Ne prihvataj stvari lično. Novi savet novog doba.
Znam. Učim. Trudim se.
Ipak, nekako i dalje sve shvatam lično.
Ono što jeste lično i ono što nije.
Nemerljivi gubici koji su obeležili početak nove godine su me izbacili iz ono malo ravnoteže što sam na ovom banatskom vetru nemilosrdnom , košavi , i poledici , jedva uhvatila. Ponovo da spomenem Dejvida Bouvija. Moram. Jer me boli. Čitam vesti o njemu. Album Blackstar No 1. Zar je trebalo čekati da se vrati među zvezde da mu to priušte? Kako da ne shvatim lično? Uvek sam želela da uradim neke stvari, i nikad hrabrosti, petlje za to. On je bio živi primer onoga koji sme. Uprkos. Napred. I kad naizgled šanse nema.Kad niko u njega ne vreuje. Da ode baš kad mu poveruju. Da uradi neočekivano. Da se izbori sa svojim demonima. Svoj . Jedinstven. Makar i neshvatljiv. On je znao tajnu pre nego je "Tajna" napisana. Kako nije lično?
Fotografija: www.thegirlssare.com
Nisu prošla ni dva dana, nestade i Alana Rikmana. Velikan.Glumac. Severus Snajp. Nisam volela da gledam serijal o Hariju Poteru.Sada ću , znam ja mene, odgledati dosta od toga. Jer- propustila sam....Razlog što sam par delića nekih nastavaka odgledala je bio on. Najluđi Notingemski šerif, u jednoj verziji "Robina Huda-kralja lopova", najšarmantniji pukovnik Kristofer Brandon u "Razum i Osećajnosti". Kakav Raspućin je bio, jel da? Može se nabrajati. Ne shvataiti lično.Jer to je život. Ljudi odlaze. Oni koji su meni značili. Slabo im zamene stižu. Inflacija. Svega , osim gluposti i bahatosti.
Fotografija: www.alanrickman.info
Kao da mi to nije dovoljno, pored suludog tempa ovog novog rada, neko se nađe pametan da me baci u nedoumicu. Tačnije u dve.
Kad ti neko kaže da još samo malo ima strpljenja da te čeka da već jednom odrasteš, uđeš u svet odraslih, naučiš pravila i funcionišeš kako se to očekuje od odrasle osobe. Baš ljubazna jedna osoba. Eto , milslim, što još ima strpljenja da čeka da odrastem, da se ukalupim do kraja...i nestanem u izmaglici mediokriteta.
Prva , manja nedoumica, da li da ovu "dobronamernu" kritiku shvatim lično? Jer mi je ista osoba preporučila da to ne shvatim lično!?!? Znači kad ti kažu, u prevodu , da si nedorasla, ili nedovoljno odrasla- to nije lično? Nego kako je? Planetarno?
Rešenje prve dileme je - shvatam lično. Jer je na mene usmereno. Još kako lično!
Druga dilema je mnogo gora...ili dileme nema?! Dilema u dilemi.
Zašto da odrastem? Probala sam jednom. Hvala. Ne želim više da odrastem!!
Odrasla sam bila. Još kako! Odavno .Prerano. Situacije i okolnosti koje su me snašle u najranijem tinejdžerskom dobu su u treptaju oka, u sekundama mereno, brzinom svetlosti, učinile da odrastem, možda i ostarim. Nosila sam se petnaestak godina sa svetom odraslih.Išlo mi je dobro. Nisam tražila , ipak sam prihvatila i odradila, kao prava , odrasla osoba. Mnogo toga.Savršeno dobro sam znala da budem odrasla. Imalo je to i dobrih strana..Ako sam odrasla za stvari koje deca u mom dobu ne treba ni da znaju, onda sam bila rano odrasla i za neke prednosti, koje naizgled, donosi status "odrasle" osobe.
