Dani od 29.decembra pa na dalje postali su prosto neverovatni. U jednom dahu sve se promeni i ne znaš ni kud ideš ni zašto, kako ćeš stići i kada.Ipak ideš.Puštaš nekoj sili da te vodi. Veruješ. Naiđu tako dani kad pustiš život da se odmotava kao rolna filma, još nesnimljenog, čekajući nestrpljivo da vidiš šta ćeš nasnimiti u narednom kadru. Jer nemaš ni predstavu o čemu je film, osim da si u njemu.
Prosto nisam primetila kako su u tih nekoliko dana stali odlasci i dolasci, sunca i magle, Nova Godina, i kuvanje sarme ,pravljenje kolača, dočekivanje i ispraćanje,gomile suza i isto toliko smeha, prvi sneg , prvih minus petnaest, prve bljuzgavice, prve poledice.
Zavrti se tako svemir i ispretura sve dane i događaje pomeša i napravi nešto kao tradicionalnu našu a ipak-rusku salatu života, od svega, ničeg malo ali ni mnogo, a ukusno.
Fotografija : Photo by Natasa
Pre svega srećna da nam bude ova 2016. godina. Znaćemo da je srećna bila , kada se naredne godine u ovo vreme opet izljubimo i čestitamo: preživeli smo! To će biti siguran znak da je dobra bila. Zato hrabro da krenemo. Manje briga , više veselja. Manje nervoze, više tolerancije. Manje besa i vike, više prihvatanja ovog što promeniti ne možeš. Više lepote -one vrste koja te veseli. Manje ružnih reči, onih koje bole, i uputioca i primaoca. Mnogo zdravlja.I naravno.... Naravno onaj krucijalni začin, ono što daje boju i ukus, toga najviše dodajte novoj godini-svakoj godini-svakom danu u svakoj godini.Koliko god- mnogo nikako ne može biti..Uvek i svuda, sebi i drugima, poklonite osmeh, svetlost, ljubav. Jedino ona može podariti snagu da sve prođe na najbolji način. Pronađite sve to u sebi, jer tamo je sigurno. Izvor je neiscrpan. Jedini uslov je : želeti i verovati. I podeliti to sa drugima. Tako život dobije lepotu i smisao. Nisu nam do sada samo računi u minusu, ljubav nam je često, i u nedozvoljenom minusu. Sad je vreme da to popravimo. Zato srećna nam ova godina -godina u kojoj ćemo tražiti , naći i deliti, neštedimice-ljubav.
Fotografija : Photo by Natasa
Htela sam i pre da nam čestitam novu godinu, imala sam želju da neke tekstove napišem, ispričam u onoj, sada već staroj godini, spremila ih u glavi, ili na papiru. Da je trebalo, bilo bi. Pokrenule se neke poluge,pomerila se skretnica na pruzi, i voz mog života uputila na novi kolosek. Neočekivan. Nepoznate dužine puta i destinacije isto tako. Javiću se nekad. Kad stignem, da javim gde sam. Ili ako put potraje, javljaću se razglednicama, nađenim i poslatim usput. Lokalni je voz, skoro što bi rekli metro, gradski prevoz, ali putevi umeju da budu zamršemi i čekanja duga. Do sledeće stanice. Do sledećeg javljanja.
Fotografija : Photo by Natasa
Eto , sad sam javila za prvi sneg od pre neki dan. Uvek isti i uvek nov. Već kopni. Javljam za jedan deo grada, dobro poznat, pa zaboravljen. Ponovo stupam u poznat , a nepoznat svet. Staro , a sasvim novo okuženje. Otkrivati možeš uvek. U blizini. Koja je bila tu a nisi je video. Zaboravio si je. Sad iskrsava kao nova i kao otkriće , koje čudnu putanju pruge boji bojama starog zlata -poznatog, sa divnim biserima, novinama koje su nastale u tvom odsustvu. Već znam da imam jednu dobru stvar na putu. Lepotu koju volim. Onu lepotu koja je meni lepa, bez koje se ne živi.Ponovo mi je daje moj grad. U novom ruhu, ali ipak sa uhvaćenim trenutcima, mnogo lepim vezanih za njega , u prošlosti. Budućnost je lepota prošlosti u novom odelu koju otkrivam. To je veliki plus novog koloseka. Nadam se da ih ima još. Nisam neskromna. Već sam dobila. Samim polaskom.
Mir Božiji- tako se kaže ovoga jutra, od davnina.
Mir Božića, božićnog jutra malo šta može da zameni.Htela sam Sagu o Božiću da napišem. Biće vremena. Neki drugi put.
