Ovo doba godine je uvek specifično. Doba slavlja i slava, sumiranja i sabiranja, davanja i primanja. Rezultati se sabiraju, računice se svode. Ćak i ako je godina bila teška , naizgled loša , mogu se naći momenti, ljudi i događaji koji su je obeležili. One loše stavljamo u najskrivenije kutke sećanja , one dobre izvlačimo iz tamnih ćoškova i pokušavamo da dobijemo barem pozitivnu nulu. Kada se sabere i bude plus , ipak, nekako, onda je to dobro. Zato treba pažljivo sabirati. Pronaći taj, ponekad teško prepoznatljivi plus.
Fotografija :Tree-House-Christmas-Decora / atma.hr
Vreme davanja i primanja.
Darivanje kao i primanje poklona je umetnost. To se uči. Sada znam.
Davati treba , poklanjati, čak i ako se čini da je nemoguće. jer , uvek ima nešto što možeš pokolniti. Uvek imaš da daš. Čak i kad nisi svestan toga. Pitanje šta nama znači dati nešto. Zašto se to uvek tumači kao materijallno? Može biti, ali nije neophodno.
Kada dođe do davanja i primanja, uvek osećamo neko opterećenje. Nepotrebno. Jer davati od srca i primati, tako isto, su najlepši osećaji na svetu. Možda je davanje najlepši od svih.
Nekom je lakše da da, nekom je lakše da primi. Čak i primljen poklon ume da bude teret.
Neobično? Nije. Mnogo puta sam se uverila u to. Prvo kod sebe. Još imam da učim, još da vežbam i shvatam. Jer primiti dar nije lako. Ako ne voliš sebe.
Zašto? Osećaj obaveze.
Odakle to dolazi? To se , pogotovo u našim prostorima shvata kao obaveza i razlog za brigu. Kako i šta vratiti? Koliko? Manje, više, isto?
Mislim da je ceo problem u mentalitetu i našim glavama. Prvo, mentalitet: ako mi je poklonjeno-šta se čeka za uzvrat? Možda smo, samo možda ,u pravu. Jer neko to radi baš iz razloga što očekuje nešto kao protivuslugu. Međutim to onda ne spada u darivanje. Mi smo pobrkali lončiće kao i obično. Ako daješ, a očekuješ nešto zbog toga- to nije davanje! To je mito, to je računica. I sa poklanjanjem nema ama baš nikakve veze. Način na koji ti neko nešto poklanja mnogo govori, jer možda nam stavi do znanja zašto je to učinjeno i šta se čeka. Kao što rekoh, to nema nikakve veze sa pravim davanjem. Tačka.
Drugi problem- ako prvi nije u pitanju , smo mi sami. Osećamo da ne zaslužujemo poklon. Nismo vredni toga. Možda i nesvesno potcenjujemo sebe.Ako te primljen pokon optereti, imaš ozbiljnu temu za razmatranje.Šta je i gde je problem: tvoje nevoljenje sebe, ili neki problem sa osobom od koje poklon primaš? Naći rešenja zašto je taj poklon problem, odgovoriće i na mnoge druge nedoumice u životu. Razmislite o tome.
Vrednost poklona se ne meri novcem. To je još jedna zabluda našeg okruženja, mentaliteta osrednjosti i života "kupujem-prodajem"varijante koju mnogi žive u teškim vremenima. Vrednost poklona je onolika koliko je ljubavi i kakva osećanja on izaziva i kod osobe koja poklon daje i kod one koja je prima. Vrlo nežno , suptilno tkanje , svilenog odsjaja je jedini pravi opis davanja i primanja.. Umetnost.
Kada si srećan što poklanjaš, to se oseti, tek tada su svi zadovoljni.Poklanjamo iz ljubavi, majčinske, sestrinske, drugarske. Ljubav poklanja sve: drugu ljubav, dobru energiju, poklone male i velike, cveće i lepe misli. Podrška nekom u pravom momentu je poklon, znak ljubavi.
Čar praznika je istinsko davanje.
Ne čekanje da dobiješ. Jer kad daješ, dobićeš, sigurno!
Nekom pokloni, a neko sasvim treći će pokloniti tebi. Na kraju, sam sebi daješ- onaj lepi osećaj pred san- danas sam nekog obradovao! Razmena dobre energije, dobrih vibracija- to je davanje. To je smisao.
