Svet knjiga, kultura čitanja -moja biblioteka

Sanjala sam i maštala kako ću imati svoju biblioteku.
Kao što deca sve vide bajkovito tako sam i ja nju zamišljala.To bi bila posebna prostorija , sa mnogo drvenih delova, police bi bile drvene, ili ormani od drveta, do plafona obavezno, sa sekreterom od mahagonija ( i oni su moja slabost) , koji bi uglavnom otvoren u sebi imao zelenu stonu lampu, baš odeđenu zelenu lampu, i komplet za pisanje.

Čitanje i pisanje su nekako povezani, nerazdvojni. Idu ruku pod ruku. Ne mislim da su čitaoci, svi odreda pisci, ali sudim po sebi. Uvek sam beležila šta čitam, kad je čitano, prepisivala misli u svoje rokovnike, ili sveske lepih korica.Čitave pasuse sam prepisivala, čak i pesme omiljenih mi pesnika, čije knjige u tom momentu ne posedujem.Dobar deo tih rokovnika imam, uglavnom iz zadnjih petnaestak godina..

Međutim, veći deo njih, kao i dnevnici, pisma ( kutije pune pisama iz onog lepog perioda kada smo pisma još pisali i primali), školske knjige i sveske, nestali su posle jedne oluje pre par godina. One što je krovove nosila. Nastradao je i krov zgrade moje majke, gde sam na tavanu, u ogromnim kartonskim kutijama ( od televizora, veš mašina, od svega velikog) čuvala to svoje blago.Tavan je poplavljen. Tridesetak godina školovanja, maštanja, ljubavi, života postalo je samo blanjava kaljuga koju su jedva , onako natopljenu uspeli da odnesu do kontejnera. Onaj osećaj kad deo tebe odnesu u kontejner. Nezamislivo.Nestalo.

Život ide dalje. Bitno da je glava na ramenima, u njoj ima sačuvano mnogo od svega toga, možda ne u detaljima, ali dovoljno. Dovoljno za nezaborav. Fale neki delovi slagalice, ali sve i dalje daje sliku. Ram jednog života. 

Moja biblioteka ?
Imam pristojnu kolekciju knjiga.
U policama u dnevnoj sobi. Ponekad izazove čuđenje tipa: čije su sve te razne knjige, i koliko ih je. Ni nalik sanjanom, ali ne žalim se. lepo je imati i ovoliko.Odrasla sam dovoljno da shvatim da je lepo.

Imala sam dobru osnovu za početak. Razumevanje , što je važno, i stvarnu podlogu.
Ne samo da su mama i tata voleli da čitaju i imali po nešto svoje, nego su tu bili ujak i tetka, sa solidnim učešćem, a kasnije je i brat ušao u klan knjigoljubaca. Za kratko. Nema ga.
Ujak je, uz pomoć bake i deke imao ceo opus Aleksandra Dime starijeg.Deda a posebno majka su takođe naučili da vole da čitaju , kao stariji, a pošto knjige nisu bile česta pojava u paorskim kućama, oni su pomogli sinu , pa i sami čitali. Grof Monte Kristo i Askanio su obeležili suzama mnoge moje. zimske školske raspuste. Ali je tu bio Edgar Rajs Barouz, odmah pored Dime da svojim kompletom od , mislim 20,  Tarzana, većeg formata, platnenih sivih korica sa slikom, popravi stvar. Tata je bio druga priča. Osim cele kolekcije Politkinog zabavnika, valjda od prvog broja, pristojne kolekcije pisanih romana Lun, kralj ponoći , i svih vrsta crtanih Markova, Blekova , Zagora, poseduje i čitav komplet vestern romana amerikanca Zena Greja. Znanje o kaubojima i Indijancima smo zajedno, dopunjavali redovnim posetama , matine varijanta, western filmova u bioskopu Avali. Naravno da uz tatu ide i ceo komplet Karla Maja, bez Winnetu-a  i Old Surehanda, ništa ne bi bilo isto.
Mama, kako to njoj i dolikuje, učestvuje sa kompletom Reč i misao , 107 crvenih knjižica u izdanju beogradskog Rada. Donosi svoje Dostojevske, Tolstoje, najbolji deo Andrićevih romana, sa nekoliko romana Branka Ćopića. Neke je kupila , a neke dobijala, kao odličan đak na kraju školskih godina,, pa imaju i posvete.
Teta je bila rudnik, neiscrpni. U mladosti, nije imala mnogo mogućnosti za nabavku knjiga, ali čim joj se ukazala prilika, nabavljala je, skoro megalomanski. Mislim da je jedina osoba, gora od mene po tom pitanju. Iz njenih skrovitih kutaka dolaze silna otkrića. Čitavi kompleti Balzaka, Remarka, Ćopića, Hemingveja, Perl Bak.Neizbežni ceo opus Zagorke, Gordana  u 12 knjiga i Grička vještica u 7 ( 6, neko nam je maznuo prvu!). I Bromfild. Otkriće njegovih romana uticaće mnogo na mene. Luis Bromfild je prvobitni moj susret sa Indijom. Svetom koji me opčinio tada, pa zauvek ostaje kao nit vodilja. Kiše dolaze i Gorki lotos sam pročitala možda i suviše rano za svoje godine. Nisam se nikad pokajala.
Za petnaesti rođendan dobijam žarko željenog Hermana Hesea i Andre Žida. Stepski vuk je godinama moje utočište.Samo uzmem, otvorim, gde god, i čitam. Iako skoro napamet naučen, uvek je imao moć da me spase iz neke krize.Kako- ne znam. To je tajna svih knjiga. Za šesnaesti stiže ceo komplet I.B. Singera. Zatim, ne zaboraviti nju nikako: čitavi serijali Agate Kristi. Ne da sam zavolela zaplete i misterije, nego mnogo više od njih Englesku, onu skoro viktorijansku koju opisuje.Draga Agata Kristi, veliki psiholog, po mom mišljenju. I  tako se nastavlja, kupovanjem i dobijanjem. Kada god sam u mogućnosti. Sada manje, naravno. Opet kažem, postoje biblioteke. Ne žalim se. Nije bitno imati sve. Pozajmiti iuvek možeš.
Divno je voleti nešto tako beskonačno, kao što su knjige, književnost. Pisana reč.Nikad ti nije dosta. A uvek ima još. Neiscrpna i neprolazna ljubav. Uvek stara, uvek nova.
Zato ako vam se ne sviđa trenutno ono što vas okružuje, ili ako želite promenu, zabavu za zimsko veče, ili razbibrigu za plažu, ili vam treba informacija- uvek , baš uvek se možete osloniti na knjige. Tu su. Oko vas.
Znam ja da je doba interneta. Veliki Gugli sve zna.Sve može. Ili skoro sve.
Ne može- da osetiš parir pod prstima.
Ne može- da opipaš koricu i teksturu.
Ne može- da koristiš sve one divne ručno pravljene obeleživače stranica.
Ne može- da stoji na noćnom stočiću a da ne zrači .
Ne može- da ti pisac ostavi posvetu na njemu .
Ne može- da se koristi ako nema stuje! 