Mir ovog jutra mi je omogućio da nađem vreme i za moje lepote.
Mir jučerašnjeg jutra je takođe bio čudesan. Imala sam vremena da u rano jutro prošetam skoro sasvim pustim dvorištem stare drage crkve, jednog od lepih dvorišta mog detinjstva. Tu sam krštena kao mala, i tu sam drage ljude krstila kao velika. Odatle polaze litije za Uskrse. Odatle sam mog sina , u kolicima malenog vodila prvi put na Vrbicu. Mislim da se prvi Badnjak- u smislu-najraniji u gradu tu pali. Jedan deo detinjstva je vezan za taj kraj i igranje u blizini starog bresta, koji je zakonom zaštićen. Veruje sa da je star oko 500 godina. Tu sam slikana kao mala i ja, a i mog sina sam tu slikala. Specijalna po mnogo čemu, ova crkva je uvek širila mir oko sebe. Staro srce grada još kuca u njoj. Kultno mesto od davnina kažu , možda i pre nego kada je tu u manastiru starom ,na razmeđi XVI i XVII veka, na mestu današnje crkve živeo monah Sveti Rafailo iz Hilandara, nazvan -Banatski, čije se mošti i danas tu čuvaju.Obišla sam ga juče. Godinama nisam. Juče sam upalila sveće, dok sam krišom, na pauzi, iskoristila vreme, da umesto kafe i cigarete skoknem ponovo preko puta, u vreme paljenja badnjaka, poslušam , udahnem miris tamjana, i upalim sveće.
Mir koji me juče u jutro ispunio, još mi se osmehuje iz duše. Sama lepota potsećanja na jučerašnji dan i osećanje da je današnji dan- baš taj, pogled na kandilo, tu odmah pored mene, uliva neki tihi mir. Ima li to veze sa religijom? Ima li veze, kao i uvek sa lepotom sećanja na detinjstvo ? Ima li veze sa ponovnim otkrivanjem starog, kao da je potpuno novo ? Ne znam. Samo verujem da će biti dobro. Kako god da bude. Jer dobro je i kad se osmehneš. Dobro je i kad lekciju na teži naćin naučiš. Dobro je i kad se potrudiš i ne uspe- jer znaš da si probao. Verujem. Da postoje lepote. Da postoje čuda. Verujem da verujem.
Fotografija : Photo by Natasa
Ljubav.
Mir.
Za sve .
To želim svima i sebi u vremenu koje dolazi.
I da zasladi sve - opet veje sneg. Imamo beli Božić. Beskrajno sam zahvalna !
Prosto nisam primetila kako su u tih nekoliko dana stali odlasci i dolasci, sunca i magle, Nova Godina, i kuvanje sarme ,pravljenje kolača, dočekivanje i ispraćanje,gomile suza i isto toliko smeha, prvi sneg , prvih minus petnaest, prve bljuzgavice, prve poledice.
Zavrti se tako svemir i ispretura sve dane i događaje pomeša i napravi nešto kao tradicionalnu našu a ipak-rusku salatu života, od svega, ničeg malo ali ni mnogo, a ukusno.
Pre svega srećna da nam bude ova 2016. godina. Znaćemo da je srećna bila , kada se naredne godine u ovo vreme opet izljubimo i čestitamo: preživeli smo! To će biti siguran znak da je dobra bila. Zato hrabro da krenemo. Manje briga , više veselja. Manje nervoze, više tolerancije. Manje besa i vike, više prihvatanja ovog što promeniti ne možeš. Više lepote -one vrste koja te veseli. Manje ružnih reči, onih koje bole, i uputioca i primaoca. Mnogo zdravlja.I naravno.... Naravno onaj krucijalni začin, ono što daje boju i ukus, toga najviše dodajte novoj godini-svakoj godini-svakom danu u svakoj godini.Koliko god- mnogo nikako ne može biti..Uvek i svuda, sebi i drugima, poklonite osmeh, svetlost, ljubav. Jedino ona može podariti snagu da sve prođe na najbolji način. Pronađite sve to u sebi, jer tamo je sigurno. Izvor je neiscrpan. Jedini uslov je : želeti i verovati. I podeliti to sa drugima. Tako život dobije lepotu i smisao. Nisu nam do sada samo računi u minusu, ljubav nam je često, i u nedozvoljenom minusu. Sad je vreme da to popravimo. Zato srećna nam ova godina -godina u kojoj ćemo tražiti , naći i deliti, neštedimice-ljubav.