Fotografija: staceyrose.com
Trčanje po prepunim tržnim centrima pred praznike ima svojih draži možda. Ali nije ni blizu onom osećaju, kad radeći nešto drugo ( ili dok kupiješ nešto svakodnevno) vidiš neku stvar koja te asocira na neku dragu osobu. Bilo da želiš da joj pokloniš to, ili da si to od iste dobila, ili nešto što iz sećanja iznese neke momente provedene zajedno, u deljenju nekog lepog osećanja.
Moj mali primer. Mala tajna.
Uvek se nasmešim kad prođem pored poslastičarnice, ako se u izlogu nalaze šampite. Volim te izloge .Lično nisam veliki ljubitelj kolača, od onih koji stalno traže nešto slatko. Mogu i sa njima i bez njih. Ali ovo je nešto drugo.
Moja baka po majci ( nju sam zvala majka, pa da ne komplikujem, reći ću majka, a vi to pamtite ako vas zanima ), je obožavala šampite, i to baš iz poslastičarnice.Kakav kuriozitet. Žena koja je bila mini ikona u našem mikrokosmosu, i 20-30 godina važila za jednog od najvećih majstora kuhinje i kolača, žena koja je mogla da napravi sve što pomisliš- najviše je volela šampite iz poslastičarnice. Ako može , baš iz Cvetanovićeve poslastičarnice. Znala je ona da napravi šam-pitu. I te kako. verujem, bolju nego bilo koja poslastičarnica. Ali ako si to drago biće hteo da obraduješ, trebalo je samo svratiti po šampite! Nije umela da mi objasni zašto je to tako. Oduvek je bilo tako, govorila je.
Onaj osmeh na njenom licu kada ulazim u njenu kujnu ( da, kujnu) , sa šam-pitama , umotanim u beli flis-papir, taj osmeh cenu nema! Kada sam bila mala a ona još jaka žena kasnih četdesetih, trčala sam ispred roditelja, da prva unesem poklon, da prva vidim taj osmeh. Kada sam završavala svoju prvu četvtinu veka, a ona odmakala u brojanju godina preko šezdeset, jedva pokretna u svom krevetu, izgubljena u uštirkanoj posteljini od najfinijeg damasta, sa čipkanim ručno heklanim caknama na njoj ( štafir njen ogromni, trajao je, da i meni danas nešto ostane) , žurila sam sve češće da ponovo vidim taj osmeh koji se nikad nije promenio. Kad sam bila mala , to je bila naša tajna, kada je ona bila bolesna i teško već govorila, to je bio znak raspoznavanja, naša lozinka. Sve je bilo drugačije, ali osmeh -isti. Čist, dečiji, srećan.
Kada sam bila mala, šampite nisu bile stavka, u novcu mislim, ali kada se njen životni put bližio kraju, tih teških, kriznih, sivih, ratom uprljanih -devedesttreće i devedesetčetvrte, te sam iste šampite plaćala- čekovima, jer niko ti nije znao reći cenu, koja se menjala, dva puta dnevno. Trčala sam sa posla odmah posle plate da prvo kupim šampite ( dok mi je plata još cele dve marke, jer posle par sati ni toliko neće biti ), žurila pešice ( gorivo je bilo preskupo, kola su dugo bila parkirana) , jer bi mi u autobusu zgužvali te dve šampite ( naravno, ako bi se autobus pojavio). Tih zadnjih par puta, podelile bi jednu šampitu, smešeći se jedna drugoj, druga bi nam ostajala....Jer, više nisu bile one bitne. Bitne smo bile nas dve, osećaj koji delimo, nasmejane u tim nemogućim uslovima, jezivih bolova i gubitaka na svim frontovima.
Fotografija: šampita, serbiaforum.org
Retko jedem šampite sada. Ustvari,ne volim ih preterano. Nemaju čak ni onaj ukus., kad smo majka i ja njih delile Jer nije stvar u šampitama. Stvar je u davanju, deljenju sreće sa nekim.Naučila sam tokom godina, da se ne rastužim kad ih vidim u ponekoj poslastičarnici..Samo se nasmešim zaverenički, onako. Imamo mi tajnu. Šampite i ja. Tajnu lepote davanja i deljenja trenutaka sa nekim. Sav smisao i duh koji vlada pred praznike je jedino u tome. Podelite nešto sa nekim koga volite. To je praznik.
