Jutro me doćekalo maglovito i tmurno, pravo novembarsko, posle ćitave nedelje sunčanih dana. Tome sam pripisala noćašnje mučenje sa spavanjem. Magli i novembru, promeni vremena.
Nikada nisam imala problem sa spavanjem. Ne budim se noću od druge godine života. Sad , možda su i godine učinile svoje ,ponekad, mada retko se probudim noću . Ne zato što sam ispavana, nego, ko će znati...i redovno ne volim taj osećaj, Uvek mislim da nešto nije u redu. Plaši me. Kad se probudim, treba da je vreme za ustajanje, a ne neko međunoćje ni za nastaviti spavanje ni za ustati. Noćas sam loše spavala. Baš. Pomislih da se i meni dešava ta viroza, ili šta već, što nam polovinu školske dece izbaci iz koloseka. Na kratko. Srećom.
Tako , probuđena, i već tom malo neprijatnom činjenicom uznemirena, pogledam u elektronski sat u spavaćaoj sobi. Bilo bi zanimljivo , da me nije uplašilo. Digitalac kaže: 4.44.... Stresoh se. Ustajem i idem do kunjinje da pijem vode, jer su mi usta jako suva odjednom. Bauljam po mraku, otvaram što tiše mogu vreta, jedan, druga...u kunjinji ipak moram bar malo svetlo da upalim . Pijem dve čaše vode.Žedna kao Sahara. Razmišljam o trećoj, i pogledam na kuhinjski sat, sekundara ne miče-stao. U petnaest do pet! To znači upravo sad. Kao neslana šala. Ja nisam ljubitelj satova . Naočigled ti beži vreme. No neophodni su za život...jer živimo u satnicama kojekakvim. Drugi odrasli član moje porodice ima maniju satova...tako da u svakoj prostoriji imamo po jedan bar. Čak i na terasi....ludilo!
Trebalo mi je još dosta da zaspim po povratku u krevet. Srce mi je drhturilo , nije to ubrzan rad, baš neko drhturenje. Kaže mi jutros prijateljica, koja se razume, to se zove -aritmija. Samo mi još ta aritmija falila....na sve ovo što već imam.
Ustajem kasno, skoro pola devet. Pojedem nešto i skuvam kafu. Lonac onaj moj, od tri decilitra. Palim računar. Da malo oteram ružne misli koje me od noćas drže. Nađem nešto lepo i šareno, pogledam neke lepe fotke..lepše jutro počne. Možda izbrišem sećanje na noć.
Poražavajuće, bezumno, strašno...preplavljeno je sve vestima o terorističkim napadima u Parizu sinoć, noćas....Čitam članak po članak, tražim tačnije informacije, tražim dragu mi parisku prijateljicu, dobro li je....Ludilo. Mrtvi. Vanredna situacija. Mladi Pariza poručuju na slici : ne bojimo se.... Pa šta se ovo sa svetom dešava. Pa koliko nam još treba da shvatimo. haštag PrayForParis obilazi net, ljudi dele informacije sučestvuju, komentarišu, plaču...Naiđem na komentar koji me dovodi do suza...u stilu, oni u ime jedne religije ubijaju, a vi im pomažete molitvama druge da se brane, baš ste im pomogli....Plačem.
Pa ljudi, bre, dokle? Zar zaista religija ima nešto sa tim. Nema. Nema. Ima profit. Ima novac. Ima moć. Ima zavist. Ima bezobrazluk. Ima beskurpuloznost.
To ima veze.
Shvatam zašto je to neko tako komentarisano, to je bunt. Bes. Izazvan nesrećom, koja ko zna gde sutra može da udari. Mada već drugi put, u kratkom roku, Pariz, kao simbol Evrope, one stare, koja je umrla , biva meta ispada takve vrste.
Zar ne vidite da je to cilj? Oko za oko, zub za zub. Krvna osveta. zar nismo makli od toga?
Ni korak napred? Ima li svesti?To kolo se jedino mirom može zaustaviti, ako se uopšte zaustaviti može...Molitva, ne kao religija, molitva kao saučešće, molitva, kao dokaz da smo tu , da mislimo i osećamo. Gde se izgubi tolerancija, ljubav, razumevanje?
Put kojim ide svet je put samouništenja. Jedino želja za mirom, jedino prihvatanje različitosti i suživot, bez obzira na pripadnost , bilo koje vrste, može nas spasiti. Našu decu. Dati im šansu da porastu i žive.Bez mržnje. jer hejteri danas vladaju. Profiteri koji se pretvaraju da su hejteri.-jer oni ni mržnju ne poznaju, samo je izazivaju. Ljudi sa kalkulatorom umesto srca. Nema tu vere, ima samo novac.Moć.
