Fenomen zvan radio

Nisam rođena baš tako davno kao što to povremeno izgleda meni i drugima. Nisam rođena pre doba televizora. TV je bio već normalna pojava od kad se sećam.Jedino vezano za njega je nabavka prvog televizora u boji. Maglovito znam da smo imali lepu kutiju, sa školskim programom, čudo stila šezdesetih, proizvodnje EI (Elektronske Industrije) NIš, zvano Crni Biser. Lepo je izgledao čak i ugašen. Ali crni biser- bio je crno beli. Zamenio ga je jednog decembarskog dana ogroman i ružan,braon (kao ono , imitacija drveta, valjda?) lampaš Gorenje, ali u koloru.Meni, a i mojima TV je bio tek povremena večernja zabava. Nama je ljubimac bio i ostao-radio. U našoj kući, u našim kućama ( familijarno) je uvek svirao radio. Obavezni Beograd Jedan, kao lektira, kao vesti.
Moji roditelji i ja  bili smo oduševljeni , pre više od 36 godina pojavom, našeg radija - Radio Zrenjanina. Lokalni radio. Lepota nezamisliva. Nije bilo loše čuti kad i gde u Beogradu nema struje, gde kopaju ulicu i zašto, ali je bilo neuporedivo lepše i korisnije, znati te informacije za tvoj grad. Zabava i saveznik, sve na istom mestu. U malim kutijama zvanim-radio. Naš lepi grad i samo naš radio, zauvek povezani. Tako je izgledalo- do pre neki dan.
. 
Radio aparati su takođe evoluirali, modernizovali se, pa imamo raznih vrsta istih.  

Ovakav , sa sve šustiklom imali su majka i deda. Izvuku ga nekad iz stuje, da možemo da škljocamo velikim belim dugmetima kako nam volja. Slušali su na njemu sve i svašta. Bilo je neko "selo veselo" ili tako nešto se zvala emisija , lepe narodne muzike koju su voleli. Mi smo u startu imali drugačiji, ne sećam ga se baš, jer mi je negde za polazak u školu stigao i "melos" , sa gramofonom odozgo ( to je ona sprava na koju se stave ploče-vinil naš dragi, pa se vrte i pevaju, kad sitnu iglicu staviš na pravo mesto) . Zabavljao me dugo i kao radio i kao gramofon, do dolaska moje "Toske" i novog  "Iskra" radio-kasetofona, nemoguće crvene boje.Svejedno, naš radio je jednako dobro zvučao na svim aparatima.



Uveče sam najviše volela da slušam popularnu "dvestadvojku", ponekad Studio B. Dvestadvojka se sama nametnula, kao stanica odlične muzike, koja je mene privlačila, i sadržinom emisija i programa za mlade. Birali smo hitove, nedelje, meseca, hit godine, predlagali, glasali, navijali. Tu smo čuli uvek drage pesme, slušali poznate gostujuće muzičare, i  saznavali podatke o izlasku novih singlova ili LP-ija omiljenih domaćih i stranih bendova.Nedelja na radiju je posebna. Taman posle ručka, stidljivo se pojavilo, a zatim postalo kult " Indexovo radio pozorište". Institucija. Grupa studenata vizionara. Aktuelno i britko, osveženje koje je prijalo mladim, slobodnim umovima. Uz  Mićka, Bićka, Petručija i druge , saznavali smo, učili smo  i smejali se do suza. 
Veče nedeljno je posebna priča.Ni u grad se nije išlo, zbog "Ozona" omladinskog radio-zabavišta. Pregršt dobre muzike, stihova, kratkih priča, koje smo svi mi pisali i slali, lepo smo se  družili po kućama, uz prve kafe, igranje remija ili jamba. Kad društvo ode, legneš, radio svira, sanjivo čekaš početak noćnog programa, i fantastičan instrumental "Jednoj ženi" Zlatka Manojlovića. Time je obeležen kraj  jedne a početak druge nedelje. Čistim uživanjem u mraku, uz svetucanje lampica radija. 
Pojava prvih audio-kaseta i kasetofona, nije ometala radio. Baš suprotno. Sada smo mogli, direktno, pritiskom na dugme, da snimimo omiljenu pesmu na kasetu!. Nabavljali smo i nove kastete, ali ovo je bilo neuporedivo brže i zanimljivije. Samim tim što su ploče još bile vrlo aktuelene, nevezano sa audio-trakama. Ipak , preko dana , svih dana, cele nedelje, vlado je neprikosnoveni Naš Radio.
Udajom ulazim u kuću čije je svetilište i oltar-televizor. Radio ni nemaju Za neverovati. Nabavljam jedan mali radio-kasetofon, vrlo lako prenosiv, i svira mi u sobi, u kuhinji kad kuvam, sada već obavezno samo radio Zrenjanin, jer svetom počinju da vladaju diskovi. I naravno , da zabeležim prvo gugutanje, prve reči i naučene pesmice mog sina.  Sada već loše, te audio zapise još čuvam. Kako recituje moj maleni , živi lutak.
Pre mesec dana izvršli su neke izmene u programu radija "202"-na gore. Nije to više taj radio. Mada , sada sam ga neuporedivo ređe slušala.

Pravi udar je usledio 19.decembra, kada sam pročitala da je ugašen Radio Zrenjanin! Priča o tome ide od letos, od jula, ali kad god ujutro upalim radio, čuje se dobro poznata muzika, reklame i vesti. Zato sam i bila ubeđena da nije istina.
Nema više talasa našeg radija. Ljudi, dragih, koje po glasovima odavno prepoznajem.
Godinama odbijam da priznam umiranje mog voljenog grada. Ovaj udarac je , čini mi se konačan. Zadnja iskra grada nestaje , simbolična, ali značajna jer je stvrala  utisak da još postojimo. Možda je to i cilj. Žele da nas ubede , žele da vidimo da nas nema više. Jedan lep, pristojno veliki industijski grad, ostavljen da umire još pre dvadesetak godina. Sada hoće i dušu da mu ubiju. Otmu duh.Ne razumem. Ne shvatam. Uništavanje nikad ne shvatam. Nije da nema drugih lokalnih radio stanica. Radio ćemo slušati, mi, koji smo navikli da ga slušamo. Sad to može i na računaru i telefonu. Sve može. Radio ZR-ne može!
Na 103,6 MH nema više ničega. Samo tišina.
Umesto čarolije novogodišnje-ugasili nam radio nadu.
Posle 36 godina- odlučeno je da je nepotrebno.

Šta reći?
Slava mu!

I počeli praznici i praznične tuge

Decemar, kao što je već puno puta dokazano, praznični mesec.Kad u decembru krene, u nepravilnim razmacima, završi se tek krajem januara. 
Praznici počinju 19.decembra, sa Svetim Nikolom. Po julijanskom kalendaru , to je u stvari šesti decembar, na dan koji po gregorijanskom pada Mikulaš.Kako god okreneš, to je to. Miklulaš ili Nikola, važno je slavlje.
Od kada ja pamtim, u mojoj porodici je početak opštenarodnog ( verovatno-dečijeg) veselja padao 19. decembra i bio kao zvanično otvaranje vrata svemu onome što posle dolazi.
Prvo što mi padne na pamet kad se spomene ovaj praznik je lepa , nasmejana ikona , u teškom drvenom "srebrnom" ramu, u majkinoj i dedinoj sobi.

 Ovu fotografiju nađoh na 
 www.sv-pantelejmon.com.
Najsličnija je onoj pravoj. Pravu nisam odavno videla. Ostala je u kući, gde joj je i mesto, ali ta kuća nije više vlasništvo moje porodice. Nadam se da ću je dobiti nekako jednog dana, kad onaj zbog koga se još nalazi tamo to dopusti . Nisam je nikada ja fotografisala. Vidi se na nekim fotografijama ali samo delimično, a one su tolikog malog formata, crno bele i pomalo izbledele zbog čestog gledanja. On je kućni svetac. Ne znam da li bi mu selidba prijala, gde bih ga stavila. Možda zato još nismo ni mama ni ja insistirale na njenom prenošenju. Možda bi trebalo. Jer, sve šta je u toj kući najleših i najtužnijih uspomena ostavljeno , da se uzme kasnije , iz obzira prema nekome, ko možda te obzire i ne zaslužuje- više ne postoji. Ta priča o nestanku i uništavanju je suviše bolna da bi se pričala. Svakako sam zabrazdila u digresiju.

