Nisam još ni znala ko je Don Kihot, kada su me uveravali da se borim sa vetrenjačama.Nisam videla ništa loše u vetrenjačama. Kasnije sam saznala, možda prekasno da treba da pobedim tog zanesenjaka u sebi. Uvek sam istrajala samo u nemogućim misijama. U svakodnevnim, običnim stvarima -propadala uvek!
Fotografija : srbin.info ( ps : da li je slučajan naziv teme kod koje je upotrebljena:
Umetnost i ludilo? )
Prvi veliki sukob.
Upis u prvi razred.
Zbog pomanjkanja osoba koje bi me čuvale i tadašnjih običaja, sa nepune dve godine su me upisali u vrtić. Greškom, sa generacijom godinu dana starijom. Ili mlađa grupa nije postojala. Ne znam.Naredne četiri godine provela sam sa njima, stičući prijatelje i prva znanja. Neka od tih prijateljstava sačuvah do danas. Dobre stvari ne menjati.
Proleće je, 1974.godine. Grupno idemo na preglede i testiranja za polazak u školu. Svi srećni i ponosni, jer smo tako veliki. Prošli testove, većina nas zadovoljava kriterijume. Počinju upisi. I nevolje.
Neko mnogo pametan primeti moju godinu rođenja. Neka teta sa plavom punđom. Pogleda me kroz cvikere , s osmehom, i reče, kao " blago tebi malena...oni idu u školu, a ti uživaš još godinu dana u vrtiću. Godinu dana igranja."
Šamar. Ma i šamar bi manje boleo.
Moji odaze. Svi. Ja ostajem . Sa onim ružnim klincima! ( ne shvatam da su ti klinci, u stvari , moja generacija. Nisu. I nikad, nažalost ili na sreću neće biti ).
Kod kuće plačem danima. Objašnjavaju mi moje prednosti. Kako je to lepo. Igranje još čitavu godinu. Ne razumeju. Ništa. Kupuju mi prvi pravi poni bicikl za šesti rođendan, koji slavim tih majskih dana. Neću bicikl ( mada sam ga sanjala) ! Školsku torbu hoću!
Ovo je bila varijanta školske torbe. Moja je bila malo veća i crvena, bez Mirka i Slavka. Jer sam devojčica.
Fotofrafija: www.forum.hr
Možda ih je pravila Jugoplastika iz Splita, ili sam imala neku kasnije, jer oni su, između ostalog pravili i školske torbe.
Jednog junskog prepodneva, raspust počeo, sama kod kuće, a do moje škole se stizalo ulicom par metara , pa za ćošak prvi, za oko dva minuta. Kroz baštu i rupu na školskoj ogradi, za 45 sekundi. Eto mene začas u dvorištu, i skupljam hrabrost da uđem u amfor, iz kojeg se u zbornicu ulazi. Tetkica, u plavom, radnom odelu me pita koga tražim, a ja sva bitna. učiteljicu Bubicu. Uvede me žena u zbornicu, uskoro će izaći sa sednice, pa da sačekam.Stiže ona, iznenađena, i kad shvati o čemu pričam, pokuša žena da me urazumi, da objasni. Tek sam pre deset dana šest napunila, a ima samo jedan razred, već ogroman...plačem neutešno. Ona mi suze briše, i skoro i sama da zaplače. Nije joj drago što me nisu upisali.Dok se objašnjavamo nas dve, nailazi visoki čovek, crvenog lica i nosa ( to sam zapamtila) , blagog plavog pogleda. Saznaću kasnije da je to sekretar škole. Sasluša problem i nasmeje se! To je ceo problem??
Ulazimo on, Bubica i ja u kancelariju, uzima čovek telefon i zove dispanzer, shvatam. Pita ima li kakvih smetnji za moj upis u školu, osim te bezvezne činjenice da sam godinu mlađa. Nešto se dogovara. Spušta slušalicu, i pruža ruku. Čestitam, kaže, đače prvače! Ne znam šta će Zlata reći, bićeš tridesetsedma u u razredu, ali videćemo. Dobih učiteljicu, baš kakvo joj je i ime - zlatnu. (Danas je nekad sretenem, i svaki put suze mi krenu. Još je tu. Hvala nebesima.)
Zamislite mamino lice , prvo zbunjeno, a onda srećno i ponosno, kad ja stižem , sa Bubicom kući i sa takvim novostima! Leto je za mene, tek tada moglo da počne.
Pitala me, sad već kroz smeh, da li obećavam da ću biti najbolja. Čvrsto obećavam.
Biću. I bila sam. Među najboljima, jer smo dobra generacija. Sa gomilom diploma, pohvalnica i knjiga dobijenih na poklon, posle osam godina napustiću dragu mi osnovnu.
Moj sin je treći dan prvog razreda rekao: nije loše, ali da ti mene vratiš u vrtić?
Eh...
Par godina kasnije, razmatrajući moju priču o polasku u školu, pogledao me i , skoro razočarano, a tužno i zgranuto reče skoro naučenu ružnu reč:
"Mama, ti si bila štreber...????......."