Sigurno da je štetno za vid čitati uz sveću.
Mada je isto tako sigurno da je malo tako lepih stvari kao čitati uz sveću.
To me je spasilo onih gadnih devedesetih ,
ratnih i restriktivnih. 
Restrikcije struje, restrikcije grejanja, restrikcije hrane, restrikcija života.... 
Za knjige -nema restricije!
Što više čitam, sve više je nepročitanog.
Uvek mogu da pitam za novo, ako ne znam, uvek me pitajte ako treba savet u vezi knjiga -ako znam pomoći ću, sigurno.

Ne pitajte me zašto nisam bibliotekar. Zašto nisam profesor književnosti.
Nemam odgovor. Loše sklopljene kockice. Promašena tema na pismenom zvanom život.
O tome ne želim da pričam.
Samo o knjigama.

Fotografija 1: charlottecarrendar.com
Fotografije 2,3: Photo by Natasa

Svet knjiga- još jedan osvrt na detinjstvo koje traje

Ne znam kako ostali doživljavaju knjige.Pamte li detalje, analiziraju ih, ne primećuju uopšte postojanje istih.Ubijaju vreme ili moranje, pa zaboravljaju na sve to.
Verujem da ipak postoje oni koji redovno uzimaju knjige iz dobrih razloga.Zanima ih šta piše u njima, naprimer. Šta je pisac hteo da ispriča. 
Spadam u podgrupu svaštočitača, koji imaju mnogo razloga za čitanje. Omiljeni pisac, poznat od ranije, novi pisac se pojavljuje , tema knjiga me privuče...nabrajanje bi potrajalo.Zašto je to tako, ne znam. Tako je oduvek.
Od kad pamtim, svet knjiga je bio moj svet. Najranija sećanja i događaji koje pamtim skoro su uvek vezani za knjige.Imala sam lutke kao mala  imala sam igračke, razne. Tada je počinjala poplava raznih noviteta. Kopije šivaćih mašina, koje zaista šiju, mali klaviri, koji zaista sviraju, kocke raznih vrsta, magneti, šestougaoni na pločama, slike da sastavljaš, bockalice ( ne znam kako se to zaista zvalo). Šareni ekserčići za šarene mozaike igre na buškanim pločama. Znate na šta mislim.

Nekako najvažnije , uvek, bile su slikovnice.
Knjige bajki za njima.Sveske lepih korica, i pisaljke svih vrsta i boja..Sve što sa slovima veze ima. 
Slova od kojih reči nastaju. Pa kad ih ima puno porastu u slikovnice, ako iste malo zastrane, postaju stripovi, ako ne , kad porastu postaju knige..Najpametnije knjige dobijaju zvanja enciklopedija.Čitav jedan put razvoja, čitavi životi ispisani slovima. Slovo je početak.
Vrlo rano sam otkrila važnost slova.Po nekima prerano. Imala sam par slikovnica sa slikama samo. Naravno da su i boje imale važnu ulogu.Ako se nisam skupila u nekom ćošku sa slikovnicom- onda sam se carski raširila po velikom maminom kuhinjskom stolu. Sa sve alatom. Blokovima - skicen blokovima, raznih veličina , i pravim blokovima koji , takođe, rastu. Broj  jedan, dva...eh, kolike listove je imao broj pet!! Inspirisana valjda odgledanim slikovnicama, uzimala sam arsenal boja.Od raspoloženja je zavisilo kojih. Drvene i voštane ( njih sam obožavala, imale su toliko mogućnosti) do vodenih.Malo kasnije otkrivam flomastere i tempere. Znala sam da sedim satima i crtam. Šume i planine. Princeze. reke , sunca i brodove, palme i leptire. Kad konačno zadovoljna raskrčim to, vraćala sam se slikovnicama, za nove priče, nove ideje. 

Ubrzo je svima postalo očigledno moje opredeljenje, pa sam za rođendane, nove godine, slave, Uskrse i Božiće, dobijala svu silu slikovnica, prvih bojanki, i uskoro knjiga. Shvatili ljudi da se više obradujem novoj slikovnici, nego novoj lutki..Nemojte pogrešno shvatiti. Volela sam ja moje lutke, uredno poslagane na vitrini. Higijenu sam im redovno održavala. Kose ima prala i popravljala frizure, ručno im prala haljinice i uz maminu pomoć peglala.Uglavnom leti. Kad je zanimljivo bućkati se sa nečim. Ali kada su opet bile lepe i okupane, pentrala sam se na stolicu, uredno i lepo ih poređala na vitrinu, u vitrinu, gde je kojoj bilo mesto. Ostale su dugo lepe i mlade, nedugo zatim spakovane u kutije usled preseljenja. Tu su dočekale moje dvadesete da se pojave moje kumice, jer je moja školska drugarica drugarica postala majka jednoj, pa zatim drugoj živoj lutkici.
Digresija.jesam li rekla da sam specijalista za nih? Ima doktorat na tu temu jednom da napišem.

