Osmeh ima rođendan

Smrznuto jutro, petak 22.januar.Radio kaže da je samo minus šest, ali onaj ledeni vetar duva i produvava kroz svaku rupicu na mom velikom šalu.Imam utisak da je mnogo hladnije.Trnu mi prsti na rukama, kroz rukavice duva valjda, mada su kožne.Čini mi se da duva odasvud.
Duva od Jamura, tamo od parkinga iza "žutih" zgrada, pravo u leđa, terajući me na ivicu bankine autobuske stanice.A preko širokog , još relativno pustog druma , duva napušteni, zaboravljeni vetar, iz takođe napuštenog dvorišta, nekad velike firme. Kroz rešetke ograde se provlači i duva, pravo u lice, čineći da nos pecka, i oči zatvaram,samo žmirim. Ta bela duga ograda stvara utisak, uz vetar i blagu izmaglicu da sam negde u bestragiji, a ne na dvadeset minuta hoda od centra grada.
Čekam autobus, znajući da će doći prepun, i da će me u njega ubaciti samo upornost nekog ko mora stići i veštine nindže u pokušaju, ili bar Hudijina , u mlađim danima.U susret, preko puta , iz moje ulice dolazi skakutavo stvorenje, devojčica, devojka skoro, sa kojom, između ostalih sapatnika, delim to ranojutarnje smrzavanje na stanici.Osmeh veći od nje, okice sijaju kao dva plamička. Takva je bila i kad sam je malenu prvi put videla.Slap kose napao na lice, šala nema ni u najavi. Dobro juuutro, cvrkuće osmeh.

 

    Fotografija : bookcity.co.il

Kažem i ja: dobro jutro.Pitam, gde su kapa i šal, uz primedbu kako je hladno, kao i svaka mama što bi, naravno, pitala.Nije hladno, cvrkuće, pa neki dan je bilo minus dvanaest. Dobro, možda se meni čini, kažem , ali bez kape i šala...Možda ste u pravu, možda sam ja uzbuđena, pa ne primećujem, reče, osmehujući se onim svojim zečijim zubićima.Sad se i ja smeškam njoj. Voliš petak, pitam. Volim petak, a i danas mi je rođendan, kaže sva sjajna i blistava! Tek tada vidim da se malo i našminkala, da je lepša nego inače. To je petnaesti, pitam Osmeh, da utvrdim činjenice. Klima glavom srećna i nasmejana, kao mali šareni lampion. U roze tonovima. Da ti čestitam lepotice, nastavljam. Daaaa, i da me ljubiš, kao kad sam bila mala, pa sam te zvala mama......smeje se kao hrčak mali. Tu se mi izljubimo , poželeh joj divan dan, i sve dane što dolaze.Obe sada nasmejane, na onom minusu, zagrljene, kao najbolje drugarice, na čuđenje ostalih čekača autobusa. U tom osmehnutom momentu,pojavljuje se pretrpana kutija na četiri točka iz koje vire viškovi nogu, šalova i đačkih torbi, tačnije ono što zovu gradski autobus.Ne znam zašto. Ne liči. 

Tu se razilazim sa Osmehom.Ona će pokušati na srednja vrata, ionako ima mesečnu kartu, a ja moram nekako ući na prednja, da svoju kartu platim. Red je. Plaća se kao da je pravi autobus, a ne rasklimana kutija.Da ne kukam, i ta kutija me spasava kad je hladno. Samo da dođe! Uspevam ja  nekako,ali  vidim skoro da ona neće uspeti, pa kroz onu gužvu dobacujem deci (većini putnika) da naprave malo mesta, sićišna je ona, da stane Osmeh, jer Osmeh danas ima rođendan, nećemo ga valjda na stanici ostaviti? Opšta graja i smeh poznatih joj i nepoznatih, neki se samo stiskaju da stane i ona, oni koji je znaju, ženski deo bar, šalje i vazdušne poljupce. A ona sija.Smeje se. Maše svima. Ovo je definitivno njen dan. Velika pokretna kutija kreće nekako, u jedan veseli petak. Osmeh, viđan često-skoro svakodnevno u ulici, sada mi je popravio jedan vetroviti dan.

Zato želim još jednom da kažem: srećan rođendan Osmehu, razigranoj leptirici naše ulice, spasitelju i dobročinitelju svih ugroženih životinja,posebno pasa, maloj  volonterki Bete, devojčici koja u susret životu ide sa osmehom.

Velika je stvar imati osmeh. Još kad Osmeh ima rođendan, onda je to vredno zabeležiti!