Tuga, možda je samo jesen..

Sigurno su krivi sivi jesenji oblaci koji su se danima lepili za prozore, za svaki udah, za svaku misao. Jesen ume da bude takva. 
Onaj osećaj kad te spopadne da plačeš. Ne nečim izazvano, direktno. Nego onako , da plačeš, baš da ridaš. Ono kad suza krene iz oka, pokvasi ti lice, kaplje niz tebe kao jesenja kiša, pada ti u krilo.Pa još jedna , pa još...čitava poplava na tvom licu.Ono kad počinješ da drhtiš od tog unutrašnjeg plača, i svakog momenta se bojiš da će da ti se istrgne glasan jecaj. Jecaj iz dubine. Onaj tako dugo potiskivani.
Ti nećeš plačaš. Ne smeš da plačeš. Nećeš da te vide.Ne sme da vide. Niko.
Tuga je samo tvoja. Nije deljiva . Ni sa čim  i ni sa kim.Teška. Pomešana, sa odjednom nadošlim beznađem, potisnutim besom, zbog sopstvene nemoći da promeniš nešto.
Sve se odjednom skupi, stari i novi bolovi , stare tuge i nove brige, tek nastali problemi, kao i oni koje vučeš za sobom godinama, kao neželjeni prtljag.
Nekako se to sve skupi zajedno ,pa  smotaš u klupko u tom očaju ( jer lepšeg izraza za to nema), i oni se tako smotaju, upletu u jednu grudvu, u jednu kuglu. Knedlu koja ti stane u grlu, pa ni levo ni desno. Neće nikud, nego tera suze još jače, suze straha i panike. Čeka plač da je oslobodi, ona želi da izađe uz krik, ona hoće vrisak da je izbaci.
Ti ne dopuštaš. Da ne bi neko video.Da niko ne vidi, i ne čuje.
Uporno.
...sav moj bol... klavijature su tihe ...

Odjednom, kao što je došla, ta se čemerna kugla spusti.Pravo u unutra , u izranjavljenu dušu, u utrobu, da je počupa. Pristiska, guši. Tada shvataš da je trebalo otplakati. To se mora otplakati. Više nije  važno da li vide i ko vidi. Samo da prestane.
Tada nastaje muka. Tuga. Nemožeš da plačeš. Plakanje nije na dugme.Uključi , isključi. Trenutak za plakanje je prošao. Neiskorišten..
Sada se treba nositi sa tim, što se isplakati nemože.To traje, traje, mnogo duže od jednog potoka suza, koji nisi smeo ili hteo da iskoristiš. Naravno, kao i sve- prođe. 
Iza sebe ostavlja pustoš.Dolazi mrtvilo. Težina u rukama i nogama, težak je pokret. Teške su muke koje te melju , rovare iznutra. Obamrlost od tolikog tereta. Nestajanje. U nekakav vakuum. Postoje obrisi tela, postojiš u tri dimezije, ljuštura koja zauzima prostor. Bez misli, Bez mogućnosti osećaja. Bez ičega.
Tu je Ona.
Čista kao kristal, a ipak siva kao ružan jesenji dan ( verovatno je to sve zbog jesenjih sivih oblaka). Teška kao obranica sa dve limene kante, devojčici od desetak godina, a put do bunara je tako dug. Pogotovo ako se sprema pljusak. 

Tuga. 
Ona je ta koja razara.Mozak. Srce. Postojanje.
Njoj sve smeta. Boli je zvuk, vređa je glas. Boje joj smetaju. Tišina je boli.
Može da podnese samo klavijature u mraku...i daleki dragi glas.

 

...ispitujes zaborav
   obaras alibi
   biras ulogu kao haljinu za vece

   u prolazu me dotakne

   miris noci
   i kaze
   probudi se, pokreni se
   probudi se, pokreni se....

Sakupiš krhotine sebe, staviš ih lepo u kutiju neku, pažljivo, svaki deo, i ostaviš za neki bolji momenat. Kada osvane sunce. Kada se nada, koja je imala slobodan vikend  , konačno pojavi.Spremiš tutkalo i čekaš.U jednom momentu, kad nada bude dovoljno jaka, pa joj se priključi i malo dobre volje, ako je negde isksla iskra u tami, ako se upalila negde zelena lampica, u onim delovima  mozga gde je hipotalamus, koji preko hipofize, šalju poruke umrlom mozgu, gde su  amigdale- koje su odgovorne za emocije ,moći ćeš da te krhotine ponovo spojiš. Pažljivo ih lepeći, da se uklope, dobićeš nešto što bi trebalo da liči na tebe. Tragovi lepljenja , već pomenutim tutkalom, će biti vidljivi, pomalo, bar još neko vreme, ostaće i neka pukotina ( trag tuge koja je otišla) , čiji si deo zaboravio da pokupiš. Krhka tvorevina starog-novog tebe.