Ubrzo sam imala gomile slikovnica. Čak i ovih , koje imam i danas, u 3D tehnici ( tadašnjoj naravno). Mama mi je pričala priče iz njih. Shvatila sam da ona zna više nego što slike pokazuju. Kako? Kad nije nacrtano. Zato jer je napisano! 
To je pomerilo moj univezum. Povuklo dalje.
Želim i ja da čitam.Šta kad mama nema vremena, a ja bih još i još, i još?
Džaba im priča da sam mala..

Tako smo krenuli u avanturu učenja slova..Brzo je išlo. Neverovatnu sreću sam imala sa komšinicom Bubicom, koja je bila učiteljica.Bubica sam je zvala. Mada sam uskoro naučila i to LJ. Lepše je. Ona je isto rekla da je rano, ali da će pokušati. Imala sam tablu, na noge, višu nego ja. Teglila sam je uporno do Bubice, sa sve kredom i sunđerom, kad god je žena imala vremena.
Tako sam sa jedva četiri godine,
uredno sricala Crvenkapu! Svi su bili oduševljeni.
Niko kao ja.Očarana čitala sam svoju Crvenkapu ponovo i ponovo, pa sam je onda već znala i napamet. Slova se neće promeniti, znači, menjam slikovnicu. Trebalo je sve to pohvatati , kad imaš četiri godine. Krenula sam na nove slikovnice, a dragu mi Crvenkapu, samo povremeno uzimala, čisto da zna da je znam, i da nije sama.  


Prvo razčarenje.
Novembar kao sad. Znači imam oko četiri i po godine. Toliko jasno vidim situaciju, da bih mogla da je naslikam, kad bih znala da slikam.Moji roditelji su imali prijatelje, koji su opet imali devojčicu kao ja. Iste godine smo rođene, ona januara, ja maja. Progovorile smo i prohodale zajedno.Skoro sve smo prošle zajedno., do naše dvadesetpete. Tada se ona udala, naravno mene nije ponela u miraz. Ja sam uradila istu stvar, samo pet godina kasnije. No to nije tema. Ipak, najdraže stvorenje koje znam je ona. I danas.
Slika u glavi je iz žablje pespektive.Roditelji sede za stolom , piju valjda kafu, a nas dve ispod stola , sa slikovnicama, čitamo jedna drugoj. Verovala sam da smo bliznakinje,toliko smo slične osobine imale, isto mislile i kada nismo u blizini,  mada fizički nemamo ni jednu dodirnu tačku. Jedna mala crnokosa, plavooka kuglica čita drugoj plavokosoj i smeđookoj     ( ova druga sam ja), pa onda se menjaju. 
Dakle imamo po četiri ipo godine, ajde ona je bliža petoj. Moj red. Čitam ja ...zamuckujem stajem. nešto se dešava njenoj slikovnici. Šta ? Moja mi mudrica kaže, to su druga slova, slična, ali druga, to se zove latinica!!! Plakala sam neutešno. Nisam znala ta druga slova. Ona me držala za ruku, molila da ne plačem, pa sam nakratko ućutala. Do kuće.
Još iste večeri krenula sam , po povratku kući u krstaški pohod na latinicu. Tu je bila mama, tabla, Bubica i njena starija ćerka, tada sedmakinja.. Zaklela sam se se sebi i Deda Mrazu, da ću dok stigne i latinicu znati. I tako je i bilo.

To je sve urodilo novim otkrićem. Na proleće kao poklon za peti rođendan mama me je upisala u Biblioteku. S velikim B. Ogromni hodnici, velike prostorije , prepune polica sa knjigama, lavirinti beskonačni,možeš se tamo i izgubiti,kako mi se činilo tada. 
Tada je i mama dobila prvi problem sa mojom malenkošću. Kako me odvesti kući odatle? Uspevalo je jedino tako što sam u početku mogla da dobijem slikovnica koliko god sam nositi mogla. Morali su da mi daju, kad već nisu dali da se tamo preselim!
Srećom, tada stanovnik užeg centra, savladala sam brzo odlaske do mog svetilišta i sama, viseći stalno, u slobodno vreme tamo.
Naravno , pomogle su i dve  čarobne žene  koje su imale tu sreću da tamo rade.A  ja sam imala sreću da imaju tone strpljenja i ljubavi , i razumevanja za moja interesovanja. Tetka Jelica i tetka Valika su bile toliko bliske , da sam ih volela kao sopsvenu tetu. Pomogle mi da budem mladi bibliotekar kasnije, da pronalazim sve što zamislim. Naučile me sve što su mogle.

Tada naučeno , nosim sa sobom i danas. 
Takođe sam od tada uvek član biblioteke.Ponosni član.

Moje dete je druga priča. dete kompjuterskog doba. Knjige njemu tako malo znače. Možda će doći vreme, da se to izmeni. Možda i neće. Ipak i on je član biblioteke. Makar zbog lektira. nalazim da je i to razlog za zadovoljstvo. Jedan mali, majušni, ali ipak, uspeh.


