Sigurno su krivi sivi jesenji oblaci koji su se danima lepili za prozore, za svaki udah, za svaku misao. Jesen ume da bude takva.
Onaj osećaj kad te spopadne da plačeš. Ne nečim izazvano, direktno. Nego onako , da plačeš, baš da ridaš. Ono kad suza krene iz oka, pokvasi ti lice, kaplje niz tebe kao jesenja kiša, pada ti u krilo.Pa još jedna , pa još...čitava poplava na tvom licu.Ono kad počinješ da drhtiš od tog unutrašnjeg plača, i svakog momenta se bojiš da će da ti se istrgne glasan jecaj. Jecaj iz dubine. Onaj tako dugo potiskivani.
Ti nećeš plačaš. Ne smeš da plačeš. Nećeš da te vide.Ne sme da vide. Niko.
Tuga je samo tvoja. Nije deljiva . Ni sa čim i ni sa kim.Teška. Pomešana, sa odjednom nadošlim beznađem, potisnutim besom, zbog sopstvene nemoći da promeniš nešto.
Sve se odjednom skupi, stari i novi bolovi , stare tuge i nove brige, tek nastali problemi, kao i oni koje vučeš za sobom godinama, kao neželjeni prtljag.
Nekako se to sve skupi zajedno ,pa smotaš u klupko u tom očaju ( jer lepšeg izraza za to nema), i oni se tako smotaju, upletu u jednu grudvu, u jednu kuglu. Knedlu koja ti stane u grlu, pa ni levo ni desno. Neće nikud, nego tera suze još jače, suze straha i panike. Čeka plač da je oslobodi, ona želi da izađe uz krik, ona hoće vrisak da je izbaci.
Ti ne dopuštaš. Da ne bi neko video.Da niko ne vidi, i ne čuje.
Uporno.
...sav moj bol... klavijature su tihe ...
Odjednom, kao što je došla, ta se čemerna kugla spusti.Pravo u unutra , u izranjavljenu dušu, u utrobu, da je počupa. Pristiska, guši. Tada shvataš da je trebalo otplakati. To se mora otplakati. Više nije važno da li vide i ko vidi. Samo da prestane.
Tada nastaje muka. Tuga. Nemožeš da plačeš. Plakanje nije na dugme.Uključi , isključi. Trenutak za plakanje je prošao. Neiskorišten..
Sada se treba nositi sa tim, što se isplakati nemože.To traje, traje, mnogo duže od jednog potoka suza, koji nisi smeo ili hteo da iskoristiš. Naravno, kao i sve- prođe.
Iza sebe ostavlja pustoš.Dolazi mrtvilo. Težina u rukama i nogama, težak je pokret. Teške su muke koje te melju , rovare iznutra. Obamrlost od tolikog tereta. Nestajanje. U nekakav vakuum. Postoje obrisi tela, postojiš u tri dimezije, ljuštura koja zauzima prostor. Bez misli, Bez mogućnosti osećaja. Bez ičega.
Tu je Ona.
Čista kao kristal, a ipak siva kao ružan jesenji dan ( verovatno je to sve zbog jesenjih sivih oblaka). Teška kao obranica sa dve limene kante, devojčici od desetak godina, a put do bunara je tako dug. Pogotovo ako se sprema pljusak.
Tuga.
Ona je ta koja razara.Mozak. Srce. Postojanje.
Njoj sve smeta. Boli je zvuk, vređa je glas. Boje joj smetaju. Tišina je boli.
Može da podnese samo klavijature u mraku...i daleki dragi glas.
Sakupiš krhotine sebe, staviš ih lepo u kutiju neku, pažljivo, svaki deo, i ostaviš za neki bolji momenat. Kada osvane sunce. Kada se nada, koja je imala slobodan vikend , konačno pojavi.Spremiš tutkalo i čekaš.U jednom momentu, kad nada bude dovoljno jaka, pa joj se priključi i malo dobre volje, ako je negde isksla iskra u tami, ako se upalila negde zelena lampica, u onim delovima mozga gde je hipotalamus, koji preko hipofize, šalju poruke umrlom mozgu, gde su amigdale- koje su odgovorne za emocije ,moći ćeš da te krhotine ponovo spojiš. Pažljivo ih lepeći, da se uklope, dobićeš nešto što bi trebalo da liči na tebe. Tragovi lepljenja , već pomenutim tutkalom, će biti vidljivi, pomalo, bar još neko vreme, ostaće i neka pukotina ( trag tuge koja je otišla) , čiji si deo zaboravio da pokupiš. Krhka tvorevina starog-novog tebe.
Sigurno su krivi sivi jesenji oblaci koji su se danima lepili za prozore, za svaki udah, za svaku misao. Jesen ume da bude takva.
Dokle god svira ona klavijatura,
bar malo iz pozadine, ima još šanse.
Dokle god su jeseni uglavnom lepe,
a ne sive.
Dok se Ona ponovo ne pojavi.
Tuga.
A sa njom i..
...sav moj bol..
