Mitrovske zadušnice

Čekam autobus .Gužva je svuda. Žene promiču peške ili na biciklima,njihove  su korpe pune buketa zimskih ružica. Ponegde saksija sa istim ružicama. Ne nosim cveće. Sačekaću bus, u njemu je već mama, koja nosi cveće, pa ćemo tako stisnute u gužvi do novog groblja. Odande ćemo razraditi taktiku za dalje.
Svi oni dragi naši , koji nisu sa nama su mir našli na tri groblja. Tako se desilo. Sklop okolnosti.Ovo novo je najdalje. Tata je tamo. Zato tamo idemo prvo.Samo kad bi stigao autobus. Kasni.Magla guši.Nema nameru da se povuče, iako je prošlo deset sati. Danas nema nameru da odstupa. Osećam se kao pokisli i pomalo smrznuti vrabac.
Još nikako da se "naviknem" na to novo vangradsko groblje. Ne volim što je neko moj završio na njemu. Niko groblja ne voli, ali ovo me specijalno, svaki put izbacuje iz ravnoteže.
Ružno, veliko , stalno se proširuje, u nedogled kao gladna čeljust spremna pa proguta nebrojeno onih koji tamo putuju. Stavljena ograda, odavno je skinuta, pa sad mu kraj zjapi ka njivama. Ne vredi je pomerati svaki čas, a brzo, prebrzo se puni....Tamo uvek duva. Kada je toplo, kada je hladno, kad svuda ima vetra i kad ga nikud nema. Tamo duva. Ruža vetrova.Tako kažu. Zato je iza Ečanski aerodrom napravljen još u vreme II svetskog rata. Nemci ga napravili. Mi pravimo groblje. I popravljamo aerodrom, povremeno.
Nemoguća gužva. Izašavši iz autobusa pešice se teško probijamo kroz gužvu. Magla pritiska. Još jezivije deluje nego inače. Magla je toliko gusta da mu se kraj ne vidi, nego se u magli gube staze, ljudi koji koračaju, u oba pravca. Iz magle dolaziš, u maglu ćeš otići. Ne kaže se tako, sada mi tako izgleda.Obišli smo tatu. Čak mi  nekim čudom i sveće proradile.
Taksijem ćemo na Temišvarsko groblje. Ne vredi ovo čekanje.
Na ovom drugom, tamo je najveći deo nedostajućih mojih..Tamo je i ujka. Njemu je danas rođendan. Bio bi mu rođendan. Sedamdesetsedmi. Rođen je uoči Mitrovdana, pa na znamenju dobio ime Dimitrije. Posle je dobio drugo, kršteno ime, po njemu smo ga zvali. Ali, prvo je bio Dimitrije. Kako bi izgledao sada? Otišao prerano, ne dočekavši ni četrdesetšestu.Mlađi je bio nego ja sada. Kako bi izgledao? Verovatno slično, kako i pamtim. Ti visoki, mršavi, žilavi i snažni ljudi, svetle puti i plavih očiju drugačije stare.Skoro da ne stare, kad jednom pređu četrdesetu. Znam po mami.Ličili su. Ne  jako, nego , vidiš ono, od iste su "sorte". Dobar štof, sličan kroj.

Boli saznanje da ljudi odlaze prerano. Moji su mnogi otišli prerano.Ne da mislim da ima vreme kad je "normalno", nego jednostavno, mladi , premladi su bili...

Tu na dva grobna mesta,čitava mamina familija. Tu je uja, majka i deda moji, pramba i prandeda, čukundeda...i strašne li tuge- moj brat. On nije imao još dvadesetjednu kad se ostalima pridužio. Sada će i njejgov rođendan. On je rođen na Đurđic. Mada su mitrovske  zadušnice poslednje, ja ću 16.novembra ponovo doći. On bi napunio četrdesetpet. On je ista "fela" ali ipak , njega ne mogu da zamislim. Uvek će za mene biti visoki plavooki dečak, koji fantastično crta. Koji ima savršene pokrete ruke, te koji su stvarali naš svet magija i čarobnjaka. Trebalo je samo da zamislim da poželim, i nacrtao bi.Čime god. Život je samo kap u moru, maslačak na vetru...Dune jače, nema ga...nestaje.Opet preskačem plakanje, sa zaletom , iz sve snage.Mada znam. Najgora tuga je ona progutana, preskočena, ona koja vremenom postaje sastavni deo čoveka, a ne prolazi.

Juče sam saznala da je još jedna osoba, od onih koje ti obeleže život na neki način , otputovala. Nisam u direktnom kontaktu, ali me vest pogodila. Uspomene iz mladosti bole najviše kad nestaju. I njemu nije bilo vreme. Uplaću sveću i za njega. Sumnjam da bi mu bilo bitno. Ali meni je. Dečaci sa gitarama zauvek ostaju u pamćenju i snovima  nekih devojčica.Što kažu, nek mu je laka crna...Počivaj u miru.


Baš je ružno ovo sve. Ko o tome da razmišlja, ili da zabeleži.Eto, ja. Pa i to je deo života.
Gledam sebe kako trčim da stignem da obiđem one čije nedostajanje boli. Kao da je neophodno baš na ovaj dan. Ali obično, ne stižem. nemam vremena.
Hmmm.Nemam vremena.Ma da. Nije samo do vremena..Nego mi je muka.Uvek je i bilo.Priznati sebi da je nako tvoj tamo. Da ga u ovom svetu nema.
Od kada se moj brat tamo preselio, mnogo se toga promenilo. Navikla sam na češće odlaženje. Umirivala pitanja koja me muče i bol koji ne prolazi. Ubrzo posle njega, bake moje predivne su se takođe preselile. Još od tog doba dobila sam neku šašavu naviku da iz nevezanog, što bi rekli, uletim u auto, ili sednem na bajs, pa na groblje. Jedno ili drugo, kod bake jedne, ili kod one koja je pored mog brata. Pa da sedim i pričam satima. Sa kim? Ne čuju me tamo. Sa sobom. Probleme i dileme. Naglas, jer obično, nema tamo nikog. Poneko, bolan, kao ja. Osim kad su zadušnice.Meni bude lakše. Jer moje su bake bile iz drugog sveta. Uvek su saslušale i utešile..Njihov svet je bio svet dobrote njihove, požrtvovanosti. Praštanja. Tolerancije. Razumevanja. Utehe. Mudih misli. Saveta . Svet stvari koje su izumrle, ili izumiru, svakodnevno....
Onda sam ja dobila dete i druge obaveze, posle je otac otišao na to, treće, novo groblje...i vremena je bilo sve manje. Zato , ako ne stignem drugačije, odem bar kad je običaj. 
Ponela sam rakiju. Ceo muški tim mojih, svi su voleli dobru , domaću...a juče sam vraćajući se iz Novog Sada, pored druma, kupila lepe, sveže jabuke. Zlatni delišes. Slatki, žutozlatni  i mirišljavi. To je za moje bake, i tetu, koja takođe od skora stanuje tamo negde.

Magla je kao testo. Zgušnjava se na granama drveća i kaplje. Kao kiša. Kao suze.
Koliko se ljudi sliva ka grobljima! Kao da je ceo svet danas pošao u tom pravcu, 
kao na neko hodočašće.
Nije. Nego su zadušnice. Mitrovske.

Fotografije: Photo by Natasa