Pričam o prazniku, da. O našoj slavi. Imala sam sreću da obe porodice, majčina i očeva , slave Svetog Nikolu, tako da je to zaista bilo jedno veliko, istinski porodično slavlje. Slava se održavala, od kada pamtim pa do nesrećne devedesete, u kući moje majke ( bake po majci). Majčina porodica je uvek bila imućnija, poreklom paorska a ipak gradska  kuća , a i oni su bili ljudi velikog srca spremni i sposobni samo da daju, svima , uvek, nesebično.
Deda po ocu je rano umro, pa su i jedna i druga porodica za taj praznik bile zajedno, na istom mestu, što je možda nekome neobično, ali nama je bilo normalno. 
Majka bi u kasnu jesen, krajem oktobra skidala ikonu,uz pomoć nekog jačeg,muškog pripadnika familije, jer je ikona bila teška.Razlog je bila težina rama. Nije ram teško srebro, nego drveni, starinski, kabasti ram- majkinom genijalnošću ofarban "srebrom" za sulundare. Težina rama je poticala od nebrojenih kovanica, novčića, koji su iz česnica božićnih, bilo da ih je dobio neko od ukućana ili su "otkupljene " od gosta, uguravane između rama i ikone. Stotinak godina, od kako se kuća na tom mestu nalazi, pa i ta ikona, novčići su, ko zna zbog čega tu uglavljivani, te je to ostalo kao tradicija. Veličina ikone, plus težina povelikog  rama, pa plus osamdesetak raznih novčića ( nekih toliko retkih, da je za neverovati!) je zahtevalo pomoć prilikom jesenjeg čišćenja ikone, i ponovnog prefarbavanja rama. Kako znam koliko ih je i kakvih bilo tamo ( da, nažalost...bilo) isto nije lepa priča, pa ću je preskočiti. Bitno je da ikona postoji, i ram, nekako živ osta.
Slavska večera je bila najlepša stvar i proslava u detinjstvu. Skoro da ni doček nove godine, pa ni sam fantastični Božić nisu mogli sa njom da se mere. Jer prva stiže, i svi smo tu !
U doba mog detinjstva slava nije bila neradni dan- otuda običaj da se okupljamo za svečanom večerom. Radilo se, hvala bogu, a deca išla u školu. Kad svi sve završe, stizali smo u turama kod majke, koja nas je čekala u kući punoj mirisa, lepa i nasmejana, u svečanoj marami sa kašmir uzorkom zagasitih boja. Dok je bio tu i deda čekao bi nas pred kućom, u Ulici Mog Detinjstva, broj 31.
Niko nije brojao koliko se ljudi sakuplja. Iz ove perspektive , uopšte ne mogu da sračunam, ali to nije ni bitno. Bitno je da su svi koji su trebali bili tu. I oni koji možda nisu trebali, ipak su bili tu, jer na slavu je svako dobrodošao.Sigurno, kompletne dve porodice, njihovi kumovi i prijatelji,komšije,  čak i naši drugari, svako je mogao povesti i pozvati koga je hteo. Majka je po tom pitanju uvek bila carica. I po mnogim drugim pitanjima.
Pop nije dolazio uveče. Vodicu bi osvetio u toku dana, obično pre podne, kao i žito, kolač i vino. Da sve bude spremno. Za nas. Koji smo i gosti i domaćini. To je neverovatan osećaj!
Stolovi su postavljani u velikoj trpezariji , u sobi, pa čak i u kuhinji. Beli kao sneg uštirkani stolnjaci od damasta ( veličina i kvaliteta koje danas niko ni ne zamišlja), predivni servisi i escajzi, čaše kristalne i italijanske, svih veličina, za razna pića. Salveti u kupama ili složeni pored tanjira, isti kao i stolnjaci. U centru trpezariskog stola žuta sveća u mesinganom čiraku, kolač i žito.  U ranim danima, pića su takođe bila domaća, naša. Imali su deda i majka vinograd, pa se  naše crveno vino i domaća rakija sipali neštedimice. Divan je bio vinograd. I berbe. Dok nije oduzet. Pardon "otkupljen".1978.godine nekom pade na pamet da jednu slepu ulicu otvori i na drugom kraju, i da par novih ulica doda. 1194 čokota najfinijeg hamburga je zamenila gomila asfalta, i 14-15 novih kuća u ulici koja je nikla uduž nekadašnjeg vinograda. Počupan je. Ubijen. Ostala je samo jedna mala kruška. Nalazi se u nečijem dvorištu. Pod njom je bila klupa. Usred vinograda. Nevidljiva odasvud , iz moje tadašnje perspektive, dok na nju ne naletiš.Moja vilinska jazbina prvih deset godina života.

Majka je uvek sve sama spremala. Vredna , vešta i brza, nikad umorna, bila je mađioničar za pripremu hrane, nadaleko poznata. Nosili smo kolima  je po čitavom Banatu, kad neko nešto na veliko pravi, pozivana je ona, bilo da priprema, bilo da nadgleda. Puna uvek novih ideja, činila je to veče specijalnim, ona je onaj magični sastojak koji je život činio lepšim.

Deda je bio desna ruka, dobavio bi sve što treba, a onda se mudro povlačio, jer mađioničari ne vole društvo kad spremaju svoje magije. S druge strane bio je majstor zabave za nas klince.Prvo bi nas "tajno" vodio u šupu gde se burad i baloni ( zeleni, stakleni, u rogoz upleteni, od 50 litara) sa vinom nalaze, kao da mu pomognemo da dopuni flaše.  U stvari, da nam krišom podeli sačuvan bardak slatkog vina, šire, rampoša, kako god ga vi zvali, sačuvanog za nas, za taj dan baš, od prethodne berbe. Rumeni od zime i slatkog vina, utrčavali smo taman na vreme za "očenaš" , koji smo brat i ja izgovarali, naizust i bez greške( kao što smo znali i pionirsku zakletvu-to se nama nije kosilo jedno sa drugim, jedino smo očenaš pre naučili). Onda bi nam deda davao, mislim po  jednu "crvenu" jer smo tako dobri ! Dedine su bile i priče, mnoge koje je imao, kad se siti najedemo i zasladimo, pa da ne pozaspimo , dok odrasli sede, da nam ih priča do u beskraj. Najviše smo voleli lovačke , jer deda je lovac bio. Između ostalog. Imali smo i omiljenu. Zvali smo je "Roka-pilićka", šaljiva priča o njemu, njegovom vernom drugu , lovcu Pišti i njegovom lovačkom psu Pajtašu. Sretna vremena.

Znali smo mi , a znala je i majka , da Sveti Nikola pada u vreme posta. Što znači, posna je slava. Moja majka je sve tumačila po svome.Tada još nije bilo toliko halabuke i pomodarstva oko slava, kao ni iskopavanja "pravih" običaja. Nije to bila moda nego praksa jedne domaćice i žene koja nije mogla da podnese da neko bude gladan u njenoj kući, u njenoj blizini. Njoj je umesto dobar dan bilo: uđi pile, jesi li gladan...uvek i svakome. S obzirom da je njenih "pilića" bilo mnogo- svi koji su joj u kuću ušli otprilike, bilo je logično da neko ne voli ili ne jede ribu. Tako da je , pored obavezne riblje čorbe i ribe, na slavskom stolu bilo bukvalno svega: od prvih sarmi do pečenja i raznih specijaliteta. Zato je ona, sasvim svesno zanemarila aspekat posnog u našoj kućnoj slavi. U korist toga da svi  budu nahranjeni i zadovoljni. Samo tako je i ona bila srećna.
Razlog slave jeste svetac zaštitnik, ali cilj je okupljanje porodice na taj dan. Sve osim onog posnog dela, sve je ona ispoštovala.Mislim da sam znala onda, ali tek danas shvatam svu veličninu i nesebičnost njene duše.Jednom , negde baš te devedesete , neko je hteo da je "prosvetli" objašnjavajući joj neophodnost posta na toj slavi, jer bolje je onda i ne slaviti. Već starija i bolešljiva, sa mirnim toplim osmehom u dobrim očima je rekla da se nada da joj bog neće zameriti što je htela svakog da nahrani i svakog da usreći. Ako je to njen greh, istrpeće šta se mora zbog tog.....Porazila je sagovornika , a da joj to ni namera nije bila. Draga , draga majka. Uvek je govorila: nikad nismo bili gladni, hvala bogu i nećemo, ali to je zato što smo svakog gladnog nahranili, što smo dobro podelili. To je bila njena logika. U teškim godinama koje su usledile krajem njenog života, mnogi su dolazili da je obilaze...jer svakog je nahranila, a tada mnogi nisu imali hrane, i svakom je rekla reč utehe. Ona koji je svaki mogući bol koje čovek -pogotovo žena može da pretrpi- pretrpela. Ona , kojoj utehu niko i ništa , nije moglo pružiti.
Majke odavno nema.Mnogo drugih takođe. Od devedesetdruge ( devedesetprvu smo preskočili, kamo sreće da nije ni postojala) pravljenje slave, manjih obličja nego pre, preuzela je moja mama. Koliko god je mogućnosti, nastavljeno je kao i kod majke. Naša tradicija da ostane, dokle god je moglo.

