Ne znam kako ostali doživljavaju knjige.Pamte li detalje, analiziraju ih, ne primećuju uopšte postojanje istih.Ubijaju vreme ili moranje, pa zaboravljaju na sve to.
Verujem da ipak postoje oni koji redovno uzimaju knjige iz dobrih razloga.Zanima ih šta piše u njima, naprimer. Šta je pisac hteo da ispriča.
Spadam u podgrupu svaštočitača, koji imaju mnogo razloga za čitanje. Omiljeni pisac, poznat od ranije, novi pisac se pojavljuje , tema knjiga me privuče...nabrajanje bi potrajalo.Zašto je to tako, ne znam. Tako je oduvek.
Od kad pamtim, svet knjiga je bio moj svet. Najranija sećanja i događaji koje pamtim skoro su uvek vezani za knjige.Imala sam lutke kao mala imala sam igračke, razne. Tada je počinjala poplava raznih noviteta. Kopije šivaćih mašina, koje zaista šiju, mali klaviri, koji zaista sviraju, kocke raznih vrsta, magneti, šestougaoni na pločama, slike da sastavljaš, bockalice ( ne znam kako se to zaista zvalo). Šareni ekserčići za šarene mozaike igre na buškanim pločama. Znate na šta mislim.
Nekako najvažnije , uvek, bile su slikovnice.
Knjige bajki za njima.Sveske lepih korica, i pisaljke svih vrsta i boja..Sve što sa slovima veze ima.
Slova od kojih reči nastaju. Pa kad ih ima puno porastu u slikovnice, ako iste malo zastrane, postaju stripovi, ako ne , kad porastu postaju knige..Najpametnije knjige dobijaju zvanja enciklopedija.Čitav jedan put razvoja, čitavi životi ispisani slovima. Slovo je početak.
Vrlo rano sam otkrila važnost slova.Po nekima prerano. Imala sam par slikovnica sa slikama samo. Naravno da su i boje imale važnu ulogu.Ako se nisam skupila u nekom ćošku sa slikovnicom- onda sam se carski raširila po velikom maminom kuhinjskom stolu. Sa sve alatom. Blokovima - skicen blokovima, raznih veličina , i pravim blokovima koji , takođe, rastu. Broj jedan, dva...eh, kolike listove je imao broj pet!! Inspirisana valjda odgledanim slikovnicama, uzimala sam arsenal boja.Od raspoloženja je zavisilo kojih. Drvene i voštane ( njih sam obožavala, imale su toliko mogućnosti) do vodenih.Malo kasnije otkrivam flomastere i tempere. Znala sam da sedim satima i crtam. Šume i planine. Princeze. reke , sunca i brodove, palme i leptire. Kad konačno zadovoljna raskrčim to, vraćala sam se slikovnicama, za nove priče, nove ideje.
Ubrzo je svima postalo očigledno moje opredeljenje, pa sam za rođendane, nove godine, slave, Uskrse i Božiće, dobijala svu silu slikovnica, prvih bojanki, i uskoro knjiga. Shvatili ljudi da se više obradujem novoj slikovnici, nego novoj lutki..Nemojte pogrešno shvatiti. Volela sam ja moje lutke, uredno poslagane na vitrini. Higijenu sam im redovno održavala. Kose ima prala i popravljala frizure, ručno im prala haljinice i uz maminu pomoć peglala.Uglavnom leti. Kad je zanimljivo bućkati se sa nečim. Ali kada su opet bile lepe i okupane, pentrala sam se na stolicu, uredno i lepo ih poređala na vitrinu, u vitrinu, gde je kojoj bilo mesto. Ostale su dugo lepe i mlade, nedugo zatim spakovane u kutije usled preseljenja. Tu su dočekale moje dvadesete da se pojave moje kumice, jer je moja školska drugarica drugarica postala majka jednoj, pa zatim drugoj živoj lutkici.
Digresija.jesam li rekla da sam specijalista za nih? Ima doktorat na tu temu jednom da napišem.