Sigurno su krivi sivi jesenji oblaci koji su se danima lepili za prozore, za svaki udah, za svaku misao. Jesen ume da bude takva.

Dokle god svira ona klavijatura, 
bar malo iz pozadine, ima još šanse.
Dokle god su jeseni uglavnom lepe,
a ne sive.
Dok se Ona ponovo ne pojavi.
Tuga.
 A sa njom i..

...sav moj bol..

 


Forografije : Photo by Natasa

Šta je avantura ( ili Prugom kroz ravnicu )

Nekom dođe tako ideja, podeli je sa drugim koji je osmisli, a treći pokrene još njih nekoliko , javljajući sjajnu ideju-tako nastaju avanture. Bitna je samo dobra volja . Ovo je reportaža. Foto-reportaža. Šta ću biti kad porastem? Foto-reporter !

 ... Putujemo iznad grada .. Grad se smeje ...Gleda na nas...

Šinobusom, ajzlibanom ( germanizam , nemački Eisenbahn-znači željeznica ) kroz ravnicu. Cilj nije tamo gde ideš, cilj je putovanje, samo po sebi. Oživljavanje sećanja, pokušaj da se ono ponovo doživi  i ovaj put -zabeleži.
Subota ujutro osvanula bez vetra, košava malo odmara od silnih dana besomučnog duvanja. Sedamnaesti oktobar, ali još uvek sa samo naznakom onih jesenjih nijansi koje smo navikli da vidimo . Stidljive su ove godine boje. Zastidela ih nepredvidiva klima.
Avantura. Avanturisti.
Grupa entuzijasta, organizovana , u našem slučaju kao foto-klub. Puno dobre energije. Osećaj da je poduhvat malo šašav, malo čudan samo dodaje ukus, aromu koja od nečega , naizgled običnog, pravi događaj.Od ničega nešto. Od nešto-svašta. 
Desetoro dece, proseka godina oko pedeset, kreće . Osećaj je fantastičan.. Sve ima i nema smisao. Ništa nije obično.Ne znaš otkud , kako, zašto. Ideš. Lepota avanture i leži u nepoznatom. To je onaj osećaj koji sigurno ima dete kad prvi put stane na noge, planinari pri vrhu Everesta. Nije Mont Everest taj koji se računa , nego ono što ljudska bića osećaju dok se penju, i približavaju vrhu.
 Mont Everest i šinobus, kakvo poređenje...čujem glasove iz pozadine....
Luckasto?  Nije! Čudo može biti i prelepa  bašta u blizini, komšijska, iza zidića, ako nisi znao da postoji. Lepota ispitivanja. Novog. Nepoznatog Tebi! Skok padobranom je padobrancu normalna stvar. Ali zato možda nije sedeo u vikendici u Lukinom selu, bez struje, uz sveće noću i gledao ribnjak. Primer. Lična priča je bitna. Osećaj koji izaziva.
Avantura? Jednostavno .Sedneš u šinobus i fotkaš okolo?
Pa kad je tako, zašto niste?
Da, vi, gospodo iz zadnjeg reda amfiteatra , što sakriveni iza nečijih leđa , komentarišete.
Pisci, slikari, pa i fotografi , ali i svaka umetnička ili  kreativna duša ima čudne ideje i bujnu maštu. Imaju u sebi sakriveno dete.Koje bi da istražuje. Da stvara novo ili kvari postojeće. Kako bi drugačije svet postojao? Kako bi se kretao nekud? Kako napredovao?
Iznenađenja kreću od starta. Ubobna , uredna plavo tapacirana sedišta i zagrejani vagoni. Očekivali smo, potpuno neupućeni, drvene klupe valjda, prozore promajne i hladne, a dobili kraljevski kupe. Toliko je čuđenje bilo! Dečija radost , posle prvog šoka. Usledilo je zatim krčkanje na tihoj vatri, jer obučeni smo kao da  može da zaveje, nedaj bože, uz put! A u vagonu letnja temperatura, skoro. Skidanje jakni i džempera je potrajalo....
Koliko je ogromna ova moja ljubav prema ravnici. Ogromna , kao i sama ravnica koja se pruža koliko god stane u pogled. Dok se pruga ne ukrsti sa autoputem, osećaš kako putuješ u prošlost , a ne u Kikindu ! Verovatno ljudi koji svakodnevno putuju, mada malobrojni,  ne vide to iz ovog ugla, ali meni je tako bilo-posle 25 godina od zadnjeg puta šinobusom.