Fotografija : Photo by Natasa
Htela sam i pre da nam čestitam novu godinu, imala sam želju da neke tekstove napišem, ispričam u onoj, sada već staroj godini, spremila ih u glavi, ili na papiru. Da je trebalo, bilo bi. Pokrenule se neke poluge,pomerila se skretnica na pruzi, i voz mog života uputila na novi kolosek. Neočekivan. Nepoznate dužine puta i destinacije isto tako. Javiću se nekad. Kad stignem, da javim gde sam. Ili ako put potraje, javljaću se razglednicama, nađenim i poslatim usput. Lokalni je voz, skoro što bi rekli metro, gradski prevoz, ali putevi umeju da budu zamršemi i čekanja duga. Do sledeće stanice. Do sledećeg javljanja.
Eto , sad sam javila za prvi sneg od pre neki dan. Uvek isti i uvek nov. Već kopni. Javljam za jedan deo grada, dobro poznat, pa zaboravljen. Ponovo stupam u poznat , a nepoznat svet. Staro , a sasvim novo okuženje. Otkrivati možeš uvek. U blizini. Koja je bila tu a nisi je video. Zaboravio si je. Sad iskrsava kao nova i kao otkriće , koje čudnu putanju pruge boji bojama starog zlata -poznatog, sa divnim biserima, novinama koje su nastale u tvom odsustvu. Već znam da imam jednu dobru stvar na putu. Lepotu koju volim. Onu lepotu koja je meni lepa, bez koje se ne živi.Ponovo mi je daje moj grad. U novom ruhu, ali ipak sa uhvaćenim trenutcima, mnogo lepim vezanih za njega , u prošlosti. Budućnost je lepota prošlosti u novom odelu koju otkrivam. To je veliki plus novog koloseka. Nadam se da ih ima još. Nisam neskromna. Već sam dobila. Samim polaskom.
Mir Božiji- tako se kaže ovoga jutra, od davnina.
Mir Božića, božićnog jutra malo šta može da zameni.Htela sam Sagu o Božiću da napišem. Biće vremena. Neki drugi put.
Mir ovog jutra mi je omogućio da nađem vreme i za moje lepote.
Mir jučerašnjeg jutra je takođe bio čudesan. Imala sam vremena da u rano jutro prošetam skoro sasvim pustim dvorištem stare drage crkve, jednog od lepih dvorišta mog detinjstva. Tu sam krštena kao mala, i tu sam drage ljude krstila kao velika. Odatle polaze litije za Uskrse. Odatle sam mog sina , u kolicima malenog vodila prvi put na Vrbicu. Mislim da se prvi Badnjak- u smislu-najraniji u gradu tu pali. Jedan deo detinjstva je vezan za taj kraj i igranje u blizini starog bresta, koji je zakonom zaštićen. Veruje sa da je star oko 500 godina. Tu sam slikana kao mala i ja, a i mog sina sam tu slikala. Specijalna po mnogo čemu, ova crkva je uvek širila mir oko sebe. Staro srce grada još kuca u njoj. Kultno mesto od davnina kažu , možda i pre nego kada je tu u manastiru starom ,na razmeđi XVI i XVII veka, na mestu današnje crkve živeo monah Sveti Rafailo iz Hilandara, nazvan -Banatski, čije se mošti i danas tu čuvaju.Obišla sam ga juče. Godinama nisam. Juče sam upalila sveće, dok sam krišom, na pauzi, iskoristila vreme, da umesto kafe i cigarete skoknem ponovo preko puta, u vreme paljenja badnjaka, poslušam , udahnem miris tamjana, i upalim sveće.
Fotografija: Photo by Natasa
Mir koji me juče u jutro ispunio, još mi se osmehuje iz duše. Sama lepota potsećanja na jučerašnji dan i osećanje da je današnji dan- baš taj, pogled na kandilo, tu odmah pored mene, uliva neki tihi mir. Ima li to veze sa religijom? Ima li veze, kao i uvek sa lepotom sećanja na detinjstvo ? Ima li veze sa ponovnim otkrivanjem starog, kao da je potpuno novo ? Ne znam. Samo verujem da će biti dobro. Kako god da bude. Jer dobro je i kad se osmehneš. Dobro je i kad lekciju na teži naćin naučiš. Dobro je i kad se potrudiš i ne uspe- jer znaš da si probao. Verujem. Da postoje lepote. Da postoje čuda. Verujem da verujem.
Ljubav.
Mir.
Za sve .
To želim svima i sebi u vremenu koje dolazi.
I da zasladi sve - opet veje sneg. Imamo beli Božić. Beskrajno sam zahvalna !
Нема коментара:
Постави коментар