Ubrzo sam imala gomile slikovnica. Čak i ovih , koje imam i danas, u 3D tehnici ( tadašnjoj naravno). Mama mi je pričala priče iz njih. Shvatila sam da ona zna više nego što slike pokazuju. Kako? Kad nije nacrtano. Zato jer je napisano!
To je pomerilo moj univezum. Povuklo dalje.
Želim i ja da čitam.Šta kad mama nema vremena, a ja bih još i još, i još?
Džaba im priča da sam mala..
Tako smo krenuli u avanturu učenja slova..Brzo je išlo. Neverovatnu sreću sam imala sa komšinicom Bubicom, koja je bila učiteljica.Bubica sam je zvala. Mada sam uskoro naučila i to LJ. Lepše je. Ona je isto rekla da je rano, ali da će pokušati. Imala sam tablu, na noge, višu nego ja. Teglila sam je uporno do Bubice, sa sve kredom i sunđerom, kad god je žena imala vremena.
Tako sam sa jedva četiri godine,
uredno sricala Crvenkapu! Svi su bili oduševljeni.
Niko kao ja.Očarana čitala sam svoju Crvenkapu ponovo i ponovo, pa sam je onda već znala i napamet. Slova se neće promeniti, znači, menjam slikovnicu. Trebalo je sve to pohvatati , kad imaš četiri godine. Krenula sam na nove slikovnice, a dragu mi Crvenkapu, samo povremeno uzimala, čisto da zna da je znam, i da nije sama.
Prvo razčarenje.
Novembar kao sad. Znači imam oko četiri i po godine. Toliko jasno vidim situaciju, da bih mogla da je naslikam, kad bih znala da slikam.Moji roditelji su imali prijatelje, koji su opet imali devojčicu kao ja. Iste godine smo rođene, ona januara, ja maja. Progovorile smo i prohodale zajedno.Skoro sve smo prošle zajedno., do naše dvadesetpete. Tada se ona udala, naravno mene nije ponela u miraz. Ja sam uradila istu stvar, samo pet godina kasnije. No to nije tema. Ipak, najdraže stvorenje koje znam je ona. I danas.
Slika u glavi je iz žablje pespektive.Roditelji sede za stolom , piju valjda kafu, a nas dve ispod stola , sa slikovnicama, čitamo jedna drugoj. Verovala sam da smo bliznakinje,toliko smo slične osobine imale, isto mislile i kada nismo u blizini, mada fizički nemamo ni jednu dodirnu tačku. Jedna mala crnokosa, plavooka kuglica čita drugoj plavokosoj i smeđookoj ( ova druga sam ja), pa onda se menjaju.
Dakle imamo po četiri ipo godine, ajde ona je bliža petoj. Moj red. Čitam ja ...zamuckujem stajem. nešto se dešava njenoj slikovnici. Šta ? Moja mi mudrica kaže, to su druga slova, slična, ali druga, to se zove latinica!!! Plakala sam neutešno. Nisam znala ta druga slova. Ona me držala za ruku, molila da ne plačem, pa sam nakratko ućutala. Do kuće.
Još iste večeri krenula sam , po povratku kući u krstaški pohod na latinicu. Tu je bila mama, tabla, Bubica i njena starija ćerka, tada sedmakinja.. Zaklela sam se se sebi i Deda Mrazu, da ću dok stigne i latinicu znati. I tako je i bilo.
To je sve urodilo novim otkrićem. Na proleće kao poklon za peti rođendan mama me je upisala u Biblioteku. S velikim B. Ogromni hodnici, velike prostorije , prepune polica sa knjigama, lavirinti beskonačni,možeš se tamo i izgubiti,kako mi se činilo tada.
Tada je i mama dobila prvi problem sa mojom malenkošću. Kako me odvesti kući odatle? Uspevalo je jedino tako što sam u početku mogla da dobijem slikovnica koliko god sam nositi mogla. Morali su da mi daju, kad već nisu dali da se tamo preselim!