Fotografija : Photo by Natasa /2015

Zadnjih par godina, kada nam suludo vreme oduzima sve što može, naša se slava izmenila. Kada slave divljaju i prerastaju svoju svrhu i namenu, do kontraefekata totalnih stižu, mama ne pravi više slavu. Ne u onom smislu. Ona spremi, sve po redu, a dođemo samo  ja i moji.
Sveća, kolač i žito su obavezni. Riba takođe.
Moj sin, njen unuk, ribu ne jede. Sada i ona, kao majka nekad, pravi ono što on voli, bez obzira na post.Ona je kći svoje majke. Kod nje ne smeš ostati gladan. Niko, a ponajmanje njen jedini unuk. Dobri duh naših predaka živi i nastavlja se kroz nas. Skromno, ali sve po redu. Sada "očenaš" izgovara moj sin. Kada je bio mali, uvek kad imamo više gostiju, obavezno je pitao: Jel mama danas slava? Znači da je preneto sve što je trebalo. Sveti Nikola neće biti njegova slava, ko zna kako će svet i sve u njemu ići, čudni su putevi gospodnji. Ipak, naučio je šta znači puno ljudi , sakupljenih zato što se vole i poštuju  na jednom mestu : slava. Moj zadatak je tu obavljen. Ima šta da ponese u amanet, u vidu uspomena. Šta će mu od toga trebati, njegov je izbor.
Sve to ima ali i nema veze sa religijom. 
Ima veze sa porodicom
Ima veze sa ljubavlju.

Koliko god su mogućnosti  ograničene, ljubav nije. Živeće.
Kroz nas. Kroz našeg Svetog Nikolu Čudotvorca.
On je zaštitnik putnika i moreplovaca.  Spašavao je nasukane i izgubljene brodove.

Nama je pomoć više nego potrebna. Ne znam da li smo nasukani ili na putu da budemo izgubljeni. Zato mi je drago što je upravo on Čudotvorac. Ja verujem u čuda.
 

Ratovi zvezda-prvi film koji mi znači

Danima u medijima, svim medijima, vlada euforija oko izlaska novog dela legendarnog Star Wars  filmskog serijala. Danima sam gledala slike scena, crveni tepih na kome paradiraju glumci, novi i stari. Čekam ljubimce robote R2D2 i C3PO ( Artu Ditu i Tripio, tako smo ih mi lepo zvali, znajući doduše šta se krije iza njihovih imena), a maštam opet , o nekom drugom vremenu. Vremenu kad se istinski čekalo da se nešto dogodi. Ne  toliko vođeno medijskom euforijom koliko stvarnim očekivanjem nečeg novog prvi put viđenog.
Ne mogu da kažem da nije bilo euforije. Mada ne u današnjem smislu reči. Ludilo je uhvatilo samo mlade generacije, i to ne sve odjednom, nego u talasima. Za nas je počelo u četvrtom osnovne, kada se drugarica iz razreda vratila sa raspusta, sa nemačkim časopisom Bravo, koji je objavljivao vesti za tinejdžere, recimo. O grupama i albumima, novim filmovima i glumcima. Prva "žuta" štampa kojoj sam dopustila da zaviri u moj svet.Ne znajući da će baš taj časopis ,u današnje vreme biti izvor skandalozo-pedofilskih sadržaja bolesnih umova. Ipak prednjače ispred naše žute štampe, koja se bavi "samo" pornografijom i glupošću. 
Elem ...( digresija-po običaju) Unutra u sredini poster. Dva momka , jedna lepotica, jedan majmun i dva robota. Na "duplerici". Mi imamo deset godina. Takav časopis ne izlazi ovde, još uvek, pa pojma nemamo šta piše, ali shvatamo da je nekakav skupi svemirski spektakl, koji upravo počinje svoj put vladavine svetom. Plakat za film gledamo bez daha. Čarobnjak Lukas je napravio nešto, što se pamti.

 Fotografija: www.ukmovieposter.co.uk

Vremena kada piraterija još nije postojala. Postojala su autorska prava, prava da otkupiš nečije delo, da ga gledaš ili slušaš, jednom, ili više puta. Nismo ni sanjali da će proći još godina i po dok stigne do nas ta magija na velikom platnu. Verovatno zahvaljujući tolikom čekanju, vrednost samih filmova je rasla kod nas do neslućenih razmera. Sekli smo sličice iz novina, pojaviše se neke najave i kod nas. Drugar koji sjajno crta svima nam je  u spomenarima ( sećate li ih se?) crtao svemirski pobunjenički brod sa sve zracima, u vasioni. I svi od tada, kao očarani, u šali i zbilji ponavljamo mantru " Neka sila bude s tobom "- naravno. Iako odlični poznavaoci engleskog, nismo još godinama počeli da koristimo engleski u svakodnevnom govoru. Već su nabavljene prve ploče sa muzikom iz filma. Sve smo znali. I čekali dan.
Digresija, još jedna. Ovakvo čudo se , barem u mom slučaju, a da je film u pitanju desilo još samo jednom, godinu-dve kasnije. Razlika između ta dva filma je ogromna. U svemu. To je ta moja dvojna ličnost, koju mogu dve , toliko različite stvari da privuku skoro istim intezitetom. Da me obeleže i razapnu. Između jave i sna. Što kažu ljudi : ni na nebu ni na zemlji- definicija mene same .

Konačno, u najavi, u bioskopu "Balkan" počinje prikazivanje. Još dva meseca, još mesec, za par dana idemo po karte!!! U to vreme smo uglavnom imali fiksne, ne baš velike džeparce. Sakupljali dugo za omiljene stvari. Zato smo ih i voleli više. Ja sam imala fond za Star Wars, stalno se plašeći da u presudnom momentu neću kupiti kartu. I moji nerazdvojni drugari, svi smo ga imali. Kada smo krenuli po karte, bilo je kao da krećemo u krstaški pohod. Nama je oko dvanaest, a i neki "veliki", od dvadeset i više , isto čekaju. Guraju , nas klince. Ne damo se. Kad se jedan visoki dečak iz naše ekipe konačno dokopao blagajne, kupio je  gomilu karata za projekcije od 18 i 20 časova , za tri dana uzastopce!!! Toliko su mu dali! Džepaci, sakupljani u Star Wars fond, pravilno su upotrebljeni.Sreća, išli smo u školu popodne, viši razredi u mojoj školi su uvek išli popodne. Može li neko danas da razume ? Trosatno čekanje u redu pred blagajnom, dok ti bukvalno i bubrege odvaljuju? Jedan kupuje, ali se mi svi guramo, jer smo klinci, da nas ne odguraju! 

Ostalo je legenda. Odgledali smo sva prikazivanja kupljena. Malo nam je bilo. Posle prve projekcije, išli smo kao zombiji, skoro do polovine puta kući, niko ni prozborio.Samo uzdišemo. Zadivljeni čudom koje smo upravo videli.Idemo kući. Da maštamo i sanjamo. Tek posle drugog dana smo počeli da pričamo, prepričavamo i obožavamo. Kakav je to magični vrtlog u koji te uhvate filmska industrija i savremena tehnologija bajki novog doba. Bez obzira na kasnija opredeljenja u životu, u žanrovima , u svemu ostalom, momenat gledanja prvog Rata zvezda ima specijalno mesto u mom odrastanju i mom pamćenju. Fenomen jednog doba , kada je čekati bilo moguće, i uživati u njemu. Čekanje daje vrednost. Vrednost daje i novina, prvi put viđena, ali ništa toliko kao čežnja za nečim. Makar to bio i film, u krcatoj i zagušljivoj sali bioskopa "Balkan" tada najvećeg u gradu.