Onda je svet poludeo. Svet, koji sam poznavala i u njemu živela, kakav god da je bio, počeo je da nestaje. Prvo lagano, a zatim , uz vojske i tenkove,uz tutanj bombi , uz širenje masovnog ludila i ogromnog porasta vandalizma, gluposti, nemorala, beznađa, zavisti, zloba, nacionalizma i ko zna čega sve još - taj svet je ispario. Kao rosa na jutarnjem suncu.
Menjala su se vremena. Postajala ružna. Nisam više želela i mogla da budem odrasla. Potražila sam ono, davno izgubljeno dete, povremeno mu puštala da se ispolji koliko je to moguće i zahvaljujući tome- preživela. Naizgled sačuvana maska odrasle osobe, lepo je maskirala onu lepotu mog ponovno nađenog sveta mašte, knjiga, muzike...sveta magije i čarobnjaka, vitezova i vila. Sklopljen je pakt. Kad treba - tu je ona žena, sada već kasnih četrdesetih, a u ostalo vreme, caruje ona druga, zadovoljna devojčica.
U ime čega i koga da je se odreknem? Šta je to vredno tolike žrtve? Ovakva sam sebi dobra. Ovakvu, pogotovo onu dečiju-nedoraslu polovinu, voli i moj sin.Oseća se odraslijim.
Čovek.Pravi. Moj. Pa zar je išta drugo bitno?
Pipi Duga Čarapa je prethodne godine napunila sedamdeset godina. I još ima kikice, i pegice i šarene čarape. Fali li joj šta?
Fotografija : dailymail.co.uk
Znači , kroz razradu teme, dilema se rešila.
Nemam nikakvu nameru da odrastem.
Ne u onom smislu u kojem to znači zaboraviti sebe .
I sad ta druga , pegava devojčica ide da uživa u nekoj igrariji, jer suviše suza ove godine je isplakala ona velika. Možda će baš da zapeva i zaigra, na sred smrznute ulice...uz dva čarobnjaka, Bouvija i Džegera....Bouvi, Rikman, i mnogi otišli pre njih, oni žive u mom svetu.
U inat!
Znam. Učim. Trudim se.
Ipak, nekako i dalje sve shvatam lično.
Ono što jeste lično i ono što nije.
Nemerljivi gubici koji su obeležili početak nove godine su me izbacili iz ono malo ravnoteže što sam na ovom banatskom vetru nemilosrdnom , košavi , i poledici , jedva uhvatila. Ponovo da spomenem Dejvida Bouvija. Moram. Jer me boli. Čitam vesti o njemu. Album Blackstar No 1. Zar je trebalo čekati da se vrati među zvezde da mu to priušte? Kako da ne shvatim lično? Uvek sam želela da uradim neke stvari, i nikad hrabrosti, petlje za to. On je bio živi primer onoga koji sme. Uprkos. Napred. I kad naizgled šanse nema.Kad niko u njega ne vreuje. Da ode baš kad mu poveruju. Da uradi neočekivano. Da se izbori sa svojim demonima. Svoj . Jedinstven. Makar i neshvatljiv. On je znao tajnu pre nego je "Tajna" napisana. Kako nije lično?
Nisu prošla ni dva dana, nestade i Alana Rikmana. Velikan.Glumac. Severus Snajp. Nisam volela da gledam serijal o Hariju Poteru.Sada ću , znam ja mene, odgledati dosta od toga. Jer- propustila sam....Razlog što sam par delića nekih nastavaka odgledala je bio on. Najluđi Notingemski šerif, u jednoj verziji "Robina Huda-kralja lopova", najšarmantniji pukovnik Kristofer Brandon u "Razum i Osećajnosti". Kakav Raspućin je bio, jel da? Može se nabrajati. Ne shvataiti lično.Jer to je život. Ljudi odlaze. Oni koji su meni značili. Slabo im zamene stižu. Inflacija. Svega , osim gluposti i bahatosti.
