Stalno nedostajanje.Mediteran.
Jadransko more , more dečije ljubavi moje generacije. Mnogih pre i posle takođe.
Koliko god plavetnilo Egejskog boji skorija sećanja, buduće planove, ono drugo se ne može oterati iz misli. Iz sećanja. Kao draga stvar, na silu oteta. Kao da more nekome pripada. Kao da ti neko može zabraniti da ga voliš.
Pre neko veče, po povratku sa promocije knjige,
koje kao sporednog ali ne manje važnog glumca
ima baš to moje more, moja znatiželja je bila
prevelika da nešto ostavim i za drugi dan.
Uradim ono što je neophodno, spremim sinu večeru, skuvam sebi kafu, mada joj vreme nikako nije.Uzmem moje naočare, zelenih okvira
( nisu ružičaste, tek da se zna), nataknem ih na vrh nosa, zauzmem svoju stolicu omiljenu, dodam jastuče ( skoro uvek čitam sedeći) i uzmem knjigu, tek donesenu. Eh, taj osećaj...
Ritual može da počne.
Uzmem knjigu i okrenem zadnju koricu ( iako sam to već sigurno jednom uradila).Navika.
Barokni slikar Tripo Kokolja.
Čitam opise, jer čoveku samo ime znam.Tužna sam što ne videh njegovih ruku delo. Gospu od Škrpjela sam samo oplovila brodicom, iz Herceg Novog, mislim da to beše 1996. godine. To je najbliže. Nisam razmišljala može li se ući, pogledati. Neko je spomenuo Kokoljino ime. Uvek su me stara mesta, kamena i morska, privlačila kao magnet.
Okrećem knjigu na početak. Osećam korice . Nisu glatke, nego nekako hrapave pod prstima, kao pergament.Otvorim, i osmehnem se posveti na prvoj strani, napisanoj hemijskom olovkom.
Drugi list, posveta pisca-majci.Lepota.
Ne planiram da čitam, samo da prelistam,počnem, da osetim atmosferu. Počinje kao savremena ljubavna priča. Da nisam znala, iznenadila bih se. Prepliću se sadašnjost i prošlost. Izranja dragi mi grad, Perast. Krećem u đir, krug sećanja.
Pre nego što sam se osvestila, već putujem, na Korčulu, strana je 48 !
Pogled na sat.Zgranula sam se. Treba ujutro rano ustati-poraniti. Takav je ritam nereda mog reda.Raspored takav.
Nevoljno uzimam moj lepi obeleživač, odlažem naočare u futrolu, knjigu ostavljam.
Misli ne mogu. Moja velika ljubav ostrvska, hvarska, sad se meša sa nečijom,korčulanskom.
Sledećeg dana popodne, čim sam raskrčila tekuće obaveze, ono što je moralo ( ni mrvu više), uzimam jastuk, spremam stolicu, pa uz pomenute naočare i knjigu, sedam i nastavljam sa čitanjem . Uvek čitam sedeći. To sam možda spomenula? Lakše je. Navikla sam, a uvek mogu da imam moj notes-svesku i olovku , za beleške. Navika, još jedna.
Putnik kreće na Korčulu, zamislite, iz Splita, pored Hvara ! Pa svuda naletim na njega. Hvar. Ili on na mene. Dozivamo se , valjda...
Katamaran plovi, pojavljuje se ostrvo, zidine, kule, crkvica.Želja za putovanjima iskače iz mene. Ono što je meni lepo, iskrsava kao oslikano. Čudno mi je uvek bilo kako mogu tako da "uđem" u priču, ako mi se atmosfera dopada.
Ustajem da napravim sebi jedan macchiato ,
domaći doduše , da se uklopim sa pričom. Da stvorim zaverenički krug sa knjigom. Uvek to radim, ako mi se knjiga sviđa. A tamo je lepo Marita pozvala Sašu na jedan macchiato. U dobu sadašnjem. Zanimljivo pitanje je pokrenuto u knjizi, da li je i slikar koji je oslikao Gospu od Škrpjela i crkvcu Svih Svetih na Korčuli, takođe znao za makijato? Učio je slikarske škole u Veneciji, u vreme kada je pojam makijato i sam napitak navodno već postojao u Veneciji.
Opisi mesta, običaja, preplitanje ličnog đira slikara XVII veka i pripovedača iz sadašnjeg doba, koji na tu temu radi doktorat, mirisi čempresa, lokalne poslastičarnice koju vodi žena , a služi domaće, lokalne specijalitete-delicije , kolačiće neobičnih imena kao krašuni, cukerini...Sve miriše starinom i šećerom, osetiti se može. I rečenica koja me prekide u čitanju...ne tražim kolače, ne ni receprt za kolačiće, ni ostrvska vina, nego liker od ruže, koji se lepo slaže sa slatkišima . Liker od ruže? Znam za slatko od ruže...ali liker? Kako nisam čula, još manje probala.?! Eto, lepo piše tu , u knjizi!
Prekidam čitanje. Otvaram pregledač na računaru..
Odoh da potražim recert za liker od ruže. Ako može, da bude u nekoj vezi sa Korčulom.
Čim taj deo obavim, nadam se uspešno, vratiću se knjizi.
Dobro, ima to svojih strana korisnih.
Pročitala bih knjigu još isto veče,
a sutra bi mi bilo žao. Što sam tako požurila.
Što nisam više uživala. I to je navika.
Lepa reč u naslovu...
Sve je ovo jedan veliki đir.
...on me vodi, on me nosi...