Srećom, tada stanovnik užeg centra, savladala sam brzo odlaske do mog svetilišta i sama, viseći stalno, u slobodno vreme tamo.
Naravno , pomogle su i dve čarobne žene koje su imale tu sreću da tamo rade.A ja sam imala sreću da imaju tone strpljenja i ljubavi , i razumevanja za moja interesovanja. Tetka Jelica i tetka Valika su bile toliko bliske , da sam ih volela kao sopsvenu tetu. Pomogle mi da budem mladi bibliotekar kasnije, da pronalazim sve što zamislim. Naučile me sve što su mogle.
Tada naučeno , nosim sa sobom i danas.
Takođe sam od tada uvek član biblioteke.Ponosni član.
Moje dete je druga priča. dete kompjuterskog doba. Knjige njemu tako malo znače. Možda će doći vreme, da se to izmeni. Možda i neće. Ipak i on je član biblioteke. Makar zbog lektira. nalazim da je i to razlog za zadovoljstvo. Jedan mali, majušni, ali ipak, uspeh.
Fotografije : Photo by Natasa
Verujem da ipak postoje oni koji redovno uzimaju knjige iz dobrih razloga.Zanima ih šta piše u njima, naprimer. Šta je pisac hteo da ispriča.
Spadam u podgrupu svaštočitača, koji imaju mnogo razloga za čitanje. Omiljeni pisac, poznat od ranije, novi pisac se pojavljuje , tema knjiga me privuče...nabrajanje bi potrajalo.Zašto je to tako, ne znam. Tako je oduvek.
Od kad pamtim, svet knjiga je bio moj svet. Najranija sećanja i događaji koje pamtim skoro su uvek vezani za knjige.Imala sam lutke kao mala imala sam igračke, razne. Tada je počinjala poplava raznih noviteta. Kopije šivaćih mašina, koje zaista šiju, mali klaviri, koji zaista sviraju, kocke raznih vrsta, magneti, šestougaoni na pločama, slike da sastavljaš, bockalice ( ne znam kako se to zaista zvalo). Šareni ekserčići za šarene mozaike igre na buškanim pločama. Znate na šta mislim.
Nekako najvažnije , uvek, bile su slikovnice.Knjige bajki za njima.Sveske lepih korica, i pisaljke svih vrsta i boja..Sve što sa slovima veze ima.
Slova od kojih reči nastaju. Pa kad ih ima puno porastu u slikovnice, ako iste malo zastrane, postaju stripovi, ako ne , kad porastu postaju knige..Najpametnije knjige dobijaju zvanja enciklopedija.Čitav jedan put razvoja, čitavi životi ispisani slovima. Slovo je početak.
Vrlo rano sam otkrila važnost slova.Po nekima prerano. Imala sam par slikovnica sa slikama samo. Naravno da su i boje imale važnu ulogu.Ako se nisam skupila u nekom ćošku sa slikovnicom- onda sam se carski raširila po velikom maminom kuhinjskom stolu. Sa sve alatom. Blokovima - skicen blokovima, raznih veličina , i pravim blokovima koji , takođe, rastu. Broj jedan, dva...eh, kolike listove je imao broj pet!! Inspirisana valjda odgledanim slikovnicama, uzimala sam arsenal boja.Od raspoloženja je zavisilo kojih. Drvene i voštane ( njih sam obožavala, imale su toliko mogućnosti) do vodenih.Malo kasnije otkrivam flomastere i tempere. Znala sam da sedim satima i crtam. Šume i planine. Princeze. reke , sunca i brodove, palme i leptire. Kad konačno zadovoljna raskrčim to, vraćala sam se slikovnicama, za nove priče, nove ideje.
Digresija.jesam li rekla da sam specijalista za nih? Ima doktorat na tu temu jednom da napišem.
Ubrzo sam imala gomile slikovnica. Čak i ovih , koje imam i danas, u 3D tehnici ( tadašnjoj naravno). Mama mi je pričala priče iz njih. Shvatila sam da ona zna više nego što slike pokazuju. Kako? Kad nije nacrtano. Zato jer je napisano!