Fotografija: abcnews.go.com

Još jedna meni simpatična priča u vezi prvog dela filma.
Vraćamo se posle prvih projekcija. Moja najbolja drugarica i ja , idemo i uzdišemo, malo izdvojene od ostalih. Uzdah ja -uzdah ona. Pitam konačno šta je po sredi? Kaže, jednostavno: kako je samo lep....ja, u sličnom stanju odgovaram : prelep.Sanjaću ga, kaže ona. Mislim i ja da bi bilo divno kad bi snove naručiti mogao. Pa i ja da ga sanajm.
Njegova plava kosica, plave okice, nastavlja .....ja zgranuta gledam u nju! Plava kosica???? Pa o kome ti pobogu, pričaš. Kako, sad se ona čudi, kako o kome ? Pa o Luku! 
Ne verujem. Ne verujem, da pored Han Sola, sa sve Čubakom u pozadini, neko može da voli Luka, pa makar bio i Skajvoker! Umalo da se posvađamo! 
Koliko lepote je kad imaš jedva dvanaest, kad uzdišeš za Harisonom Fordom, i kad ti je trenutna briga nabaviti privezak plastični jednog od  robota, i izmoliti poster filma , od tetkice u bioskopu!
Danas prijateljicu isto zadirkujem zbog izbora. Mark Hamil se ponegde i pojavljivao (  gostovao u " Mapetima" - joj što sam grozna) , ali Harison Ford je postao i ostao filmska legenda. Baš imam dobar nos. Ili sam imala. Prepoznala talenat kad sam ga videla? Ne verujem. Ali uživam da mislim da  jesam. Bar nju povremeno da bockam . Sada nas odavno vezuje kumstvo, višestruko. Oni prvi Ratovi zvezda su negde daleko u prošlosti. Ko se nadao da će postati obeležje pop kulture, i kult jednog vremena, i kult više raznih vremena. 

I ostade rečenica, da traje:

May the Force be with you!

Ovaj decembar, 2015

Mreže su čudna stvar. Upleteš se i ne primetiš.Tako sam se i  ja lepo uplela u socijalne mreže. Fejsbuci, tviteri, instagrami- dok sam se okrenula , već sam bila uhvaćena. Cena dvadesetprvog veka? Plaćena, i još se plaća. Broj rata se ne zna!
Fejsbuk kao najmasovniji, i najposećeniji je neumoran u inovacijama.Podseća nas na sve i svašta.Postajemo zavisni i na taj način. Ne moraš rođendane i godišnjice pamtiti, lepo ti javi.
Prednost ili mana, još nisam sigurna u šta brojim taj deo.
Sad izbacuje i slike- memoralije na neke postove od pre dve-tri-pet godina.Pre neki dan , mislim da je bio osmi decembar, podseti me na snegove početkom zime 2012.godine. Pokazao mi skoro zaboravljenu sliku moje Snežane.Sneg je bio dubok i prelep. Od onih što se sa njima da lepo praviti grudva ili sneško. 

   Fotografija : Photo by Natasa

Nije mi bilo dovoljno da napravim sneška, nego sam napravila par, Snežu i Sneška.Kapa i šal za njega, i grančica koju poklanja Sneži. Ona , dama , ima šešir, ešarpu( dobijemu od obožavateljke- u prvom mahu imala je šal) i korpicu, umesto torbice. Romantika pored ljuljaške. Baš su bili lep par, dugo su mi krasili dvorište. Ipak, fejs nije izbacio jednu od mnogih zajedničkih fotografija srećnog para, nego samo Snežu. Nikad mi nije jasna logika, kojom odabiraju slike koje iskaču.

   Fotografija : Photo by Natasa

Na isti datum , ove godine magla guši.Uvlači se u pore, otežava disanje, isto koliko i pogled u daljinu. Boja nema. Progutalo ih sivilo magle.Vlaga u vazduhu teška i ogromna. Lišće , otpalo naglo, zbog lepe jeseni, a zbog pomenute vlage, pretvoreno  je u blatnjavu kaljugu koja prlja i obuću i izgled sveta. Pitanje, samo se nameće: šta to beše sneg?

 


Ovako je 
izgledalo u šest sati
ispred kuće. U ulici
sopstvenoj da se 
izgubiš. 



Fotografija:
Photo by Natasa




















Ne mislim da bi sneg popravio situaciju, ne u ovoj zemlji izgubljenoj u prošlosti. Otežao bi je još. Jer nas zima iznenadi , svake godine. Redovno. Samo mislim da bi njegova belina unela malo lepote u ovom besmislu preživljavanja. Baš to radi većina. Ne živi. Preživljava.
Zato me valjda privlači tema o davanju, poklanjanju, lepoti deljenja sa drugima. Zato što će većina reći- nema šta da se da. Letargija, depresija, bes, sitne zavisti i velike mržnje- takvo vreme je oko nas. Ali, baš u inat tome, poklonite osmeh, ujutro, sebi u ogledalu. Ako je preteško ( jer zna da bude) , poklonite osmeh kasirki, koja radi u nekoj radnji, gde nekad uđete, jer i njoj je muka, iako radi. Zbog grubosti, malih plata, ko zna čega. Možda i ne zalazite u radnje. Nije nemoguće, znam. Ipak, idete ulicom. Osmeh za dete koje trči iz vrtića, zaspalu bebu u očevom naručju, napuštenom kučetu pored neke hamburgerije, gde čeka mrvice- nekom-nečemu, lepom drvetu u ulici. Svojima, najbližima- priuštite to stalno. Koliko god  možete.Osmeh ozari dušu onoga kome je upućen. Pa se to onda kao bumerang vrati vama. Zato je tako važan i tako moćan. Osmeh.
Nije lako ni osmehnuti se. Nije ni meni, zaista. Koliko prekjuče , opet jedna memoralija, dobri čika fejs mi darovao sliku, iz iste godine. Kao što kažu tinejdžeri, mutna , ali draga. Lice žene se slabo vidi ( kontra svetlo) a iza lepi entrijer obližnjeg , omiljenog kafea.

Fotografija: Photo by Natasa

Fotografija nastale snežnog dana, kada smo, moja draga prijateljica i ja, uspele da izvedemo omiljenu diverziju. Bile smo umorne od čišćenja snega, domaćih zadataka, radnog dana , kućnih obaveza. Često smo, pa i tog 12.decembra te 2012. znale da u kasno popodne, pre nego nas uhvate za spremanje večere, zbrišemo do tog kafea.Lepo mesto, nekim čudom smešeno u naš komšiluk ( dve manje ulice dalje) ! Topli nes sa šlagom i akva-viva ali  ne hladna, i konobari i vrapci su već znali šta treba kad utrčimo u lokal. Konobari samo pogledom upitnim  u našem pravcu, dobiju odgovor u vidu dva klimoglava. 

Na isti dan, ali ove 2015. nije ništa isto.Moja dugokosa prijateljica, sada ima modernu , kraću frizuricu, druge boje. Ona je u te tri godine diplomirala, dobila bolje radno mesto, i gomilu novih odgovornosti i obaveza. Konstantno je premorena.Moja žena-lavica posustaje. Nije to trajno, znam. Borac je ona.
Moja , tada stepenasta kosa je sada duga, a ja...ja  sam ostala bez posla. Pridružila se ogromnoj masi nezaposlenih.Posle više od dvadeset godina radnog staža. Osećaj nije za opisivanje.Ostati bez posla u vreme kad posla nema, kad se firme raspadaju i zatvaraju. Nije to od sada, proces traje već dvadesetak godina. Samo sada sam se ja našla prvi put na udaru. Još tokom prethodnog leta naša lepa višegodišnja navika je prestajala polako. Usled prezaposlenosti u tom periodu, i njene i moje, nismo stizale. Sada imam i još jači razlog koji me sprečava da nastavim. Ni oni koji rade, bar većina, ne mogu se pohvaliti da mogu sebi to da priušte dva puta nedeljno, ma ni mesečno. 
Nako pametan je rekao, za par godina ćete se smejati onome što vas sad brine.
Razmišljam šta nas je tada brinuulo.Hoće li stići na predavanje, promenili joj smenu, kako ću ja u bitku sa godišnjim obračunom, jer firma loše stoji, koliko će nam puta još deca mokra od grudvanja uleteti u kuću, hoće li neko posuti puteve već jednom....Brige? Pa jeste, sada je skoro smešno. Kakve su to brige u odnosu na danas- u odnosu na sve drugo.
Zato verujem da će mi i ove brige sadašnje biti smešne. Samo ne zbog toga što imam još gore, kao sada. Nego što će sve to biti iza mene, zato što se sve dobro rešilo.
Jer jeste dobro.
Samo smo mi slepi da to vidimo.
Ne vidimo dok traje, shvatimo kad prođe.
Znači sve je dobro. I zato je važan osmeh! Osmeh na lice.
Tako mora i ostati- samo dobro.
Neka nam osmeh i ljubav osvetle put. 
Svaki dan na tom  putu. I kroz ovaj magloviti decembar.
 