Da se čovek ne zanese i zaboravi u kom je veku, ravnica je išarana raznim banderama   ( bez žica?) , dalekovodima ( sa žicama)  i postrojenjima fabrika, naizgled nasumično pobacanih po ravnici, uglavnom van naselja. Neke izgleda  i rade.
Dvadeset na sat kroz stanice , četrdeset na otvorenom.Trucka se i skakuće šinobus. Skaknuću i sedišta i fotoaparati. Slike, samim tim isto skakuću po horizontu ,
 i tako skakutave, uskaču u već pomenute fotoaparate.
Novo čudo od Novog Miloševa.
Jurimo osamdeset na sat!
Posle prethodne vožnje osećaj je kao da si u mlaznjaku! Časna reč !
... Putujemo iznad grada ..
Izlazak iz grada, Elemir, prođosmo pored Okanja, Melenci, Kumane, Novi Bečej, Arača u daljini,  Novo Miloševo...Kikinda. Putnika 5! U prvom vagonu. U drugom - deset  ( malih crnaca) fotografa plus jedan uskočio uz put.

Oni koji su ranije putovali poznaju mesta, neko je poslovno bio povezan sa željeznicom, pa objašnjava šta kako funkcioniše. Izvađen odnekud iz ranca  GPS- tracker (  auto-karta na rasklapnje )  koja pojašnjava nedoumice. Mada smo zaključili da nije apdejtovana .
Ovo na horizontu, proviruje Arača.Ono što je ostalo od srednjevekovne crkve. Želja da je bliže upoznam narasla!

Da ne zaboravim štrudlu s makom! To je bilo iznenđenje i poklon jednog učesnika. Ideja fenomenalna, kao što se pokazalo. Pravi duh ravničarske tradicije.Utisci onih koji vole makovnjače još traju . 
 
Napomena za one iz zadnjeg reda amfiteatra: sve je bilo na vreme. vreme polaska, vreme stizanja i vreme polaska nazad, kao i vreme stizanja u polaznu tačku. U minut!

 Volim što mi prelazi u naviku da subotnja prepodneva neobično lepo potrošim.
 Kad ih sada konačno imam.
Po koju cenu sam ih dobila? O tome neki drugi put.


Fotografije :Photo by Natasa
 

Osećanja, o sećanja...

Ovo je naslov knjige. Odgovarao je mom unutrašnjem filmu.
Knjige o meni dragoj osobi, i važnoj.
Ali nisam o tome htela. Uopšte.Ne sada.

Htela sam o detinjstvu.Sećanjima. 
Spomenula sam ovih dana Hvar. Sećanja se zavrteše kao filmovi u boji.
Hvar. Moja ljubav.Moj bol. 
Sav moj bol....
( Nije . Nije to sav bol.Mnogo je bola.Još malo pa pola veka hodam po ovoj zemlji.)
Mnogo je bola .Mnogo sreće. Mnogo sećanja.
Ali meni MIlan i dalje često peva u glavi , a iz daljine dopiru zvuci Margitine klavijature. Sve mi nekad zvoni od tog zvuka. Zato će uvek, kroz moje tekstove, kao i kroz moje misli odzvanjati, u pozadini, kao pratnja, muzika Ekatarine. One Velike. No, rekla sam , nisam htela o tome.Možda drugom prilikom , kad bude za to snage. To je isto jedan bol. 
Gde stadoh? Digresije su moja slabost i moja umetnost.
Odlutam ja tako.....
HVAR.

