Decemar, kao što je već puno puta dokazano, praznični mesec.Kad u decembru krene, u nepravilnim razmacima, završi se tek krajem januara.
Praznici počinju 19.decembra, sa Svetim Nikolom. Po julijanskom kalendaru , to je u stvari šesti decembar, na dan koji po gregorijanskom pada Mikulaš.Kako god okreneš, to je to. Miklulaš ili Nikola, važno je slavlje.
Od kada ja pamtim, u mojoj porodici je početak opštenarodnog ( verovatno-dečijeg) veselja padao 19. decembra i bio kao zvanično otvaranje vrata svemu onome što posle dolazi.
Prvo što mi padne na pamet kad se spomene ovaj praznik je lepa , nasmejana ikona , u teškom drvenom "srebrnom" ramu, u majkinoj i dedinoj sobi.
Ovu fotografiju nađoh na
www.sv-pantelejmon.com.
Najsličnija je onoj pravoj. Pravu nisam odavno videla. Ostala je u kući, gde joj je i mesto, ali ta kuća nije više vlasništvo moje porodice. Nadam se da ću je dobiti nekako jednog dana, kad onaj zbog koga se još nalazi tamo to dopusti . Nisam je nikada ja fotografisala. Vidi se na nekim fotografijama ali samo delimično, a one su tolikog malog formata, crno bele i pomalo izbledele zbog čestog gledanja. On je kućni svetac. Ne znam da li bi mu selidba prijala, gde bih ga stavila. Možda zato još nismo ni mama ni ja insistirale na njenom prenošenju. Možda bi trebalo. Jer, sve šta je u toj kući najleših i najtužnijih uspomena ostavljeno , da se uzme kasnije , iz obzira prema nekome, ko možda te obzire i ne zaslužuje- više ne postoji. Ta priča o nestanku i uništavanju je suviše bolna da bi se pričala. Svakako sam zabrazdila u digresiju.
Pričam o prazniku, da. O našoj slavi. Imala sam sreću da obe porodice, majčina i očeva , slave Svetog Nikolu, tako da je to zaista bilo jedno veliko, istinski porodično slavlje. Slava se održavala, od kada pamtim pa do nesrećne devedesete, u kući moje majke ( bake po majci). Majčina porodica je uvek bila imućnija, poreklom paorska a ipak gradska kuća , a i oni su bili ljudi velikog srca spremni i sposobni samo da daju, svima , uvek, nesebično.
Deda po ocu je rano umro, pa su i jedna i druga porodica za taj praznik bile zajedno, na istom mestu, što je možda nekome neobično, ali nama je bilo normalno.
Majka bi u kasnu jesen, krajem oktobra skidala ikonu,uz pomoć nekog jačeg,muškog pripadnika familije, jer je ikona bila teška.Razlog je bila težina rama. Nije ram teško srebro, nego drveni, starinski, kabasti ram- majkinom genijalnošću ofarban "srebrom" za sulundare. Težina rama je poticala od nebrojenih kovanica, novčića, koji su iz česnica božićnih, bilo da ih je dobio neko od ukućana ili su "otkupljene " od gosta, uguravane između rama i ikone. Stotinak godina, od kako se kuća na tom mestu nalazi, pa i ta ikona, novčići su, ko zna zbog čega tu uglavljivani, te je to ostalo kao tradicija. Veličina ikone, plus težina povelikog rama, pa plus osamdesetak raznih novčića ( nekih toliko retkih, da je za neverovati!) je zahtevalo pomoć prilikom jesenjeg čišćenja ikone, i ponovnog prefarbavanja rama. Kako znam koliko ih je i kakvih bilo tamo ( da, nažalost...bilo) isto nije lepa priča, pa ću je preskočiti. Bitno je da ikona postoji, i ram, nekako živ osta.
Slavska večera je bila najlepša stvar i proslava u detinjstvu. Skoro da ni doček nove godine, pa ni sam fantastični Božić nisu mogli sa njom da se mere. Jer prva stiže, i svi smo tu !
U doba mog detinjstva slava nije bila neradni dan- otuda običaj da se okupljamo za svečanom večerom. Radilo se, hvala bogu, a deca išla u školu. Kad svi sve završe, stizali smo u turama kod majke, koja nas je čekala u kući punoj mirisa, lepa i nasmejana, u svečanoj marami sa kašmir uzorkom zagasitih boja. Dok je bio tu i deda čekao bi nas pred kućom, u Ulici Mog Detinjstva, broj 31.
