Nisam rođena baš tako davno kao što to povremeno izgleda meni i drugima. Nisam rođena pre doba televizora. TV je bio već normalna pojava od kad se sećam.Jedino vezano za njega je nabavka prvog televizora u boji. Maglovito znam da smo imali lepu kutiju, sa školskim programom, čudo stila šezdesetih, proizvodnje EI (Elektronske Industrije) NIš, zvano Crni Biser. Lepo je izgledao čak i ugašen. Ali crni biser- bio je crno beli. Zamenio ga je jednog decembarskog dana ogroman i ružan,braon (kao ono , imitacija drveta, valjda?) lampaš Gorenje, ali u koloru.Meni, a i mojima TV je bio tek povremena večernja zabava. Nama je ljubimac bio i ostao-radio. U našoj kući, u našim kućama ( familijarno) je uvek svirao radio. Obavezni Beograd Jedan, kao lektira, kao vesti.
Moji roditelji i ja bili smo oduševljeni , pre više od 36 godina pojavom, našeg radija - Radio Zrenjanina. Lokalni radio. Lepota nezamisliva. Nije bilo loše čuti kad i gde u Beogradu nema struje, gde kopaju ulicu i zašto, ali je bilo neuporedivo lepše i korisnije, znati te informacije za tvoj grad. Zabava i saveznik, sve na istom mestu. U malim kutijama zvanim-radio. Naš lepi grad i samo naš radio, zauvek povezani. Tako je izgledalo- do pre neki dan.
.
Radio aparati su takođe evoluirali, modernizovali se, pa imamo raznih vrsta istih.
Ovakav , sa sve šustiklom imali su majka i deda. Izvuku ga nekad iz stuje, da možemo da škljocamo velikim belim dugmetima kako nam volja. Slušali su na njemu sve i svašta. Bilo je neko "selo veselo" ili tako nešto se zvala emisija , lepe narodne muzike koju su voleli. Mi smo u startu imali drugačiji, ne sećam ga se baš, jer mi je negde za polazak u školu stigao i "melos" , sa gramofonom odozgo ( to je ona sprava na koju se stave ploče-vinil naš dragi, pa se vrte i pevaju, kad sitnu iglicu staviš na pravo mesto) . Zabavljao me dugo i kao radio i kao gramofon, do dolaska moje "Toske" i novog "Iskra" radio-kasetofona, nemoguće crvene boje.Svejedno, naš radio je jednako dobro zvučao na svim aparatima.
Uveče sam najviše volela da slušam popularnu "dvestadvojku", ponekad Studio B. Dvestadvojka se sama nametnula, kao stanica odlične muzike, koja je mene privlačila, i sadržinom emisija i programa za mlade. Birali smo hitove, nedelje, meseca, hit godine, predlagali, glasali, navijali. Tu smo čuli uvek drage pesme, slušali poznate gostujuće muzičare, i saznavali podatke o izlasku novih singlova ili LP-ija omiljenih domaćih i stranih bendova.Nedelja na radiju je posebna. Taman posle ručka, stidljivo se pojavilo, a zatim postalo kult " Indexovo radio pozorište". Institucija. Grupa studenata vizionara. Aktuelno i britko, osveženje koje je prijalo mladim, slobodnim umovima. Uz Mićka, Bićka, Petručija i druge , saznavali smo, učili smo i smejali se do suza.
Veče nedeljno je posebna priča.Ni u grad se nije išlo, zbog "Ozona" omladinskog radio-zabavišta. Pregršt dobre muzike, stihova, kratkih priča, koje smo svi mi pisali i slali, lepo smo se družili po kućama, uz prve kafe, igranje remija ili jamba. Kad društvo ode, legneš, radio svira, sanjivo čekaš početak noćnog programa, i fantastičan instrumental "Jednoj ženi" Zlatka Manojlovića. Time je obeležen kraj jedne a početak druge nedelje. Čistim uživanjem u mraku, uz svetucanje lampica radija.