Avgust, neke godine.Avgust, mnogih godina.
Zrenjaninsko naselje, poprilično u izgradnji, na rubu novosadskog koje je malo više uređeno. Stari Grad, Hvar. Put se spušta kroz beogradsko naselje.
Ako postoji raj na zemlji,onda je to bilo tada, tamo. Komšije, one hvarske, zidanje, čopor dece približnog uzrasta.Deca koja žive za ta leta. Svi se poznajemo.Ponekad se družimo i kod kuće, ali bez nekog zadovoljstva. To je morska ekipa. Prvi tim. 
Stalno se čuje Jocoooo , ajde na bevandu, pauza...
Vesna , gde ti brat, nema ga nigde opet...
Sve miriše na lavandu, na  borove i rogače, oseća se ukus soli u vazduhu.
More se plavi, Nemice skaču u vodu, na naše iznenađenje, na glavu, sa stena, uopšte ne poznajući konfiguraciju obale, gde se stene pojavljuju tik ispod plavetnila, na nemogućim mestima...Mi samo trepćemo, hoće li se neko povrediti. Odakle im hrabrosti kad ni upola ne poznaju tu obalu, tu plažu kao mi?!
Tamo sam naučila da plivam. Kad mi tetka Ružica  izduvala mišiće da ne znam.
( Počela sam da se davim , tek kad sam osetila da mi spadaju već izduvani mišići)
Tamo sam naučila mnogo o Miki Antiću, od već pomenutog komšije Joce, prve kuće novosadskog naselja, inače kompozitora i mislim, urednika "Muzičkog tobogana". Taj neverovatni čika-Joca je poznavao Miroslava Antića.
Tamo sam videla Krigera uživo, prvi put. Usled aktuelnosti serije "Otpisani" , činjenica da gospodin Žigon letuje u istom mestu sa porodicom, u svojoj kućici , naravno u beogradskom naselju, da se kupa i smeje , kao i mi, nije značila mnogo. Krišom sam ga posmatrala skoro netremice. Znala sam da je ono uloga, a ovo čovek, ali opet...ej, Kriger, glavom!!! Bio je kao šlag na torti. Ma, kao ona višnja na vrhu voćnog kupa!
Pretposlednje  godine ( tada to još nisam znala) naših porodično-hvarskih letovanja, prazan plac , iza naših,  kupi porodica iz Sarajeva.Predivni ljudi, sa dvoje dece. Sin,godinu od mene stariji. Novo lice, simpatičan i lep dečak , na pragu puberteta. Pomalo distanciran u početku. Tada nije bila praksa da devojčice preuzimaju inicijativu ( a bile smo brojnije od dečaka). Očekivali smo da on nama priđe, nama "starosedeocima" i da se upozna.
On nikako...Malo uobražen, kanda. Sa nama bi a i ne bi. Ponekad se , predveče uključi u igre žmurke među lavandama. Na plaži se nekad približi , češće ne...zainteresovao nas definitivno. Pa smo onda mi -domaća horda, razbijali led. 
Baš se nije dalo...mi svi obožavamo Zagora. On Komandanta Marka. Mi bi da sakupljamo čemprese (farbam ih kod kuće i pravim ukrase za jelku), on bi u šetnju obalom....Tako se ispostavi, da on slabo zna o našem gradu nešto, on , kao građanin glavnog grada jedne republike, šta će sa nama...
Ne znam kako smo do toga došli. Razgovor o gradovima. Kao šta je taj naš grad naspram njegovog!! Zaljubljena u moje mesto rođenja, kao i sada što sam, uleteh u raspravu. Kako to samo deca umeju. Od srca!
-Sarajevo je veliki grad..( počne on)
-Jeste, sigurno. Ali, naši ravničarski gradovi su obimom veći....
-Verujem, samo grad, industrija, to je ipak drugačije.
-Jesmo, industrijski grad, veliki, među najvećima u zemlji...
-Ma da...
-Šta??? Imamo uljaru i šećeranu, sigurno koristiš Dijamant ulje ..
-I mi imamo
-Imamo prehrambenu, tekstilnu i mašinsku industriju..
-Ma i mi..
-Imamo fabrike šešira, čarapa, ...ma kombinat Servo Mihalj imamo..
-Imamo ih i mi!
-Imamo pivaru, najbolju pivaru...
-Sarajevska pivara se ne može meriti ni s jednom..
-Mi imamo fabriku kolača! ( kec iz rukava)
-Ma daj.Fabrika kolača...misliš, fakat, velku poslatičarnicu..ne postoji fabrika kolača!!!
( umalo da pogine) 
-Imamo! Eto, ne znaš ni da postoji...
-Ma sad izmišljaš
- Ja izmišljam?? Pošalji majku u supermarket, dole...neka potraži, pa da vidiš! Ovde se isto   prodaju naši kolači!! Da vidiš šta je lepota!
U to vreme , zaista "Žitoprodukt" je bio u punom zamahu  pravljenja kolača i peciva, smrznutih, u praktičnim pakovanjima, samo da ih ubaciš u rernu. To je bilo čudo na tržištu. Prvi kroasan u državi je napravljen baš tu, po licenci "Mlinova Francuske". Oni srebrni plehići od folije su divno izgledali , u rafovima, jedinog tada, supermarketa u Starom gradu. Pite sa višnjama i jabukama, pite sa sirom, testa lisnata...ma šta reći. Ko pamti zna o čemu govorim. Danas je sve drugačije ali tada-kako smo samo bili ponosni!!!
Opet digresija. "Dragstor" je tada otvoren, moderan,osvetljen, prepun polica i vitrina sa svim mogućim i nemogućim pecivima, da sedneš i pojedeš, ili za poneti. Bajka za sladokusce. Magični štapić za zaposlene žene.
Elem, sve se završilo na veliko zadovoljstvo svih nas,tako što su već koliko ujutro na zajednički doručak , skoro na sred ulice ( tada još bez asfalta), pozvani svi, ulica čitava, nas oko dvadesetak sa Sarajlijama, na vruće savijače sa sirom i pitu sa višnjama. Mame odradile. Naše, novosadske i sarajevske. 
Musavi, masni, spremni za plažu, samo još čekamo da veliki popiju  ko kafu a ko bogami bevandu, a mi dobijemo Mirindu-ustupak trenutnoj modi. Kolači i Mirinda!
...za svu našu decu...( odzvanja mi opet u ušima)

