Nekom dođe tako ideja, podeli je sa drugim koji je osmisli, a treći pokrene još njih nekoliko , javljajući sjajnu ideju-tako nastaju avanture. Bitna je samo dobra volja . Ovo je reportaža. Foto-reportaža. Šta ću biti kad porastem? Foto-reporter !
... Putujemo iznad grada .. Grad se smeje ...Gleda na nas...
Šinobusom, ajzlibanom ( germanizam , nemački Eisenbahn-znači željeznica ) kroz ravnicu. Cilj nije tamo gde ideš, cilj je putovanje, samo po sebi. Oživljavanje sećanja, pokušaj da se ono ponovo doživi i ovaj put -zabeleži.
Subota ujutro osvanula bez vetra, košava malo odmara od silnih dana besomučnog duvanja. Sedamnaesti oktobar, ali još uvek sa samo naznakom onih jesenjih nijansi koje smo navikli da vidimo . Stidljive su ove godine boje. Zastidela ih nepredvidiva klima.
Avantura. Avanturisti.
Grupa entuzijasta, organizovana , u našem slučaju kao foto-klub. Puno dobre energije. Osećaj da je poduhvat malo šašav, malo čudan samo dodaje ukus, aromu koja od nečega , naizgled običnog, pravi događaj.Od ničega nešto. Od nešto-svašta.
Desetoro dece, proseka godina oko pedeset, kreće . Osećaj je fantastičan.. Sve ima i nema smisao. Ništa nije obično.Ne znaš otkud , kako, zašto. Ideš. Lepota avanture i leži u nepoznatom. To je onaj osećaj koji sigurno ima dete kad prvi put stane na noge, planinari pri vrhu Everesta. Nije Mont Everest taj koji se računa , nego ono što ljudska bića osećaju dok se penju, i približavaju vrhu.
Mont Everest i šinobus, kakvo poređenje...čujem glasove iz pozadine....
Luckasto? Nije! Čudo može biti i prelepa bašta u blizini, komšijska, iza zidića, ako nisi znao da postoji. Lepota ispitivanja. Novog. Nepoznatog Tebi! Skok padobranom je padobrancu normalna stvar. Ali zato možda nije sedeo u vikendici u Lukinom selu, bez struje, uz sveće noću i gledao ribnjak. Primer. Lična priča je bitna. Osećaj koji izaziva.
Avantura? Jednostavno .Sedneš u šinobus i fotkaš okolo?
Pa kad je tako, zašto niste?
Da, vi, gospodo iz zadnjeg reda amfiteatra , što sakriveni iza nečijih leđa , komentarišete.
Pisci, slikari, pa i fotografi , ali i svaka umetnička ili kreativna duša ima čudne ideje i bujnu maštu. Imaju u sebi sakriveno dete.Koje bi da istražuje. Da stvara novo ili kvari postojeće. Kako bi drugačije svet postojao? Kako bi se kretao nekud? Kako napredovao?
Iznenađenja kreću od starta. Ubobna , uredna plavo tapacirana sedišta i zagrejani vagoni. Očekivali smo, potpuno neupućeni, drvene klupe valjda, prozore promajne i hladne, a dobili kraljevski kupe. Toliko je čuđenje bilo! Dečija radost , posle prvog šoka. Usledilo je zatim krčkanje na tihoj vatri, jer obučeni smo kao da može da zaveje, nedaj bože, uz put! A u vagonu letnja temperatura, skoro. Skidanje jakni i džempera je potrajalo....
Koliko je ogromna ova moja ljubav prema ravnici. Ogromna , kao i sama ravnica koja se pruža koliko god stane u pogled. Dok se pruga ne ukrsti sa autoputem, osećaš kako putuješ u prošlost , a ne u Kikindu ! Verovatno ljudi koji svakodnevno putuju, mada malobrojni, ne vide to iz ovog ugla, ali meni je tako bilo-posle 25 godina od zadnjeg puta šinobusom.
