Bio je 03.04.2015.godine kada je održana promocija knjige. Veče za ljude koji još znaju puteve za Tajni grad. U toku godine još mnogi od tih inače malobrojnih ljudi su nestali, kao magla, odneseni na druge obale. Ne plašim se za Tajni grad. Živeće, dok je onih koji ga pamte, dok prenose nekom, dok reč postoji. Koliko god takvih malo bilo. Neko je zapisao. Da nas podseti, i da uvek nađemo put za tamo. Bio je tu i famozni bubnjar,koji je uz par pesama ( naravno sa adekvatnom pratnjom) pomogao da bolje ožive sećanja. Nije bilo potrebno. Jer pamtimo. Bilo je fantastično, jer su nam to omogućili. Da osetimo ponovo .
Fotografija: Photo by Natasa
Više puta sam počinjala da čitam knjigu.Više puta i ostavljala, jer to je ona vrsta knjige, čije čitanje boli. Ipak, vratila mi se u ruke, da je čitam, pročitam, i ponavljam.
Nije ovo prva knjiga sa kojom tako prolazim. Slično je bilo i sa "Fajrontom u Sarajevu". Vukla sam se danima kroz početak knjige, malo neobičan, da bih , kad sam jednom krenula dalje od njega, otkrila mnogo zanimljiviji nastavak, ali i činjenicu da čitanje -boli. Ni da nastavim, ni da ostavim. Toliko zajedničkog i razumljivog, toliko različitog, toliko poznatog, a ipak i toliko nepoznatog. Neke činjenice su bile kao loš koktel, težak za progutati.
"Pisma iz Tajnog grada" su , na moje zaprepaštenje, još mnogo teža bila . Mislila sam , da kad sam se sa "Fajrontom" izborila, ići će dalje lakše.To je kategorija knjiga iz života, ličnih života, u koju spada i moj.
Zaista je bilo neobično iskustvo. Kod "Fajronta" sam sve dobro razumevala, ali sitnice, one koje čine u stvari suštinu, ipak su bile različite.Zaista sve nas spaja.Osim mesta radnje. Sarajevo. Tako drago i poznato. Ipak , to je kao kuća najboljeg prijatelja, u kojoj se osećaš sjajno, obožavaš da si tamo. Ali ipak nije tvoja kuća, tvoj dom.
"Tajni grad" jeste. Tajni grad je moj dom. U momentima imam utisak kao da je Ivan pisao iz moje glave. Kao da je prepisao moje nenapisane misli. Da je imao uvid u moje naiskrenije i najsakrivenije misli. A nije. Osećaj je nezamisliv.
Nasmejala sam se kad je spomenuo digresije...poznato ? Srećna sam jer nisam sama sa svojim neprestanim digresijama. Možda i to ime veze sa prepoznavanjem. Možda je to obeležje doba, ili godina. Mnogo pamtimo. Lako se uvučeš u digresije i one u tebe.
Ne, nisam učestvovala u pisanju knjige. Iskustva koje on ima, ja nemam. Nikad nisam bila u tolikom kotaktu i blizini događaja. Nisam ja autor , Ivan je. Autor je pripadao mom životnom miljeu i stilu, ili ja njegovom, svejedno. Skoro svaka rečenica, koja nije direktno vezana za neki muzički dođaj i muziku samu, zvuči kao ono što sam i ja pomislila, nekad nekom rekla.
Objašnjava razlog pisanja knjige, zbog čega uopšte piše?
"..prepuštao sam se lutanju kroz sećanja i obnavljanju uspomena na godine odrastanja, one godine koje nam se posle čine toliko dobrima da i prašina na njima deluje kao pozlata."
"...pisao sam o odlasku jednog doba, koje danas postoji samo u našoj mašti i uspomenama i nastajanju jednog novog , u kojem se moja generacija nikad nije do kraja snašla."
Poznato? Previše poznato, zato je i nastao ovaj moj Leptir. Sastoji se od tekućih dešavanja, i uspomena na jedno drugo vreme i drugu zemlju. Neku drugu zemlju.
Osećanje koje pisanje izaziva, šta se dešava, kad beležiš trenutke:
"Ja sam se usudio da jedno parče tog svog uporišta iznesem pred čitaoca.Kroz tintu su mi se prolila veoma različita osećanja kao što su melanholija, bes,nostalgija,prkos,tuga ili ushićenje.Ali svi tekstovi imaju dve zajedničke karakteristike: emotivni potenciometar uvek stoji na maksimumu, i ako smem da kažem, pošteni su ."
"Zato sam, umesto da glancam tekstove i pravim se pamtnijim nego što jesam, slobodno skakao sebi u usta, pokazujući nešto što spolja možda deluje kao mušičavost, ali je , u stvari, čestita pretraga po sebi..."
