Sanjala sam i maštala kako ću imati svoju biblioteku.Kao što deca sve vide bajkovito tako sam i ja nju zamišljala.To bi bila posebna prostorija , sa mnogo drvenih delova, police bi bile drvene, ili ormani od drveta, do plafona obavezno, sa sekreterom od mahagonija ( i oni su moja slabost) , koji bi uglavnom otvoren u sebi imao zelenu stonu lampu, baš odeđenu zelenu lampu, i komplet za pisanje.
Čitanje i pisanje su nekako povezani, nerazdvojni. Idu ruku pod ruku. Ne mislim da su čitaoci, svi odreda pisci, ali sudim po sebi. Uvek sam beležila šta čitam, kad je čitano, prepisivala misli u svoje rokovnike, ili sveske lepih korica.Čitave pasuse sam prepisivala, čak i pesme omiljenih mi pesnika, čije knjige u tom momentu ne posedujem.Dobar deo tih rokovnika imam, uglavnom iz zadnjih petnaestak godina..
Međutim, veći deo njih, kao i dnevnici, pisma ( kutije pune pisama iz onog lepog perioda kada smo pisma još pisali i primali), školske knjige i sveske, nestali su posle jedne oluje pre par godina. One što je krovove nosila. Nastradao je i krov zgrade moje majke, gde sam na tavanu, u ogromnim kartonskim kutijama ( od televizora, veš mašina, od svega velikog) čuvala to svoje blago.Tavan je poplavljen. Tridesetak godina školovanja, maštanja, ljubavi, života postalo je samo blanjava kaljuga koju su jedva , onako natopljenu uspeli da odnesu do kontejnera. Onaj osećaj kad deo tebe odnesu u kontejner. Nezamislivo.Nestalo.
Život ide dalje. Bitno da je glava na ramenima, u njoj ima sačuvano mnogo od svega toga, možda ne u detaljima, ali dovoljno. Dovoljno za nezaborav. Fale neki delovi slagalice, ali sve i dalje daje sliku. Ram jednog života. Moja biblioteka ?
Imam pristojnu kolekciju knjiga.
U policama u dnevnoj sobi. Ponekad izazove čuđenje tipa: čije su sve te razne knjige, i koliko ih je. Ni nalik sanjanom, ali ne žalim se. lepo je imati i ovoliko.Odrasla sam dovoljno da shvatim da je lepo.
Imala sam dobru osnovu za početak. Razumevanje , što je važno, i stvarnu podlogu.
Ne samo da su mama i tata voleli da čitaju i imali po nešto svoje, nego su tu bili ujak i tetka, sa solidnim učešćem, a kasnije je i brat ušao u klan knjigoljubaca. Za kratko. Nema ga.
Ujak je, uz pomoć bake i deke imao ceo opus Aleksandra Dime starijeg.Deda a posebno majka su takođe naučili da vole da čitaju , kao stariji, a pošto knjige nisu bile česta pojava u paorskim kućama, oni su pomogli sinu , pa i sami čitali. Grof Monte Kristo i Askanio su obeležili suzama mnoge moje. zimske školske raspuste. Ali je tu bio Edgar Rajs Barouz, odmah pored Dime da svojim kompletom od , mislim 20, Tarzana, većeg formata, platnenih sivih korica sa slikom, popravi stvar. Tata je bio druga priča. Osim cele kolekcije Politkinog zabavnika, valjda od prvog broja, pristojne kolekcije pisanih romana Lun, kralj ponoći , i svih vrsta crtanih Markova, Blekova , Zagora, poseduje i čitav komplet vestern romana amerikanca Zena Greja. Znanje o kaubojima i Indijancima smo zajedno, dopunjavali redovnim posetama , matine varijanta, western filmova u bioskopu Avali. Naravno da uz tatu ide i ceo komplet Karla Maja, bez Winnetu-a i Old Surehanda, ništa ne bi bilo isto.
