Osećanja, o sećanja...

Ovo je naslov knjige. Odgovarao je mom unutrašnjem filmu.
Knjige o meni dragoj osobi, i važnoj.
Ali nisam o tome htela. Uopšte.Ne sada.

Htela sam o detinjstvu.Sećanjima. 
Spomenula sam ovih dana Hvar. Sećanja se zavrteše kao filmovi u boji.
Hvar. Moja ljubav.Moj bol. 
Sav moj bol....
( Nije . Nije to sav bol.Mnogo je bola.Još malo pa pola veka hodam po ovoj zemlji.)
Mnogo je bola .Mnogo sreće. Mnogo sećanja.
Ali meni MIlan i dalje često peva u glavi , a iz daljine dopiru zvuci Margitine klavijature. Sve mi nekad zvoni od tog zvuka. Zato će uvek, kroz moje tekstove, kao i kroz moje misli odzvanjati, u pozadini, kao pratnja, muzika Ekatarine. One Velike. No, rekla sam , nisam htela o tome.Možda drugom prilikom , kad bude za to snage. To je isto jedan bol. 
Gde stadoh? Digresije su moja slabost i moja umetnost.
Odlutam ja tako.....
HVAR.

Avgust, neke godine.Avgust, mnogih godina.
Zrenjaninsko naselje, poprilično u izgradnji, na rubu novosadskog koje je malo više uređeno. Stari Grad, Hvar. Put se spušta kroz beogradsko naselje.
Ako postoji raj na zemlji,onda je to bilo tada, tamo. Komšije, one hvarske, zidanje, čopor dece približnog uzrasta.Deca koja žive za ta leta. Svi se poznajemo.Ponekad se družimo i kod kuće, ali bez nekog zadovoljstva. To je morska ekipa. Prvi tim. 
Stalno se čuje Jocoooo , ajde na bevandu, pauza...
Vesna , gde ti brat, nema ga nigde opet...
Sve miriše na lavandu, na  borove i rogače, oseća se ukus soli u vazduhu.
More se plavi, Nemice skaču u vodu, na naše iznenađenje, na glavu, sa stena, uopšte ne poznajući konfiguraciju obale, gde se stene pojavljuju tik ispod plavetnila, na nemogućim mestima...Mi samo trepćemo, hoće li se neko povrediti. Odakle im hrabrosti kad ni upola ne poznaju tu obalu, tu plažu kao mi?!
Tamo sam naučila da plivam. Kad mi tetka Ružica  izduvala mišiće da ne znam.
( Počela sam da se davim , tek kad sam osetila da mi spadaju već izduvani mišići)
Tamo sam naučila mnogo o Miki Antiću, od već pomenutog komšije Joce, prve kuće novosadskog naselja, inače kompozitora i mislim, urednika "Muzičkog tobogana". Taj neverovatni čika-Joca je poznavao Miroslava Antića.
Tamo sam videla Krigera uživo, prvi put. Usled aktuelnosti serije "Otpisani" , činjenica da gospodin Žigon letuje u istom mestu sa porodicom, u svojoj kućici , naravno u beogradskom naselju, da se kupa i smeje , kao i mi, nije značila mnogo. Krišom sam ga posmatrala skoro netremice. Znala sam da je ono uloga, a ovo čovek, ali opet...ej, Kriger, glavom!!! Bio je kao šlag na torti. Ma, kao ona višnja na vrhu voćnog kupa!
Pretposlednje  godine ( tada to još nisam znala) naših porodično-hvarskih letovanja, prazan plac , iza naših,  kupi porodica iz Sarajeva.Predivni ljudi, sa dvoje dece. Sin,godinu od mene stariji. Novo lice, simpatičan i lep dečak , na pragu puberteta. Pomalo distanciran u početku. Tada nije bila praksa da devojčice preuzimaju inicijativu ( a bile smo brojnije od dečaka). Očekivali smo da on nama priđe, nama "starosedeocima" i da se upozna.
On nikako...Malo uobražen, kanda. Sa nama bi a i ne bi. Ponekad se , predveče uključi u igre žmurke među lavandama. Na plaži se nekad približi , češće ne...zainteresovao nas definitivno. Pa smo onda mi -domaća horda, razbijali led. 