Forografije : Photo by Natasa
Onaj osećaj kad te spopadne da plačeš. Ne nečim izazvano, direktno. Nego onako , da plačeš, baš da ridaš. Ono kad suza krene iz oka, pokvasi ti lice, kaplje niz tebe kao jesenja kiša, pada ti u krilo.Pa još jedna , pa još...čitava poplava na tvom licu.Ono kad počinješ da drhtiš od tog unutrašnjeg plača, i svakog momenta se bojiš da će da ti se istrgne glasan jecaj. Jecaj iz dubine. Onaj tako dugo potiskivani.
Ti nećeš plačaš. Ne smeš da plačeš. Nećeš da te vide.Ne sme da vide. Niko.
Tuga je samo tvoja. Nije deljiva . Ni sa čim i ni sa kim.Teška. Pomešana, sa odjednom nadošlim beznađem, potisnutim besom, zbog sopstvene nemoći da promeniš nešto.
Sve se odjednom skupi, stari i novi bolovi , stare tuge i nove brige, tek nastali problemi, kao i oni koje vučeš za sobom godinama, kao neželjeni prtljag.
Nekako se to sve skupi zajedno ,pa smotaš u klupko u tom očaju ( jer lepšeg izraza za to nema), i oni se tako smotaju, upletu u jednu grudvu, u jednu kuglu. Knedlu koja ti stane u grlu, pa ni levo ni desno. Neće nikud, nego tera suze još jače, suze straha i panike. Čeka plač da je oslobodi, ona želi da izađe uz krik, ona hoće vrisak da je izbaci.
Ti ne dopuštaš. Da ne bi neko video.Da niko ne vidi, i ne čuje.
Uporno.
...sav moj bol... klavijature su tihe ...
Odjednom, kao što je došla, ta se čemerna kugla spusti.Pravo u unutra , u izranjavljenu dušu, u utrobu, da je počupa. Pristiska, guši. Tada shvataš da je trebalo otplakati. To se mora otplakati. Više nije važno da li vide i ko vidi. Samo da prestane.
Tada nastaje muka. Tuga. Nemožeš da plačeš. Plakanje nije na dugme.Uključi , isključi. Trenutak za plakanje je prošao. Neiskorišten..
Sada se treba nositi sa tim, što se isplakati nemože.To traje, traje, mnogo duže od jednog potoka suza, koji nisi smeo ili hteo da iskoristiš. Naravno, kao i sve- prođe.
Iza sebe ostavlja pustoš.Dolazi mrtvilo. Težina u rukama i nogama, težak je pokret. Teške su muke koje te melju , rovare iznutra. Obamrlost od tolikog tereta. Nestajanje. U nekakav vakuum. Postoje obrisi tela, postojiš u tri dimezije, ljuštura koja zauzima prostor. Bez misli, Bez mogućnosti osećaja. Bez ičega.
Tu je Ona.
Čista kao kristal, a ipak siva kao ružan jesenji dan ( verovatno je to sve zbog jesenjih sivih oblaka). Teška kao obranica sa dve limene kante, devojčici od desetak godina, a put do bunara je tako dug. Pogotovo ako se sprema pljusak.
Tuga.
Ona je ta koja razara.Mozak. Srce. Postojanje.
Njoj sve smeta. Boli je zvuk, vređa je glas. Boje joj smetaju. Tišina je boli.
Može da podnese samo klavijature u mraku...i daleki dragi glas.
...ispitujes zaborav
obaras alibi
biras ulogu kao haljinu za vece
obaras alibi
biras ulogu kao haljinu za vece
u prolazu me dotakne
miris noci
i kaze
probudi se, pokreni se
probudi se, pokreni se....
i kaze
probudi se, pokreni se
probudi se, pokreni se....
Sakupiš krhotine sebe, staviš ih lepo u kutiju neku, pažljivo, svaki deo, i ostaviš za neki bolji momenat. Kada osvane sunce. Kada se nada, koja je imala slobodan vikend , konačno pojavi.Spremiš tutkalo i čekaš.U jednom momentu, kad nada bude dovoljno jaka, pa joj se priključi i malo dobre volje, ako je negde isksla iskra u tami, ako se upalila negde zelena lampica, u onim delovima mozga gde je hipotalamus, koji preko hipofize, šalju poruke umrlom mozgu, gde su amigdale- koje su odgovorne za emocije ,moći ćeš da te krhotine ponovo spojiš. Pažljivo ih lepeći, da se uklope, dobićeš nešto što bi trebalo da liči na tebe. Tragovi lepljenja , već pomenutim tutkalom, će biti vidljivi, pomalo, bar još neko vreme, ostaće i neka pukotina ( trag tuge koja je otišla) , čiji si deo zaboravio da pokupiš. Krhka tvorevina starog-novog tebe.
Sigurno su krivi sivi jesenji oblaci koji su se danima lepili za prozore, za svaki udah, za svaku misao. Jesen ume da bude takva.
Dokle god svira ona klavijatura, bar malo iz pozadine, ima još šanse.
Dokle god su jeseni uglavnom lepe,
a ne sive.
Dok se Ona ponovo ne pojavi.
Tuga.
A sa njom i..
...sav moj bol..
Forografije : Photo by Natasa
Нема коментара:
Постави коментар