Fotografije : Photo by Natasa

Knjiški moljac

Šta je knjiški moljac, i kako nastaje?
Knjiški moljci su malo ispitana, osetljiva  bića koja lepršaju oko knjiga ,zapisa, pogotovo starih, žive u knjigama, na mestima gde se iste čuvaju ,njima se hrane, i tako preživljavaju...naizgled sićušni, ustvari vrlo izdržljiva vrsta. Jedino uništavanjem celokupnih staništa na kojima žive ( knjiga, rezervata-biblioteka, pisanih reči i simbola, u bilo kom obliku...takoreći uništavanem pola ljudske civilizacije) mogli bi nestati.
Kako nastaju? Kao genetska modifikacija, još uvek  nepoznatog uzroka, sve ređa u današnje vreme, ali i dalje veoma otporna, s obzirom na nežnu konstrukciju unutrašnje građe.. Rađaju se kao takvi, nezavisno od vremena i mesta, a poreklo vode još od praistorije, od kada su praljudi pokušali da simbolima na drvetu, koži, kamenu ili nećem sličnom ostave trag u vidu simbola, reči, slova ili slika....Vrsta uznapredovala, elektrificirala se, ali u potaji, svoja papirnata božanstva i dalje čuvaju u tajnim policama svojih okruženja.
Mogu sa naći svuda, ravnomerno pobacani diljem zemljine kugle, naizgled različiti, ali će se uvek lako prepoznati. Međusobno. Svetilišta njihova stoje, obnavljaju se, ne baš redovno, često neprimećena opstaju na čuđenje manjine , koja to primećuje. Postoji naravno i vrsta vrlo slična, ali oni su parazitska vrsta.To su  oni koji zbog nečega žele da pripadaju ovoj vrsti, ali kao i svi paraziti, samo se hrane, i polako  proždiru sirote knjiške moljce, ako ostanu nepimećeni. Srećom, oni , kao i drugi paraziti imaju odliku, da budu viđeni, pa se kniški moljac može na vreme spasiti.  Zbog izvesnih sposobnosti mimikrije, stapaju se sa okolinom, i jednostavno su većini nevidljivi. Imaju svoje velikane i vođe, imaju svoje sajmove, svoju kulturu i razvoj, svoje pravce i načine snabdevanja. S obzirom da ne pripadaju ni jednoj rasi, ni jednoj religiji, ni nekoj određenoj grupaciji, uspevaju da prežive i u savremenom svetu.Kada bi većina shvatila to, horde nepismenih, lakoumnih, lako zavodljivih širokih masa bi se lako mogle , pod vođstvom i zaštitom  Svemogućeg Vladara Sadašnjosti -Veličanstva Glupomedijlanog Rijalitija, iz poznate stare porodice Mediokriteta, koja je vekovima odnosila pobede u svetskim razmerama,obrušiti na njih. Mogli bi se naći u životnoj opasnosti. Ugrožena je to vrsta.
Možda se vrsta mogla izboriti za bolje okruženje, veće poštovanje, ili lepši život, kao i širenje u novom vremenu, ali s obzirom da ne pripada grupi predatora, to je bilo nemoguće. 
Evolucija se poigrala dajući im ulogu mimikrije. Ipak dato im je oružje, tajno- papir, koje često, ostavlja duboke tragove, i vidi sve, zna mnogo. Samo to uvek pomogne sledećoj generaciji, njihovim potomcima, pre nego njima samima. 

Tekst je posvećen širenju svesti i pomoći da se očuva , ova zaista vredna i značajna vrsta. 
Koliko god neverovatno zvučalo, bez ove vrste svet koji poznajemo, mogao bi nestati, jer svaka je karika važna, koliko god mala bila.  Svi ljudi dobre volje mogli bi učiniti po malo. Donacije u novčanom smislu , tu nisu potrebne. nisu  ni preporučljive. Potrebno je otvoriti knjige, povremeno, pročitati koji red. Zapamtiti nešto, podeliti sa nekim.  Ne košta ništa. Znači mnogo.
Samo će doprineti da to vide oni mali , tek izmileli moljčići, jer oni posmatraju, da je to u redu , da je savsvim u redu , biti knjiški moljac. 
Da nije sramota roditi se kao knjiški moljac.
Nije sramota biti drugačiji.
Pružimo im šansu. 

Fotografija : knjige.norwegianforum.net

Molitva za mir

Jutro me doćekalo maglovito i tmurno, pravo novembarsko, posle ćitave nedelje sunčanih dana. Tome sam pripisala noćašnje mučenje sa spavanjem. Magli i novembru, promeni vremena. 
Nikada nisam imala problem sa spavanjem. Ne budim se noću od druge godine života. Sad , možda su i godine učinile svoje ,ponekad, mada retko se probudim noću . Ne zato što sam ispavana, nego, ko će znati...i redovno ne volim taj osećaj, Uvek mislim da nešto nije u redu. Plaši me.  Kad se probudim, treba da je vreme za ustajanje, a ne neko međunoćje ni za nastaviti spavanje ni za ustati. Noćas sam loše spavala. Baš. Pomislih da se i meni dešava ta viroza, ili šta već, što nam polovinu školske dece izbaci iz koloseka. Na kratko. Srećom.
Tako , probuđena, i već  tom malo neprijatnom činjenicom uznemirena, pogledam u elektronski sat u spavaćaoj sobi. Bilo bi zanimljivo , da me nije uplašilo. Digitalac kaže: 4.44.... Stresoh se. Ustajem i idem do kunjinje da pijem vode, jer su mi usta jako suva odjednom. Bauljam po mraku, otvaram što tiše mogu vreta, jedan, druga...u kunjinji ipak moram bar malo svetlo da upalim . Pijem dve čaše vode.Žedna kao Sahara. Razmišljam o trećoj, i pogledam na kuhinjski sat, sekundara ne miče-stao. U petnaest do pet! To znači upravo sad. Kao neslana šala. Ja nisam ljubitelj satova . Naočigled ti beži vreme. No neophodni su za život...jer živimo u satnicama kojekakvim. Drugi odrasli član moje porodice ima maniju satova...tako da u svakoj prostoriji imamo po jedan bar. Čak i na terasi....ludilo!
Trebalo mi je još dosta da zaspim po povratku u krevet. Srce mi je drhturilo , nije to ubrzan rad, baš neko drhturenje. Kaže mi jutros prijateljica, koja se razume,  to se zove -aritmija. Samo mi još ta aritmija falila....na sve ovo što već imam.
Ustajem kasno, skoro pola devet. Pojedem nešto i skuvam kafu. Lonac onaj moj, od tri decilitra. Palim računar. Da malo oteram ružne misli koje me od noćas drže. Nađem nešto lepo i šareno, pogledam neke lepe fotke..lepše jutro počne. Možda izbrišem sećanje na noć.