Niko nije brojao koliko se ljudi sakuplja. Iz ove perspektive , uopšte ne mogu da sračunam, ali to nije ni bitno. Bitno je da su svi koji su trebali bili tu. I oni koji možda nisu trebali, ipak su bili tu, jer na slavu je svako dobrodošao.Sigurno, kompletne dve porodice, njihovi kumovi i prijatelji,komšije, čak i naši drugari, svako je mogao povesti i pozvati koga je hteo. Majka je po tom pitanju uvek bila carica. I po mnogim drugim pitanjima.
Pop nije dolazio uveče. Vodicu bi osvetio u toku dana, obično pre podne, kao i žito, kolač i vino. Da sve bude spremno. Za nas. Koji smo i gosti i domaćini. To je neverovatan osećaj!
Stolovi su postavljani u velikoj trpezariji , u sobi, pa čak i u kuhinji. Beli kao sneg uštirkani stolnjaci od damasta ( veličina i kvaliteta koje danas niko ni ne zamišlja), predivni servisi i escajzi, čaše kristalne i italijanske, svih veličina, za razna pića. Salveti u kupama ili složeni pored tanjira, isti kao i stolnjaci. U centru trpezariskog stola žuta sveća u mesinganom čiraku, kolač i žito. U ranim danima, pića su takođe bila domaća, naša. Imali su deda i majka vinograd, pa se naše crveno vino i domaća rakija sipali neštedimice. Divan je bio vinograd. I berbe. Dok nije oduzet. Pardon "otkupljen".1978.godine nekom pade na pamet da jednu slepu ulicu otvori i na drugom kraju, i da par novih ulica doda. 1194 čokota najfinijeg hamburga je zamenila gomila asfalta, i 14-15 novih kuća u ulici koja je nikla uduž nekadašnjeg vinograda. Počupan je. Ubijen. Ostala je samo jedna mala kruška. Nalazi se u nečijem dvorištu. Pod njom je bila klupa. Usred vinograda. Nevidljiva odasvud , iz moje tadašnje perspektive, dok na nju ne naletiš.Moja vilinska jazbina prvih deset godina života.
Majka je uvek sve sama spremala. Vredna , vešta i brza, nikad umorna, bila je mađioničar za pripremu hrane, nadaleko poznata. Nosili smo kolima je po čitavom Banatu, kad neko nešto na veliko pravi, pozivana je ona, bilo da priprema, bilo da nadgleda. Puna uvek novih ideja, činila je to veče specijalnim, ona je onaj magični sastojak koji je život činio lepšim.
Deda je bio desna ruka, dobavio bi sve što treba, a onda se mudro povlačio, jer mađioničari ne vole društvo kad spremaju svoje magije. S druge strane bio je majstor zabave za nas klince.Prvo bi nas "tajno" vodio u šupu gde se burad i baloni ( zeleni, stakleni, u rogoz upleteni, od 50 litara) sa vinom nalaze, kao da mu pomognemo da dopuni flaše. U stvari, da nam krišom podeli sačuvan bardak slatkog vina, šire, rampoša, kako god ga vi zvali, sačuvanog za nas, za taj dan baš, od prethodne berbe. Rumeni od zime i slatkog vina, utrčavali smo taman na vreme za "očenaš" , koji smo brat i ja izgovarali, naizust i bez greške( kao što smo znali i pionirsku zakletvu-to se nama nije kosilo jedno sa drugim, jedino smo očenaš pre naučili). Onda bi nam deda davao, mislim po jednu "crvenu" jer smo tako dobri ! Dedine su bile i priče, mnoge koje je imao, kad se siti najedemo i zasladimo, pa da ne pozaspimo , dok odrasli sede, da nam ih priča do u beskraj. Najviše smo voleli lovačke , jer deda je lovac bio. Između ostalog. Imali smo i omiljenu. Zvali smo je "Roka-pilićka", šaljiva priča o njemu, njegovom vernom drugu , lovcu Pišti i njegovom lovačkom psu Pajtašu. Sretna vremena.
