ume da mi priredi.Da mi upleša proteklu nedelju koja prolazi.Još jednu nedelju kojoj cilj i svrhu ne vidim. Ta subotnja popodnevami služe za punjenje baterija. Za razmišljanje.
Nije li vreme da zastanem, da stavim tačku.Da promenim kurs. Razmišljanja samo.

No u ovaj sunčani dan, sa mirisom sveća i tamjana, koji sam sa sobom ponela, moja duša je smirena. Ipak zadovoljna. Nisam stigla da obiđem one koji nedostaju, ali sam upalila sveće za njih. Uplaila sam i za nas , koji smo tu u ovom svetu kakav god bio, za ono najvažnije- za zdravlje, za ljubav prema bližnjima , i svemu živom.
Tako prolaze prve ovogodišnje zadušnice.
Slava onima kojih nema.
Život onima koji ostaju. Život se nastavlja. Vredi se boriti za svaki njegov trenutak, sa svim što donosi. Svaki je tren neponovljiv.
To je najbolja strana života- prolazi, a opet traje. Uvek drugačiji.

Koliko je težak san

Naslov jedne pesmice Gvida Tartalje iz mog detinjstva je glasio tako. Naravno, nisam o pesmici htela. Naslov mi se nametnuo sam . Iz prostog razloga zato što me je to pitanje mučilo odavno.

Ne sanjam kad spavam. Retko. U životu ako izbrojim snove –sanjane, možda jedva desetak. Ružni, uglavnom, teški. Tačnije, kažu da svi uvek sanjaju , ali se ne sećaju. Dobro , onda se ne sećam. I na pitanje iz naslova , odgovor bi na osnovu sećanja na tih par sanjanih  bio- jako težak je san, pretežak.

Sanjam ja, ali budna. Ima jedna strana reč za to- daydreaming, što bi mi rekli- sanajrenje, tu sam stručnjak, jer uživam u tome. Ipak, ni to nije tema.

Pitanje : koliko je težak san se nametnulo, posle poslednjeg sanjanog sna. Poslednjeg, kojeg se ( po naučnicima ) sećam. Jer, nije bio težak, buđenje je bilo .

Lepo je što ne znaš da si u snu. Izgleda tako stvarno i moguće.

 

 Fotografija : glassrbije.org

Jutro , prolećno, okupano suncem na Carskoj bari. Kako znam da je proleće? Takva je boja neba, tako nežna zelena trava, tako mutnjikava voda, iza skele, ispred koje sam. Ne vidim sebe, naravno. Jer ja gledam.Kako znam da je baš to mesto ( tamo, naprimer, nema skela, koliko znam). Između mene mislim ,  i skele ( ta skela sad shvatam je bila nekad davno između Starog i Novog Bečeja-u vreme mog detinjstva-samo je uskočila u ovu priču bez najave)  smeši se Puta ( otkud on u mom snu, verovatno slika-logika-posledica), jer on dođe kao zaštitni znak Carske bare.

I tako prolećno jutro, Puta, iza skela i voda, u daljini preleću rode. Na skeli, na stolici na rasklapanje, onoj kamperskoj, lepoj, sa naslonima za ruke, sedi stariji čovek, ozarenog, nasmejanog lica.Gledam me, blagonaklono, u očima čitam pitanje, očekivanje, šeretsko, kao poziv na avanturu. Sad shvatam da ustvari ja vidim ceo ambijent kao fotografiju, kao zaustavljeni kadar u vremenu. Srećna sam, htedoh nešto da kažem, ili pitam, čovek sa šeširom ( Krokodil Dandi stila) kao da mi nešto pokazuje. Treba li da krenemo nekud, u vožnju? Čekaju mene, ja verovatno fotografišem baš taj momenat, presrećna što se konačno desio... Sedi lepi sa sedim zaliscima na još dobrano tamnoj kosi, gospodin se osmehuje, mirno očekujući da priđem, voli da gleda kad mi ispuni davnu želju, pa se ja radujem kao dete,  pa taj zaverenički pogled prepoznajem dobro. Lice sveže i zdrave boje, bez obzira na godine, i ta sjajna iskra u oku starog mahera.

                                         Fotografija: Photo by Natasa

Glas, neprijatan i glasan, sa isto takvom rečenicom (radiš li ti danas, zaspala si, a alarm ti je zvonio) prekida taj prelepi uhvaćeni momenat. Skačem iz postelje, lakne mi kad vidim da je tek 6.25, samo dvadesetak minuta sam se uspavala,vremena imam dovoljno,  glas odlazi prvi na posao, a ja ostajem na ivici kreveta polu sanjiva, polu zbunjena.

U spavaćoj sobi, u neko, ipak sunčano predprolećno jutro, na ivici kreveta, sedim i ridam. Prvi mart je danas. Ovog jutra je tačno godina dana od kada je otišao zauvek sedi gospodin. Takav kakav u snu beše, takvog najviše volim da ga pamtim.

Carska bara, moje i njegovo omiljeno mesto u okolini, i vožnja koju planirasmo nekoliko godina, a nismo je odvozali, zajedno. Uvek je bilo nešto, kućne obaveze, loše vreme, ostatak porodice, koji i nije baš zainteresovan, i nije razumeo našu želju za gubljenjem vremena, kako se neko lepo izrazio.U najboljem slučaju, stigli smo do Sibile, restorana na obali, na carsku riblju čorbu.Sa carem- carski.

San ume bude težak. Ipak, nekada je buđenje mnogo teže. Teško toliko, da ti buđenje, osim sećanja na san donese i sećanje na neke davno zaboravljene pesmice iz detinjstva.