Poražavajuće, bezumno, strašno...preplavljeno je sve vestima o terorističkim napadima u Parizu sinoć, noćas....Čitam članak po članak, tražim tačnije informacije, tražim  dragu mi parisku prijateljicu, dobro li je....Ludilo. Mrtvi. Vanredna situacija. Mladi Pariza poručuju na slici : ne bojimo se.... Pa šta se ovo sa svetom dešava. Pa koliko nam još treba da shvatimo. haštag  PrayForParis obilazi net, ljudi dele informacije sučestvuju, komentarišu, plaču...Naiđem na komentar koji me dovodi do suza...u stilu, oni u ime jedne religije ubijaju, a vi im pomažete molitvama druge da se brane, baš ste im pomogli....Plačem.

Pa ljudi, bre, dokle? Zar zaista  religija ima nešto sa tim. Nema. Nema. Ima profit. Ima novac. Ima moć. Ima zavist. Ima bezobrazluk. Ima beskurpuloznost.
To ima veze. 
Shvatam zašto je to neko tako komentarisano, to je bunt. Bes. Izazvan nesrećom, koja ko zna gde sutra može da udari. Mada već drugi put, u kratkom roku, Pariz, kao simbol Evrope, one stare, koja je umrla , biva meta ispada takve vrste.
Zar ne vidite da je to cilj? Oko za oko, zub za zub. Krvna osveta. zar nismo makli od toga? 
Ni korak napred? Ima li svesti?To kolo se jedino mirom može zaustaviti, ako se uopšte zaustaviti može...Molitva, ne kao religija, molitva kao saučešće, molitva, kao dokaz da smo tu , da mislimo i osećamo. Gde se izgubi tolerancija, ljubav, razumevanje?

Put kojim ide svet je put samouništenja. Jedino želja za mirom, jedino prihvatanje različitosti i suživot, bez obzira na pripadnost , bilo koje vrste, može nas spasiti. Našu decu. Dati im šansu da porastu i žive.Bez mržnje. jer hejteri danas vladaju. Profiteri koji se pretvaraju da su hejteri.-jer oni ni mržnju ne poznaju, samo je izazivaju. Ljudi sa kalkulatorom umesto srca. Nema tu vere, ima samo novac.Moć.

Ne kažu religije da se ubija. Ljudi kažu. Raja , upaljena i slepa, bez razmišljanja hrli u borbe, u napade , u smrti. Možda sam previše volala učenja Gandija. Verujem u mirna rešenja. U politiku nenasilja, ako tako nešto još ikako postoji.  Sad mu blate ime, pričaju o potplaćivanju, o puštanju jadnika da radi šta hoće, jer efekta nema. To pišu. Ne ostavljaju ni mrtve na miru. Zastrašivanje je moćno oružje. Jedino je moćnija mržnja.Udruženi ubijaju ono jedino što još imamo-Nadu. Nada posustaje. Predugo se borila.  Oni koji imaju novac 
( ne vlast-na vlast se novcem dolazi) vuku konce. Marionete idu vođene za njima.
Kako starim postajem osetljivija. Previše osetljiva.Osećam mnogo više , nego ranije. Zato se sada borim razmišljanjem, da li je tolika količina negativne energije i vibracija, u Evropi u svetu uopše noćas, taj negativno-očajnički naboj mogao da izazove ono buđenje...sakupljena negativnost me možda grubo probudila kao ledena ruka u rane časove zore, a očajni vapaj  i tuga, užas povređenih i mrtvih izazvao taj loš osećaj, to drhturenje, što zovu aritmijom...
Molim za mir. Molim za sve ljude. Molim za mir. Na koji način? Kome bogu? Zar je to bitno?
Molim za šansu da vidim svetlo na kraju tunela, jer sad je tunel totalno mračan. Restrikcija svetlosti je odavno uvedena. Pretvaramo se u slepe miševe. Slepe , jer ne vidimo manipulacije. Miševe, jer i kad vidimo, bežimo u rupe. Molim da ne postanem slepi miš. Jer na odličnom sam putu. Izmučena nepravdom, ophrvana nesrećom.

Upalimo sveću ali  mislimo na život,
kakav bi trebao biti. 
To je moja molitva...
Univerzumu. Svetlosti. Skinimo povez boginji pravde. Predugo je bila slepa. Molim za život. Svih nas. Nadu pokušavam da održim. Drugo nemam.

Ironija ili simbolika: juče je bio petak trinaesti.Trinaesti novembar je svetski
DAN DOBROTE:
Ne znam da li je neko to registrovao. Ili je opet neki rijaliti odneo pobedu.
Kao što ne registrujemo lepe događaje, a ružni se šire kao požari.

Molim za pažnju. Molim za dobrotu. Molim za mir. Molim za život.

Fotografija sata:: www.eponuda.com
Fotografija Pay for Paris : artist Jean Jullien 
Fotografija sveće: billidetwig.wordpress.com


 