Toliko o vetrenjačama.
I razlikama među generacijama.
Fotografija : srbin.info ( ps : da li je slučajan naziv teme kod koje je upotrebljena:
Umetnost i ludilo? )
Prvi veliki sukob.
Upis u prvi razred.
Zbog pomanjkanja osoba koje bi me čuvale i tadašnjih običaja, sa nepune dve godine su me upisali u vrtić. Greškom, sa generacijom godinu dana starijom. Ili mlađa grupa nije postojala. Ne znam.Naredne četiri godine provela sam sa njima, stičući prijatelje i prva znanja. Neka od tih prijateljstava sačuvah do danas. Dobre stvari ne menjati.
Proleće je, 1974.godine. Grupno idemo na preglede i testiranja za polazak u školu. Svi srećni i ponosni, jer smo tako veliki. Prošli testove, većina nas zadovoljava kriterijume. Počinju upisi. I nevolje.
Neko mnogo pametan primeti moju godinu rođenja. Neka teta sa plavom punđom. Pogleda me kroz cvikere , s osmehom, i reče, kao " blago tebi malena...oni idu u školu, a ti uživaš još godinu dana u vrtiću. Godinu dana igranja."
Šamar. Ma i šamar bi manje boleo.
Moji odaze. Svi. Ja ostajem . Sa onim ružnim klincima! ( ne shvatam da su ti klinci, u stvari , moja generacija. Nisu. I nikad, nažalost ili na sreću neće biti ).
Kod kuće plačem danima. Objašnjavaju mi moje prednosti. Kako je to lepo. Igranje još čitavu godinu. Ne razumeju. Ništa. Kupuju mi prvi pravi poni bicikl za šesti rođendan, koji slavim tih majskih dana. Neću bicikl ( mada sam ga sanjala) ! Školsku torbu hoću!
Ovo je bila varijanta školske torbe. Moja je bila malo veća i crvena, bez Mirka i Slavka. Jer sam devojčica.
Fotofrafija: www.forum.hr
Možda ih je pravila Jugoplastika iz Splita, ili sam imala neku kasnije, jer oni su, između ostalog pravili i školske torbe.
Jednog junskog prepodneva, raspust počeo, sama kod kuće, a do moje škole se stizalo ulicom par metara , pa za ćošak prvi, za oko dva minuta. Kroz baštu i rupu na školskoj ogradi, za 45 sekundi. Eto mene začas u dvorištu, i skupljam hrabrost da uđem u amfor, iz kojeg se u zbornicu ulazi. Tetkica, u plavom, radnom odelu me pita koga tražim, a ja sva bitna. učiteljicu Bubicu. Uvede me žena u zbornicu, uskoro će izaći sa sednice, pa da sačekam.Stiže ona, iznenađena, i kad shvati o čemu pričam, pokuša žena da me urazumi, da objasni. Tek sam pre deset dana šest napunila, a ima samo jedan razred, već ogroman...plačem neutešno. Ona mi suze briše, i skoro i sama da zaplače. Nije joj drago što me nisu upisali.Dok se objašnjavamo nas dve, nailazi visoki čovek, crvenog lica i nosa ( to sam zapamtila) , blagog plavog pogleda. Saznaću kasnije da je to sekretar škole. Sasluša problem i nasmeje se! To je ceo problem??
Ulazimo on, Bubica i ja u kancelariju, uzima čovek telefon i zove dispanzer, shvatam. Pita ima li kakvih smetnji za moj upis u školu, osim te bezvezne činjenice da sam godinu mlađa. Nešto se dogovara. Spušta slušalicu, i pruža ruku. Čestitam, kaže, đače prvače! Ne znam šta će Zlata reći, bićeš tridesetsedma u u razredu, ali videćemo. Dobih učiteljicu, baš kakvo joj je i ime - zlatnu. (Danas je nekad sretenem, i svaki put suze mi krenu. Još je tu. Hvala nebesima.)
Zamislite mamino lice , prvo zbunjeno, a onda srećno i ponosno, kad ja stižem , sa Bubicom kući i sa takvim novostima! Leto je za mene, tek tada moglo da počne.
Pitala me, sad već kroz smeh, da li obećavam da ću biti najbolja. Čvrsto obećavam.
Biću. I bila sam. Među najboljima, jer smo dobra generacija. Sa gomilom diploma, pohvalnica i knjiga dobijenih na poklon, posle osam godina napustiću dragu mi osnovnu.
Moj sin je treći dan prvog razreda rekao: nije loše, ali da ti mene vratiš u vrtić?
Eh...
Par godina kasnije, razmatrajući moju priču o polasku u školu, pogledao me i , skoro razočarano, a tužno i zgranuto reče skoro naučenu ružnu reč:
"Mama, ti si bila štreber...????......."
Toliko o vetrenjačama.
I razlikama među generacijama.
Нема коментара:
Постави коментар