Znali smo mi , a znala je i majka , da Sveti Nikola pada u vreme posta. Što znači, posna je slava. Moja majka je sve tumačila po svome.Tada još nije bilo toliko halabuke i pomodarstva oko slava, kao ni iskopavanja "pravih" običaja. Nije to bila moda nego praksa jedne domaćice i žene koja nije mogla da podnese da neko bude gladan u njenoj kući, u njenoj blizini. Njoj je umesto dobar dan bilo: uđi pile, jesi li gladan...uvek i svakome. S obzirom da je njenih "pilića" bilo mnogo- svi koji su joj u kuću ušli otprilike, bilo je logično da neko ne voli ili ne jede ribu. Tako da je , pored obavezne riblje čorbe i ribe, na slavskom stolu bilo bukvalno svega: od prvih sarmi do pečenja i raznih specijaliteta. Zato je ona, sasvim svesno zanemarila aspekat posnog u našoj kućnoj slavi. U korist toga da svi budu nahranjeni i zadovoljni. Samo tako je i ona bila srećna.
Razlog slave jeste svetac zaštitnik, ali cilj je okupljanje porodice na taj dan. Sve osim onog posnog dela, sve je ona ispoštovala.Mislim da sam znala onda, ali tek danas shvatam svu veličninu i nesebičnost njene duše.Jednom , negde baš te devedesete , neko je hteo da je "prosvetli" objašnjavajući joj neophodnost posta na toj slavi, jer bolje je onda i ne slaviti. Već starija i bolešljiva, sa mirnim toplim osmehom u dobrim očima je rekla da se nada da joj bog neće zameriti što je htela svakog da nahrani i svakog da usreći. Ako je to njen greh, istrpeće šta se mora zbog tog.....Porazila je sagovornika , a da joj to ni namera nije bila. Draga , draga majka. Uvek je govorila: nikad nismo bili gladni, hvala bogu i nećemo, ali to je zato što smo svakog gladnog nahranili, što smo dobro podelili. To je bila njena logika. U teškim godinama koje su usledile krajem njenog života, mnogi su dolazili da je obilaze...jer svakog je nahranila, a tada mnogi nisu imali hrane, i svakom je rekla reč utehe. Ona koji je svaki mogući bol koje čovek -pogotovo žena može da pretrpi- pretrpela. Ona , kojoj utehu niko i ništa , nije moglo pružiti.
Majke odavno nema.Mnogo drugih takođe. Od devedesetdruge ( devedesetprvu smo preskočili, kamo sreće da nije ni postojala) pravljenje slave, manjih obličja nego pre, preuzela je moja mama. Koliko god je mogućnosti, nastavljeno je kao i kod majke. Naša tradicija da ostane, dokle god je moglo.
Fotografija : Photo by Natasa /2015
Zadnjih par godina, kada nam suludo vreme oduzima sve što može, naša se slava izmenila. Kada slave divljaju i prerastaju svoju svrhu i namenu, do kontraefekata totalnih stižu, mama ne pravi više slavu. Ne u onom smislu. Ona spremi, sve po redu, a dođemo samo ja i moji.
Sveća, kolač i žito su obavezni. Riba takođe.
Moj sin, njen unuk, ribu ne jede. Sada i ona, kao majka nekad, pravi ono što on voli, bez obzira na post.Ona je kći svoje majke. Kod nje ne smeš ostati gladan. Niko, a ponajmanje njen jedini unuk. Dobri duh naših predaka živi i nastavlja se kroz nas. Skromno, ali sve po redu. Sada "očenaš" izgovara moj sin. Kada je bio mali, uvek kad imamo više gostiju, obavezno je pitao: Jel mama danas slava? Znači da je preneto sve što je trebalo. Sveti Nikola neće biti njegova slava, ko zna kako će svet i sve u njemu ići, čudni su putevi gospodnji. Ipak, naučio je šta znači puno ljudi , sakupljenih zato što se vole i poštuju na jednom mestu : slava. Moj zadatak je tu obavljen. Ima šta da ponese u amanet, u vidu uspomena. Šta će mu od toga trebati, njegov je izbor.
Sve to ima ali i nema veze sa religijom.
Ima veze sa porodicom
Ima veze sa ljubavlju.
Koliko god su mogućnosti ograničene, ljubav nije. Živeće.
Kroz nas. Kroz našeg Svetog Nikolu Čudotvorca.
On je zaštitnik putnika i moreplovaca. Spašavao je nasukane i izgubljene brodove.