Ostalo je istorija. Prvi su kući krenuli Sarajlije- rastanak u suzama, i obećanjima : dogodine, u isto vreme, svi opet tu...avgust će brzo! Došao je, brzo i prebrzo, i bio najlepši avgust koji pamtim iz tih dana. Nije bilo najave da ih više tamo neće biti. 
Biće još leta,dolaze avgusti i letovanja. Ja na Hvar više nisam otišla. Tako ispade.
Nije to bio kraj.
Kraj je došao mnogo kasnije.
Sada je neki dečak-čovek u Sarajevu ( ako tamo živi) u drugoj državi, Stari grad u trećoj, ja u četvrtoj. Prve nema! Raspala se na sastavne delove.

  Fotografije Hvara by: hvar-islad-touristic.com
   Fotografija proizvoda by Old Zrenjanin

Petak-moj dan za promene

Sve počinje petkom.
Meni počinje. Počinje vikend.
Jednako se radujem petku i kada sam zaposlena i kad nisam .Petak je jednostavno sjajan uvod, kako to i dolikuje njenom veličanstvu-suboti!
Jednom, davno, tokom školovanja, prvi septembar je bio petak. U moje vreme se polazilo prvog, osim ako je vikend. Pošli smo u školu tog petka. Ludilo. Petak, pa vikend ! Može li bolje? Sigurno ne. Nema to veze sa tim voliš li da ideš u školu ili ne. Jednostavno, taj osećaj slobode...Ne može bolje, jer još ga pamtim.
Knjige sam volela , pogotovo one meni bitne da počnem da čitam petkom. To onda nije samo čitanje. To je ritual. Magija čitanja, sa obredima dostojnim božanstva. Navika iz školskih dana, koja se još čvrsto drži.. Dobre stvari ne treba menjati.
Petkom se donose odluke.Mi rođenih šezdesetih, sedamdesetih godina, prošlog veka ( au, kako ovo zvuči-prošli vek!!) , u tinejdžerskom dobu smo izlazili samo subotom.Petkom se formulisalo i osmišljavalo. Gde, kad, i najvažnije -sa kim! Pitanje društva ( čitaj čopora) je uvek bilo važno.Petkom se odlučivalo o početku ili kraju neke veze.
U zlatna vremena mog detinjstva, na godišnji odmor ( naravno, na more) smo kretali prvog petka u avgustu.Kad mama preda polugodišnji bilans ( to danas ni ne postoji) i obračuna zarade za kolektiv...i pod uslovom  da prvi i drugi avgusti ne padaju u petak, jer porodične obaveze i tradicije  bi odlagale čak i letovanje.
U tom istom detinjstvu , petak je na Hvaru od svih lepih dana , najlepši.Petkom još uvek carujemo mi turisti i domoroci, pre nego što sa kopna stignu skakavci-oni vikendaši sa primorskih obala. Posle više godina upotnog dolaženja  i mi turisti, zbog tih dvadesetak dana godišnje ,postadosmo domoroci. I nismo lako predavali naše osvojene omiljene stene na plaži "vikend-dođošima".
To se nije promenilo ni u kasnijim godinama, mada se moja sfera interesovanja premestila, silom prilika,na Grčku.Do petka uživamo mi, sada desetodnevni turisti, a vikendom se na "naše" plaže slije pola Soluna i Atine.  Da, ona sorta "vikend-dođoša" živi i ovde!
Bio je petak, rano -jako rano jutro , kada sam rodila mog sina. Kakav je to početak! Tu ne treba dodatnih informacija. Početak nečega što traje ceo život!
