Mreže su čudna stvar. Upleteš se i ne primetiš.Tako sam se i ja lepo uplela u socijalne mreže. Fejsbuci, tviteri, instagrami- dok sam se okrenula , već sam bila uhvaćena. Cena dvadesetprvog veka? Plaćena, i još se plaća. Broj rata se ne zna!
Fejsbuk kao najmasovniji, i najposećeniji je neumoran u inovacijama.Podseća nas na sve i svašta.Postajemo zavisni i na taj način. Ne moraš rođendane i godišnjice pamtiti, lepo ti javi.
Prednost ili mana, još nisam sigurna u šta brojim taj deo.
Sad izbacuje i slike- memoralije na neke postove od pre dve-tri-pet godina.Pre neki dan , mislim da je bio osmi decembar, podseti me na snegove početkom zime 2012.godine. Pokazao mi skoro zaboravljenu sliku moje Snežane.Sneg je bio dubok i prelep. Od onih što se sa njima da lepo praviti grudva ili sneško.
Fotografija : Photo by Natasa
Nije mi bilo dovoljno da napravim sneška, nego sam napravila par, Snežu i Sneška.Kapa i šal za njega, i grančica koju poklanja Sneži. Ona , dama , ima šešir, ešarpu( dobijemu od obožavateljke- u prvom mahu imala je šal) i korpicu, umesto torbice. Romantika pored ljuljaške. Baš su bili lep par, dugo su mi krasili dvorište. Ipak, fejs nije izbacio jednu od mnogih zajedničkih fotografija srećnog para, nego samo Snežu. Nikad mi nije jasna logika, kojom odabiraju slike koje iskaču.
Fotografija : Photo by Natasa
Na isti datum , ove godine magla guši.Uvlači se u pore, otežava disanje, isto koliko i pogled u daljinu. Boja nema. Progutalo ih sivilo magle.Vlaga u vazduhu teška i ogromna. Lišće , otpalo naglo, zbog lepe jeseni, a zbog pomenute vlage, pretvoreno je u blatnjavu kaljugu koja prlja i obuću i izgled sveta. Pitanje, samo se nameće: šta to beše sneg?
Ovako je
izgledalo u šest sati
ispred kuće. U ulici
sopstvenoj da se
izgubiš.
Fotografija:
Photo by Natasa
Ne mislim da bi sneg popravio situaciju, ne u ovoj zemlji izgubljenoj u prošlosti. Otežao bi je još. Jer nas zima iznenadi , svake godine. Redovno. Samo mislim da bi njegova belina unela malo lepote u ovom besmislu preživljavanja. Baš to radi većina. Ne živi. Preživljava.
Zato me valjda privlači tema o davanju, poklanjanju, lepoti deljenja sa drugima. Zato što će većina reći- nema šta da se da. Letargija, depresija, bes, sitne zavisti i velike mržnje- takvo vreme je oko nas. Ali, baš u inat tome, poklonite osmeh, ujutro, sebi u ogledalu. Ako je preteško ( jer zna da bude) , poklonite osmeh kasirki, koja radi u nekoj radnji, gde nekad uđete, jer i njoj je muka, iako radi. Zbog grubosti, malih plata, ko zna čega. Možda i ne zalazite u radnje. Nije nemoguće, znam. Ipak, idete ulicom. Osmeh za dete koje trči iz vrtića, zaspalu bebu u očevom naručju, napuštenom kučetu pored neke hamburgerije, gde čeka mrvice- nekom-nečemu, lepom drvetu u ulici. Svojima, najbližima- priuštite to stalno. Koliko god možete.Osmeh ozari dušu onoga kome je upućen. Pa se to onda kao bumerang vrati vama. Zato je tako važan i tako moćan. Osmeh.
Nije lako ni osmehnuti se. Nije ni meni, zaista. Koliko prekjuče , opet jedna memoralija, dobri čika fejs mi darovao sliku, iz iste godine. Kao što kažu tinejdžeri, mutna , ali draga. Lice žene se slabo vidi ( kontra svetlo) a iza lepi entrijer obližnjeg , omiljenog kafea.
Fotografija: Photo by Natasa
Fotografija nastale snežnog dana, kada smo, moja draga prijateljica i ja, uspele da izvedemo omiljenu diverziju. Bile smo umorne od čišćenja snega, domaćih zadataka, radnog dana , kućnih obaveza. Često smo, pa i tog 12.decembra te 2012. znale da u kasno popodne, pre nego nas uhvate za spremanje večere, zbrišemo do tog kafea.Lepo mesto, nekim čudom smešeno u naš komšiluk ( dve manje ulice dalje) ! Topli nes sa šlagom i akva-viva ali ne hladna, i konobari i vrapci su već znali šta treba kad utrčimo u lokal. Konobari samo pogledom upitnim u našem pravcu, dobiju odgovor u vidu dva klimoglava.