Nama je pomoć više nego potrebna. Ne znam da li smo nasukani ili na putu da budemo izgubljeni. Zato mi je drago što je upravo on Čudotvorac. Ja verujem u čuda.
Praznici počinju 19.decembra, sa Svetim Nikolom. Po julijanskom kalendaru , to je u stvari šesti decembar, na dan koji po gregorijanskom pada Mikulaš.Kako god okreneš, to je to. Miklulaš ili Nikola, važno je slavlje.
Od kada ja pamtim, u mojoj porodici je početak opštenarodnog ( verovatno-dečijeg) veselja padao 19. decembra i bio kao zvanično otvaranje vrata svemu onome što posle dolazi.
Prvo što mi padne na pamet kad se spomene ovaj praznik je lepa , nasmejana ikona , u teškom drvenom "srebrnom" ramu, u majkinoj i dedinoj sobi.
www.sv-pantelejmon.com.
Najsličnija je onoj pravoj. Pravu nisam odavno videla. Ostala je u kući, gde joj je i mesto, ali ta kuća nije više vlasništvo moje porodice. Nadam se da ću je dobiti nekako jednog dana, kad onaj zbog koga se još nalazi tamo to dopusti . Nisam je nikada ja fotografisala. Vidi se na nekim fotografijama ali samo delimično, a one su tolikog malog formata, crno bele i pomalo izbledele zbog čestog gledanja. On je kućni svetac. Ne znam da li bi mu selidba prijala, gde bih ga stavila. Možda zato još nismo ni mama ni ja insistirale na njenom prenošenju. Možda bi trebalo. Jer, sve šta je u toj kući najleših i najtužnijih uspomena ostavljeno , da se uzme kasnije , iz obzira prema nekome, ko možda te obzire i ne zaslužuje- više ne postoji. Ta priča o nestanku i uništavanju je suviše bolna da bi se pričala. Svakako sam zabrazdila u digresiju.
Pričam o prazniku, da. O našoj slavi. Imala sam sreću da obe porodice, majčina i očeva , slave Svetog Nikolu, tako da je to zaista bilo jedno veliko, istinski porodično slavlje. Slava se održavala, od kada pamtim pa do nesrećne devedesete, u kući moje majke ( bake po majci). Majčina porodica je uvek bila imućnija, poreklom paorska a ipak gradska kuća , a i oni su bili ljudi velikog srca spremni i sposobni samo da daju, svima , uvek, nesebično.
Deda po ocu je rano umro, pa su i jedna i druga porodica za taj praznik bile zajedno, na istom mestu, što je možda nekome neobično, ali nama je bilo normalno.
Majka bi u kasnu jesen, krajem oktobra skidala ikonu,uz pomoć nekog jačeg,muškog pripadnika familije, jer je ikona bila teška.Razlog je bila težina rama. Nije ram teško srebro, nego drveni, starinski, kabasti ram- majkinom genijalnošću ofarban "srebrom" za sulundare. Težina rama je poticala od nebrojenih kovanica, novčića, koji su iz česnica božićnih, bilo da ih je dobio neko od ukućana ili su "otkupljene " od gosta, uguravane između rama i ikone. Stotinak godina, od kako se kuća na tom mestu nalazi, pa i ta ikona, novčići su, ko zna zbog čega tu uglavljivani, te je to ostalo kao tradicija. Veličina ikone, plus težina povelikog rama, pa plus osamdesetak raznih novčića ( nekih toliko retkih, da je za neverovati!) je zahtevalo pomoć prilikom jesenjeg čišćenja ikone, i ponovnog prefarbavanja rama. Kako znam koliko ih je i kakvih bilo tamo ( da, nažalost...bilo) isto nije lepa priča, pa ću je preskočiti. Bitno je da ikona postoji, i ram, nekako živ osta.
Slavska večera je bila najlepša stvar i proslava u detinjstvu. Skoro da ni doček nove godine, pa ni sam fantastični Božić nisu mogli sa njom da se mere. Jer prva stiže, i svi smo tu !
U doba mog detinjstva slava nije bila neradni dan- otuda običaj da se okupljamo za svečanom večerom. Radilo se, hvala bogu, a deca išla u školu. Kad svi sve završe, stizali smo u turama kod majke, koja nas je čekala u kući punoj mirisa, lepa i nasmejana, u svečanoj marami sa kašmir uzorkom zagasitih boja. Dok je bio tu i deda čekao bi nas pred kućom, u Ulici Mog Detinjstva, broj 31.
