Sve počinje petkom.
Meni počinje. Počinje vikend.
Jednako se radujem petku i kada sam zaposlena i kad nisam .Petak je jednostavno sjajan uvod, kako to i dolikuje njenom veličanstvu-suboti!
Jednom, davno, tokom školovanja, prvi septembar je bio petak. U moje vreme se polazilo prvog, osim ako je vikend. Pošli smo u školu tog petka. Ludilo. Petak, pa vikend ! Može li bolje? Sigurno ne. Nema to veze sa tim voliš li da ideš u školu ili ne. Jednostavno, taj osećaj slobode...Ne može bolje, jer još ga pamtim.
Knjige sam volela , pogotovo one meni bitne da počnem da čitam petkom. To onda nije samo čitanje. To je ritual. Magija čitanja, sa obredima dostojnim božanstva. Navika iz školskih dana, koja se još čvrsto drži.. Dobre stvari ne treba menjati.
Petkom se donose odluke.Mi rođenih šezdesetih, sedamdesetih godina, prošlog veka ( au, kako ovo zvuči-prošli vek!!) , u tinejdžerskom dobu smo izlazili samo subotom.Petkom se formulisalo i osmišljavalo. Gde, kad, i najvažnije -sa kim! Pitanje društva ( čitaj čopora) je uvek bilo važno.Petkom se odlučivalo o početku ili kraju neke veze.
U zlatna vremena mog detinjstva, na godišnji odmor ( naravno, na more) smo kretali prvog petka u avgustu.Kad mama preda polugodišnji bilans ( to danas ni ne postoji) i obračuna zarade za kolektiv...i pod uslovom da prvi i drugi avgusti ne padaju u petak, jer porodične obaveze i tradicije bi odlagale čak i letovanje.
U tom istom detinjstvu , petak je na Hvaru od svih lepih dana , najlepši.Petkom još uvek carujemo mi turisti i domoroci, pre nego što sa kopna stignu skakavci-oni vikendaši sa primorskih obala. Posle više godina upotnog dolaženja i mi turisti, zbog tih dvadesetak dana godišnje ,postadosmo domoroci. I nismo lako predavali naše osvojene omiljene stene na plaži "vikend-dođošima".
To se nije promenilo ni u kasnijim godinama, mada se moja sfera interesovanja premestila, silom prilika,na Grčku.Do petka uživamo mi, sada desetodnevni turisti, a vikendom se na "naše" plaže slije pola Soluna i Atine. Da, ona sorta "vikend-dođoša" živi i ovde!
Bio je petak, rano -jako rano jutro , kada sam rodila mog sina. Kakav je to početak! Tu ne treba dodatnih informacija. Početak nečega što traje ceo život!
Godinama smo, moj sin i ja, u neki lepi jesenji petak išli da sakupljamo kestenove. Ima ih pred kućom. Ima ih u obližnjem parku.Ali nisu to takvi. Kao iz mog parka.
Deca rastu. Ne žele da sa mamom skupljaju kestenje po parku, prave figurice uz pomoć čačkalica , a mama ikebane.Onda mama ide sama. jer bitan je petak , sunčan i zlatan, jesen,kestenovi i baš taj, Moj park.
Pre par godina, petkom popodne, posle posla, uzimala sam fotoaparat i išla da fotkam. Ne sa ciljem. Nego onako.Iz zadovoljstva.Amateski.Tako tri-četiri godine. Jedna lepa tradicija prekinuta naglo, činjenicom da se sve promenilo. Da ne radim. Ili da radim takvim tempom, da sam jedino nedelje razazavala od desetosatnih radnih dana. Ukraden mi bio petak. Na kratko. Posttraumatske posledice još snosim.
Jednog skorašnjeg petka sam se čula sa dragom prijateljicom. Dogovor da se vidimo posle milion godina. Njen nepogrešivi osećaj za trenutak me osokoli da počnem nešto, što sam odlagala bar dve godine.
Zato najviše, najiskrenije i najvernije volim petke.
Početak u petak!
( još ću i pesnik da postanem.)