Ne kažu religije da se ubija. Ljudi kažu. Raja , upaljena i slepa, bez razmišljanja hrli u borbe, u napade , u smrti. Možda sam previše volala učenja Gandija. Verujem u mirna rešenja. U politiku nenasilja, ako tako nešto još ikako postoji. Sad mu blate ime, pričaju o potplaćivanju, o puštanju jadnika da radi šta hoće, jer efekta nema. To pišu. Ne ostavljaju ni mrtve na miru. Zastrašivanje je moćno oružje. Jedino je moćnija mržnja.Udruženi ubijaju ono jedino što još imamo-Nadu. Nada posustaje. Predugo se borila. Oni koji imaju novac
( ne vlast-na vlast se novcem dolazi) vuku konce. Marionete idu vođene za njima.
Kako starim postajem osetljivija. Previše osetljiva.Osećam mnogo više , nego ranije. Zato se sada borim razmišljanjem, da li je tolika količina negativne energije i vibracija, u Evropi u svetu uopše noćas, taj negativno-očajnički naboj mogao da izazove ono buđenje...sakupljena negativnost me možda grubo probudila kao ledena ruka u rane časove zore, a očajni vapaj i tuga, užas povređenih i mrtvih izazvao taj loš osećaj, to drhturenje, što zovu aritmijom...
Molim za mir. Molim za sve ljude. Molim za mir. Na koji način? Kome bogu? Zar je to bitno?
Molim za šansu da vidim svetlo na kraju tunela, jer sad je tunel totalno mračan. Restrikcija svetlosti je odavno uvedena. Pretvaramo se u slepe miševe. Slepe , jer ne vidimo manipulacije. Miševe, jer i kad vidimo, bežimo u rupe. Molim da ne postanem slepi miš. Jer na odličnom sam putu. Izmučena nepravdom, ophrvana nesrećom.
Upalimo sveću ali mislimo na život,
kakav bi trebao biti.
To je moja molitva...
Univerzumu. Svetlosti. Skinimo povez boginji pravde. Predugo je bila slepa. Molim za život. Svih nas. Nadu pokušavam da održim. Drugo nemam.
Ironija ili simbolika: juče je bio petak trinaesti.Trinaesti novembar je svetski
DAN DOBROTE:
Ne znam da li je neko to registrovao. Ili je opet neki rijaliti odneo pobedu.
Kao što ne registrujemo lepe događaje, a ružni se šire kao požari.
Molim za pažnju. Molim za dobrotu. Molim za mir. Molim za život.
Fotografija sata:: www.eponuda.com
Fotografija Pay for Paris : artist Jean Jullien
Fotografija sveće: billidetwig.wordpress.com
Nikada nisam imala problem sa spavanjem. Ne budim se noću od druge godine života. Sad , možda su i godine učinile svoje ,ponekad, mada retko se probudim noću . Ne zato što sam ispavana, nego, ko će znati...i redovno ne volim taj osećaj, Uvek mislim da nešto nije u redu. Plaši me. Kad se probudim, treba da je vreme za ustajanje, a ne neko međunoćje ni za nastaviti spavanje ni za ustati. Noćas sam loše spavala. Baš. Pomislih da se i meni dešava ta viroza, ili šta već, što nam polovinu školske dece izbaci iz koloseka. Na kratko. Srećom.Tako , probuđena, i već tom malo neprijatnom činjenicom uznemirena, pogledam u elektronski sat u spavaćaoj sobi. Bilo bi zanimljivo , da me nije uplašilo. Digitalac kaže: 4.44.... Stresoh se. Ustajem i idem do kunjinje da pijem vode, jer su mi usta jako suva odjednom. Bauljam po mraku, otvaram što tiše mogu vreta, jedan, druga...u kunjinji ipak moram bar malo svetlo da upalim . Pijem dve čaše vode.Žedna kao Sahara. Razmišljam o trećoj, i pogledam na kuhinjski sat, sekundara ne miče-stao. U petnaest do pet! To znači upravo sad. Kao neslana šala. Ja nisam ljubitelj satova . Naočigled ti beži vreme. No neophodni su za život...jer živimo u satnicama kojekakvim. Drugi odrasli član moje porodice ima maniju satova...tako da u svakoj prostoriji imamo po jedan bar. Čak i na terasi....ludilo!
Trebalo mi je još dosta da zaspim po povratku u krevet. Srce mi je drhturilo , nije to ubrzan rad, baš neko drhturenje. Kaže mi jutros prijateljica, koja se razume, to se zove -aritmija. Samo mi još ta aritmija falila....na sve ovo što već imam.
Ustajem kasno, skoro pola devet. Pojedem nešto i skuvam kafu. Lonac onaj moj, od tri decilitra. Palim računar. Da malo oteram ružne misli koje me od noćas drže. Nađem nešto lepo i šareno, pogledam neke lepe fotke..lepše jutro počne. Možda izbrišem sećanje na noć.