Drugim rečima napisano ono što sam ja napisala i mislila počinjući moje pisanije!
Čitao nam je Ivan odlomke na promociji.
Uživali smo, smejali se i plakali sa njim.
Obično u toku nekog događaja volim da aparatom zabeležim događaje, ali tada se nije dalo. Suviše je trebalo da se čuje. Ovo je jedina nastala tada , od strane mene. Nažalost, nisam mogla da se fokusiram i na slušanje i na fotkanje. Obično mogu, bez problema. Ovo je ipak, bilo tako lično , tako divno, da nisam ni pokušavala. Upijala sam. Time sam dobila mnogo. Mada , i izgubila nešto. Kakve god mi fotke bile, uvek bi zamolio da mu ih pošaljem. Voli da ih ima, sve. Ne mari što ja nisam fotograf. Rado sam mu činila to zadovoljstvo. Ipak, bilo je toliko drugih koji su to uradili, i bolje i profesionalnije. Nadam se da mi nije zamerio. Sigurna sam , u stvari , da nije.
Fotografija : Photo by Natasa
O čitanju :
" Doduše, ne samo kod nas , nego i u svetu, sve je manje rock-n-rolla i sve je manje kritičara.Mi smo vrsta koja izumire, što znači, čitaoče,da izumire i tvoja vrsta.Muzika će uskoro živeti bez nas i biće taman takva kakvu zaslužuje svet bez onih koji
pišu i onih koji čitaju ."
"Mi -kakav paradoks!-zaista postojimo jedino u prošlosti"
Možda treba razmisliti o tim kategorijama , zapitati se, ako ima ko da se zapita.
Ivanovi rok kritičari, moji knjiški moljci-čitaoci. Da ne postanemo stvar prošlosti.
Bojim se da to nikoga u ovoj zemlji, a sigurno i šire , ne zanima. To je za jednu drugu vrstu ljudi, koji takođe nestaju. Kako je to Ivan lepo napisao:
"To su oni ljudi čije lice dobija boju paradajza kad neko počne da im drobi o ~patriotizmu~ i o ~najvišem, to jest naicionalnom interesu~; oni koji su nekad išli u Italiju na kafu, a danas zaviruju u novčanik pre nego što odu u kafić preko puta, oni, koji dalje, ne misle da normalna zemlja izgleda poput Srbije , u kojoj pedesetogodišnjaci žive sa svojim roditeljima, bez jasne prestave ko tu koga izdržava; oni koji su zasićeni maratonskim čekanjem na lepe stvari koje se nikada ne događaju; oni čija je privatna himna ~ Let it Bleed~; oni koji tu i druge pesme slušaju u unplugged verziji, jer nema struje."
To jedna specijalna vrsta ljudi. Kojoj sa ponosom i ja pripadam.
"..oni koji su sa strepnjom pratili dugu i tešku borbu između električne gitare i harmonike, borbu u kojoj su, bar kad je o Srbiji reč, pobedile-gusle."
Draga fotografija : Fotografija Dragana Grbića-Grbe (hvala mu još jednom).
Nije sada poenta da vam prepisujem komplet Ivanovu knjigu. Htela sam da podelim nešto drugo. Svaki novi red, svako novo poglavlje te knjige izaziva onaj osećaj finih trnaca niz kičmu, ono prepoznavanje. Verovatno je zato bilo teško prvi put pročitati knjigu. Prvi put je bilo kao "deja vu"....a nije. To je njegova knjiga. Njegove reči. Što se nalazim u njima je godina u kojoj sam rođena, vreme u kome sam živela, zemlja u kojoj smo , zajedno živeli. Verovatno je samo sličan mentalni sklop, slična interesovanja, i muzika kao jako važan životni motiv- imperativ najzlatnijeg doba naših života, doprinela tome.
Imam još jedno pitanje upućeno svima između 45-55..i malo šire još : da li ste pročitali ovu knjigu? I da pitate sami sebe , ako niste, zašto niste?
Pozajmiću je rado. Ali sa potpisanim priznanjem da ste je uzeli, i sa približnim rokom kada ćete mi je vratiti! Jer, druga knjiga se može kupiti. Naravno... Ipak na mojoj knjizi, na prvoj, onoj beloj praznoj strani, kao i uvek, kad imam sreće da poznajem pisca, ima jedna rečenica.
Za mene. Neprocenljivo.
Napomena: bolje knjige u ruke, nego vesti na TV-u.
Posveta: Dragom čoveku, prijatelju,
rok kritičaru i novinaru,
čoveku mog doba, Ivanu.
Veliko hvala!
Završna napomena : zašto danas ovaj tekst?
Ovih dana sam malo listala knjigu, tražeći neke drage delove. Naleteh na datum.
