Priča o Ivanu iz Tajnog grada

Bio je 03.04.2015.godine kada je održana promocija knjige. Veče za ljude koji još znaju puteve za Tajni grad. U toku godine  još mnogi od tih inače malobrojnih ljudi  su nestali, kao magla, odneseni na druge obale. Ne plašim se za Tajni grad. Živeće, dok je onih koji ga pamte, dok prenose nekom, dok reč postoji. Koliko god takvih malo bilo. Neko je zapisao. Da nas podseti, i da uvek nađemo put za tamo. Bio je tu i  famozni bubnjar,koji je uz par pesama ( naravno sa adekvatnom pratnjom) pomogao da bolje ožive sećanja. Nije bilo potrebno. Jer pamtimo. Bilo je fantastično, jer su nam to omogućili. Da osetimo ponovo .

                            Fotografija: Photo by Natasa

Više puta sam počinjala da čitam knjigu.Više puta i ostavljala, jer to je ona vrsta knjige, čije čitanje boli. Ipak, vratila mi se u ruke, da je čitam, pročitam, i ponavljam.
Nije ovo prva knjiga sa kojom tako prolazim. Slično je bilo i sa "Fajrontom u Sarajevu". Vukla sam se danima kroz početak knjige, malo neobičan, da bih , kad sam jednom krenula dalje od njega, otkrila mnogo zanimljiviji nastavak, ali i činjenicu da čitanje -boli. Ni da nastavim, ni da ostavim. Toliko zajedničkog i razumljivog, toliko različitog, toliko poznatog, a ipak i toliko nepoznatog. Neke činjenice su bile kao loš koktel, težak za progutati.
"Pisma iz Tajnog grada" su , na moje zaprepaštenje, još mnogo teža bila . Mislila sam , da kad sam se sa "Fajrontom" izborila, ići će dalje lakše.To je kategorija knjiga iz života, ličnih života, u koju spada i moj. 
Zaista je bilo neobično iskustvo. Kod "Fajronta" sam sve dobro razumevala, ali sitnice, one koje čine u stvari suštinu, ipak su bile različite.Zaista sve nas spaja.Osim mesta radnje. Sarajevo. Tako drago i poznato. Ipak , to je kao kuća najboljeg prijatelja, u kojoj se osećaš sjajno, obožavaš da si tamo. Ali ipak nije tvoja kuća, tvoj dom.
"Tajni grad" jeste. Tajni grad je moj dom. U momentima imam utisak kao da je Ivan pisao iz moje glave. Kao da je prepisao moje nenapisane misli. Da je imao uvid u moje naiskrenije i najsakrivenije misli. A nije. Osećaj je nezamisliv.
Nasmejala sam se kad je spomenuo digresije...poznato ? Srećna  sam jer nisam sama sa svojim neprestanim digresijama. Možda i to ime veze sa prepoznavanjem. Možda je to obeležje doba, ili godina. Mnogo pamtimo. Lako se uvučeš u digresije i one u tebe.
Ne, nisam učestvovala u pisanju knjige. Iskustva koje on ima, ja nemam. Nikad nisam bila u tolikom kotaktu i blizini događaja. Nisam ja autor , Ivan je. Autor je pripadao mom životnom miljeu i stilu, ili ja njegovom, svejedno. Skoro svaka rečenica, koja nije direktno vezana za neki muzički dođaj i muziku samu, zvuči kao ono što sam i ja pomislila, nekad nekom rekla.

Objašnjava razlog pisanja knjige, zbog čega uopšte piše?
"..prepuštao sam se lutanju kroz sećanja i obnavljanju uspomena na godine odrastanja, one godine koje nam se posle čine toliko dobrima da i prašina na njima deluje kao pozlata."
"...pisao sam o odlasku jednog doba, koje danas postoji samo u našoj mašti i uspomenama i nastajanju jednog novog , u kojem se moja generacija nikad nije do kraja snašla."

Poznato? Previše poznato, zato je i nastao ovaj moj Leptir. Sastoji se od tekućih dešavanja, i uspomena na jedno drugo vreme i drugu zemlju. Neku drugu zemlju.