Poražavajuće, bezumno, strašno...preplavljeno je sve vestima o terorističkim napadima u Parizu sinoć, noćas....Čitam članak po članak, tražim tačnije informacije, tražim dragu mi parisku prijateljicu, dobro li je....Ludilo. Mrtvi. Vanredna situacija. Mladi Pariza poručuju na slici : ne bojimo se.... Pa šta se ovo sa svetom dešava. Pa koliko nam još treba da shvatimo. haštag PrayForParis obilazi net, ljudi dele informacije sučestvuju, komentarišu, plaču...Naiđem na komentar koji me dovodi do suza...u stilu, oni u ime jedne religije ubijaju, a vi im pomažete molitvama druge da se brane, baš ste im pomogli....Plačem.
Pa ljudi, bre, dokle? Zar zaista religija ima nešto sa tim. Nema. Nema. Ima profit. Ima novac. Ima moć. Ima zavist. Ima bezobrazluk. Ima beskurpuloznost.To ima veze.
Shvatam zašto je to neko tako komentarisano, to je bunt. Bes. Izazvan nesrećom, koja ko zna gde sutra može da udari. Mada već drugi put, u kratkom roku, Pariz, kao simbol Evrope, one stare, koja je umrla , biva meta ispada takve vrste.
Zar ne vidite da je to cilj? Oko za oko, zub za zub. Krvna osveta. zar nismo makli od toga?
Ni korak napred? Ima li svesti?To kolo se jedino mirom može zaustaviti, ako se uopšte zaustaviti može...Molitva, ne kao religija, molitva kao saučešće, molitva, kao dokaz da smo tu , da mislimo i osećamo. Gde se izgubi tolerancija, ljubav, razumevanje?
Put kojim ide svet je put samouništenja. Jedino želja za mirom, jedino prihvatanje različitosti i suživot, bez obzira na pripadnost , bilo koje vrste, može nas spasiti. Našu decu. Dati im šansu da porastu i žive.Bez mržnje. jer hejteri danas vladaju. Profiteri koji se pretvaraju da su hejteri.-jer oni ni mržnju ne poznaju, samo je izazivaju. Ljudi sa kalkulatorom umesto srca. Nema tu vere, ima samo novac.Moć.
Ne kažu religije da se ubija. Ljudi kažu. Raja , upaljena i slepa, bez razmišljanja hrli u borbe, u napade , u smrti. Možda sam previše volala učenja Gandija. Verujem u mirna rešenja. U politiku nenasilja, ako tako nešto još ikako postoji. Sad mu blate ime, pričaju o potplaćivanju, o puštanju jadnika da radi šta hoće, jer efekta nema. To pišu. Ne ostavljaju ni mrtve na miru. Zastrašivanje je moćno oružje. Jedino je moćnija mržnja.Udruženi ubijaju ono jedino što još imamo-Nadu. Nada posustaje. Predugo se borila. Oni koji imaju novac
( ne vlast-na vlast se novcem dolazi) vuku konce. Marionete idu vođene za njima.
Kako starim postajem osetljivija. Previše osetljiva.Osećam mnogo više , nego ranije. Zato se sada borim razmišljanjem, da li je tolika količina negativne energije i vibracija, u Evropi u svetu uopše noćas, taj negativno-očajnički naboj mogao da izazove ono buđenje...sakupljena negativnost me možda grubo probudila kao ledena ruka u rane časove zore, a očajni vapaj i tuga, užas povređenih i mrtvih izazvao taj loš osećaj, to drhturenje, što zovu aritmijom...
Molim za mir. Molim za sve ljude. Molim za mir. Na koji način? Kome bogu? Zar je to bitno?
Molim za šansu da vidim svetlo na kraju tunela, jer sad je tunel totalno mračan. Restrikcija svetlosti je odavno uvedena. Pretvaramo se u slepe miševe. Slepe , jer ne vidimo manipulacije. Miševe, jer i kad vidimo, bežimo u rupe. Molim da ne postanem slepi miš. Jer na odličnom sam putu. Izmučena nepravdom, ophrvana nesrećom.
Upalimo sveću ali mislimo na život,kakav bi trebao biti.
To je moja molitva...
Univerzumu. Svetlosti. Skinimo povez boginji pravde. Predugo je bila slepa. Molim za život. Svih nas. Nadu pokušavam da održim. Drugo nemam.
Ironija ili simbolika: juče je bio petak trinaesti.Trinaesti novembar je svetski
DAN DOBROTE:
Ne znam da li je neko to registrovao. Ili je opet neki rijaliti odneo pobedu.
Kao što ne registrujemo lepe događaje, a ružni se šire kao požari.
Molim za pažnju. Molim za dobrotu. Molim za mir. Molim za život.
Fotografija sata:: www.eponuda.com
Fotografija Pay for Paris : artist Jean Jullien
Fotografija sveće: billidetwig.wordpress.com
Нема коментара:
Постави коментар