Posle kažu da ja mešam babe i žabe. Da spajam nespojivo.
Ne vide da se sve sklapa u savršen mozaik života.
...zaboraviću potrebe
i unutrašnje glasove
samo jedan je put
koji vodi do trona....
Ali da krenem redom. Htela sam o sinoćnoj poseti pozorištu da pričam.
Fotografija je nastala pre dve ili tri godine, dok je centar još imao dušu. Osvetljeno pozorište sa razlivenim svetlima i nije bio neki uspeh od fotografije, a sada shvatam da sam ga trebala više i češće slikati. Jer, sve se menja...retko- na bolje.
Opet sam išla sa neke predstave i kao uvek oduševljena bojama svetala u noći, napravila fotku.
Što tinejdžeri kažu- lošu, ali dragu.
Photo by Natasa
Retko, ako ikako , možemo odvojiti knjige i pisanje od žive reprodukcije napisanog koju zovemo pozorištem. Najlepša institucija koja spaja mnoge umetnosti u sebi.Život, ljubav, smrt, rađanje, smešno ili tužno..sve se to odvija pred očima gledalaca. Volim ja film. Zaista. Samo pozorište ima neku drugu vrstu magije. Film ima sjajne efekte i mogućnosti, ali pozorište ima - prave, žive ljude. Nestvarno, a dotaknuti možeš.
Takođe retko mi se dešava, kao sinoć, da odem neinformisana na predstavu.Osim naslova nisam znala ništa više. Naslov je "Vlast". Podrazumeva se Nušić.Volim pozorište, prilika se iznenada pojavila, i to još u vidu karata za šesti red, pa sam je odmah prihvatila. Volim da sedim u parteru. Između petog i desetog reda.Ne znam zašto. Zato. Valjda.
Iznenadila me savremenost i trenutna aktuelnost predstave. Jeste uzet nedovršeni komad Nušićev -Vlast, ali se naziru i delovi Gospođe ministarke, ili je to jednostavno tako, svuda i uvek .Očekuješ da je Nušić uvek aktuelan, jer jeste, ali ne očekuješ nešto između komedije i mjuzikla, ono što kažu satira jeste, ali sa pevanjem i pucanjem...ajde dobro, bez pucanja....Vlast je tema svagda ista i prepoznatljiva, večita. Nažalost. Pa makar i kroz satiru.
Fotografija:
Narodno pozorište
"Toša Jovanović"
...samo jedan je put
koji dotiče nebo
ja bih hteo da vladam!...
Da, opet je to Ta muzika, ali sada ne samo u mojoj glavi. Nisam očekivala toliko songova, obrada poznatih pesama, a najmanje od svega neku verziju Milanove pesme. Kakve veze ima EKV i pozorišna predstava? Odgovor je u prestavi.Jedan od songova je obrada Milanove pesme.Nisam ja ništa izmešala. Umešalo se samo.
Sjajna ekipa našeg pozoriša: Jovan Torački uvek izuzetan,Mirko Pantelić, dok se pojavi izmami osmeh, Vesna Varićak u punom sjaju, Nataša Luković lepa kao uvek, perfekcionista Zvonko Gojković, i mlada Ivana Titin, makar u sporednoj ulozi, njen talenat , iznedren u CEKOM-u zasijao je u predstavi, uz veterana Dragana Đorđevića..i mlađih kolega koje ne poznajem još dobro.
Opušteno veče, zanimljiva predstava, drago pozorište i dragi ljudi.Ja lično, u pozorište, odem i sama. Mada u dobrom društvu, sve je bolje. Moja mama i Gospođa Agi. Mama , kao i ja često ode do pozorišta, kad god se može. Druga dama nije bila više od dvadeset godina, od kako je ostala bez životnog saputnika. To je bio njihov ritual. Pošto je to jedna izuzetno draga osoba, kreativac i umetnica višestruka, moje zadovoljstvo je još veće. Usrećila sam njih dve i sebe.Šta tražiti više od jednog ponedeljka uveče.
Ima pozorište još jednu sjajnu osobinu. Sreću se slični ljudi. Ljude možeš sresti, svuda i uvek, ali neke određene, kojih se zaželiš, a nemaš prilike da vidiš, naći ćeš često baš tamo. Kao i u svim hramovima, u ovom hramu boginje Talije se sakupljaju njeni sledbenici. Oni su vrlo često iz kategorije mog sveta.
Svet knjiga je i svet pozorišta. Moj omiljeni.
Photo by Natasa
Tako da i jedan kratki susret sa dragom prijateljicom znači. To je ona vrsta prijatelja koju možeš da sretneš jednom godišnje, a opet je tako blizak kao da ste još koliko popodne kafu zajedno pili. To su ona prepoznavanja i preplitanja.
...mogu poznati bolji trenutak
mogu birati pogodno vreme
mogu čekati momenat sreće...
ali ne moram. Išla sam u pozorište. Sve se dešava sa razlogom.