Mitrovske zadušnice

Čekam autobus .Gužva je svuda. Žene promiču peške ili na biciklima,njihove  su korpe pune buketa zimskih ružica. Ponegde saksija sa istim ružicama. Ne nosim cveće. Sačekaću bus, u njemu je već mama, koja nosi cveće, pa ćemo tako stisnute u gužvi do novog groblja. Odande ćemo razraditi taktiku za dalje.
Svi oni dragi naši , koji nisu sa nama su mir našli na tri groblja. Tako se desilo. Sklop okolnosti.Ovo novo je najdalje. Tata je tamo. Zato tamo idemo prvo.Samo kad bi stigao autobus. Kasni.Magla guši.Nema nameru da se povuče, iako je prošlo deset sati. Danas nema nameru da odstupa. Osećam se kao pokisli i pomalo smrznuti vrabac.
Još nikako da se "naviknem" na to novo vangradsko groblje. Ne volim što je neko moj završio na njemu. Niko groblja ne voli, ali ovo me specijalno, svaki put izbacuje iz ravnoteže.
Ružno, veliko , stalno se proširuje, u nedogled kao gladna čeljust spremna pa proguta nebrojeno onih koji tamo putuju. Stavljena ograda, odavno je skinuta, pa sad mu kraj zjapi ka njivama. Ne vredi je pomerati svaki čas, a brzo, prebrzo se puni....Tamo uvek duva. Kada je toplo, kada je hladno, kad svuda ima vetra i kad ga nikud nema. Tamo duva. Ruža vetrova.Tako kažu. Zato je iza Ečanski aerodrom napravljen još u vreme II svetskog rata. Nemci ga napravili. Mi pravimo groblje. I popravljamo aerodrom, povremeno.
Nemoguća gužva. Izašavši iz autobusa pešice se teško probijamo kroz gužvu. Magla pritiska. Još jezivije deluje nego inače. Magla je toliko gusta da mu se kraj ne vidi, nego se u magli gube staze, ljudi koji koračaju, u oba pravca. Iz magle dolaziš, u maglu ćeš otići. Ne kaže se tako, sada mi tako izgleda.Obišli smo tatu. Čak mi  nekim čudom i sveće proradile.
Taksijem ćemo na Temišvarsko groblje. Ne vredi ovo čekanje.
Na ovom drugom, tamo je najveći deo nedostajućih mojih..Tamo je i ujka. Njemu je danas rođendan. Bio bi mu rođendan. Sedamdesetsedmi. Rođen je uoči Mitrovdana, pa na znamenju dobio ime Dimitrije. Posle je dobio drugo, kršteno ime, po njemu smo ga zvali. Ali, prvo je bio Dimitrije. Kako bi izgledao sada? Otišao prerano, ne dočekavši ni četrdesetšestu.Mlađi je bio nego ja sada. Kako bi izgledao? Verovatno slično, kako i pamtim. Ti visoki, mršavi, žilavi i snažni ljudi, svetle puti i plavih očiju drugačije stare.Skoro da ne stare, kad jednom pređu četrdesetu. Znam po mami.Ličili su. Ne  jako, nego , vidiš ono, od iste su "sorte". Dobar štof, sličan kroj.

Boli saznanje da ljudi odlaze prerano. Moji su mnogi otišli prerano.Ne da mislim da ima vreme kad je "normalno", nego jednostavno, mladi , premladi su bili...

Tu na dva grobna mesta,čitava mamina familija. Tu je uja, majka i deda moji, pramba i prandeda, čukundeda...i strašne li tuge- moj brat. On nije imao još dvadesetjednu kad se ostalima pridužio. Sada će i njejgov rođendan. On je rođen na Đurđic. Mada su mitrovske  zadušnice poslednje, ja ću 16.novembra ponovo doći. On bi napunio četrdesetpet. On je ista "fela" ali ipak , njega ne mogu da zamislim. Uvek će za mene biti visoki plavooki dečak, koji fantastično crta. Koji ima savršene pokrete ruke, te koji su stvarali naš svet magija i čarobnjaka. Trebalo je samo da zamislim da poželim, i nacrtao bi.Čime god. Život je samo kap u moru, maslačak na vetru...Dune jače, nema ga...nestaje.Opet preskačem plakanje, sa zaletom , iz sve snage.Mada znam. Najgora tuga je ona progutana, preskočena, ona koja vremenom postaje sastavni deo čoveka, a ne prolazi.

Juče sam saznala da je još jedna osoba, od onih koje ti obeleže život na neki način , otputovala. Nisam u direktnom kontaktu, ali me vest pogodila. Uspomene iz mladosti bole najviše kad nestaju. I njemu nije bilo vreme. Uplaću sveću i za njega. Sumnjam da bi mu bilo bitno. Ali meni je. Dečaci sa gitarama zauvek ostaju u pamćenju i snovima  nekih devojčica.Što kažu, nek mu je laka crna...Počivaj u miru.


Baš je ružno ovo sve. Ko o tome da razmišlja, ili da zabeleži.Eto, ja. Pa i to je deo života.
Gledam sebe kako trčim da stignem da obiđem one čije nedostajanje boli. Kao da je neophodno baš na ovaj dan. Ali obično, ne stižem. nemam vremena.
Hmmm.Nemam vremena.Ma da. Nije samo do vremena..Nego mi je muka.Uvek je i bilo.Priznati sebi da je nako tvoj tamo. Da ga u ovom svetu nema.
Od kada se moj brat tamo preselio, mnogo se toga promenilo. Navikla sam na češće odlaženje. Umirivala pitanja koja me muče i bol koji ne prolazi. Ubrzo posle njega, bake moje predivne su se takođe preselile. Još od tog doba dobila sam neku šašavu naviku da iz nevezanog, što bi rekli, uletim u auto, ili sednem na bajs, pa na groblje. Jedno ili drugo, kod bake jedne, ili kod one koja je pored mog brata. Pa da sedim i pričam satima. Sa kim? Ne čuju me tamo. Sa sobom. Probleme i dileme. Naglas, jer obično, nema tamo nikog. Poneko, bolan, kao ja. Osim kad su zadušnice.Meni bude lakše. Jer moje su bake bile iz drugog sveta. Uvek su saslušale i utešile..Njihov svet je bio svet dobrote njihove, požrtvovanosti. Praštanja. Tolerancije. Razumevanja. Utehe. Mudih misli. Saveta . Svet stvari koje su izumrle, ili izumiru, svakodnevno....
Onda sam ja dobila dete i druge obaveze, posle je otac otišao na to, treće, novo groblje...i vremena je bilo sve manje. Zato , ako ne stignem drugačije, odem bar kad je običaj. 
Ponela sam rakiju. Ceo muški tim mojih, svi su voleli dobru , domaću...a juče sam vraćajući se iz Novog Sada, pored druma, kupila lepe, sveže jabuke. Zlatni delišes. Slatki, žutozlatni  i mirišljavi. To je za moje bake, i tetu, koja takođe od skora stanuje tamo negde.

Magla je kao testo. Zgušnjava se na granama drveća i kaplje. Kao kiša. Kao suze.
Koliko se ljudi sliva ka grobljima! Kao da je ceo svet danas pošao u tom pravcu, 
kao na neko hodočašće.
Nije. Nego su zadušnice. Mitrovske.