Danas bi 73 godine napunio Jimi Hendrix.
Rođen 27.11.1942.
Hajde da danas zajedno uživamo u "Purple Haze"- ljubičastoj izmaglici sećanja.
Purple haze all in my eyes
Don't know if it's day or night
You got me blowin', blowin' my mind
Is it tomorrow, or just the end of time?
Fotografija : www.fanpop.com
Više puta sam počinjala da čitam knjigu.Više puta i ostavljala, jer to je ona vrsta knjige, čije čitanje boli. Ipak, vratila mi se u ruke, da je čitam, pročitam, i ponavljam.
Nije ovo prva knjiga sa kojom tako prolazim. Slično je bilo i sa "Fajrontom u Sarajevu". Vukla sam se danima kroz početak knjige, malo neobičan, da bih , kad sam jednom krenula dalje od njega, otkrila mnogo zanimljiviji nastavak, ali i činjenicu da čitanje -boli. Ni da nastavim, ni da ostavim. Toliko zajedničkog i razumljivog, toliko različitog, toliko poznatog, a ipak i toliko nepoznatog. Neke činjenice su bile kao loš koktel, težak za progutati.
"Pisma iz Tajnog grada" su , na moje zaprepaštenje, još mnogo teža bila . Mislila sam , da kad sam se sa "Fajrontom" izborila, ići će dalje lakše.To je kategorija knjiga iz života, ličnih života, u koju spada i moj.
Zaista je bilo neobično iskustvo. Kod "Fajronta" sam sve dobro razumevala, ali sitnice, one koje čine u stvari suštinu, ipak su bile različite.Zaista sve nas spaja.Osim mesta radnje. Sarajevo. Tako drago i poznato. Ipak , to je kao kuća najboljeg prijatelja, u kojoj se osećaš sjajno, obožavaš da si tamo. Ali ipak nije tvoja kuća, tvoj dom.
"Tajni grad" jeste. Tajni grad je moj dom. U momentima imam utisak kao da je Ivan pisao iz moje glave. Kao da je prepisao moje nenapisane misli. Da je imao uvid u moje naiskrenije i najsakrivenije misli. A nije. Osećaj je nezamisliv.
Nasmejala sam se kad je spomenuo digresije...poznato ? Srećna sam jer nisam sama sa svojim neprestanim digresijama. Možda i to ime veze sa prepoznavanjem. Možda je to obeležje doba, ili godina. Mnogo pamtimo. Lako se uvučeš u digresije i one u tebe.
Ne, nisam učestvovala u pisanju knjige. Iskustva koje on ima, ja nemam. Nikad nisam bila u tolikom kotaktu i blizini događaja. Nisam ja autor , Ivan je. Autor je pripadao mom životnom miljeu i stilu, ili ja njegovom, svejedno. Skoro svaka rečenica, koja nije direktno vezana za neki muzički dođaj i muziku samu, zvuči kao ono što sam i ja pomislila, nekad nekom rekla.
Objašnjava razlog pisanja knjige, zbog čega uopšte piše?
"..prepuštao sam se lutanju kroz sećanja i obnavljanju uspomena na godine odrastanja, one godine koje nam se posle čine toliko dobrima da i prašina na njima deluje kao pozlata."
"...pisao sam o odlasku jednog doba, koje danas postoji samo u našoj mašti i uspomenama i nastajanju jednog novog , u kojem se moja generacija nikad nije do kraja snašla."
Poznato? Previše poznato, zato je i nastao ovaj moj Leptir. Sastoji se od tekućih dešavanja, i uspomena na jedno drugo vreme i drugu zemlju. Neku drugu zemlju.
Osećanje koje pisanje izaziva, šta se dešava, kad beležiš trenutke:
"Ja sam se usudio da jedno parče tog svog uporišta iznesem pred čitaoca.Kroz tintu su mi se prolila veoma različita osećanja kao što su melanholija, bes,nostalgija,prkos,tuga ili ushićenje.Ali svi tekstovi imaju dve zajedničke karakteristike: emotivni potenciometar uvek stoji na maksimumu, i ako smem da kažem, pošteni su ."
"Zato sam, umesto da glancam tekstove i pravim se pamtnijim nego što jesam, slobodno skakao sebi u usta, pokazujući nešto što spolja možda deluje kao mušičavost, ali je , u stvari, čestita pretraga po sebi..."
Drugim rečima napisano ono što sam ja napisala i mislila počinjući moje pisanije!
Čitao nam je Ivan odlomke na promociji.
Uživali smo, smejali se i plakali sa njim.