Pojava prvih audio-kaseta i kasetofona, nije ometala radio. Baš suprotno. Sada smo mogli, direktno, pritiskom na dugme, da snimimo omiljenu pesmu na kasetu!. Nabavljali smo i nove kastete, ali ovo je bilo neuporedivo brže i zanimljivije. Samim tim što su ploče još bile vrlo aktuelene, nevezano sa audio-trakama. Ipak , preko dana , svih dana, cele nedelje, vlado je neprikosnoveni Naš Radio.
Udajom ulazim u kuću čije je svetilište i oltar-televizor. Radio ni nemaju Za neverovati. Nabavljam jedan mali radio-kasetofon, vrlo lako prenosiv, i svira mi u sobi, u kuhinji kad kuvam, sada već obavezno samo radio Zrenjanin, jer svetom počinju da vladaju diskovi. I naravno , da zabeležim prvo gugutanje, prve reči i naučene pesmice mog sina. Sada već loše, te audio zapise još čuvam. Kako recituje moj maleni , živi lutak.
Pre mesec dana izvršli su neke izmene u programu radija "202"-na gore. Nije to više taj radio. Mada , sada sam ga neuporedivo ređe slušala.
Pravi udar je usledio 19.decembra, kada sam pročitala da je ugašen Radio Zrenjanin! Priča o tome ide od letos, od jula, ali kad god ujutro upalim radio, čuje se dobro poznata muzika, reklame i vesti. Zato sam i bila ubeđena da nije istina.
Nema više talasa našeg radija. Ljudi, dragih, koje po glasovima odavno prepoznajem.
Godinama odbijam da priznam umiranje mog voljenog grada. Ovaj udarac je , čini mi se konačan. Zadnja iskra grada nestaje , simbolična, ali značajna jer je stvrala utisak da još postojimo. Možda je to i cilj. Žele da nas ubede , žele da vidimo da nas nema više. Jedan lep, pristojno veliki industijski grad, ostavljen da umire još pre dvadesetak godina. Sada hoće i dušu da mu ubiju. Otmu duh.Ne razumem. Ne shvatam. Uništavanje nikad ne shvatam. Nije da nema drugih lokalnih radio stanica. Radio ćemo slušati, mi, koji smo navikli da ga slušamo. Sad to može i na računaru i telefonu. Sve može. Radio ZR-ne može!
Na 103,6 MH nema više ničega. Samo tišina.
Umesto čarolije novogodišnje-ugasili nam radio nadu.
Posle 36 godina- odlučeno je da je nepotrebno.
Šta reći?
Slava mu!
Moji roditelji i ja bili smo oduševljeni , pre više od 36 godina pojavom, našeg radija - Radio Zrenjanina. Lokalni radio. Lepota nezamisliva. Nije bilo loše čuti kad i gde u Beogradu nema struje, gde kopaju ulicu i zašto, ali je bilo neuporedivo lepše i korisnije, znati te informacije za tvoj grad. Zabava i saveznik, sve na istom mestu. U malim kutijama zvanim-radio. Naš lepi grad i samo naš radio, zauvek povezani. Tako je izgledalo- do pre neki dan.
.
Radio aparati su takođe evoluirali, modernizovali se, pa imamo raznih vrsta istih.
Ovakav , sa sve šustiklom imali su majka i deda. Izvuku ga nekad iz stuje, da možemo da škljocamo velikim belim dugmetima kako nam volja. Slušali su na njemu sve i svašta. Bilo je neko "selo veselo" ili tako nešto se zvala emisija , lepe narodne muzike koju su voleli. Mi smo u startu imali drugačiji, ne sećam ga se baš, jer mi je negde za polazak u školu stigao i "melos" , sa gramofonom odozgo ( to je ona sprava na koju se stave ploče-vinil naš dragi, pa se vrte i pevaju, kad sitnu iglicu staviš na pravo mesto) . Zabavljao me dugo i kao radio i kao gramofon, do dolaska moje "Toske" i novog "Iskra" radio-kasetofona, nemoguće crvene boje.Svejedno, naš radio je jednako dobro zvučao na svim aparatima.