Više ne moram i ne žeim da objašnjavam dragi glas iz tame i klavijature iz pozadine. Tu su . Prisutne oko mene, uvek i svuda.
Tu im je i mesto.
Ne vide da se sve sklapa u savršen mozaik života.
...zaboraviću potrebe
i unutrašnje glasove
samo jedan je put
koji vodi do trona....
Ali da krenem redom. Htela sam o sinoćnoj poseti pozorištu da pričam.
Opet sam išla sa neke predstave i kao uvek oduševljena bojama svetala u noći, napravila fotku.
Što tinejdžeri kažu- lošu, ali dragu.
Photo by Natasa
Retko, ako ikako , možemo odvojiti knjige i pisanje od žive reprodukcije napisanog koju zovemo pozorištem. Najlepša institucija koja spaja mnoge umetnosti u sebi.Život, ljubav, smrt, rađanje, smešno ili tužno..sve se to odvija pred očima gledalaca. Volim ja film. Zaista. Samo pozorište ima neku drugu vrstu magije. Film ima sjajne efekte i mogućnosti, ali pozorište ima - prave, žive ljude. Nestvarno, a dotaknuti možeš.
Takođe retko mi se dešava, kao sinoć, da odem neinformisana na predstavu.Osim naslova nisam znala ništa više. Naslov je "Vlast". Podrazumeva se Nušić.Volim pozorište, prilika se iznenada pojavila, i to još u vidu karata za šesti red, pa sam je odmah prihvatila. Volim da sedim u parteru. Između petog i desetog reda.Ne znam zašto. Zato. Valjda.
Iznenadila me savremenost i trenutna aktuelnost predstave. Jeste uzet nedovršeni komad Nušićev -Vlast, ali se naziru i delovi Gospođe ministarke, ili je to jednostavno tako, svuda i uvek .Očekuješ da je Nušić uvek aktuelan, jer jeste, ali ne očekuješ nešto između komedije i mjuzikla, ono što kažu satira jeste, ali sa pevanjem i pucanjem...ajde dobro, bez pucanja....Vlast je tema svagda ista i prepoznatljiva, večita. Nažalost. Pa makar i kroz satiru.
Fotografija:
Narodno pozorište
"Toša Jovanović"
...samo jedan je put
koji dotiče nebo
ja bih hteo da vladam!...
Da, opet je to Ta muzika, ali sada ne samo u mojoj glavi. Nisam očekivala toliko songova, obrada poznatih pesama, a najmanje od svega neku verziju Milanove pesme. Kakve veze ima EKV i pozorišna predstava? Odgovor je u prestavi.Jedan od songova je obrada Milanove pesme.Nisam ja ništa izmešala. Umešalo se samo.
Sjajna ekipa našeg pozoriša: Jovan Torački uvek izuzetan,Mirko Pantelić, dok se pojavi izmami osmeh, Vesna Varićak u punom sjaju, Nataša Luković lepa kao uvek, perfekcionista Zvonko Gojković, i mlada Ivana Titin, makar u sporednoj ulozi, njen talenat , iznedren u CEKOM-u zasijao je u predstavi, uz veterana Dragana Đorđevića..i mlađih kolega koje ne poznajem još dobro.
Opušteno veče, zanimljiva predstava, drago pozorište i dragi ljudi.Ja lično, u pozorište, odem i sama. Mada u dobrom društvu, sve je bolje. Moja mama i Gospođa Agi. Mama , kao i ja često ode do pozorišta, kad god se može. Druga dama nije bila više od dvadeset godina, od kako je ostala bez životnog saputnika. To je bio njihov ritual. Pošto je to jedna izuzetno draga osoba, kreativac i umetnica višestruka, moje zadovoljstvo je još veće. Usrećila sam njih dve i sebe.Šta tražiti više od jednog ponedeljka uveče.Ima pozorište još jednu sjajnu osobinu. Sreću se slični ljudi. Ljude možeš sresti, svuda i uvek, ali neke određene, kojih se zaželiš, a nemaš prilike da vidiš, naći ćeš često baš tamo. Kao i u svim hramovima, u ovom hramu boginje Talije se sakupljaju njeni sledbenici. Oni su vrlo često iz kategorije mog sveta.
Svet knjiga je i svet pozorišta. Moj omiljeni.
Photo by Natasa
Tako da i jedan kratki susret sa dragom prijateljicom znači. To je ona vrsta prijatelja koju možeš da sretneš jednom godišnje, a opet je tako blizak kao da ste još koliko popodne kafu zajedno pili. To su ona prepoznavanja i preplitanja.
...mogu poznati bolji trenutak
mogu birati pogodno vreme
mogu čekati momenat sreće...
ali ne moram. Išla sam u pozorište. Sve se dešava sa razlogom.
Više ne moram i ne žeim da objašnjavam dragi glas iz tame i klavijature iz pozadine. Tu su . Prisutne oko mene, uvek i svuda.
Tu im je i mesto.
Нема коментара:
Постави коментар