Osećanje koje pisanje izaziva, šta se dešava, kad beležiš trenutke:
"Ja sam se usudio da jedno parče tog svog uporišta iznesem pred čitaoca.Kroz tintu su mi se prolila veoma različita osećanja kao što su melanholija, bes,nostalgija,prkos,tuga ili ushićenje.Ali svi tekstovi imaju dve zajedničke karakteristike: emotivni potenciometar uvek stoji na maksimumu, i ako smem da kažem, pošteni su ."
"Zato sam, umesto da glancam tekstove i pravim se pamtnijim nego što jesam, slobodno skakao sebi u usta, pokazujući nešto što spolja možda deluje kao mušičavost, ali je , u stvari, čestita pretraga po sebi..."
Drugim rečima napisano ono što sam ja napisala i mislila počinjući moje pisanije!

Čitao nam je Ivan odlomke na promociji.
Uživali smo, smejali se i plakali sa njim. 
Obično u toku nekog događaja volim da aparatom zabeležim događaje, ali tada se nije dalo. Suviše je trebalo da se čuje. Ovo je jedina nastala tada , od strane mene. Nažalost, nisam mogla da se fokusiram i na slušanje i na fotkanje. Obično mogu, bez problema. Ovo je ipak, bilo tako lično , tako divno, da nisam ni pokušavala. Upijala sam. Time sam dobila mnogo. Mada , i izgubila nešto. Kakve god mi fotke bile, uvek bi zamolio da mu ih pošaljem. Voli da ih ima, sve. Ne mari što ja nisam fotograf. Rado sam mu činila to zadovoljstvo. Ipak, bilo je toliko drugih koji su to uradili, i bolje i profesionalnije. Nadam se da mi nije zamerio. Sigurna sam , u stvari , da nije.

Fotografija : Photo by Natasa

O čitanju :
" Doduše, ne samo kod nas , nego i u svetu, sve je manje rock-n-rolla i sve je manje kritičara.Mi smo vrsta koja izumire, što znači, čitaoče,da izumire i tvoja vrsta.Muzika će uskoro živeti bez nas i biće taman takva kakvu zaslužuje svet bez onih koji 
pišu i onih koji čitaju ."
"Mi -kakav paradoks!-zaista postojimo jedino u prošlosti"  
Možda treba razmisliti o tim kategorijama , zapitati se, ako ima ko da se zapita.
Ivanovi rok kritičari, moji knjiški moljci-čitaoci. Da ne postanemo stvar prošlosti.
Bojim se da to nikoga u ovoj zemlji, a sigurno i šire , ne zanima. To je za jednu drugu vrstu ljudi, koji takođe nestaju. Kako je to Ivan lepo napisao:
"To su oni ljudi čije lice dobija boju paradajza kad neko počne da im drobi o ~patriotizmu~ i o ~najvišem, to jest naicionalnom interesu~; oni koji su nekad išli u Italiju na kafu, a danas zaviruju u novčanik pre nego što odu u kafić preko puta, oni, koji dalje, ne misle da normalna zemlja izgleda poput Srbije , u kojoj pedesetogodišnjaci žive sa svojim roditeljima, bez jasne prestave ko tu koga izdržava; oni koji su zasićeni maratonskim čekanjem na lepe stvari koje se nikada ne događaju; oni čija je privatna himna ~ Let it Bleed~; oni koji tu i druge pesme slušaju u unplugged verziji, jer nema struje."     
To jedna specijalna vrsta ljudi. Kojoj sa ponosom i ja pripadam.
"..oni koji su sa strepnjom pratili dugu i tešku borbu između električne gitare i harmonike, borbu u kojoj su, bar kad je o Srbiji reč, pobedile-gusle." 

   Draga fotografija : Fotografija Dragana Grbića-Grbe (hvala mu još jednom).

Nije sada poenta da vam prepisujem komplet Ivanovu knjigu. Htela sam da podelim nešto drugo. Svaki novi red, svako novo poglavlje te knjige izaziva onaj osećaj finih trnaca niz kičmu, ono prepoznavanje. Verovatno je zato bilo teško prvi put pročitati knjigu. Prvi put je bilo kao "deja vu"....a nije. To je njegova knjiga. Njegove reči. Što se nalazim u njima je godina u kojoj sam rođena, vreme u kome sam živela, zemlja u kojoj smo , zajedno živeli. Verovatno je samo sličan mentalni sklop, slična interesovanja, i muzika kao jako važan životni motiv- imperativ najzlatnijeg doba naših života, doprinela tome.