Uveče sam najviše volela da slušam popularnu "dvestadvojku", ponekad Studio B. Dvestadvojka se sama nametnula, kao stanica odlične muzike, koja je mene privlačila, i sadržinom emisija i programa za mlade. Birali smo hitove, nedelje, meseca, hit godine, predlagali, glasali, navijali. Tu smo čuli uvek drage pesme, slušali poznate gostujuće muzičare, i saznavali podatke o izlasku novih singlova ili LP-ija omiljenih domaćih i stranih bendova.Nedelja na radiju je posebna. Taman posle ručka, stidljivo se pojavilo, a zatim postalo kult " Indexovo radio pozorište". Institucija. Grupa studenata vizionara. Aktuelno i britko, osveženje koje je prijalo mladim, slobodnim umovima. Uz Mićka, Bićka, Petručija i druge , saznavali smo, učili smo i smejali se do suza.
Veče nedeljno je posebna priča.Ni u grad se nije išlo, zbog "Ozona" omladinskog radio-zabavišta. Pregršt dobre muzike, stihova, kratkih priča, koje smo svi mi pisali i slali, lepo smo se družili po kućama, uz prve kafe, igranje remija ili jamba. Kad društvo ode, legneš, radio svira, sanjivo čekaš početak noćnog programa, i fantastičan instrumental "Jednoj ženi" Zlatka Manojlovića. Time je obeležen kraj jedne a početak druge nedelje. Čistim uživanjem u mraku, uz svetucanje lampica radija.
Pojava prvih audio-kaseta i kasetofona, nije ometala radio. Baš suprotno. Sada smo mogli, direktno, pritiskom na dugme, da snimimo omiljenu pesmu na kasetu!. Nabavljali smo i nove kastete, ali ovo je bilo neuporedivo brže i zanimljivije. Samim tim što su ploče još bile vrlo aktuelene, nevezano sa audio-trakama. Ipak , preko dana , svih dana, cele nedelje, vlado je neprikosnoveni Naš Radio.
Udajom ulazim u kuću čije je svetilište i oltar-televizor. Radio ni nemaju Za neverovati. Nabavljam jedan mali radio-kasetofon, vrlo lako prenosiv, i svira mi u sobi, u kuhinji kad kuvam, sada već obavezno samo radio Zrenjanin, jer svetom počinju da vladaju diskovi. I naravno , da zabeležim prvo gugutanje, prve reči i naučene pesmice mog sina. Sada već loše, te audio zapise još čuvam. Kako recituje moj maleni , živi lutak.
Pre mesec dana izvršli su neke izmene u programu radija "202"-na gore. Nije to više taj radio. Mada , sada sam ga neuporedivo ređe slušala.
Pravi udar je usledio 19.decembra, kada sam pročitala da je ugašen Radio Zrenjanin! Priča o tome ide od letos, od jula, ali kad god ujutro upalim radio, čuje se dobro poznata muzika, reklame i vesti. Zato sam i bila ubeđena da nije istina.
Nema više talasa našeg radija. Ljudi, dragih, koje po glasovima odavno prepoznajem.
Godinama odbijam da priznam umiranje mog voljenog grada. Ovaj udarac je , čini mi se konačan. Zadnja iskra grada nestaje , simbolična, ali značajna jer je stvrala utisak da još postojimo. Možda je to i cilj. Žele da nas ubede , žele da vidimo da nas nema više. Jedan lep, pristojno veliki industijski grad, ostavljen da umire još pre dvadesetak godina. Sada hoće i dušu da mu ubiju. Otmu duh.Ne razumem. Ne shvatam. Uništavanje nikad ne shvatam. Nije da nema drugih lokalnih radio stanica. Radio ćemo slušati, mi, koji smo navikli da ga slušamo. Sad to može i na računaru i telefonu. Sve može. Radio ZR-ne može!
Na 103,6 MH nema više ničega. Samo tišina.
Umesto čarolije novogodišnje-ugasili nam radio nadu.
Posle 36 godina- odlučeno je da je nepotrebno.
Šta reći?
Slava mu!
Нема коментара:
Постави коментар