Baš se nije dalo...mi svi obožavamo Zagora. On Komandanta Marka. Mi bi da sakupljamo čemprese (farbam ih kod kuće i pravim ukrase za jelku), on bi u šetnju obalom....Tako se ispostavi, da on slabo zna o našem gradu nešto, on , kao građanin glavnog grada jedne republike, šta će sa nama...
Ne znam kako smo do toga došli. Razgovor o gradovima. Kao šta je taj naš grad naspram njegovog!! Zaljubljena u moje mesto rođenja, kao i sada što sam, uleteh u raspravu. Kako to samo deca umeju. Od srca!
-Sarajevo je veliki grad..( počne on)
-Jeste, sigurno. Ali, naši ravničarski gradovi su obimom veći....
-Verujem, samo grad, industrija, to je ipak drugačije.
-Jesmo, industrijski grad, veliki, među najvećima u zemlji...
-Ma da...
-Šta??? Imamo uljaru i šećeranu, sigurno koristiš Dijamant ulje ..
-I mi imamo
-Imamo prehrambenu, tekstilnu i mašinsku industriju..
-Ma i mi..
-Imamo fabrike šešira, čarapa, ...ma kombinat Servo Mihalj imamo..
-Imamo ih i mi!
-Imamo pivaru, najbolju pivaru...
-Sarajevska pivara se ne može meriti ni s jednom..
-Mi imamo fabriku kolača! ( kec iz rukava)
-Ma daj.Fabrika kolača...misliš, fakat, velku poslatičarnicu..ne postoji fabrika kolača!!!
( umalo da pogine) 
-Imamo! Eto, ne znaš ni da postoji...
-Ma sad izmišljaš
- Ja izmišljam?? Pošalji majku u supermarket, dole...neka potraži, pa da vidiš! Ovde se isto   prodaju naši kolači!! Da vidiš šta je lepota!
U to vreme , zaista "Žitoprodukt" je bio u punom zamahu  pravljenja kolača i peciva, smrznutih, u praktičnim pakovanjima, samo da ih ubaciš u rernu. To je bilo čudo na tržištu. Prvi kroasan u državi je napravljen baš tu, po licenci "Mlinova Francuske". Oni srebrni plehići od folije su divno izgledali , u rafovima, jedinog tada, supermarketa u Starom gradu. Pite sa višnjama i jabukama, pite sa sirom, testa lisnata...ma šta reći. Ko pamti zna o čemu govorim. Danas je sve drugačije ali tada-kako smo samo bili ponosni!!!
Opet digresija. "Dragstor" je tada otvoren, moderan,osvetljen, prepun polica i vitrina sa svim mogućim i nemogućim pecivima, da sedneš i pojedeš, ili za poneti. Bajka za sladokusce. Magični štapić za zaposlene žene.
Elem, sve se završilo na veliko zadovoljstvo svih nas,tako što su već koliko ujutro na zajednički doručak , skoro na sred ulice ( tada još bez asfalta), pozvani svi, ulica čitava, nas oko dvadesetak sa Sarajlijama, na vruće savijače sa sirom i pitu sa višnjama. Mame odradile. Naše, novosadske i sarajevske. 
Musavi, masni, spremni za plažu, samo još čekamo da veliki popiju  ko kafu a ko bogami bevandu, a mi dobijemo Mirindu-ustupak trenutnoj modi. Kolači i Mirinda!
...za svu našu decu...( odzvanja mi opet u ušima)

Ostalo je istorija. Prvi su kući krenuli Sarajlije- rastanak u suzama, i obećanjima : dogodine, u isto vreme, svi opet tu...avgust će brzo! Došao je, brzo i prebrzo, i bio najlepši avgust koji pamtim iz tih dana. Nije bilo najave da ih više tamo neće biti. 
Biće još leta,dolaze avgusti i letovanja. Ja na Hvar više nisam otišla. Tako ispade.
Nije to bio kraj.
Kraj je došao mnogo kasnije.
Sada je neki dečak-čovek u Sarajevu ( ako tamo živi) u drugoj državi, Stari grad u trećoj, ja u četvrtoj. Prve nema! Raspala se na sastavne delove.

  Fotografije Hvara by: hvar-islad-touristic.com
   Fotografija proizvoda by Old Zrenjanin