 


 




 

Još jedan osvrt na vreme darivanja

Dok sam još okupirana ovim temama, imala bih još nešto da kažem.
Doduše, ja uvek imam još nešto da kažem.
Ne treba biti poseban da učiniš nešto posebno. Dovoljno je voleti , da bi  taj neko tebi i ti njemu bio poseban. Posebnost je lični doživljaj .Svako je poseban.Na svoj način.
Treba ustaliti navike , od one vrste koje život obogaćuju. Daju mu smisao i svrhu. Svako može učiniti nešto.Da sutra bude lepše i bolje nego danas.
Praznici su na korak od nas.
Poklonite nešto.
Ako nemožeš da kupiš poklon, napravi ga.Ako ne umeš baš da napraviš nešto , ulepšaj dan nekome, tako što ćeš ga pozvati, poslati mu poruku.
Ako iz nekog razloga ni to ne možeš, sedi u miru par minuta. Zatvori oči, sedi u miru i tišini i sve  ono lepo što si nekom poželeo pošalji  u mislima.Primetili smo, zar ne, kad na nekog često i intezivno misliš, pojavi se. Tako i ovo može biti. Pošalji poruku mislima. Osećanjem koje imaš prema tom nekom. Ne mora on znati šta je dar, ni od koga je stigao. Ako spava, možda će se nasmejati u snu.Ako je na poslu, napraviće pauzu, da udahne svež vazduh sa prozora, odjednom zadovoljan. Osetiće toplinu, dok sedi kod kuće, bez nekog razloga. Nasmejaće se sebi u ogledalu. Manifestacije su mnoge.Sigurno ste osetili takve neke lepe sitnice, neznajući zašto se dešavaju.Eto. Neko negde misli na vas.

 

   Fotografija: kolubarske.rs

Pre par dana imala sam jedno lepo popodne sa jednom dragom osobom.

Dva dana kasnije, druga  draga prijateljica me zove. Ništa određeno, samo treba društvo.Ima neke obaveze. Zahtevaju vreme , pare i tonu živaca. Čim nešto ima veze sa šalterima, čekanjima, tri različita kraja grada u maglovito i hladno prepodne, sigurno nije baš prijatno.Ona bi to svakako uradila.Lavica. Žena-borac. Ipak, lakše je kad podeliš sa nekim.

Šaltersko čekanje je manje dosadno, ulice manje duge, vreme se manje vuče, kad deliš sa nekim. Pošla sam sa njom. Odiseja u decembru je trajala nekoliko sati.

Smrzle smo se, umorile se prilično. Sve je naravno odrađeno. Nisam mogla drugačije da pomognem. nego da idem sa njom. Uz priču , razgovore smešne i manje smešne, ozbiljne teme i dileme, sve je bilo gotovo. Više od tri sata. Nije izgledalo tako.

Jedino što sam mogla u toj situaciji- poklonila sam joj moje vreme i društvo. Dok smo pile čaj od jabuka sa mirisom cimeta, zaslužen, prepričavale smo šta se dešavalo. I nije bilo tako strašno. Jer, već mesecima nismo provele toliko vremena zajedno. Pogotovo ne, ako to vreme obuhvata prepodnevne sate. Nagrada za obe.

Jedna je prijateljica meni poklonila celo svoje popodne, drugoj sam ja svoje prepodne, ona će nekome pokloniti nešto....to je cela mudrost davanja i deljenja.

Ono što daješ, to ti se i vrati. Ono što dobiješ, podeliš sa nekim.Najvažnije su te dobre vibracije, ta lepa energija koja kruži. Biti tu , kad si potreban. Neko se tebi nađe u pravom trenutku, ti se nekom drugom nađeš u pravom trenutku.Nije bitno, ko, kome, nego da traje. Da se ne zaustavi širenje dobrog , svuda i uvek. To je ono što treba ljudima. 

  Fotografija: helpingothers.hr

Dobrica Ćosić je odavno napisao " Vreme zla ", a osim njegovoj knjizi taj naziv može da pripada i sadašnjem vremenu. Jedino čovek može čoveku pomoći. Postupci pojedinca ne menjaju svet, ali pojedinci smo svi. A to je onda-mnogo pojedinaca. To je snaga. Jer dobro se mora pogurati, pojasniti, izgleda, jer mnogima nije jasno. Uvek se loše vesti brže šire. Ne treba zanemariti, ni biti u mraku, ali ne treba ni širiti požare dodavanjem drva na vatru.

Bolje pružiti ruku onom kome je potrebna. Nekom tvom. Dragom. Bitnom. Dati mu snage kad posustane, jer i tebi treba neko da da malo energije za dobar start. Pokaži lepšu stranu.

Ružnih je već previše.

Budi tu da sa najdražima podeliš vreme, poglede, rečenice, događaje. 

Ne znamo koliko ćemo još biti tu. Zato treba ostaviti trag lepote koji se pamti.

 

 

Dolaze praznici , doba poklona

Tema koja uvek oživi uoči praznika. Poklanjamo tokom godine, sa razlogom, ili bez razloga, ali u zadnjem mesecu pre nove godine to se nekako najviše pominje. Nije opravdano što se o tome najviše misli u pretpraznične dane, ali izvesna ograničenost vidika ljudi sivom svakodnevicom, sprečava bolje shvatanje same teme. Poklanjanja.
Poklon znači dar. Ali, poklon takođe znači i naklon -prema nekome, koga volimo. U najlepšem smislu te reči. Jer, često se pojmovi mešaju, i pogrešno tumače.

 

    Fotografija: Čokoladni pokloni/ www.sanmarina.rs

Začarana sam lepotom raznih događaja , one vrste koji vraćaju veru u život.

Džoni je pevao o proleću trinaestog u decembru, a ja pričam o Deda Mrazu koji mi je priredio zadovoljstvo osmog u decembru. Mesec decembar- magični, mistični mesec. Od starih keltskih,druidskih običaja do današnjih dana! 

Dogovorena je bila popodnevna kafa i zajedničko pravljenje kolačića, po jednostavnom receptu, nađenom na netu.Moja draga prijateljica je sve pripremila, ja sam samo trebala da se pojavim. Sama činjenica da je u ovom gradu, a ne u drugom , u kojem živi, u sred nedelje već je sama po sebi bila dovoljna za veselje. To se zove popodne za pamćenje. Posle sam pitala otkud sve to, odjednom, bez najave. Odgovor je : htela sam da se raduješ.

Naravno da je uspela. Šarene sijalice i već okićena jelka u dnevnoj sobi su neočekivane. Ja znam da poranim sa novogodišnjim dekoracijama, ali baš ovoliko ne.Oduševilo me.jer odavno ne stižem pre, jedva ikako...

( Digresija-beleška sebi: nemoj više dopustiti da ti se to desi! Popravi šta možeš za ovu godinu, i sve naredne koje dolaze.Nije istina da nemaš vremena-pogotovo sad, jer kao je stigla ona, koja živi na putu između dva grada, kako ti ne stižeš? Zbog čega nemaš volje? Koji izgovor ti sad smišljaš? Nema ih!) 

Ozarena gledam u jelkicu, a prijateljicin mali sin, glasom mudraca mi objašnjava da je koliko prekjuče bio Mikulaš, da i on zaslužuje jelku, i da brzo vidim šta je ostavljeno ispod jelke  za mene. Da, poklon ispod jelke, u papiru i sa mašnom je za mene!.Pažljivo razmotavam poklon, zatečena čudom od Deda Mraza, Mikulaša, moje prijateljice malene, čiji mozak je sve ovo smislio, i gledam u poklon, stvarčicu o kojoj već neko vreme razmišljam da nabavim. Ona zna. Kako ona uvek zna? To je jedna čitava druga tema...

   Fotografija : Photo by Natasa 

Radost je zarazna .Uživaju dok mi pokazuju snegom u spreju isprskane prozore, na njima kućice i voz i Sneško, i pahuljice - otisci ruku medenog četvorogodišnjaka. Drugi sprej je magičan, poprskano njime staklo deluje kao da je zaleđeno,kao kad zima crta po prozorima. Kafa se kuva, topi se čokolada na puteru. Pijuckamo i pričamo dok se smesa steže u frižideru. Zatim, pravimo kuglice. Pokušavamo. Smejemo se. Sad nam je jasan naziv kolačića ( mudslide, mud-znači blato) , ona ih pravi uz pomoć kašikica, kotrljam ih ja u prah šećer uz pomoć drugih i ređam u pleh. Miriše kuća na čokoladu i bademe, izvađeni iz rerne, i kolačići se smeškaju , čekajući da ih probamo. Znači-lepota! 