Fotografije: Photo by Natasa


 

Boje i ukusi -koliko je lepo čitati

Stalno nedostajanje.Mediteran.
Jadransko more , more dečije ljubavi moje generacije. Mnogih pre i posle takođe.
Koliko god plavetnilo Egejskog boji skorija sećanja, buduće planove, ono drugo se ne može  oterati iz misli. Iz sećanja. Kao draga stvar, na silu oteta. Kao da more nekome pripada. Kao da ti neko može zabraniti da ga voliš. 

Pre neko veče, po povratku sa promocije knjige,
koje kao sporednog ali ne manje važnog glumca 
ima baš to moje more, moja znatiželja je bila
prevelika da nešto ostavim i za drugi dan. 
Uradim ono što je neophodno, spremim sinu večeru, skuvam sebi kafu, mada joj vreme nikako nije.Uzmem moje naočare, zelenih okvira
( nisu ružičaste, tek da se zna), nataknem ih na vrh nosa, zauzmem svoju stolicu omiljenu, dodam jastuče ( skoro uvek čitam sedeći) i uzmem knjigu, tek donesenu. Eh, taj osećaj...
Ritual može da počne. 
Uzmem knjigu i okrenem zadnju koricu ( iako sam to već sigurno jednom uradila).Navika.



Barokni slikar Tripo Kokolja.
Čitam opise, jer čoveku samo ime znam.Tužna sam što ne videh njegovih ruku delo. Gospu od Škrpjela sam samo oplovila brodicom, iz Herceg Novog, mislim da to beše 1996. godine. To je najbliže. Nisam razmišljala može li se ući, pogledati. Neko je spomenuo Kokoljino ime. Uvek su me stara mesta, kamena i morska, privlačila kao magnet.
Okrećem knjigu na početak. Osećam korice . Nisu glatke, nego nekako hrapave pod prstima, kao pergament.Otvorim, i osmehnem se posveti na prvoj strani, napisanoj hemijskom olovkom. 
Drugi list, posveta pisca-majci.Lepota.
Ne planiram da čitam, samo da prelistam,počnem, da osetim atmosferu. Počinje kao savremena ljubavna priča. Da nisam znala, iznenadila bih se. Prepliću se sadašnjost i prošlost. Izranja dragi mi grad, Perast. Krećem u đir, krug sećanja.

Pre nego što sam se osvestila, već putujem, na Korčulu, strana je 48 ! 
Pogled na sat.Zgranula sam se. Treba ujutro rano ustati-poraniti. Takav je ritam nereda mog reda.Raspored takav.
Nevoljno uzimam moj lepi obeleživač, odlažem naočare u futrolu, knjigu ostavljam.
Misli ne mogu. Moja velika ljubav ostrvska, hvarska, sad se meša sa nečijom,korčulanskom.


Sledećeg dana popodne, čim sam raskrčila tekuće obaveze, ono što je moralo ( ni mrvu više), uzimam jastuk, spremam stolicu, pa uz pomenute naočare i knjigu, sedam i nastavljam sa čitanjem . Uvek čitam sedeći. To sam možda spomenula? Lakše je. Navikla sam, a uvek mogu da imam moj notes-svesku i olovku , za beleške. Navika, još jedna.
Putnik kreće na Korčulu, zamislite, iz Splita, pored Hvara ! Pa svuda naletim na njega. Hvar.  Ili on na mene. Dozivamo se , valjda...
Katamaran plovi, pojavljuje se ostrvo, zidine, kule, crkvica.Želja za putovanjima iskače iz mene. Ono što je meni lepo, iskrsava kao oslikano. Čudno mi je uvek bilo kako mogu tako da "uđem" u priču, ako mi se atmosfera dopada.

Ustajem da napravim sebi jedan macchiato , 
domaći doduše , da se uklopim sa pričom. Da stvorim zaverenički krug sa knjigom. Uvek to radim, ako mi se knjiga sviđa. A tamo je lepo Marita pozvala Sašu na jedan macchiato. U dobu sadašnjem. Zanimljivo pitanje je pokrenuto u knjizi, da li je i slikar koji je oslikao Gospu od Škrpjela i crkvcu Svih Svetih na Korčuli, takođe znao za makijato? Učio je slikarske škole u Veneciji, u vreme kada je pojam makijato  i sam napitak navodno  već postojao u Veneciji. 
Opisi mesta, običaja, preplitanje ličnog đira slikara XVII veka  i pripovedača iz sadašnjeg doba, koji na tu temu radi doktorat, mirisi čempresa, lokalne poslastičarnice koju vodi žena , a služi domaće, lokalne specijalitete-delicije , kolačiće neobičnih imena kao krašuni, cukerini...Sve miriše starinom i šećerom, osetiti se može. I rečenica koja me prekide u čitanju...ne tražim kolače, ne ni receprt za kolačiće, ni ostrvska vina, nego liker od ruže, koji se lepo slaže sa slatkišima . Liker od ruže? Znam za slatko od ruže...ali liker? Kako nisam čula, još manje probala.?! Eto, lepo piše tu , u knjizi!
Prekidam čitanje. Otvaram pregledač na računaru..
Odoh da potražim recert za liker od ruže. Ako može, da bude u nekoj vezi sa Korčulom.
Čim taj deo obavim, nadam se uspešno, vratiću se knjizi.

                                                                       
Dobro, ima to svojih strana korisnih.
Pročitala bih knjigu još isto veče, 
a sutra bi mi bilo žao. Što sam tako požurila.
Što nisam više uživala. I to je navika.
Lepa reč u naslovu...
Sve je ovo jedan veliki đir.
...on me vodi, on me nosi...