Imam još jedno pitanje upućeno svima između 45-55..i malo šire još : da li ste pročitali ovu knjigu? I da pitate sami sebe , ako niste, zašto niste?
Pozajmiću je rado. Ali sa potpisanim priznanjem da ste je uzeli, i sa približnim rokom kada ćete mi je vratiti! Jer, druga knjiga se može kupiti. Naravno... Ipak na mojoj knjizi, na prvoj, onoj beloj praznoj strani, kao i uvek, kad imam sreće da poznajem pisca, ima jedna rečenica. 
Za mene. Neprocenljivo.


Napomena: bolje knjige u ruke, nego vesti na TV-u.

Posveta: Dragom čoveku, prijatelju,
               rok kritičaru i novinaru,
               čoveku mog doba, Ivanu.
               Veliko hvala!

Završna napomena : zašto danas ovaj tekst?
Ovih dana sam malo listala knjigu, tražeći neke drage delove. Naleteh na datum.
Danas bi 73 godine napunio Jimi Hendrix.
Rođen 27.11.1942. 
Hajde da danas zajedno uživamo u "Purple Haze"- ljubičastoj izmaglici sećanja.


Purple haze all in my eyes
Don't know if it's day or night
You got me blowin', blowin' my mind
Is it tomorrow, or just the end of time?

   Fotografija : www.fanpop.com

Slepi miš u novom ruhu, Biblioteka u Mafri

         
Pošto sam ovih dana uporno zaposela biblioteke, počele su da i one mene opsedaju.
Do pre neki dan za nju nisam ni znala. Tu biblioteku iz naslova.
Prekjuče, prolazeći kroz dnevnu sobu sa sve korpom tek sakupljenog veša zaustavi me drugi punoletni član porodice . Pokazuje mi na emisiju koju gleda. Ja i TV se ne gledamo, inače. Toliko bar  zna o meni, vidi da  je putopis , vidi dvorce i vrtove , pa misli da će me interesovati. Makar na TV-u bilo. Ima TV  pozitivno brojanje od mene.Jer, bio je u pravu.
Zajedno sa mojom korpom veša koji čeka da bude savijen, ili opeglan, sedam pred TV.
Zemlja je Portugalija. Bajke postoje.Znam . Sada mi potvrđuju, ponovo.
Ova priča prevazilazi sva moja očekivanja.Prizori i opisi , kao iz slikovnica. Oduvek očarana istorijom i starinom, o tome najviše volim i da čitam,  pa gledam ne dišući skoro.

Ovo je dvorac, izdaleka uslikan, sa svim baroknim obeležjima, italijaskim uticajem i čuvenim zvonicima.Impozantno zdanje i spolja i iznutra. 

                                                                  Fotografija: www.visitportugal.com
Šetamo kroz unutrašnjost, i odjednom nasmejano lice prelepe Portugalke, zrači sa ekrana srećom, koja se i kroz TV može osetiti.Ona radi u dvorcu. Dugo. Ima oko  pedesetak godina, tu smo negde rekla bih.
Zadužena je za jedan poseban deo dvorca. Za prostoriju od 88 metara dužine, na drugom spratu. Pogađate. Ona je bibliotekarka, čuvar ove neverovatnosti u koju gledam. Ako se ono što vidim bibliotekom može zvati.Ni da sanjam, odsanjala ne bih. Istorija je još jedan od onih razloga moje privučenosti  knjigama.  Ova biblioteka je , ma ne tri u jedan...sto u jedan, ako me razumete! Zanemela sam . Gutam slike. Slušam reči žene. Jedino me ometa zvuk jezika kojim govori, jer , ružno je reći , portugalski je  jedan od jezika koji me nikada nije privlačio.
To je to. Vidim na njoj. Ljubav. Čista. Ona sija dok polako priča . Nimalo lak posao. Ogromna odgovornost. A sreća peva na njenom licu. Na čijem ne bi?