Niko nije brojao koliko se ljudi sakuplja. Iz ove perspektive , uopšte ne mogu da sračunam, ali to nije ni bitno. Bitno je da su svi koji su trebali bili tu. I oni koji možda nisu trebali, ipak su bili tu, jer na slavu je svako dobrodošao.Sigurno, kompletne dve porodice, njihovi kumovi i prijatelji,komšije, čak i naši drugari, svako je mogao povesti i pozvati koga je hteo. Majka je po tom pitanju uvek bila carica. I po mnogim drugim pitanjima.
Pop nije dolazio uveče. Vodicu bi osvetio u toku dana, obično pre podne, kao i žito, kolač i vino. Da sve bude spremno. Za nas. Koji smo i gosti i domaćini. To je neverovatan osećaj!
Stolovi su postavljani u velikoj trpezariji , u sobi, pa čak i u kuhinji. Beli kao sneg uštirkani stolnjaci od damasta ( veličina i kvaliteta koje danas niko ni ne zamišlja), predivni servisi i escajzi, čaše kristalne i italijanske, svih veličina, za razna pića. Salveti u kupama ili složeni pored tanjira, isti kao i stolnjaci. U centru trpezariskog stola žuta sveća u mesinganom čiraku, kolač i žito. U ranim danima, pića su takođe bila domaća, naša. Imali su deda i majka vinograd, pa se naše crveno vino i domaća rakija sipali neštedimice. Divan je bio vinograd. I berbe. Dok nije oduzet. Pardon "otkupljen".1978.godine nekom pade na pamet da jednu slepu ulicu otvori i na drugom kraju, i da par novih ulica doda. 1194 čokota najfinijeg hamburga je zamenila gomila asfalta, i 14-15 novih kuća u ulici koja je nikla uduž nekadašnjeg vinograda. Počupan je. Ubijen. Ostala je samo jedna mala kruška. Nalazi se u nečijem dvorištu. Pod njom je bila klupa. Usred vinograda. Nevidljiva odasvud , iz moje tadašnje perspektive, dok na nju ne naletiš.Moja vilinska jazbina prvih deset godina života.
Majka je uvek sve sama spremala. Vredna , vešta i brza, nikad umorna, bila je mađioničar za pripremu hrane, nadaleko poznata. Nosili smo kolima je po čitavom Banatu, kad neko nešto na veliko pravi, pozivana je ona, bilo da priprema, bilo da nadgleda. Puna uvek novih ideja, činila je to veče specijalnim, ona je onaj magični sastojak koji je život činio lepšim.
Deda je bio desna ruka, dobavio bi sve što treba, a onda se mudro povlačio, jer mađioničari ne vole društvo kad spremaju svoje magije. S druge strane bio je majstor zabave za nas klince.Prvo bi nas "tajno" vodio u šupu gde se burad i baloni ( zeleni, stakleni, u rogoz upleteni, od 50 litara) sa vinom nalaze, kao da mu pomognemo da dopuni flaše. U stvari, da nam krišom podeli sačuvan bardak slatkog vina, šire, rampoša, kako god ga vi zvali, sačuvanog za nas, za taj dan baš, od prethodne berbe. Rumeni od zime i slatkog vina, utrčavali smo taman na vreme za "očenaš" , koji smo brat i ja izgovarali, naizust i bez greške( kao što smo znali i pionirsku zakletvu-to se nama nije kosilo jedno sa drugim, jedino smo očenaš pre naučili). Onda bi nam deda davao, mislim po jednu "crvenu" jer smo tako dobri ! Dedine su bile i priče, mnoge koje je imao, kad se siti najedemo i zasladimo, pa da ne pozaspimo , dok odrasli sede, da nam ih priča do u beskraj. Najviše smo voleli lovačke , jer deda je lovac bio. Između ostalog. Imali smo i omiljenu. Zvali smo je "Roka-pilićka", šaljiva priča o njemu, njegovom vernom drugu , lovcu Pišti i njegovom lovačkom psu Pajtašu. Sretna vremena.