Jedan moj omiljeni "lik" bi rekao: želim vam sva zelena svetla u životu.
Ja dodajem, podelite ljubav i svetlost na putu, kojim god da krenete.
Fotografija :Tree-House-Christmas-Decora / atma.hr
Vreme davanja i primanja.
Darivanje kao i primanje poklona je umetnost. To se uči. Sada znam.
Davati treba , poklanjati, čak i ako se čini da je nemoguće. jer , uvek ima nešto što možeš pokolniti. Uvek imaš da daš. Čak i kad nisi svestan toga. Pitanje šta nama znači dati nešto. Zašto se to uvek tumači kao materijallno? Može biti, ali nije neophodno.
Kada dođe do davanja i primanja, uvek osećamo neko opterećenje. Nepotrebno. Jer davati od srca i primati, tako isto, su najlepši osećaji na svetu. Možda je davanje najlepši od svih.
Nekom je lakše da da, nekom je lakše da primi. Čak i primljen poklon ume da bude teret.
Neobično? Nije. Mnogo puta sam se uverila u to. Prvo kod sebe. Još imam da učim, još da vežbam i shvatam. Jer primiti dar nije lako. Ako ne voliš sebe.
Zašto? Osećaj obaveze.
Odakle to dolazi? To se , pogotovo u našim prostorima shvata kao obaveza i razlog za brigu. Kako i šta vratiti? Koliko? Manje, više, isto?
Mislim da je ceo problem u mentalitetu i našim glavama. Prvo, mentalitet: ako mi je poklonjeno-šta se čeka za uzvrat? Možda smo, samo možda ,u pravu. Jer neko to radi baš iz razloga što očekuje nešto kao protivuslugu. Međutim to onda ne spada u darivanje. Mi smo pobrkali lončiće kao i obično. Ako daješ, a očekuješ nešto zbog toga- to nije davanje! To je mito, to je računica. I sa poklanjanjem nema ama baš nikakve veze. Način na koji ti neko nešto poklanja mnogo govori, jer možda nam stavi do znanja zašto je to učinjeno i šta se čeka. Kao što rekoh, to nema nikakve veze sa pravim davanjem. Tačka.
Drugi problem- ako prvi nije u pitanju , smo mi sami. Osećamo da ne zaslužujemo poklon. Nismo vredni toga. Možda i nesvesno potcenjujemo sebe.Ako te primljen pokon optereti, imaš ozbiljnu temu za razmatranje.Šta je i gde je problem: tvoje nevoljenje sebe, ili neki problem sa osobom od koje poklon primaš? Naći rešenja zašto je taj poklon problem, odgovoriće i na mnoge druge nedoumice u životu. Razmislite o tome.
Vrednost poklona se ne meri novcem. To je još jedna zabluda našeg okruženja, mentaliteta osrednjosti i života "kupujem-prodajem"varijante koju mnogi žive u teškim vremenima. Vrednost poklona je onolika koliko je ljubavi i kakva osećanja on izaziva i kod osobe koja poklon daje i kod one koja je prima. Vrlo nežno , suptilno tkanje , svilenog odsjaja je jedini pravi opis davanja i primanja.. Umetnost.
Kada si srećan što poklanjaš, to se oseti, tek tada su svi zadovoljni.Poklanjamo iz ljubavi, majčinske, sestrinske, drugarske. Ljubav poklanja sve: drugu ljubav, dobru energiju, poklone male i velike, cveće i lepe misli. Podrška nekom u pravom momentu je poklon, znak ljubavi.
Čar praznika je istinsko davanje.
Ne čekanje da dobiješ. Jer kad daješ, dobićeš, sigurno!
Nekom pokloni, a neko sasvim treći će pokloniti tebi. Na kraju, sam sebi daješ- onaj lepi osećaj pred san- danas sam nekog obradovao! Razmena dobre energije, dobrih vibracija- to je davanje. To je smisao.
Trčanje po prepunim tržnim centrima pred praznike ima svojih draži možda. Ali nije ni blizu onom osećaju, kad radeći nešto drugo ( ili dok kupiješ nešto svakodnevno) vidiš neku stvar koja te asocira na neku dragu osobu. Bilo da želiš da joj pokloniš to, ili da si to od iste dobila, ili nešto što iz sećanja iznese neke momente provedene zajedno, u deljenju nekog lepog osećanja.