     Fotografija: commons.wikimedia.org 

Srećna Portugalka se smeška nama, i sebi, zadovoljna što deli tu nesvakidašnju lepotu.
Nije to baš obična stara biblioteka. Kralj Žoao V od Portugalije, poznat i kao Magnificant-Veličanstveni, ili kao Portugalski Kralj Sunce, izgradio je dvorac u čast rođenja ćerke, mada bi sin u tom momemtu više značio kraljevskoj porodici. Tako kaže priča. Pošto je u gradu Mafri, 28 km od Lisabona, zove se Mafra Palace. Dvorac u Mafri.Zidan je dugo , od 1717. do 1785. godine. Koštao je enormno. Kralju to nije bio problem.Bogatstvo je poticalo iz prekookeanskih zemalja , portugalskih kolonija, koje je kao "kraljevska" petina stizala redovno. Sad ne bih o činjenici, ko je i kao započeo pljačku i uništenje indijanske kulture. To još jedna od tema koja me opseda. Za ovu priču, činjenica je da je kralj ima neograničeno mnogo bogatstva da uloži. Srećom, nije uložio u ratove, već u lepotu. Nekakvo opravdanje.
Biblioteka u rokoko stilu je pravi biser u dvoru, koji je jedan od bisera u ogrlici Portugala. Spada u Sedam čuda Portugalije. Nije ni čudo.Pod je rađen od najfijijeg mermera, tri boje su korištene. Police su od kvalitetnog drveta, otvorenog tipa, zbog protoka vazduha, a drvene police su , kako kaže Portugalka, najbolje rešenje za ovakvu vrstu knjiga.Police idu duž obe strane ogromne prostorije , u dva nivoa, između divnih svodova.

                                                                                                  
      Fotografija: bvl.org.br

Najzanimljivije: u nima se čuva preko 36.000 knjiga , uvezanih u kožu. Celokupno znanje zapada u periodu od XIV do XIX veka sakupljeno na jednom mestu!  Sadrži mnoge dragulje pisane reči, neke su i jedine na svetu svoje vrste.Ima i svoju Incunabulu- u smislu nečeg što je prvi primerak , u ovom slučaju Almamah cracovience annum 1474.godine- Krakovski kalendar, prvi otisak štampan a ne rukom pisan, a datira pre 1501.godine u Evropi ! 
Zanimljivost: prostorija je korištena kao Sala ratnog veća kralja Liliputa , u filmu iz 1996.  -Guliverova putovanja!  

Knjige se čuvaju ručno.Bibliotekarka uzima jednu po jednu, mekom , pokvašenom četkicom prelazi preko ivica zatvorene knjige. Zatim je otvara i brzo lista, duvajući po malo među stranice, kako bi se sprečilo njihovo slepljivanje, i sakupljanje prašine. Svaku i jednu! Dvomesečno ! Treba to uraditi i fizčki. Nije baš jednostavno. Što nju uopšte ne sprečava da sija. Sa koliko nežnosti ih uzima i priča o nima, prosto je uživanje samo je gledati.

 

Fotografija: www.pinterest.com

Ovo sa mekom četkicom je bila novost i iznenađenje. Još veće me je čekalo!
Knjige , zajedno sa njom čuvaju i ----slepi miševi!
U vreme Žoaoa V i kasnije, dok su fratri  čuvali i brinuli o biblioteci, oni su postavili, a zatim i osiguravali razmnožavanje slepih miševa.Slepi miševi se hrane bubicama, paucima, moljcima, leptirima...svime onime što oštećuju knjige!!!  Neverovatno....
Na pitanje kako podnosi druženje sa slepim miševima, crnokosa srećnica se samo nasmejala. Kako podnosi? Šta tu ima da se podnosi? Pa ona radi danju, oni dežuraju noću, navikla je na njih, čak ih i ne primećuje! 
Verovatno je i reporter napravio facu, kao ja dok sam je u čudu zgranuta gledala.Kao odbranu i objašnjenje uz zvonki smeh je rekla : pa ja njih volim!!!  
Ona uzima svoju četkicu i nasmejana odlazi među svoje knjige. Gledala sam reportažu do kraja, sa sve korpom za veš pored sebe.Ne da sam nešto zapamtila. Ispred mojih očiju su igrale prelepe police, svod, pod od mermera, veliki drveni globusi i šišmiši!

  Fotografija: library.blog.law.pace.edu   

Tek iznenađenje kada sam tražila sliku za ovo moje pisanije. Ima mnogo fotki, gde su povezani slepi miševi i knjige. To mi je svih ovih godine promaklo. Čovek uči dok je živ. I ima pravo da promeni mišljenje. Moje se upravo promenilo. Nisam sigurna da ću lakše podneti šišmiše, uveče, kad nadleću iznad mog dvorišta,a ima ih. Ipak , definitivno ih vidim drugačije.Kako je sve povezano. Kako sve ima razlog zašto. Čitanje i istorija, sa sve slepim miševima- pa ja u stvari volim ovaj svet. A kroz istoriju i knjige, to se najlepše vidi. Možda redukujem i pogled na sebe.