Da se čovek ne zanese i zaboravi u kom je veku, ravnica je išarana raznim banderama ( bez žica?) , dalekovodima ( sa žicama) i postrojenjima fabrika, naizgled nasumično pobacanih po ravnici, uglavnom van naselja. Neke izgleda i rade.
Dvadeset na sat kroz stanice , četrdeset na otvorenom.Trucka se i skakuće šinobus. Skaknuću i sedišta i fotoaparati. Slike, samim tim isto skakuću po horizontu ,
i tako skakutave, uskaču u već pomenute fotoaparate.
Novo čudo od Novog Miloševa.
Jurimo osamdeset na sat!
Posle prethodne vožnje osećaj je kao da si u mlaznjaku! Časna reč !
... Putujemo iznad grada ..
Izlazak iz grada, Elemir, prođosmo pored Okanja, Melenci, Kumane, Novi Bečej, Arača u daljini, Novo Miloševo...Kikinda. Putnika 5! U prvom vagonu. U drugom - deset ( malih crnaca) fotografa plus jedan uskočio uz put.
Oni koji su ranije putovali poznaju mesta, neko je poslovno bio povezan sa željeznicom, pa objašnjava šta kako funkcioniše. Izvađen odnekud iz ranca GPS- tracker ( auto-karta na rasklapnje ) koja pojašnjava nedoumice. Mada smo zaključili da nije apdejtovana .
Ovo na horizontu, proviruje Arača.Ono što je ostalo od srednjevekovne crkve. Želja da je bliže upoznam narasla!
Da ne zaboravim štrudlu s makom! To je bilo iznenđenje i poklon jednog učesnika. Ideja fenomenalna, kao što se pokazalo. Pravi duh ravničarske tradicije.Utisci onih koji vole makovnjače još traju .
Napomena za one iz zadnjeg reda amfiteatra: sve je bilo na vreme. vreme polaska, vreme stizanja i vreme polaska nazad, kao i vreme stizanja u polaznu tačku. U minut!
Volim što mi prelazi u naviku da subotnja prepodneva neobično lepo potrošim.
Kad ih sada konačno imam.
Po koju cenu sam ih dobila? O tome neki drugi put.
Fotografije :Photo by Natasa
... Putujemo iznad grada .. Grad se smeje ...Gleda na nas...
Šinobusom, ajzlibanom ( germanizam , nemački Eisenbahn-znači željeznica ) kroz ravnicu. Cilj nije tamo gde ideš, cilj je putovanje, samo po sebi. Oživljavanje sećanja, pokušaj da se ono ponovo doživi i ovaj put -zabeleži.Subota ujutro osvanula bez vetra, košava malo odmara od silnih dana besomučnog duvanja. Sedamnaesti oktobar, ali još uvek sa samo naznakom onih jesenjih nijansi koje smo navikli da vidimo . Stidljive su ove godine boje. Zastidela ih nepredvidiva klima.
Avantura. Avanturisti.
Grupa entuzijasta, organizovana , u našem slučaju kao foto-klub. Puno dobre energije. Osećaj da je poduhvat malo šašav, malo čudan samo dodaje ukus, aromu koja od nečega , naizgled običnog, pravi događaj.Od ničega nešto. Od nešto-svašta.
Desetoro dece, proseka godina oko pedeset, kreće . Osećaj je fantastičan.. Sve ima i nema smisao. Ništa nije obično.Ne znaš otkud , kako, zašto. Ideš. Lepota avanture i leži u nepoznatom. To je onaj osećaj koji sigurno ima dete kad prvi put stane na noge, planinari pri vrhu Everesta. Nije Mont Everest taj koji se računa , nego ono što ljudska bića osećaju dok se penju, i približavaju vrhu.
Mont Everest i šinobus, kakvo poređenje...čujem glasove iz pozadine....
Luckasto? Nije! Čudo može biti i prelepa bašta u blizini, komšijska, iza zidića, ako nisi znao da postoji. Lepota ispitivanja. Novog. Nepoznatog Tebi! Skok padobranom je padobrancu normalna stvar. Ali zato možda nije sedeo u vikendici u Lukinom selu, bez struje, uz sveće noću i gledao ribnjak. Primer. Lična priča je bitna. Osećaj koji izaziva.