   Fotografija : Photo by Natasa

Dok sa mladim gospodinom i dva mede igram žmurke, moja prijateljica , jedno malo čudo od žene, od prazne kutije, novogodišnjeg papira, mašnice i salveta, pravi savršenu prazničnu kutiju u koju mi pakuje "moj deo" kolačića. Sati su proleteli. Nismo ni primetili.

Mislim da sam tog popodneva i večeri bila najsrećnija osoba u krugu od 100 km. Nadam se da ne govorim samo u svoje ime. Sigurna sam da ne , jer bez njih dvoje, sve ovo bi bilo nemoguće da se desi. Ona mi , po stoti put pokazuje da je sve moguće. Dokazuje.

Poklon je divan, ali popodne sa njima - to je ono što želim da objasnim kad pričam o poklanjanju i praznicima. Možda nije uvek lepota ( kao sada) , ta koja se deli, treba i muku podeliti, jer teret se lakše nosi kad nisi sam. Poenta je ulepšati nekom dan. Na način na koji to možeš. Kako najbolje umeš. Isplati se stostruko. 

Zato : poklonite nekom svoje vreme, podelite  kafu, šetnju, lepu misao. 

Podelite i muku. Biće lakša kad se podeli. Praznici mogu da traju zauvek.

 

 

Umetnost davanja i primanja, primenjena ljubav

Ovo doba godine je uvek specifično. Doba slavlja i slava, sumiranja i sabiranja, davanja i primanja. Rezultati se sabiraju, računice se svode. Ćak i ako je godina bila teška  , naizgled loša , mogu se naći momenti, ljudi i događaji koji su je obeležili. One loše stavljamo u najskrivenije kutke sećanja , one dobre izvlačimo iz tamnih ćoškova i pokušavamo da dobijemo barem pozitivnu nulu. Kada se sabere i bude plus , ipak, nekako, onda je to dobro. Zato treba pažljivo sabirati. Pronaći taj, ponekad teško prepoznatljivi plus.

   Fotografija :Tree-House-Christmas-Decora / atma.hr

Vreme davanja i primanja.
Darivanje kao i primanje poklona je umetnost. To se uči. Sada znam.
Davati treba , poklanjati, čak i ako se čini da je nemoguće. jer , uvek ima nešto što možeš pokolniti. Uvek imaš da daš. Čak i kad nisi svestan toga. Pitanje šta nama znači dati nešto. Zašto se to uvek tumači kao materijallno? Može biti, ali nije neophodno.
Kada dođe do davanja i primanja, uvek osećamo neko opterećenje. Nepotrebno. Jer davati od srca i primati, tako isto, su najlepši osećaji na svetu. Možda  je davanje najlepši od svih.
Nekom je lakše da da, nekom je lakše da primi. Čak i primljen poklon ume da bude teret.
Neobično? Nije. Mnogo puta sam se uverila u to. Prvo kod sebe. Još imam da učim, još da vežbam i shvatam. Jer primiti dar nije lako. Ako ne voliš sebe.
Zašto? Osećaj obaveze.
Odakle to dolazi? To se , pogotovo u našim prostorima shvata kao obaveza i razlog za brigu. Kako i šta vratiti? Koliko? Manje, više, isto? 
Mislim da je ceo problem u mentalitetu i našim glavama. Prvo, mentalitet: ako mi je poklonjeno-šta se čeka za uzvrat? Možda smo, samo možda ,u pravu. Jer neko to radi baš iz razloga što očekuje nešto kao protivuslugu. Međutim to onda ne spada u darivanje. Mi smo pobrkali lončiće kao i obično. Ako daješ, a očekuješ nešto zbog toga- to nije davanje! To je mito, to je računica. I sa poklanjanjem nema ama baš nikakve veze. Način na koji ti neko nešto poklanja mnogo govori, jer možda nam stavi do znanja zašto je to učinjeno i šta se čeka. Kao što rekoh, to nema nikakve veze sa  pravim davanjem. Tačka.
Drugi problem- ako prvi nije u pitanju , smo mi sami. Osećamo da ne zaslužujemo poklon. Nismo vredni toga. Možda i nesvesno potcenjujemo sebe.Ako te primljen pokon optereti, imaš ozbiljnu temu za razmatranje.Šta je i gde je problem:  tvoje nevoljenje sebe, ili neki problem sa osobom od koje poklon primaš? Naći rešenja zašto je taj poklon problem, odgovoriće i na mnoge druge nedoumice u životu. Razmislite o tome.
Vrednost poklona se ne meri novcem. To je još jedna zabluda našeg okruženja, mentaliteta osrednjosti i života "kupujem-prodajem"varijante koju mnogi žive u teškim vremenima. Vrednost poklona je onolika koliko je ljubavi i kakva osećanja on izaziva i kod osobe koja poklon daje i kod one koja je prima. Vrlo nežno , suptilno tkanje , svilenog odsjaja je jedini pravi opis davanja i primanja.. Umetnost. 
Kada si srećan što poklanjaš, to se oseti, tek tada su svi zadovoljni.Poklanjamo iz ljubavi, majčinske, sestrinske, drugarske. Ljubav poklanja sve: drugu ljubav, dobru energiju, poklone male i velike, cveće i lepe misli. Podrška nekom u pravom momentu je poklon, znak ljubavi.
Čar praznika je istinsko davanje.
Ne čekanje da dobiješ. Jer kad daješ, dobićeš, sigurno!
Nekom pokloni, a neko sasvim treći će pokloniti tebi. Na kraju, sam sebi daješ- onaj lepi osećaj pred san- danas sam nekog obradovao! Razmena dobre energije, dobrih vibracija- to je davanje. To je smisao. 

   Fotografija:  staceyrose.com

Trčanje po prepunim tržnim centrima pred praznike  ima svojih draži možda. Ali nije ni blizu onom osećaju, kad radeći nešto drugo ( ili  dok kupiješ nešto svakodnevno) vidiš neku stvar koja te asocira na neku dragu osobu. Bilo da želiš da joj pokloniš to, ili da si to od iste dobila, ili nešto što iz sećanja iznese neke  momente provedene zajedno, u deljenju nekog lepog osećanja. 
Moj mali primer. Mala tajna.
Uvek se nasmešim kad prođem pored poslastičarnice, ako se u izlogu nalaze šampite. Volim te izloge .Lično nisam veliki ljubitelj kolača, od onih koji stalno traže nešto slatko. Mogu i sa njima i bez njih. Ali ovo je nešto drugo.
Moja baka po majci ( nju sam zvala majka, pa da ne komplikujem, reći ću majka, a vi to pamtite ako vas zanima ), je obožavala šampite, i to baš iz poslastičarnice.Kakav kuriozitet. Žena koja je bila mini ikona u našem mikrokosmosu, i 20-30 godina važila za jednog od najvećih majstora kuhinje i kolača, žena koja je mogla da napravi sve što pomisliš- najviše je volela šampite iz poslastičarnice. Ako može , baš iz Cvetanovićeve poslastičarnice. Znala je ona da napravi šam-pitu. I te kako. verujem, bolju nego bilo koja poslastičarnica. Ali ako si to drago biće hteo da obraduješ, trebalo je samo svratiti po šampite! Nije umela da mi objasni zašto je to tako. Oduvek je bilo tako, govorila je.
Onaj osmeh na njenom licu kada ulazim u njenu kujnu ( da, kujnu) , sa šam-pitama , umotanim u beli flis-papir, taj osmeh cenu nema! Kada sam bila mala a ona još jaka žena kasnih četdesetih, trčala sam ispred roditelja, da prva unesem poklon, da prva vidim taj osmeh. Kada sam završavala svoju prvu četvtinu veka, a ona odmakala u brojanju godina preko šezdeset, jedva pokretna u svom krevetu, izgubljena u uštirkanoj posteljini od najfinijeg damasta, sa čipkanim ručno heklanim caknama na njoj ( štafir njen ogromni, trajao je, da i meni danas nešto ostane) , žurila sam sve  češće da ponovo vidim taj osmeh koji se nikad nije promenio. Kad sam bila mala , to je bila naša tajna, kada je ona bila bolesna i teško već govorila, to je bio znak raspoznavanja,  naša lozinka. Sve je bilo drugačije, ali osmeh -isti. Čist, dečiji, srećan.
Kada sam bila mala, šampite nisu bile stavka, u novcu mislim, ali kada se njen životni put bližio kraju, tih  teških, kriznih, sivih, ratom uprljanih -devedesttreće i devedesetčetvrte, te sam iste šampite plaćala- čekovima, jer niko ti nije znao reći cenu, koja se menjala, dva puta dnevno. Trčala sam sa posla odmah posle plate da prvo kupim šampite ( dok mi je plata još cele dve marke, jer posle  par sati ni toliko neće biti ), žurila pešice (  gorivo je bilo preskupo, kola su dugo bila parkirana) , jer bi mi  u autobusu zgužvali te dve šampite ( naravno, ako bi se autobus pojavio). Tih zadnjih par puta, podelile bi jednu šampitu, smešeći se jedna drugoj, druga bi nam ostajala....Jer, više nisu bile one bitne. Bitne smo bile nas dve, osećaj koji delimo,  nasmejane u tim nemogućim uslovima, jezivih bolova i gubitaka na svim frontovima. 