Osećaj posle gledanja reportaže?
Priceless..... 

                                                                                                                                                 

     

Svet knjiga, kultura čitanja -moja biblioteka

Sanjala sam i maštala kako ću imati svoju biblioteku.
Kao što deca sve vide bajkovito tako sam i ja nju zamišljala.To bi bila posebna prostorija , sa mnogo drvenih delova, police bi bile drvene, ili ormani od drveta, do plafona obavezno, sa sekreterom od mahagonija ( i oni su moja slabost) , koji bi uglavnom otvoren u sebi imao zelenu stonu lampu, baš odeđenu zelenu lampu, i komplet za pisanje.

Čitanje i pisanje su nekako povezani, nerazdvojni. Idu ruku pod ruku. Ne mislim da su čitaoci, svi odreda pisci, ali sudim po sebi. Uvek sam beležila šta čitam, kad je čitano, prepisivala misli u svoje rokovnike, ili sveske lepih korica.Čitave pasuse sam prepisivala, čak i pesme omiljenih mi pesnika, čije knjige u tom momentu ne posedujem.Dobar deo tih rokovnika imam, uglavnom iz zadnjih petnaestak godina..

Međutim, veći deo njih, kao i dnevnici, pisma ( kutije pune pisama iz onog lepog perioda kada smo pisma još pisali i primali), školske knjige i sveske, nestali su posle jedne oluje pre par godina. One što je krovove nosila. Nastradao je i krov zgrade moje majke, gde sam na tavanu, u ogromnim kartonskim kutijama ( od televizora, veš mašina, od svega velikog) čuvala to svoje blago.Tavan je poplavljen. Tridesetak godina školovanja, maštanja, ljubavi, života postalo je samo blanjava kaljuga koju su jedva , onako natopljenu uspeli da odnesu do kontejnera. Onaj osećaj kad deo tebe odnesu u kontejner. Nezamislivo.Nestalo.

Život ide dalje. Bitno da je glava na ramenima, u njoj ima sačuvano mnogo od svega toga, možda ne u detaljima, ali dovoljno. Dovoljno za nezaborav. Fale neki delovi slagalice, ali sve i dalje daje sliku. Ram jednog života. 

Moja biblioteka ?
Imam pristojnu kolekciju knjiga.
U policama u dnevnoj sobi. Ponekad izazove čuđenje tipa: čije su sve te razne knjige, i koliko ih je. Ni nalik sanjanom, ali ne žalim se. lepo je imati i ovoliko.Odrasla sam dovoljno da shvatim da je lepo.