Obično u toku nekog događaja volim da aparatom zabeležim događaje, ali tada se nije dalo. Suviše je trebalo da se čuje. Ovo je jedina nastala tada , od strane mene. Nažalost, nisam mogla da se fokusiram i na slušanje i na fotkanje. Obično mogu, bez problema. Ovo je ipak, bilo tako lično , tako divno, da nisam ni pokušavala. Upijala sam. Time sam dobila mnogo. Mada , i izgubila nešto. Kakve god mi fotke bile, uvek bi zamolio da mu ih pošaljem. Voli da ih ima, sve. Ne mari što ja nisam fotograf. Rado sam mu činila to zadovoljstvo. Ipak, bilo je toliko drugih koji su to uradili, i bolje i profesionalnije. Nadam se da mi nije zamerio. Sigurna sam , u stvari , da nije.
Fotografija : Photo by Natasa
O čitanju :
" Doduše, ne samo kod nas , nego i u svetu, sve je manje rock-n-rolla i sve je manje kritičara.Mi smo vrsta koja izumire, što znači, čitaoče,da izumire i tvoja vrsta.Muzika će uskoro živeti bez nas i biće taman takva kakvu zaslužuje svet bez onih koji
pišu i onih koji čitaju ."
"Mi -kakav paradoks!-zaista postojimo jedino u prošlosti"
Možda treba razmisliti o tim kategorijama , zapitati se, ako ima ko da se zapita.
Ivanovi rok kritičari, moji knjiški moljci-čitaoci. Da ne postanemo stvar prošlosti.
Bojim se da to nikoga u ovoj zemlji, a sigurno i šire , ne zanima. To je za jednu drugu vrstu ljudi, koji takođe nestaju. Kako je to Ivan lepo napisao:
"To su oni ljudi čije lice dobija boju paradajza kad neko počne da im drobi o ~patriotizmu~ i o ~najvišem, to jest naicionalnom interesu~; oni koji su nekad išli u Italiju na kafu, a danas zaviruju u novčanik pre nego što odu u kafić preko puta, oni, koji dalje, ne misle da normalna zemlja izgleda poput Srbije , u kojoj pedesetogodišnjaci žive sa svojim roditeljima, bez jasne prestave ko tu koga izdržava; oni koji su zasićeni maratonskim čekanjem na lepe stvari koje se nikada ne događaju; oni čija je privatna himna ~ Let it Bleed~; oni koji tu i druge pesme slušaju u unplugged verziji, jer nema struje."
To jedna specijalna vrsta ljudi. Kojoj sa ponosom i ja pripadam.
"..oni koji su sa strepnjom pratili dugu i tešku borbu između električne gitare i harmonike, borbu u kojoj su, bar kad je o Srbiji reč, pobedile-gusle."
Draga fotografija : Fotografija Dragana Grbića-Grbe (hvala mu još jednom).
Nije sada poenta da vam prepisujem komplet Ivanovu knjigu. Htela sam da podelim nešto drugo. Svaki novi red, svako novo poglavlje te knjige izaziva onaj osećaj finih trnaca niz kičmu, ono prepoznavanje. Verovatno je zato bilo teško prvi put pročitati knjigu. Prvi put je bilo kao "deja vu"....a nije. To je njegova knjiga. Njegove reči. Što se nalazim u njima je godina u kojoj sam rođena, vreme u kome sam živela, zemlja u kojoj smo , zajedno živeli. Verovatno je samo sličan mentalni sklop, slična interesovanja, i muzika kao jako važan životni motiv- imperativ najzlatnijeg doba naših života, doprinela tome.
Imam još jedno pitanje upućeno svima između 45-55..i malo šire još : da li ste pročitali ovu knjigu? I da pitate sami sebe , ako niste, zašto niste?
Pozajmiću je rado. Ali sa potpisanim priznanjem da ste je uzeli, i sa približnim rokom kada ćete mi je vratiti! Jer, druga knjiga se može kupiti. Naravno... Ipak na mojoj knjizi, na prvoj, onoj beloj praznoj strani, kao i uvek, kad imam sreće da poznajem pisca, ima jedna rečenica.
Za mene. Neprocenljivo.
Napomena: bolje knjige u ruke, nego vesti na TV-u.
Posveta: Dragom čoveku, prijatelju,
rok kritičaru i novinaru,
čoveku mog doba, Ivanu.
Veliko hvala!
Završna napomena : zašto danas ovaj tekst?
Ovih dana sam malo listala knjigu, tražeći neke drage delove. Naleteh na datum.
Danas bi 73 godine napunio Jimi Hendrix.
Rođen 27.11.1942.
Hajde da danas zajedno uživamo u "Purple Haze"- ljubičastoj izmaglici sećanja.
Purple haze all in my eyes
Don't know if it's day or night
You got me blowin', blowin' my mind
Is it tomorrow, or just the end of time?
Нема коментара:
Постави коментар