Avantura? Jednostavno .Sedneš u šinobus i fotkaš okolo?Pa kad je tako, zašto niste?
Da, vi, gospodo iz zadnjeg reda amfiteatra , što sakriveni iza nečijih leđa , komentarišete.
Pisci, slikari, pa i fotografi , ali i svaka umetnička ili kreativna duša ima čudne ideje i bujnu maštu. Imaju u sebi sakriveno dete.Koje bi da istražuje. Da stvara novo ili kvari postojeće. Kako bi drugačije svet postojao? Kako bi se kretao nekud? Kako napredovao?
Iznenađenja kreću od starta. Ubobna , uredna plavo tapacirana sedišta i zagrejani vagoni. Očekivali smo, potpuno neupućeni, drvene klupe valjda, prozore promajne i hladne, a dobili kraljevski kupe. Toliko je čuđenje bilo! Dečija radost , posle prvog šoka. Usledilo je zatim krčkanje na tihoj vatri, jer obučeni smo kao da može da zaveje, nedaj bože, uz put! A u vagonu letnja temperatura, skoro. Skidanje jakni i džempera je potrajalo....
Koliko je ogromna ova moja ljubav prema ravnici. Ogromna , kao i sama ravnica koja se pruža koliko god stane u pogled. Dok se pruga ne ukrsti sa autoputem, osećaš kako putuješ u prošlost , a ne u Kikindu ! Verovatno ljudi koji svakodnevno putuju, mada malobrojni, ne vide to iz ovog ugla, ali meni je tako bilo-posle 25 godina od zadnjeg puta šinobusom.
Da se čovek ne zanese i zaboravi u kom je veku, ravnica je išarana raznim banderama ( bez žica?) , dalekovodima ( sa žicama) i postrojenjima fabrika, naizgled nasumično pobacanih po ravnici, uglavnom van naselja. Neke izgleda i rade.Dvadeset na sat kroz stanice , četrdeset na otvorenom.Trucka se i skakuće šinobus. Skaknuću i sedišta i fotoaparati. Slike, samim tim isto skakuću po horizontu ,
i tako skakutave, uskaču u već pomenute fotoaparate.
Novo čudo od Novog Miloševa.
Jurimo osamdeset na sat!
Posle prethodne vožnje osećaj je kao da si u mlaznjaku! Časna reč !
... Putujemo iznad grada ..
Izlazak iz grada, Elemir, prođosmo pored Okanja, Melenci, Kumane, Novi Bečej, Arača u daljini, Novo Miloševo...Kikinda. Putnika 5! U prvom vagonu. U drugom - deset ( malih crnaca) fotografa plus jedan uskočio uz put.
Oni koji su ranije putovali poznaju mesta, neko je poslovno bio povezan sa željeznicom, pa objašnjava šta kako funkcioniše. Izvađen odnekud iz ranca GPS- tracker ( auto-karta na rasklapnje ) koja pojašnjava nedoumice. Mada smo zaključili da nije apdejtovana .
Ovo na horizontu, proviruje Arača.Ono što je ostalo od srednjevekovne crkve. Želja da je bliže upoznam narasla!
Da ne zaboravim štrudlu s makom! To je bilo iznenđenje i poklon jednog učesnika. Ideja fenomenalna, kao što se pokazalo. Pravi duh ravničarske tradicije.Utisci onih koji vole makovnjače još traju . Napomena za one iz zadnjeg reda amfiteatra: sve je bilo na vreme. vreme polaska, vreme stizanja i vreme polaska nazad, kao i vreme stizanja u polaznu tačku. U minut!
Volim što mi prelazi u naviku da subotnja prepodneva neobično lepo potrošim.
Kad ih sada konačno imam.
Po koju cenu sam ih dobila? O tome neki drugi put.
Fotografije :Photo by Natasa
Нема коментара:
Постави коментар