Imala sam dobru osnovu za početak. Razumevanje , što je važno, i stvarnu podlogu.
Ne samo da su mama i tata voleli da čitaju i imali po nešto svoje, nego su tu bili ujak i tetka, sa solidnim učešćem, a kasnije je i brat ušao u klan knjigoljubaca. Za kratko. Nema ga.
Ujak je, uz pomoć bake i deke imao ceo opus Aleksandra Dime starijeg.Deda a posebno majka su takođe naučili da vole da čitaju , kao stariji, a pošto knjige nisu bile česta pojava u paorskim kućama, oni su pomogli sinu , pa i sami čitali. Grof Monte Kristo i Askanio su obeležili suzama mnoge moje. zimske školske raspuste. Ali je tu bio Edgar Rajs Barouz, odmah pored Dime da svojim kompletom od , mislim 20,  Tarzana, većeg formata, platnenih sivih korica sa slikom, popravi stvar. Tata je bio druga priča. Osim cele kolekcije Politkinog zabavnika, valjda od prvog broja, pristojne kolekcije pisanih romana Lun, kralj ponoći , i svih vrsta crtanih Markova, Blekova , Zagora, poseduje i čitav komplet vestern romana amerikanca Zena Greja. Znanje o kaubojima i Indijancima smo zajedno, dopunjavali redovnim posetama , matine varijanta, western filmova u bioskopu Avali. Naravno da uz tatu ide i ceo komplet Karla Maja, bez Winnetu-a  i Old Surehanda, ništa ne bi bilo isto.
Mama, kako to njoj i dolikuje, učestvuje sa kompletom Reč i misao , 107 crvenih knjižica u izdanju beogradskog Rada. Donosi svoje Dostojevske, Tolstoje, najbolji deo Andrićevih romana, sa nekoliko romana Branka Ćopića. Neke je kupila , a neke dobijala, kao odličan đak na kraju školskih godina,, pa imaju i posvete.
Teta je bila rudnik, neiscrpni. U mladosti, nije imala mnogo mogućnosti za nabavku knjiga, ali čim joj se ukazala prilika, nabavljala je, skoro megalomanski. Mislim da je jedina osoba, gora od mene po tom pitanju. Iz njenih skrovitih kutaka dolaze silna otkrića. Čitavi kompleti Balzaka, Remarka, Ćopića, Hemingveja, Perl Bak.Neizbežni ceo opus Zagorke, Gordana  u 12 knjiga i Grička vještica u 7 ( 6, neko nam je maznuo prvu!). I Bromfild. Otkriće njegovih romana uticaće mnogo na mene. Luis Bromfild je prvobitni moj susret sa Indijom. Svetom koji me opčinio tada, pa zauvek ostaje kao nit vodilja. Kiše dolaze i Gorki lotos sam pročitala možda i suviše rano za svoje godine. Nisam se nikad pokajala.
Za petnaesti rođendan dobijam žarko željenog Hermana Hesea i Andre Žida. Stepski vuk je godinama moje utočište.Samo uzmem, otvorim, gde god, i čitam. Iako skoro napamet naučen, uvek je imao moć da me spase iz neke krize.Kako- ne znam. To je tajna svih knjiga. Za šesnaesti stiže ceo komplet I.B. Singera. Zatim, ne zaboraviti nju nikako: čitavi serijali Agate Kristi. Ne da sam zavolela zaplete i misterije, nego mnogo više od njih Englesku, onu skoro viktorijansku koju opisuje.Draga Agata Kristi, veliki psiholog, po mom mišljenju. I  tako se nastavlja, kupovanjem i dobijanjem. Kada god sam u mogućnosti. Sada manje, naravno. Opet kažem, postoje biblioteke. Ne žalim se. Nije bitno imati sve. Pozajmiti iuvek možeš.
Divno je voleti nešto tako beskonačno, kao što su knjige, književnost. Pisana reč.Nikad ti nije dosta. A uvek ima još. Neiscrpna i neprolazna ljubav. Uvek stara, uvek nova.
Zato ako vam se ne sviđa trenutno ono što vas okružuje, ili ako želite promenu, zabavu za zimsko veče, ili razbibrigu za plažu, ili vam treba informacija- uvek , baš uvek se možete osloniti na knjige. Tu su. Oko vas.
Znam ja da je doba interneta. Veliki Gugli sve zna.Sve može. Ili skoro sve.
Ne može- da osetiš parir pod prstima.
Ne može- da opipaš koricu i teksturu.
Ne može- da koristiš sve one divne ručno pravljene obeleživače stranica.
Ne može- da stoji na noćnom stočiću a da ne zrači .
Ne može- da ti pisac ostavi posvetu na njemu .
Ne može- da se koristi ako nema stuje! 

Sigurno da je štetno za vid čitati uz sveću.
Mada je isto tako sigurno da je malo tako lepih stvari kao čitati uz sveću.
To me je spasilo onih gadnih devedesetih ,
ratnih i restriktivnih. 
Restrikcije struje, restrikcije grejanja, restrikcije hrane, restrikcija života.... 
Za knjige -nema restricije!
Što više čitam, sve više je nepročitanog.
Uvek mogu da pitam za novo, ako ne znam, uvek me pitajte ako treba savet u vezi knjiga -ako znam pomoći ću, sigurno.

Ne pitajte me zašto nisam bibliotekar. Zašto nisam profesor književnosti.
Nemam odgovor. Loše sklopljene kockice. Promašena tema na pismenom zvanom život.
O tome ne želim da pričam.
Samo o knjigama.