   Fotografija: šampita, serbiaforum.org

Retko jedem šampite sada. Ustvari,ne volim ih preterano. Nemaju čak ni onaj ukus., kad smo majka i ja njih delile Jer nije stvar u šampitama. Stvar je u davanju, deljenju sreće sa nekim.Naučila sam tokom godina, da se ne rastužim kad ih vidim u ponekoj poslastičarnici..Samo se nasmešim zaverenički, onako. Imamo mi tajnu. Šampite i ja. Tajnu lepote davanja i deljenja trenutaka sa nekim. Sav smisao i duh koji vlada pred praznike je jedino u tome. Podelite nešto sa nekim koga volite. To je praznik.

Jedan moj omiljeni "lik" bi rekao: želim vam sva zelena svetla u životu.
Ja dodajem, podelite ljubav i svetlost na putu, kojim god da krenete.

Prvi pohod na vetrenjače

Nisam još ni znala ko je Don Kihot, kada su me uveravali da se borim sa vetrenjačama.Nisam videla ništa loše u vetrenjačama. Kasnije sam saznala, možda prekasno da treba  da  pobedim tog zanesenjaka u sebi. Uvek sam istrajala samo u nemogućim misijama. U svakodnevnim, običnim stvarima -propadala uvek!

   Fotografija : srbin.info ( ps : da li je slučajan naziv teme kod koje je upotrebljena:
                                         Umetnost i ludilo? )

Prvi veliki sukob.
Upis u prvi razred.
Zbog pomanjkanja osoba koje bi me čuvale i tadašnjih običaja, sa nepune dve godine su me upisali u vrtić. Greškom, sa generacijom godinu dana starijom. Ili mlađa grupa nije postojala. Ne znam.Naredne četiri godine provela sam sa njima, stičući prijatelje i prva znanja. Neka od tih prijateljstava sačuvah do danas. Dobre stvari ne menjati.
Proleće je, 1974.godine. Grupno idemo na preglede i testiranja za polazak u školu. Svi srećni i ponosni, jer smo tako veliki.  Prošli testove, većina nas zadovoljava kriterijume. Počinju upisi. I nevolje.
Neko mnogo pametan  primeti moju godinu rođenja. Neka teta sa plavom punđom. Pogleda me  kroz cvikere , s osmehom, i reče, kao " blago tebi malena...oni idu u školu, a ti uživaš još godinu dana u vrtiću. Godinu dana igranja."
Šamar. Ma i šamar bi manje boleo.
Moji odaze. Svi. Ja ostajem . Sa onim ružnim klincima! ( ne shvatam da su ti klinci, u stvari , moja generacija. Nisu. I nikad, nažalost ili na sreću neće biti ).
Kod kuće plačem danima. Objašnjavaju mi moje prednosti. Kako je to lepo. Igranje još čitavu godinu. Ne razumeju. Ništa. Kupuju mi prvi pravi poni bicikl za šesti rođendan, koji slavim tih majskih dana. Neću bicikl ( mada sam ga sanjala) ! Školsku torbu hoću!

Ovo je bila varijanta školske torbe. Moja je bila  malo veća i crvena, bez Mirka i Slavka. Jer sam devojčica.



Fotofrafija: www.forum.hr

Možda ih je pravila Jugoplastika iz Splita, ili sam imala neku kasnije, jer oni su, između ostalog pravili i školske torbe.



Jednog junskog prepodneva, raspust počeo, sama kod kuće, a do moje škole se stizalo ulicom par metara , pa za ćošak prvi, za oko dva minuta. Kroz baštu i rupu na školskoj ogradi, za 45 sekundi. Eto mene začas u dvorištu, i skupljam hrabrost da uđem u amfor, iz kojeg se u zbornicu ulazi. Tetkica, u plavom, radnom odelu me pita koga tražim, a ja sva bitna. učiteljicu Bubicu. Uvede me žena u zbornicu, uskoro će izaći sa sednice, pa da sačekam.Stiže ona, iznenađena, i kad shvati o čemu pričam, pokuša žena da me urazumi, da objasni. Tek sam pre deset dana šest napunila, a ima samo jedan razred, već ogroman...plačem neutešno. Ona mi suze briše, i skoro i sama da zaplače. Nije joj drago što me nisu upisali.Dok se objašnjavamo nas dve, nailazi visoki čovek, crvenog lica i nosa ( to sam zapamtila) , blagog plavog pogleda. Saznaću kasnije da je to sekretar škole. Sasluša problem i nasmeje se! To je ceo problem?? 
Ulazimo on, Bubica  i ja u kancelariju, uzima čovek telefon i zove dispanzer, shvatam. Pita ima li kakvih smetnji  za moj upis u školu, osim te bezvezne činjenice da sam godinu mlađa. Nešto se dogovara. Spušta slušalicu, i pruža ruku. Čestitam, kaže, đače prvače! Ne znam šta će Zlata reći, bićeš tridesetsedma u u razredu, ali videćemo. Dobih učiteljicu, baš kakvo joj je i ime - zlatnu. (Danas je nekad sretenem, i svaki put suze mi krenu. Još je tu. Hvala nebesima.)
Zamislite mamino lice , prvo zbunjeno, a onda srećno i ponosno, kad ja stižem , sa Bubicom kući i sa takvim novostima! Leto je za mene, tek tada moglo da počne.
Pitala me, sad već kroz smeh, da li obećavam da ću biti najbolja. Čvrsto obećavam.
Biću.  I bila sam. Među najboljima, jer smo dobra generacija. Sa gomilom diploma, pohvalnica i knjiga dobijenih na poklon, posle osam godina napustiću dragu mi osnovnu.

Moj sin je treći dan prvog razreda rekao: nije loše, ali da ti mene vratiš u vrtić?
Eh...
Par godina kasnije, razmatrajući moju priču o polasku u školu, pogledao me i , skoro razočarano, a tužno i zgranuto reče skoro naučenu ružnu reč:
"Mama, ti si bila štreber...????......."

Toliko o vetrenjačama. 
I razlikama među generacijama.



  

Vreme za odrastanje

Maj ove godine je već odavno prošao. Nikako da shvatim šta me je to snašlo tog maja, i još me snalazi, bez namere da prestane.
Znam kako to glupo zvuči, ali ukradena je moja beba.
Bez najave i opomene. Nikakvog nagoveštaja nije bilo.Ili mi je promakao.
Jer do maja je moje dete bilo beba. Nije smešno. I slonče ima 90 kg, pa je slonici beba.
Ko se usudio da je ukrade. Iza ćoška , iz potaje, ukrao ga pubertet.
Sve se desilo tako brzo, druga polovina toga maja je stala u treptaj oka.
Ekskurzija maturska. Matura. Upisi. Ludilo.
Dok ja u groznici skupljam informacije i papire, preračunavam bodove  i finansije, on mirno  lebdi u nekom svetu  gde mame ne zalaze.
Moje dete maj provodi pevušeći "devojku sa polja zelenih..." , patetičnu pesmu, žanra kojem se najstrašnije rugao.Koliko par dana pre toga. Eh, pa dešavalo se da neka plava kosica , ili crno oko zbuni moju kompjuterski nastrojenu bebu, ali nakratko. Čovek je haker. Velikih razmera. Kako to možeš biti sa četnaest. Nema vremena za patetiku. Ali...