Fotografije : Photo by Natasa
Jadransko more , more dečije ljubavi moje generacije. Mnogih pre i posle takođe.
Koliko god plavetnilo Egejskog boji skorija sećanja, buduće planove, ono drugo se ne može oterati iz misli. Iz sećanja. Kao draga stvar, na silu oteta. Kao da more nekome pripada. Kao da ti neko može zabraniti da ga voliš.
Pre neko veče, po povratku sa promocije knjige,koje kao sporednog ali ne manje važnog glumca
ima baš to moje more, moja znatiželja je bila
prevelika da nešto ostavim i za drugi dan.
Uradim ono što je neophodno, spremim sinu večeru, skuvam sebi kafu, mada joj vreme nikako nije.Uzmem moje naočare, zelenih okvira
( nisu ružičaste, tek da se zna), nataknem ih na vrh nosa, zauzmem svoju stolicu omiljenu, dodam jastuče ( skoro uvek čitam sedeći) i uzmem knjigu, tek donesenu. Eh, taj osećaj...
Ritual može da počne.
Uzmem knjigu i okrenem zadnju koricu ( iako sam to već sigurno jednom uradila).Navika.
Barokni slikar Tripo Kokolja.
Čitam opise, jer čoveku samo ime znam.Tužna sam što ne videh njegovih ruku delo. Gospu od Škrpjela sam samo oplovila brodicom, iz Herceg Novog, mislim da to beše 1996. godine. To je najbliže. Nisam razmišljala može li se ući, pogledati. Neko je spomenuo Kokoljino ime. Uvek su me stara mesta, kamena i morska, privlačila kao magnet.
Okrećem knjigu na početak. Osećam korice . Nisu glatke, nego nekako hrapave pod prstima, kao pergament.Otvorim, i osmehnem se posveti na prvoj strani, napisanoj hemijskom olovkom.
Drugi list, posveta pisca-majci.Lepota.
Ne planiram da čitam, samo da prelistam,počnem, da osetim atmosferu. Počinje kao savremena ljubavna priča. Da nisam znala, iznenadila bih se. Prepliću se sadašnjost i prošlost. Izranja dragi mi grad, Perast. Krećem u đir, krug sećanja.
Pre nego što sam se osvestila, već putujem, na Korčulu, strana je 48 !
Pogled na sat.Zgranula sam se. Treba ujutro rano ustati-poraniti. Takav je ritam nereda mog reda.Raspored takav.
Nevoljno uzimam moj lepi obeleživač, odlažem naočare u futrolu, knjigu ostavljam.
Misli ne mogu. Moja velika ljubav ostrvska, hvarska, sad se meša sa nečijom,korčulanskom.
Sledećeg dana popodne, čim sam raskrčila tekuće obaveze, ono što je moralo ( ni mrvu više), uzimam jastuk, spremam stolicu, pa uz pomenute naočare i knjigu, sedam i nastavljam sa čitanjem . Uvek čitam sedeći. To sam možda spomenula? Lakše je. Navikla sam, a uvek mogu da imam moj notes-svesku i olovku , za beleške. Navika, još jedna.
Putnik kreće na Korčulu, zamislite, iz Splita, pored Hvara ! Pa svuda naletim na njega. Hvar. Ili on na mene. Dozivamo se , valjda...
Katamaran plovi, pojavljuje se ostrvo, zidine, kule, crkvica.Želja za putovanjima iskače iz mene. Ono što je meni lepo, iskrsava kao oslikano. Čudno mi je uvek bilo kako mogu tako da "uđem" u priču, ako mi se atmosfera dopada.
Ustajem da napravim sebi jedan macchiato , domaći doduše , da se uklopim sa pričom. Da stvorim zaverenički krug sa knjigom. Uvek to radim, ako mi se knjiga sviđa. A tamo je lepo Marita pozvala Sašu na jedan macchiato. U dobu sadašnjem. Zanimljivo pitanje je pokrenuto u knjizi, da li je i slikar koji je oslikao Gospu od Škrpjela i crkvcu Svih Svetih na Korčuli, takođe znao za makijato? Učio je slikarske škole u Veneciji, u vreme kada je pojam makijato i sam napitak navodno već postojao u Veneciji.
Opisi mesta, običaja, preplitanje ličnog đira slikara XVII veka i pripovedača iz sadašnjeg doba, koji na tu temu radi doktorat, mirisi čempresa, lokalne poslastičarnice koju vodi žena , a služi domaće, lokalne specijalitete-delicije , kolačiće neobičnih imena kao krašuni, cukerini...Sve miriše starinom i šećerom, osetiti se može. I rečenica koja me prekide u čitanju...ne tražim kolače, ne ni receprt za kolačiće, ni ostrvska vina, nego liker od ruže, koji se lepo slaže sa slatkišima . Liker od ruže? Znam za slatko od ruže...ali liker? Kako nisam čula, još manje probala.?! Eto, lepo piše tu , u knjizi!
Prekidam čitanje. Otvaram pregledač na računaru..
Odoh da potražim recert za liker od ruže. Ako može, da bude u nekoj vezi sa Korčulom.
Čim taj deo obavim, nadam se uspešno, vratiću se knjizi.
Dobro, ima to svojih strana korisnih.
Pročitala bih knjigu još isto veče,
a sutra bi mi bilo žao. Što sam tako požurila.
Što nisam više uživala. I to je navika.
Lepa reč u naslovu...
Sve je ovo jedan veliki đir.
...on me vodi, on me nosi...
Fotografije : Photo by Natasa
Нема коментара:
Постави коментар