Mama, kako to njoj i dolikuje, učestvuje sa kompletom Reč i misao , 107 crvenih knjižica u izdanju beogradskog Rada. Donosi svoje Dostojevske, Tolstoje, najbolji deo Andrićevih romana, sa nekoliko romana Branka Ćopića. Neke je kupila , a neke dobijala, kao odličan đak na kraju školskih godina,, pa imaju i posvete.
Teta je bila rudnik, neiscrpni. U mladosti, nije imala mnogo mogućnosti za nabavku knjiga, ali čim joj se ukazala prilika, nabavljala je, skoro megalomanski. Mislim da je jedina osoba, gora od mene po tom pitanju. Iz njenih skrovitih kutaka dolaze silna otkrića. Čitavi kompleti Balzaka, Remarka, Ćopića, Hemingveja, Perl Bak.Neizbežni ceo opus Zagorke, Gordana u 12 knjiga i Grička vještica u 7 ( 6, neko nam je maznuo prvu!). I Bromfild. Otkriće njegovih romana uticaće mnogo na mene. Luis Bromfild je prvobitni moj susret sa Indijom. Svetom koji me opčinio tada, pa zauvek ostaje kao nit vodilja. Kiše dolaze i Gorki lotos sam pročitala možda i suviše rano za svoje godine. Nisam se nikad pokajala.
Za petnaesti rođendan dobijam žarko željenog Hermana Hesea i Andre Žida. Stepski vuk je godinama moje utočište.Samo uzmem, otvorim, gde god, i čitam. Iako skoro napamet naučen, uvek je imao moć da me spase iz neke krize.Kako- ne znam. To je tajna svih knjiga. Za šesnaesti stiže ceo komplet I.B. Singera. Zatim, ne zaboraviti nju nikako: čitavi serijali Agate Kristi. Ne da sam zavolela zaplete i misterije, nego mnogo više od njih Englesku, onu skoro viktorijansku koju opisuje.Draga Agata Kristi, veliki psiholog, po mom mišljenju. I tako se nastavlja, kupovanjem i dobijanjem. Kada god sam u mogućnosti. Sada manje, naravno. Opet kažem, postoje biblioteke. Ne žalim se. Nije bitno imati sve. Pozajmiti iuvek možeš.
Divno je voleti nešto tako beskonačno, kao što su knjige, književnost. Pisana reč.Nikad ti nije dosta. A uvek ima još. Neiscrpna i neprolazna ljubav. Uvek stara, uvek nova.
Zato ako vam se ne sviđa trenutno ono što vas okružuje, ili ako želite promenu, zabavu za zimsko veče, ili razbibrigu za plažu, ili vam treba informacija- uvek , baš uvek se možete osloniti na knjige. Tu su. Oko vas.
Znam ja da je doba interneta. Veliki Gugli sve zna.Sve može. Ili skoro sve.
Ne može- da osetiš parir pod prstima.
Ne može- da opipaš koricu i teksturu.
Ne može- da koristiš sve one divne ručno pravljene obeleživače stranica.
Ne može- da stoji na noćnom stočiću a da ne zrači .
Ne može- da ti pisac ostavi posvetu na njemu .
Ne može- da se koristi ako nema stuje!
Mada je isto tako sigurno da je malo tako lepih stvari kao čitati uz sveću.
To me je spasilo onih gadnih devedesetih ,
ratnih i restriktivnih.
Restrikcije struje, restrikcije grejanja, restrikcije hrane, restrikcija života....
Za knjige -nema restricije!
Što više čitam, sve više je nepročitanog.
Uvek mogu da pitam za novo, ako ne znam, uvek me pitajte ako treba savet u vezi knjiga -ako znam pomoći ću, sigurno.
Ne pitajte me zašto nisam bibliotekar. Zašto nisam profesor književnosti.
Nemam odgovor. Loše sklopljene kockice. Promašena tema na pismenom zvanom život.
O tome ne želim da pričam.
Samo o knjigama.
Fotografija 1: charlottecarrendar.com
Fotografije 2,3: Photo by Natasa
Нема коментара:
Постави коментар