Meni počinje. Počinje vikend.
Jednako se radujem petku i kada sam zaposlena i kad nisam .Petak je jednostavno sjajan uvod, kako to i dolikuje njenom veličanstvu-suboti!
Jednom, davno, tokom školovanja, prvi septembar je bio petak. U moje vreme se polazilo prvog, osim ako je vikend. Pošli smo u školu tog petka. Ludilo. Petak, pa vikend ! Može li bolje? Sigurno ne. Nema to veze sa tim voliš li da ideš u školu ili ne. Jednostavno, taj osećaj slobode...Ne može bolje, jer još ga pamtim.
Knjige sam volela , pogotovo one meni bitne da počnem da čitam petkom. To onda nije samo čitanje. To je ritual. Magija čitanja, sa obredima dostojnim božanstva. Navika iz školskih dana, koja se još čvrsto drži.. Dobre stvari ne treba menjati.
Petkom se donose odluke.Mi rođenih šezdesetih, sedamdesetih godina, prošlog veka ( au, kako ovo zvuči-prošli vek!!) , u tinejdžerskom dobu smo izlazili samo subotom.Petkom se formulisalo i osmišljavalo. Gde, kad, i najvažnije -sa kim! Pitanje društva ( čitaj čopora) je uvek bilo važno.Petkom se odlučivalo o početku ili kraju neke veze.
U zlatna vremena mog detinjstva, na godišnji odmor ( naravno, na more) smo kretali prvog petka u avgustu.Kad mama preda polugodišnji bilans ( to danas ni ne postoji) i obračuna zarade za kolektiv...i pod uslovom da prvi i drugi avgusti ne padaju u petak, jer porodične obaveze i tradicije bi odlagale čak i letovanje.U tom istom detinjstvu , petak je na Hvaru od svih lepih dana , najlepši.Petkom još uvek carujemo mi turisti i domoroci, pre nego što sa kopna stignu skakavci-oni vikendaši sa primorskih obala. Posle više godina upotnog dolaženja i mi turisti, zbog tih dvadesetak dana godišnje ,postadosmo domoroci. I nismo lako predavali naše osvojene omiljene stene na plaži "vikend-dođošima".
To se nije promenilo ni u kasnijim godinama, mada se moja sfera interesovanja premestila, silom prilika,na Grčku.Do petka uživamo mi, sada desetodnevni turisti, a vikendom se na "naše" plaže slije pola Soluna i Atine. Da, ona sorta "vikend-dođoša" živi i ovde!
Bio je petak, rano -jako rano jutro , kada sam rodila mog sina. Kakav je to početak! Tu ne treba dodatnih informacija. Početak nečega što traje ceo život!
Godinama smo, moj sin i ja, u neki lepi jesenji petak išli da sakupljamo kestenove. Ima ih pred kućom. Ima ih u obližnjem parku.Ali nisu to takvi. Kao iz mog parka. Deca rastu. Ne žele da sa mamom skupljaju kestenje po parku, prave figurice uz pomoć čačkalica , a mama ikebane.Onda mama ide sama. jer bitan je petak , sunčan i zlatan, jesen,kestenovi i baš taj, Moj park.
Pre par godina, petkom popodne, posle posla, uzimala sam fotoaparat i išla da fotkam. Ne sa ciljem. Nego onako.Iz zadovoljstva.Amateski.Tako tri-četiri godine. Jedna lepa tradicija prekinuta naglo, činjenicom da se sve promenilo. Da ne radim. Ili da radim takvim tempom, da sam jedino nedelje razazavala od desetosatnih radnih dana. Ukraden mi bio petak. Na kratko. Posttraumatske posledice još snosim.
Jednog skorašnjeg petka sam se čula sa dragom prijateljicom. Dogovor da se vidimo posle milion godina. Njen nepogrešivi osećaj za trenutak me osokoli da počnem nešto, što sam odlagala bar dve godine.Zato najviše, najiskrenije i najvernije volim petke.
Početak u petak!
( još ću i pesnik da postanem.)
Нема коментара:
Постави коментар