Fotografija 1: charlottecarrendar.com
Fotografije 2,3: Photo by Natasa

Svet knjiga- još jedan osvrt na detinjstvo koje traje

Ne znam kako ostali doživljavaju knjige.Pamte li detalje, analiziraju ih, ne primećuju uopšte postojanje istih.Ubijaju vreme ili moranje, pa zaboravljaju na sve to.
Verujem da ipak postoje oni koji redovno uzimaju knjige iz dobrih razloga.Zanima ih šta piše u njima, naprimer. Šta je pisac hteo da ispriča. 
Spadam u podgrupu svaštočitača, koji imaju mnogo razloga za čitanje. Omiljeni pisac, poznat od ranije, novi pisac se pojavljuje , tema knjiga me privuče...nabrajanje bi potrajalo.Zašto je to tako, ne znam. Tako je oduvek.
Od kad pamtim, svet knjiga je bio moj svet. Najranija sećanja i događaji koje pamtim skoro su uvek vezani za knjige.Imala sam lutke kao mala  imala sam igračke, razne. Tada je počinjala poplava raznih noviteta. Kopije šivaćih mašina, koje zaista šiju, mali klaviri, koji zaista sviraju, kocke raznih vrsta, magneti, šestougaoni na pločama, slike da sastavljaš, bockalice ( ne znam kako se to zaista zvalo). Šareni ekserčići za šarene mozaike igre na buškanim pločama. Znate na šta mislim.

Nekako najvažnije , uvek, bile su slikovnice.
Knjige bajki za njima.Sveske lepih korica, i pisaljke svih vrsta i boja..Sve što sa slovima veze ima. 
Slova od kojih reči nastaju. Pa kad ih ima puno porastu u slikovnice, ako iste malo zastrane, postaju stripovi, ako ne , kad porastu postaju knige..Najpametnije knjige dobijaju zvanja enciklopedija.Čitav jedan put razvoja, čitavi životi ispisani slovima. Slovo je početak.
Vrlo rano sam otkrila važnost slova.Po nekima prerano. Imala sam par slikovnica sa slikama samo. Naravno da su i boje imale važnu ulogu.Ako se nisam skupila u nekom ćošku sa slikovnicom- onda sam se carski raširila po velikom maminom kuhinjskom stolu. Sa sve alatom. Blokovima - skicen blokovima, raznih veličina , i pravim blokovima koji , takođe, rastu. Broj  jedan, dva...eh, kolike listove je imao broj pet!! Inspirisana valjda odgledanim slikovnicama, uzimala sam arsenal boja.Od raspoloženja je zavisilo kojih. Drvene i voštane ( njih sam obožavala, imale su toliko mogućnosti) do vodenih.Malo kasnije otkrivam flomastere i tempere. Znala sam da sedim satima i crtam. Šume i planine. Princeze. reke , sunca i brodove, palme i leptire. Kad konačno zadovoljna raskrčim to, vraćala sam se slikovnicama, za nove priče, nove ideje. 

Ubrzo je svima postalo očigledno moje opredeljenje, pa sam za rođendane, nove godine, slave, Uskrse i Božiće, dobijala svu silu slikovnica, prvih bojanki, i uskoro knjiga. Shvatili ljudi da se više obradujem novoj slikovnici, nego novoj lutki..Nemojte pogrešno shvatiti. Volela sam ja moje lutke, uredno poslagane na vitrini. Higijenu sam im redovno održavala. Kose ima prala i popravljala frizure, ručno im prala haljinice i uz maminu pomoć peglala.Uglavnom leti. Kad je zanimljivo bućkati se sa nečim. Ali kada su opet bile lepe i okupane, pentrala sam se na stolicu, uredno i lepo ih poređala na vitrinu, u vitrinu, gde je kojoj bilo mesto. Ostale su dugo lepe i mlade, nedugo zatim spakovane u kutije usled preseljenja. Tu su dočekale moje dvadesete da se pojave moje kumice, jer je moja školska drugarica drugarica postala majka jednoj, pa zatim drugoj živoj lutkici.
Digresija.jesam li rekla da sam specijalista za nih? Ima doktorat na tu temu jednom da napišem.

Ubrzo sam imala gomile slikovnica. Čak i ovih , koje imam i danas, u 3D tehnici ( tadašnjoj naravno). Mama mi je pričala priče iz njih. Shvatila sam da ona zna više nego što slike pokazuju. Kako? Kad nije nacrtano. Zato jer je napisano! 
To je pomerilo moj univezum. Povuklo dalje.
Želim i ja da čitam.Šta kad mama nema vremena, a ja bih još i još, i još?
Džaba im priča da sam mala..