Na isti dan, ali ove 2015. nije ništa isto.Moja dugokosa prijateljica, sada ima modernu , kraću frizuricu, druge boje. Ona je u te tri godine diplomirala, dobila bolje radno mesto, i gomilu novih odgovornosti i obaveza. Konstantno je premorena.Moja žena-lavica posustaje. Nije to trajno, znam. Borac je ona.
Moja , tada stepenasta kosa je sada duga, a ja...ja sam ostala bez posla. Pridružila se ogromnoj masi nezaposlenih.Posle više od dvadeset godina radnog staža. Osećaj nije za opisivanje.Ostati bez posla u vreme kad posla nema, kad se firme raspadaju i zatvaraju. Nije to od sada, proces traje već dvadesetak godina. Samo sada sam se ja našla prvi put na udaru. Još tokom prethodnog leta naša lepa višegodišnja navika je prestajala polako. Usled prezaposlenosti u tom periodu, i njene i moje, nismo stizale. Sada imam i još jači razlog koji me sprečava da nastavim. Ni oni koji rade, bar većina, ne mogu se pohvaliti da mogu sebi to da priušte dva puta nedeljno, ma ni mesečno.
Nako pametan je rekao, za par godina ćete se smejati onome što vas sad brine.
Razmišljam šta nas je tada brinuulo.Hoće li stići na predavanje, promenili joj smenu, kako ću ja u bitku sa godišnjim obračunom, jer firma loše stoji, koliko će nam puta još deca mokra od grudvanja uleteti u kuću, hoće li neko posuti puteve već jednom....Brige? Pa jeste, sada je skoro smešno. Kakve su to brige u odnosu na danas- u odnosu na sve drugo.
Zato verujem da će mi i ove brige sadašnje biti smešne. Samo ne zbog toga što imam još gore, kao sada. Nego što će sve to biti iza mene, zato što se sve dobro rešilo.
Jer jeste dobro.
Samo smo mi slepi da to vidimo.
Ne vidimo dok traje, shvatimo kad prođe.
Znači sve je dobro. I zato je važan osmeh! Osmeh na lice.
Tako mora i ostati- samo dobro.
Neka nam osmeh i ljubav osvetle put.
Svaki dan na tom putu. I kroz ovaj magloviti decembar.
Fejsbuk kao najmasovniji, i najposećeniji je neumoran u inovacijama.Podseća nas na sve i svašta.Postajemo zavisni i na taj način. Ne moraš rođendane i godišnjice pamtiti, lepo ti javi.
Prednost ili mana, još nisam sigurna u šta brojim taj deo.
Sad izbacuje i slike- memoralije na neke postove od pre dve-tri-pet godina.Pre neki dan , mislim da je bio osmi decembar, podseti me na snegove početkom zime 2012.godine. Pokazao mi skoro zaboravljenu sliku moje Snežane.Sneg je bio dubok i prelep. Od onih što se sa njima da lepo praviti grudva ili sneško.
Nije mi bilo dovoljno da napravim sneška, nego sam napravila par, Snežu i Sneška.Kapa i šal za njega, i grančica koju poklanja Sneži. Ona , dama , ima šešir, ešarpu( dobijemu od obožavateljke- u prvom mahu imala je šal) i korpicu, umesto torbice. Romantika pored ljuljaške. Baš su bili lep par, dugo su mi krasili dvorište. Ipak, fejs nije izbacio jednu od mnogih zajedničkih fotografija srećnog para, nego samo Snežu. Nikad mi nije jasna logika, kojom odabiraju slike koje iskaču.
Na isti datum , ove godine magla guši.Uvlači se u pore, otežava disanje, isto koliko i pogled u daljinu. Boja nema. Progutalo ih sivilo magle.Vlaga u vazduhu teška i ogromna. Lišće , otpalo naglo, zbog lepe jeseni, a zbog pomenute vlage, pretvoreno je u blatnjavu kaljugu koja prlja i obuću i izgled sveta. Pitanje, samo se nameće: šta to beše sneg?
Ovako je
izgledalo u šest sati
ispred kuće. U ulici
sopstvenoj da se
izgubiš.
Fotografija:
Photo by Natasa
Ne mislim da bi sneg popravio situaciju, ne u ovoj zemlji izgubljenoj u prošlosti. Otežao bi je još. Jer nas zima iznenadi , svake godine. Redovno. Samo mislim da bi njegova belina unela malo lepote u ovom besmislu preživljavanja. Baš to radi većina. Ne živi. Preživljava.