Fotografija: www.alanrickman.info
Kao da mi to nije dovoljno, pored suludog tempa ovog novog rada, neko se nađe pametan da me baci u nedoumicu. Tačnije u dve.
Kad ti neko kaže da još samo malo ima strpljenja da te čeka da već jednom odrasteš, uđeš u svet odraslih, naučiš pravila i funcionišeš kako se to očekuje od odrasle osobe. Baš ljubazna jedna osoba. Eto , milslim, što još ima strpljenja da čeka da odrastem, da se ukalupim do kraja...i nestanem u izmaglici mediokriteta.
Prva , manja nedoumica, da li da ovu "dobronamernu" kritiku shvatim lično? Jer mi je ista osoba preporučila da to ne shvatim lično!?!? Znači kad ti kažu, u prevodu , da si nedorasla, ili nedovoljno odrasla- to nije lično? Nego kako je? Planetarno?
Rešenje prve dileme je - shvatam lično. Jer je na mene usmereno. Još kako lično!
Druga dilema je mnogo gora...ili dileme nema?! Dilema u dilemi.
Zašto da odrastem? Probala sam jednom. Hvala. Ne želim više da odrastem!!
Odrasla sam bila. Još kako! Odavno .Prerano. Situacije i okolnosti koje su me snašle u najranijem tinejdžerskom dobu su u treptaju oka, u sekundama mereno, brzinom svetlosti, učinile da odrastem, možda i ostarim. Nosila sam se petnaestak godina sa svetom odraslih.Išlo mi je dobro. Nisam tražila , ipak sam prihvatila i odradila, kao prava , odrasla osoba. Mnogo toga.Savršeno dobro sam znala da budem odrasla. Imalo je to i dobrih strana..Ako sam odrasla za stvari koje deca u mom dobu ne treba ni da znaju, onda sam bila rano odrasla i za neke prednosti, koje naizgled, donosi status "odrasle" osobe.
Onda je svet poludeo. Svet, koji sam poznavala i u njemu živela, kakav god da je bio, počeo je da nestaje. Prvo lagano, a zatim , uz vojske i tenkove,uz tutanj bombi , uz širenje masovnog ludila i ogromnog porasta vandalizma, gluposti, nemorala, beznađa, zavisti, zloba, nacionalizma i ko zna čega sve još - taj svet je ispario. Kao rosa na jutarnjem suncu.
Menjala su se vremena. Postajala ružna. Nisam više želela i mogla da budem odrasla. Potražila sam ono, davno izgubljeno dete, povremeno mu puštala da se ispolji koliko je to moguće i zahvaljujući tome- preživela. Naizgled sačuvana maska odrasle osobe, lepo je maskirala onu lepotu mog ponovno nađenog sveta mašte, knjiga, muzike...sveta magije i čarobnjaka, vitezova i vila. Sklopljen je pakt. Kad treba - tu je ona žena, sada već kasnih četrdesetih, a u ostalo vreme, caruje ona druga, zadovoljna devojčica.
U ime čega i koga da je se odreknem? Šta je to vredno tolike žrtve? Ovakva sam sebi dobra. Ovakvu, pogotovo onu dečiju-nedoraslu polovinu, voli i moj sin.Oseća se odraslijim.
Čovek.Pravi. Moj. Pa zar je išta drugo bitno?
Pipi Duga Čarapa je prethodne godine napunila sedamdeset godina. I još ima kikice, i pegice i šarene čarape. Fali li joj šta?
Znači , kroz razradu teme, dilema se rešila.
Nemam nikakvu nameru da odrastem.
Ne u onom smislu u kojem to znači zaboraviti sebe .
I sad ta druga , pegava devojčica ide da uživa u nekoj igrariji, jer suviše suza ove godine je isplakala ona velika. Možda će baš da zapeva i zaigra, na sred smrznute ulice...uz dva čarobnjaka, Bouvija i Džegera....Bouvi, Rikman, i mnogi otišli pre njih, oni žive u mom svetu.
U inat!
Нема коментара:
Постави коментар