To je pomerilo moj univezum. Povuklo dalje.
Želim i ja da čitam.Šta kad mama nema vremena, a ja bih još i još, i još?
Džaba im priča da sam mala..
Tako sam sa jedva četiri godine,
uredno sricala Crvenkapu! Svi su bili oduševljeni.
Niko kao ja.Očarana čitala sam svoju Crvenkapu ponovo i ponovo, pa sam je onda već znala i napamet. Slova se neće promeniti, znači, menjam slikovnicu. Trebalo je sve to pohvatati , kad imaš četiri godine. Krenula sam na nove slikovnice, a dragu mi Crvenkapu, samo povremeno uzimala, čisto da zna da je znam, i da nije sama.
Prvo razčarenje.
Novembar kao sad. Znači imam oko četiri i po godine. Toliko jasno vidim situaciju, da bih mogla da je naslikam, kad bih znala da slikam.Moji roditelji su imali prijatelje, koji su opet imali devojčicu kao ja. Iste godine smo rođene, ona januara, ja maja. Progovorile smo i prohodale zajedno.Skoro sve smo prošle zajedno., do naše dvadesetpete. Tada se ona udala, naravno mene nije ponela u miraz. Ja sam uradila istu stvar, samo pet godina kasnije. No to nije tema. Ipak, najdraže stvorenje koje znam je ona. I danas.
Slika u glavi je iz žablje pespektive.Roditelji sede za stolom , piju valjda kafu, a nas dve ispod stola , sa slikovnicama, čitamo jedna drugoj. Verovala sam da smo bliznakinje,toliko smo slične osobine imale, isto mislile i kada nismo u blizini, mada fizički nemamo ni jednu dodirnu tačku. Jedna mala crnokosa, plavooka kuglica čita drugoj plavokosoj i smeđookoj ( ova druga sam ja), pa onda se menjaju.
Dakle imamo po četiri ipo godine, ajde ona je bliža petoj. Moj red. Čitam ja ...zamuckujem stajem. nešto se dešava njenoj slikovnici. Šta ? Moja mi mudrica kaže, to su druga slova, slična, ali druga, to se zove latinica!!! Plakala sam neutešno. Nisam znala ta druga slova. Ona me držala za ruku, molila da ne plačem, pa sam nakratko ućutala. Do kuće.
Još iste večeri krenula sam , po povratku kući u krstaški pohod na latinicu. Tu je bila mama, tabla, Bubica i njena starija ćerka, tada sedmakinja.. Zaklela sam se se sebi i Deda Mrazu, da ću dok stigne i latinicu znati. I tako je i bilo.
Tada je i mama dobila prvi problem sa mojom malenkošću. Kako me odvesti kući odatle? Uspevalo je jedino tako što sam u početku mogla da dobijem slikovnica koliko god sam nositi mogla. Morali su da mi daju, kad već nisu dali da se tamo preselim!
Srećom, tada stanovnik užeg centra, savladala sam brzo odlaske do mog svetilišta i sama, viseći stalno, u slobodno vreme tamo.
Naravno , pomogle su i dve čarobne žene koje su imale tu sreću da tamo rade.A ja sam imala sreću da imaju tone strpljenja i ljubavi , i razumevanja za moja interesovanja. Tetka Jelica i tetka Valika su bile toliko bliske , da sam ih volela kao sopsvenu tetu. Pomogle mi da budem mladi bibliotekar kasnije, da pronalazim sve što zamislim. Naučile me sve što su mogle.
Tada naučeno , nosim sa sobom i danas. Takođe sam od tada uvek član biblioteke.Ponosni član.
Moje dete je druga priča. dete kompjuterskog doba. Knjige njemu tako malo znače. Možda će doći vreme, da se to izmeni. Možda i neće. Ipak i on je član biblioteke. Makar zbog lektira. nalazim da je i to razlog za zadovoljstvo. Jedan mali, majušni, ali ipak, uspeh.
Fotografije : Photo by Natasa
Нема коментара:
Постави коментар