Zato me valjda privlači tema o davanju, poklanjanju, lepoti deljenja sa drugima. Zato što će većina reći- nema šta da se da. Letargija, depresija, bes, sitne zavisti i velike mržnje- takvo vreme je oko nas. Ali, baš u inat tome, poklonite osmeh, ujutro, sebi u ogledalu. Ako je preteško ( jer zna da bude) , poklonite osmeh kasirki, koja radi u nekoj radnji, gde nekad uđete, jer i njoj je muka, iako radi. Zbog grubosti, malih plata, ko zna čega. Možda i ne zalazite u radnje. Nije nemoguće, znam. Ipak, idete ulicom. Osmeh za dete koje trči iz vrtića, zaspalu bebu u očevom naručju, napuštenom kučetu pored neke hamburgerije, gde čeka mrvice- nekom-nečemu, lepom drvetu u ulici. Svojima, najbližima- priuštite to stalno. Koliko god možete.Osmeh ozari dušu onoga kome je upućen. Pa se to onda kao bumerang vrati vama. Zato je tako važan i tako moćan. Osmeh.
Nije lako ni osmehnuti se. Nije ni meni, zaista. Koliko prekjuče , opet jedna memoralija, dobri čika fejs mi darovao sliku, iz iste godine. Kao što kažu tinejdžeri, mutna , ali draga. Lice žene se slabo vidi ( kontra svetlo) a iza lepi entrijer obližnjeg , omiljenog kafea.
Fotografija nastale snežnog dana, kada smo, moja draga prijateljica i ja, uspele da izvedemo omiljenu diverziju. Bile smo umorne od čišćenja snega, domaćih zadataka, radnog dana , kućnih obaveza. Često smo, pa i tog 12.decembra te 2012. znale da u kasno popodne, pre nego nas uhvate za spremanje večere, zbrišemo do tog kafea.Lepo mesto, nekim čudom smešeno u naš komšiluk ( dve manje ulice dalje) ! Topli nes sa šlagom i akva-viva ali ne hladna, i konobari i vrapci su već znali šta treba kad utrčimo u lokal. Konobari samo pogledom upitnim u našem pravcu, dobiju odgovor u vidu dva klimoglava.
Na isti dan, ali ove 2015. nije ništa isto.Moja dugokosa prijateljica, sada ima modernu , kraću frizuricu, druge boje. Ona je u te tri godine diplomirala, dobila bolje radno mesto, i gomilu novih odgovornosti i obaveza. Konstantno je premorena.Moja žena-lavica posustaje. Nije to trajno, znam. Borac je ona.
Moja , tada stepenasta kosa je sada duga, a ja...ja sam ostala bez posla. Pridružila se ogromnoj masi nezaposlenih.Posle više od dvadeset godina radnog staža. Osećaj nije za opisivanje.Ostati bez posla u vreme kad posla nema, kad se firme raspadaju i zatvaraju. Nije to od sada, proces traje već dvadesetak godina. Samo sada sam se ja našla prvi put na udaru. Još tokom prethodnog leta naša lepa višegodišnja navika je prestajala polako. Usled prezaposlenosti u tom periodu, i njene i moje, nismo stizale. Sada imam i još jači razlog koji me sprečava da nastavim. Ni oni koji rade, bar većina, ne mogu se pohvaliti da mogu sebi to da priušte dva puta nedeljno, ma ni mesečno.
Nako pametan je rekao, za par godina ćete se smejati onome što vas sad brine.
Razmišljam šta nas je tada brinuulo.Hoće li stići na predavanje, promenili joj smenu, kako ću ja u bitku sa godišnjim obračunom, jer firma loše stoji, koliko će nam puta još deca mokra od grudvanja uleteti u kuću, hoće li neko posuti puteve već jednom....Brige? Pa jeste, sada je skoro smešno. Kakve su to brige u odnosu na danas- u odnosu na sve drugo.
Zato verujem da će mi i ove brige sadašnje biti smešne. Samo ne zbog toga što imam još gore, kao sada. Nego što će sve to biti iza mene, zato što se sve dobro rešilo.
Jer jeste dobro.
Samo smo mi slepi da to vidimo.
Ne vidimo dok traje, shvatimo kad prođe.
Znači sve je dobro. I zato je važan osmeh! Osmeh na lice.
Tako mora i ostati- samo dobro.
Neka nam osmeh i ljubav osvetle put.
Svaki dan na tom putu. I kroz ovaj magloviti decembar.
Нема коментара:
Постави коментар