  Fotografije : Photo by Natasa

Barokni Đir

Često zapadam u dileme. Jednostavno, teško odlučim kada se dve ili više stvari dešavaju u isto vreme, obe meni bitne. Taj deo -jedino da bacam novčić, ili pozovem još jednu glavu u pomoć-jedino tako se razveže. Inače sam u krugu nedoumica ,
 ma satima !
Kad nešto počne kao dilema, a završi kao retko lepo veče, onda sve prethodne muke oko izbora -nestaju. Prava ili ne odluka je donela ogromnu satisfakciju, neočekivano!
Novembra, trećeg, sam veći deo popodneva provela u dilemi.
 U istom gradu, u istom danu, u isto vreme, dva događaja, oba meni zanimljiva. Uhvaćena u krug neodlučnosti, već se plašim ishoda. Kod mene takva neodlučnost često ima rezultat-odustati-od oba!
Prvo sam čitav sat potrošila razmatrajući mogućnost da se desi čudo, pa jedan događaj bude premešten za drugi dan. Prevrtala vesti, pregledala sadržaje po netu, ne bih li saznala da je jedno greška. Nije. Sve se dešava  03.novembra u 19h.... čuda se ne dese. Vreme odmiče. Razlozi za i protiv oba pune liste u mom mozgu.
U Kulturnom centru grada, akademik , profesor Vladeta Jerotić, pisac, psiholog...pa treba li takvo ime predstavljati...predavanje pod nazivom „U potrazi za smislom: Šta saopštavamo drugima”. Veliki čovek , mislilac, motivator. Prilika da između zvezda, zvezdica, državnih i drugih poslova, rialitija i ostalih čuda modernog nam sveta, čuješ pametnu reč.
U prelepoj Baroknoj sali naše Gradske kuće promocija knjige, drugog romana naše kustoskinje Narodnog muzeja, istoričara umetnosti. Naslov i ono što sam saznala o sadržini je kod mene izazvalo znatiželju velikih razmera.
Moja ljubav prema ostrvima, moja tuga mediteranska, moja želja da što pre saznam šta se nalazi iza naslova "Korčulanski đir". Moj neodlazak na Sajam knjiga.
Nazovem majku. Ona će ići sa mnom

Čekam sa strepnjom šta će ona reći, 
nesvesna da sam odluku već donela,
samo potvrdu čekam. Glas sa druge 
strane kaže da se nađemo pred 
Županijskom palatom , petnaest minuta pre,
pa ako se predomislim...Draga mama.
Uhvatih sebe gde se spremam brzinom svetlosti. Jesam li već rekla koliko volim svoj grad? Sigurno, ali eto da potvrdim. Volim Gradsku kuću,Županijsku palatu, kako god je zvali.Barokna sala je jedan od bisera koji svetle u ovom gradu. Kad bi ćešće bila korištena u ovakve svrhe ( bude, zaista, ali može i češće, ne smeta ništa) .Volim Baroknu salu. 

Prepuna sala. Prijatno sam iznenađena.Na vreme zauzeto mesto.Knjiga, tek kupljena, uredno čeka na klupi ispred mene.Poklon od mame. Da ne moram sama sebi da stalno poklanjam knjige.I posle izgovore.
Nisam se pokajala.Počinje. Ulaze nekoliko muškaraca u odelima tamnim i belim košuljama. Nisam pročitala ranije, pa iznenađena prepoznajem jednog člana.
Kažem majci, vidi , T....Pa to je Sv.Serafim Sarovski! Predivan hor, sastavljen od zrenjaninaca, koji čine skoro polovinu stalne postavke novosadske opere. Počinje. Klapa.
Zvuk mediteranski koji davno nisam čula.Njihovi glasovi su muzika.Više od sata uživam u razgovoru, zvucima i odlomcima pročitanim iz knjige ,dok sećanja tutnje u glavi kao u bioskopu. Kamene zgrade, preplitanje starog i novog i govor primorca sa svim onim slatkim i zvučnim rečima koje ne čuh vekovima, čini mi se.
Sve ima kraj. I lepota ima kraj. Srećom osećanja koje ona izaziva potraju neko vreme,i dugo se pamte. Uz jednu sasvim neočekivanu pesmu hora, promocija je na kraju. Prilazim i kad dođem na red, pružam knjigu.Volim, kad je to, jel da , moguće, da sačekam da dobijem autogram, ili čak posvetu. Knjige su moja strast. Autogram pisca, čist fetiš. Rado čitam  i stare knjige, slova su slova, i knjige su lepe kad su čitane - dok imaju sve strane-ne smeta mi ništa. Zaista volim  to kad je knjiga moja, pa neko koga rado čitam i poštujem, taj neko ako je savremenik, ili čak uz srećne okolnosti, kao sada, kada tog nekog i poznajem, da imam trag toga. Napisan.
Još mi odzvanjaju zvuci melodija hora Sv.Serafima, stojim pred piscem , a ona posle večeri pune priče, verovatno i nervoze, priprema i svega što prati ove manifestacije, podiže pogled, osmeh prepoznavanja, i već piše Draga,....
Posle promocije ponuđeni su izvrsni kanapei i vino, crno i belo, u visokim čašama na nogu, kako i dolikuje atmosferi i Baroknoj sali. Nije mi trebalo posluženje, ali lepo je bilo videti to sve tako svečano. Meni je delicija bila knjiga, koju sam spustila u tašnu i krenula da lepšam do kuće. U naselju , blizu kuće naleteh na poznanika. 

Odakle ti? Sijaš kao lampion, reče čovek. 

Sa promocije knjige,  odgovaram.
Trebao sam znati da ima neke veze sa knjigama, smeška se čovek.
Sijam kao lampion. 
Baš tako. Tako ja punim baterije.
Tako sam naplatila još jedan izostanak sa Sajma knjiga.Utešila dušu svoju.
Uz pomoć knjiga. Dragih ljudi. 
To su oni trenuci koji imaju svu lepotu sveta.
Kada se lepota i ljubav udruže, nastaju najlepša dela.Knjige, cukarini, ili nešto treće...ali savršeno :)


Fotografija sale: www.zrenjaninheritage.com
Fotografija pozivnice, plakata: Narodni muzej Zrenjanin
Fotografije ostale: Photo by Natasa