Znali smo mi , a znala je i majka , da Sveti Nikola pada u vreme posta. Što znači, posna je slava. Moja majka je sve tumačila po svome.Tada još nije bilo toliko halabuke i pomodarstva oko slava, kao ni iskopavanja "pravih" običaja. Nije to bila moda nego praksa jedne domaćice i žene koja nije mogla da podnese da neko bude gladan u njenoj kući, u njenoj blizini. Njoj je umesto dobar dan bilo: uđi pile, jesi li gladan...uvek i svakome. S obzirom da je njenih "pilića" bilo mnogo- svi koji su joj u kuću ušli otprilike, bilo je logično da neko ne voli ili ne jede ribu. Tako da je , pored obavezne riblje čorbe i ribe, na slavskom stolu bilo bukvalno svega: od prvih sarmi do pečenja i raznih specijaliteta. Zato je ona, sasvim svesno zanemarila aspekat posnog u našoj kućnoj slavi. U korist toga da svi budu nahranjeni i zadovoljni. Samo tako je i ona bila srećna.
Razlog slave jeste svetac zaštitnik, ali cilj je okupljanje porodice na taj dan. Sve osim onog posnog dela, sve je ona ispoštovala.Mislim da sam znala onda, ali tek danas shvatam svu veličninu i nesebičnost njene duše.Jednom , negde baš te devedesete , neko je hteo da je "prosvetli" objašnjavajući joj neophodnost posta na toj slavi, jer bolje je onda i ne slaviti. Već starija i bolešljiva, sa mirnim toplim osmehom u dobrim očima je rekla da se nada da joj bog neće zameriti što je htela svakog da nahrani i svakog da usreći. Ako je to njen greh, istrpeće šta se mora zbog tog.....Porazila je sagovornika , a da joj to ni namera nije bila. Draga , draga majka. Uvek je govorila: nikad nismo bili gladni, hvala bogu i nećemo, ali to je zato što smo svakog gladnog nahranili, što smo dobro podelili. To je bila njena logika. U teškim godinama koje su usledile krajem njenog života, mnogi su dolazili da je obilaze...jer svakog je nahranila, a tada mnogi nisu imali hrane, i svakom je rekla reč utehe. Ona koji je svaki mogući bol koje čovek -pogotovo žena može da pretrpi- pretrpela. Ona , kojoj utehu niko i ništa , nije moglo pružiti.
Majke odavno nema.Mnogo drugih takođe. Od devedesetdruge ( devedesetprvu smo preskočili, kamo sreće da nije ni postojala) pravljenje slave, manjih obličja nego pre, preuzela je moja mama. Koliko god je mogućnosti, nastavljeno je kao i kod majke. Naša tradicija da ostane, dokle god je moglo.
Zadnjih par godina, kada nam suludo vreme oduzima sve što može, naša se slava izmenila. Kada slave divljaju i prerastaju svoju svrhu i namenu, do kontraefekata totalnih stižu, mama ne pravi više slavu. Ne u onom smislu. Ona spremi, sve po redu, a dođemo samo ja i moji.
Sveća, kolač i žito su obavezni. Riba takođe.
Moj sin, njen unuk, ribu ne jede. Sada i ona, kao majka nekad, pravi ono što on voli, bez obzira na post.Ona je kći svoje majke. Kod nje ne smeš ostati gladan. Niko, a ponajmanje njen jedini unuk. Dobri duh naših predaka živi i nastavlja se kroz nas. Skromno, ali sve po redu. Sada "očenaš" izgovara moj sin. Kada je bio mali, uvek kad imamo više gostiju, obavezno je pitao: Jel mama danas slava? Znači da je preneto sve što je trebalo. Sveti Nikola neće biti njegova slava, ko zna kako će svet i sve u njemu ići, čudni su putevi gospodnji. Ipak, naučio je šta znači puno ljudi , sakupljenih zato što se vole i poštuju na jednom mestu : slava. Moj zadatak je tu obavljen. Ima šta da ponese u amanet, u vidu uspomena. Šta će mu od toga trebati, njegov je izbor.
Sve to ima ali i nema veze sa religijom.
Ima veze sa porodicom
Ima veze sa ljubavlju.
Koliko god su mogućnosti ograničene, ljubav nije. Živeće.
Kroz nas. Kroz našeg Svetog Nikolu Čudotvorca.
On je zaštitnik putnika i moreplovaca. Spašavao je nasukane i izgubljene brodove.
Nama je pomoć više nego potrebna. Ne znam da li smo nasukani ili na putu da budemo izgubljeni. Zato mi je drago što je upravo on Čudotvorac. Ja verujem u čuda.
Нема коментара:
Постави коментар