Tako smo krenuli u avanturu učenja slova..Brzo je išlo. Neverovatnu sreću sam imala sa komšinicom Bubicom, koja je bila učiteljica.Bubica sam je zvala. Mada sam uskoro naučila i to LJ. Lepše je. Ona je isto rekla da je rano, ali da će pokušati. Imala sam tablu, na noge, višu nego ja. Teglila sam je uporno do Bubice, sa sve kredom i sunđerom, kad god je žena imala vremena.
Tako sam sa jedva četiri godine,
uredno sricala Crvenkapu! Svi su bili oduševljeni.
Niko kao ja.Očarana čitala sam svoju Crvenkapu ponovo i ponovo, pa sam je onda već znala i napamet. Slova se neće promeniti, znači, menjam slikovnicu. Trebalo je sve to pohvatati , kad imaš četiri godine. Krenula sam na nove slikovnice, a dragu mi Crvenkapu, samo povremeno uzimala, čisto da zna da je znam, i da nije sama.  


Prvo razčarenje.
Novembar kao sad. Znači imam oko četiri i po godine. Toliko jasno vidim situaciju, da bih mogla da je naslikam, kad bih znala da slikam.Moji roditelji su imali prijatelje, koji su opet imali devojčicu kao ja. Iste godine smo rođene, ona januara, ja maja. Progovorile smo i prohodale zajedno.Skoro sve smo prošle zajedno., do naše dvadesetpete. Tada se ona udala, naravno mene nije ponela u miraz. Ja sam uradila istu stvar, samo pet godina kasnije. No to nije tema. Ipak, najdraže stvorenje koje znam je ona. I danas.
Slika u glavi je iz žablje pespektive.Roditelji sede za stolom , piju valjda kafu, a nas dve ispod stola , sa slikovnicama, čitamo jedna drugoj. Verovala sam da smo bliznakinje,toliko smo slične osobine imale, isto mislile i kada nismo u blizini,  mada fizički nemamo ni jednu dodirnu tačku. Jedna mala crnokosa, plavooka kuglica čita drugoj plavokosoj i smeđookoj     ( ova druga sam ja), pa onda se menjaju. 
Dakle imamo po četiri ipo godine, ajde ona je bliža petoj. Moj red. Čitam ja ...zamuckujem stajem. nešto se dešava njenoj slikovnici. Šta ? Moja mi mudrica kaže, to su druga slova, slična, ali druga, to se zove latinica!!! Plakala sam neutešno. Nisam znala ta druga slova. Ona me držala za ruku, molila da ne plačem, pa sam nakratko ućutala. Do kuće.
Još iste večeri krenula sam , po povratku kući u krstaški pohod na latinicu. Tu je bila mama, tabla, Bubica i njena starija ćerka, tada sedmakinja.. Zaklela sam se se sebi i Deda Mrazu, da ću dok stigne i latinicu znati. I tako je i bilo.

To je sve urodilo novim otkrićem. Na proleće kao poklon za peti rođendan mama me je upisala u Biblioteku. S velikim B. Ogromni hodnici, velike prostorije , prepune polica sa knjigama, lavirinti beskonačni,možeš se tamo i izgubiti,kako mi se činilo tada. 
Tada je i mama dobila prvi problem sa mojom malenkošću. Kako me odvesti kući odatle? Uspevalo je jedino tako što sam u početku mogla da dobijem slikovnica koliko god sam nositi mogla. Morali su da mi daju, kad već nisu dali da se tamo preselim!
Srećom, tada stanovnik užeg centra, savladala sam brzo odlaske do mog svetilišta i sama, viseći stalno, u slobodno vreme tamo.
Naravno , pomogle su i dve  čarobne žene  koje su imale tu sreću da tamo rade.A  ja sam imala sreću da imaju tone strpljenja i ljubavi , i razumevanja za moja interesovanja. Tetka Jelica i tetka Valika su bile toliko bliske , da sam ih volela kao sopsvenu tetu. Pomogle mi da budem mladi bibliotekar kasnije, da pronalazim sve što zamislim. Naučile me sve što su mogle.

Tada naučeno , nosim sa sobom i danas. 
Takođe sam od tada uvek član biblioteke.Ponosni član.

Moje dete je druga priča. dete kompjuterskog doba. Knjige njemu tako malo znače. Možda će doći vreme, da se to izmeni. Možda i neće. Ipak i on je član biblioteke. Makar zbog lektira. nalazim da je i to razlog za zadovoljstvo. Jedan mali, majušni, ali ipak, uspeh.


Fotografije : Photo by Natasa