Moj mali primer. Mala tajna.
Uvek se nasmešim kad prođem pored poslastičarnice, ako se u izlogu nalaze šampite. Volim te izloge .Lično nisam veliki ljubitelj kolača, od onih koji stalno traže nešto slatko. Mogu i sa njima i bez njih. Ali ovo je nešto drugo.
Moja baka po majci ( nju sam zvala majka, pa da ne komplikujem, reći ću majka, a vi to pamtite ako vas zanima ), je obožavala šampite, i to baš iz poslastičarnice.Kakav kuriozitet. Žena koja je bila mini ikona u našem mikrokosmosu, i 20-30 godina važila za jednog od najvećih majstora kuhinje i kolača, žena koja je mogla da napravi sve što pomisliš- najviše je volela šampite iz poslastičarnice. Ako može , baš iz Cvetanovićeve poslastičarnice. Znala je ona da napravi šam-pitu. I te kako. verujem, bolju nego bilo koja poslastičarnica. Ali ako si to drago biće hteo da obraduješ, trebalo je samo svratiti po šampite! Nije umela da mi objasni zašto je to tako. Oduvek je bilo tako, govorila je.
Onaj osmeh na njenom licu kada ulazim u njenu kujnu ( da, kujnu) , sa šam-pitama , umotanim u beli flis-papir, taj osmeh cenu nema! Kada sam bila mala a ona još jaka žena kasnih četdesetih, trčala sam ispred roditelja, da prva unesem poklon, da prva vidim taj osmeh. Kada sam završavala svoju prvu četvtinu veka, a ona odmakala u brojanju godina preko šezdeset, jedva pokretna u svom krevetu, izgubljena u uštirkanoj posteljini od najfinijeg damasta, sa čipkanim ručno heklanim caknama na njoj ( štafir njen ogromni, trajao je, da i meni danas nešto ostane) , žurila sam sve češće da ponovo vidim taj osmeh koji se nikad nije promenio. Kad sam bila mala , to je bila naša tajna, kada je ona bila bolesna i teško već govorila, to je bio znak raspoznavanja, naša lozinka. Sve je bilo drugačije, ali osmeh -isti. Čist, dečiji, srećan.
Kada sam bila mala, šampite nisu bile stavka, u novcu mislim, ali kada se njen životni put bližio kraju, tih teških, kriznih, sivih, ratom uprljanih -devedesttreće i devedesetčetvrte, te sam iste šampite plaćala- čekovima, jer niko ti nije znao reći cenu, koja se menjala, dva puta dnevno. Trčala sam sa posla odmah posle plate da prvo kupim šampite ( dok mi je plata još cele dve marke, jer posle par sati ni toliko neće biti ), žurila pešice ( gorivo je bilo preskupo, kola su dugo bila parkirana) , jer bi mi u autobusu zgužvali te dve šampite ( naravno, ako bi se autobus pojavio). Tih zadnjih par puta, podelile bi jednu šampitu, smešeći se jedna drugoj, druga bi nam ostajala....Jer, više nisu bile one bitne. Bitne smo bile nas dve, osećaj koji delimo, nasmejane u tim nemogućim uslovima, jezivih bolova i gubitaka na svim frontovima.
Fotografija: šampita, serbiaforum.org
Retko jedem šampite sada. Ustvari,ne volim ih preterano. Nemaju čak ni onaj ukus., kad smo majka i ja njih delile Jer nije stvar u šampitama. Stvar je u davanju, deljenju sreće sa nekim.Naučila sam tokom godina, da se ne rastužim kad ih vidim u ponekoj poslastičarnici..Samo se nasmešim zaverenički, onako. Imamo mi tajnu. Šampite i ja. Tajnu lepote davanja i deljenja trenutaka sa nekim. Sav smisao i duh koji vlada pred praznike je jedino u tome. Podelite nešto sa nekim koga volite. To je praznik.
Jedan moj omiljeni "lik" bi rekao: želim vam sva zelena svetla u životu.
Ja dodajem, podelite ljubav i svetlost na putu, kojim god da krenete.
Нема коментара:
Постави коментар