 

Photo by Natasa

Sad odjednom, nema se vremena za trivijalne upise i bodove, za pregled ponuđenog, onog što mnogima odredi budućnost, za trajno.Pa nekad ni za najbolje drugare!
Junsko veče toplo i lepo. Matursko veče, i deca vesela i šarena, kao baloni koje su puštali u nebo. Priredba i slikanje bez kraja i konca, mama slikaj ovo , sa onim me slikaj....Jedna krecava, plavooka nečija beba, u beloj haljini, kao princeza pozira sa njim , pod ruku. Drugačije mi nešto. Zar treba toliko puta slikati , jer šta ako ne ispadne lepa baš ta fotka???
Rešenje stiže u vidu zvaničnog saopštenja posle par dana. Mi imamo devojku!
Smešno mi bilo. Do par dana kasnije, kada dotadašnju recimo dalju komšinicu, ženu poznatu sa roditeljskih, malu i cvrkutavu, veselih očiju, ne sretenem slučajno. Jedva na dobar dan do tada. Sad mi smeši , viče zdravoooo, pa gde si prijo, pita ....
Blejim. Jel meni nešto fali? 
Zaboravila bih ja i to, ali ubrzo kreće frka, treba nam poklon, mesec dana veze da se obeleži.Bože, pa dobro...takve stvari i traju mesec dana, tešim se.
Prva skrivanja telefona, slika i poruka. Naletanje po povratku iz prodavnice na par koji okolo skakuće, držeći se za ruke- leto uzima maha. Neprospavane noći. Pena party, WARP party, tri ludačka dana Soundlovers festivala....alo bre ko to sve izmišlja?
Kad su tako pametni, zašto ne naprave kurs za mame? Da se jadne pokupe!
Sestro slatka,pa oni tek čekaju petnaesti rođendan, a ja sa svim ovim ne znam šta da počnem. Pa gde je šesnaest, sedamnaest....Ko će jadne mame na ovo pripremiti???
Nova škola, novi drugari, stari drugari, devojka-mesec dana, dva, tri, četiri...ne brojim dalje, moje veliko dete o tome brine. O poklonima .O sladoledu. Ubismo se za rođendanski poklon. Odjednom su svi odrasli.

I sinoć. Šlag na tortu.
Onaj osećaj kad ti dete u sred radne nedelje dođe posle ponoći kući sa nekim papirima i gomilom, lepo upakovanih-prezervativa, koje nemarno odlaže na sto !
Znam, juče je bio 1. decembar. Otišao je na "STOP AIDS Party". Uzeo je  kartu od drugara promotera Crvenog krsta. Tamo su im podelili sve to što je kući doneo. Sve razumem. Ali što je mnogo- mnogo je. Okačismo kartu na pano važnih sitnica. Sa ostalim nemam pojma šta ćemo. Jutros ja to smestih u neku donju fijoku....

Razmišljam da li sam mogla taj maj nekako da prespavam?
Možda se ovo sve ne bi dogodilo.
Ubeđena sam bila da sam savremena majka.
Lažem sebe da je bilo drugačije kad sam ja bila u tom dobu.
Pitala bih svoju mamu, ali ne želim , kanda, odgovor da čujem....
Znači , jedino što preostaje , a nije nimalo lako :
MORAM I JA DA ODASTEM.
Izgleda da su svi drugi to već odavno učinili.



 

Povezanost

Posle kažu da ja mešam babe i žabe.  Da spajam nespojivo.
Ne vide da se sve sklapa u savršen mozaik života.

...zaboraviću potrebe 
   i unutrašnje glasove
   samo jedan je put
   koji vodi do trona.... 

Ali da krenem redom. Htela sam o sinoćnoj poseti pozorištu da pričam. 

Fotografija je nastala pre dve ili tri godine, dok je centar još imao dušu. Osvetljeno pozorište sa razlivenim svetlima i nije bio neki uspeh od fotografije, a sada shvatam da sam ga trebala više i češće slikati. Jer, sve se menja...retko- na bolje.
Opet sam išla sa neke predstave i kao uvek oduševljena bojama svetala u noći, napravila fotku.
Što tinejdžeri kažu- lošu, ali dragu.

Photo by Natasa



Retko, ako ikako , možemo odvojiti knjige i  pisanje od  žive reprodukcije napisanog koju zovemo pozorištem. Najlepša institucija koja spaja mnoge umetnosti u sebi.Život, ljubav, smrt, rađanje, smešno ili tužno..sve se to odvija pred očima gledalaca. Volim ja film. Zaista. Samo pozorište ima neku drugu vrstu magije. Film ima sjajne efekte i mogućnosti, ali pozorište ima - prave, žive ljude. Nestvarno, a dotaknuti možeš.

Takođe retko mi se dešava, kao sinoć, da odem neinformisana na predstavu.Osim naslova nisam znala ništa više. Naslov je "Vlast". Podrazumeva se Nušić.Volim pozorište, prilika se iznenada pojavila, i to još u vidu karata za šesti red, pa sam je odmah prihvatila. Volim da sedim u parteru. Između petog i desetog reda.Ne znam zašto. Zato. Valjda.
Iznenadila me savremenost i trenutna aktuelnost predstave. Jeste uzet nedovršeni komad Nušićev -Vlast, ali se naziru i delovi Gospođe ministarke, ili je to jednostavno tako, svuda i uvek .Očekuješ da je Nušić uvek aktuelan, jer jeste, ali ne očekuješ nešto između komedije i mjuzikla, ono što kažu satira jeste, ali sa pevanjem i pucanjem...ajde dobro, bez pucanja....Vlast je tema svagda ista i prepoznatljiva, večita. Nažalost. Pa makar i kroz satiru.

 Fotografija:
 Narodno pozorište
 "Toša Jovanović" 











...samo jedan je put
   koji dotiče nebo
   ja bih hteo da vladam!...

Da, opet je to Ta muzika, ali sada ne samo u mojoj glavi. Nisam očekivala toliko songova, obrada poznatih pesama, a najmanje od svega neku verziju Milanove pesme. Kakve veze ima EKV i pozorišna predstava? Odgovor je u prestavi.Jedan od songova je obrada Milanove pesme.Nisam ja ništa izmešala. Umešalo se samo.
Sjajna ekipa našeg pozoriša: Jovan Torački uvek izuzetan,Mirko Pantelić, dok se pojavi izmami osmeh, Vesna Varićak u punom sjaju, Nataša Luković lepa kao uvek, perfekcionista Zvonko Gojković, i mlada Ivana Titin, makar u sporednoj ulozi, njen talenat , iznedren u CEKOM-u zasijao je u predstavi, uz veterana Dragana Đorđevića..i mlađih kolega koje ne poznajem još dobro. 

Opušteno veče, zanimljiva predstava, drago pozorište i dragi ljudi.Ja lično, u pozorište, odem i sama. Mada u dobrom društvu, sve je bolje. Moja mama i Gospođa Agi. Mama , kao i ja često ode do pozorišta, kad god se može. Druga dama nije bila više od dvadeset godina, od kako je ostala bez životnog saputnika. To je bio njihov ritual. Pošto je to jedna izuzetno draga osoba, kreativac i umetnica višestruka, moje zadovoljstvo je još veće. Usrećila sam njih dve i sebe.Šta tražiti više od jednog ponedeljka uveče.

Ima pozorište još jednu sjajnu osobinu. Sreću se slični ljudi. Ljude možeš sresti, svuda i uvek, ali neke određene, kojih se zaželiš, a nemaš prilike da vidiš, naći ćeš često baš tamo. Kao i u svim hramovima, u ovom hramu boginje Talije se sakupljaju njeni sledbenici. Oni su vrlo često iz kategorije mog sveta.
Svet knjiga je i svet pozorišta. Moj omiljeni.
                                                                                                         Photo by Natasa

Tako da i jedan kratki susret sa dragom prijateljicom znači. To je ona vrsta prijatelja koju  možeš da sretneš jednom godišnje, a opet je tako blizak kao da ste još koliko popodne kafu zajedno pili. To su ona prepoznavanja i preplitanja.

...mogu poznati bolji trenutak
   mogu birati pogodno vreme
   mogu čekati momenat sreće...

ali ne moram. Išla sam u pozorište. Sve se dešava sa razlogom.
Više ne moram i ne žeim da objašnjavam dragi glas iz tame i klavijature iz pozadine. Tu su . Prisutne oko mene, uvek i svuda.
Tu im je i mesto.