Obeležavanja nečega su duboko ukorenjena u ljudskoj vrsti. Skloni smo da obeležavamo sve: važno i manje važno, tradicionalno, lepo ili tužno.Godišnjice. Razne.
Početak Nove godine.
Početak godišnjih doba.
Obeležavanje tradicionalnih praznika, kao Božić, Uskrs, slava, imendan, rođendan, godišnjice rođenja, početka , ali i godišnjice završetka , ili smrti. Nešto od toga je vrlo prijatno. I lepo je za obeležavati. Proslavljati. Nešto je manje lepo, ali jednako neizbežno, poput godišnjica nestanka onih koji više nisu sa nama.
Kako god, zajedničko svemu je - prolaznost.
Podsećanje da smo tu- na određeno vreme.
Nova godina , znači godinu više u našem ličnom bivstvovanju na ovoj planeti, u ovoj sferi postojanja. Tako da starost možemo meriti i po tome koliko godišnjica pamtimo.
2 veka Vuka.
150 godina od rođenja Nikole Tesle , dobro to je bilo 2006.
150 godina od rođenja Tagore, bilo je 2011.
Ove godine:
30 od nastanka Dana piva.
20 od smrti Milana Mladenovića.
10 godina od smrti moga oca.... baš danas.
Kako nas sećanje dobro služi, ili su još tu oni koji nas opominju . Malo ljudi, malo Google.
I onda počinje razmišljanje o prolaznosti. O godišnjicama. O tim nekima, koje slavimo, ili zbog kojih tužimo...
Ume da prevari to nedostajanje. Ume da natera čoveka da zaboravi neke istine- uglavnom one neprijatnije. Ostaju samo one lepše, i kako se godine više gomilaju, tako ta lepota raste. Kao plima. Nadolazi .
Stvara sasvim drugačiju sliku. Slika se dalje menja prepričavanjem, dodavanjem, ulepšavanjem. Znaš tu neku istinu, i onu drugu, ali tu drugu ignorišeš. Zarad uspomene.
Lepe. Onoga što će ti dane koji dolaze učiniti lakšim. Šarene slike koje će ulepšati starost. Kad dođe.
Sećanja, kao albumi fotografija, uglavnom u boji ili vintage sa sobom u centru, nasmešenog lica. Svi oni dragi ljudi, trenutci , sve lepo uokvireno i spakovano. Pa kad raspakuješ, samo da sedneš i uživaš. Kao u skupoj bombonjeri što se uživa ( a one tako izašle iz mode da nismo ni primetili). Pa svaku čokoladicu raspakuješ, uživaš u izgledu, mirisu i ukusu. Tako i u sećanju. Svaki trenutak je dragocen, upakovan u sjajni papirić, predivnih boja. Prelivaju se sećanja zlatna i srebrna, kardinal crvena i kraljevski plava.
U stvari, samo sam sentimentalna.
Suludo vreme, situacija, kriza, nezaposlenost- mora biti ravnoteže, bar malo. Obeležavati nešto, dodaje teg na pozitivnu stranu. Pažnju usmerava na drugu stranu, da čovek ostane pri zdravoj pameti ( ako je uopšte iko od nas ima).
Mnogo dragih ljudi,
ili onih koji su nečim obeležili moj život , više nema.
Mnogo pamtim.
Previše godišnjica.
Danas, samo me izduvao vetar, ta naša košava luda, dok sam na groblju pokušavala sa ne mnogo uspeha , da upalim sveće. Uspeh sa malim crvenim lampionom. Sve po redu i kako treba urađeno. Da obeležimo godišnjicu.
Mama je kupila cveće. Ja ponela sveću i rakiju.Voleo je.
Ovo je umesto pomena u novinama. Za moju dušu.
Početak Nove godine.
Početak godišnjih doba.
Obeležavanje tradicionalnih praznika, kao Božić, Uskrs, slava, imendan, rođendan, godišnjice rođenja, početka , ali i godišnjice završetka , ili smrti. Nešto od toga je vrlo prijatno. I lepo je za obeležavati. Proslavljati. Nešto je manje lepo, ali jednako neizbežno, poput godišnjica nestanka onih koji više nisu sa nama.
Kako god, zajedničko svemu je - prolaznost.
Podsećanje da smo tu- na određeno vreme.
Nova godina , znači godinu više u našem ličnom bivstvovanju na ovoj planeti, u ovoj sferi postojanja. Tako da starost možemo meriti i po tome koliko godišnjica pamtimo.
2 veka Vuka.
150 godina od rođenja Nikole Tesle , dobro to je bilo 2006.
150 godina od rođenja Tagore, bilo je 2011.
Ove godine:
30 od nastanka Dana piva.
20 od smrti Milana Mladenovića.
10 godina od smrti moga oca.... baš danas.
Kako nas sećanje dobro služi, ili su još tu oni koji nas opominju . Malo ljudi, malo Google.I onda počinje razmišljanje o prolaznosti. O godišnjicama. O tim nekima, koje slavimo, ili zbog kojih tužimo...
Ume da prevari to nedostajanje. Ume da natera čoveka da zaboravi neke istine- uglavnom one neprijatnije. Ostaju samo one lepše, i kako se godine više gomilaju, tako ta lepota raste. Kao plima. Nadolazi .
Stvara sasvim drugačiju sliku. Slika se dalje menja prepričavanjem, dodavanjem, ulepšavanjem. Znaš tu neku istinu, i onu drugu, ali tu drugu ignorišeš. Zarad uspomene.
Lepe. Onoga što će ti dane koji dolaze učiniti lakšim. Šarene slike koje će ulepšati starost. Kad dođe.
Sećanja, kao albumi fotografija, uglavnom u boji ili vintage sa sobom u centru, nasmešenog lica. Svi oni dragi ljudi, trenutci , sve lepo uokvireno i spakovano. Pa kad raspakuješ, samo da sedneš i uživaš. Kao u skupoj bombonjeri što se uživa ( a one tako izašle iz mode da nismo ni primetili). Pa svaku čokoladicu raspakuješ, uživaš u izgledu, mirisu i ukusu. Tako i u sećanju. Svaki trenutak je dragocen, upakovan u sjajni papirić, predivnih boja. Prelivaju se sećanja zlatna i srebrna, kardinal crvena i kraljevski plava.
U stvari, samo sam sentimentalna.
Suludo vreme, situacija, kriza, nezaposlenost- mora biti ravnoteže, bar malo. Obeležavati nešto, dodaje teg na pozitivnu stranu. Pažnju usmerava na drugu stranu, da čovek ostane pri zdravoj pameti ( ako je uopšte iko od nas ima).
Mnogo dragih ljudi, ili onih koji su nečim obeležili moj život , više nema.
Mnogo pamtim.
Previše godišnjica.
Danas, samo me izduvao vetar, ta naša košava luda, dok sam na groblju pokušavala sa ne mnogo uspeha , da upalim sveće. Uspeh sa malim crvenim lampionom. Sve po redu i kako treba urađeno. Da obeležimo godišnjicu.
Mama je kupila cveće. Ja ponela sveću i rakiju.Voleo je.
Ovo je umesto pomena u novinama. Za moju dušu.
Нема коментара:
Постави коментар