Godinama smo, moj sin i ja, u neki lepi jesenji petak išli da sakupljamo kestenove. Ima ih pred kućom. Ima ih u obližnjem parku.Ali nisu to takvi. Kao iz mog  parka. 
Deca rastu. Ne žele da sa mamom skupljaju kestenje po parku, prave figurice uz pomoć  čačkalica , a mama ikebane.Onda mama ide sama. jer bitan je petak , sunčan i zlatan, jesen,kestenovi i baš taj, Moj park.
Pre par godina, petkom popodne, posle posla, uzimala sam fotoaparat i išla da fotkam. Ne sa ciljem. Nego onako.Iz zadovoljstva.Amateski.Tako tri-četiri godine. Jedna lepa tradicija prekinuta naglo, činjenicom da se sve promenilo. Da ne radim. Ili da radim takvim tempom, da sam jedino nedelje razazavala od desetosatnih radnih dana. Ukraden mi bio petak. Na kratko. Posttraumatske posledice još snosim.
Jednog skorašnjeg petka sam se čula sa dragom prijateljicom. Dogovor da se vidimo posle milion godina. Njen nepogrešivi osećaj za trenutak me osokoli da počnem nešto, što sam odlagala bar dve godine.
Zato najviše, najiskrenije i najvernije volim petke.
Početak u petak!
( još ću i pesnik da postanem.)
 

 

Godišnjice ( ili o prolaznosti)

Obeležavanja nečega su duboko ukorenjena u ljudskoj vrsti. Skloni smo da obeležavamo sve: važno i manje važno, tradicionalno, lepo ili tužno.Godišnjice. Razne.

Početak Nove godine.

Početak godišnjih doba.
Obeležavanje tradicionalnih  praznika, kao Božić, Uskrs, slava, imendan, rođendan, godišnjice rođenja, početka , ali i godišnjice završetka , ili smrti. Nešto od toga je vrlo prijatno. I lepo je za obeležavati. Proslavljati. Nešto je manje lepo, ali jednako neizbežno, poput godišnjica nestanka onih koji više nisu sa nama.
Kako god, zajedničko svemu je - prolaznost.
Podsećanje da smo tu- na određeno vreme.
Nova godina , znači godinu više u našem ličnom bivstvovanju na ovoj planeti, u ovoj sferi postojanja. Tako da starost možemo meriti i po tome koliko godišnjica pamtimo.

2 veka Vuka.
150 godina od rođenja Nikole Tesle , dobro to je bilo 2006.
150 godina od rođenja Tagore, bilo je 2011.
Ove godine:
30 od nastanka Dana piva.
20 od smrti Milana Mladenovića.
10 godina od smrti moga oca.... baš danas.

Kako nas sećanje dobro služi, ili su još tu oni  koji nas opominju . Malo ljudi, malo Google.
I onda počinje razmišljanje o prolaznosti. O godišnjicama. O tim nekima, koje slavimo, ili zbog kojih tužimo... 
Ume da prevari to nedostajanje. Ume da natera čoveka da zaboravi neke istine- uglavnom one neprijatnije. Ostaju samo one lepše, i kako se godine više gomilaju, tako ta lepota raste. Kao plima. Nadolazi .
Stvara sasvim drugačiju sliku. Slika se dalje menja prepričavanjem, dodavanjem, ulepšavanjem. Znaš tu neku istinu, i onu drugu, ali tu drugu ignorišeš. Zarad uspomene.
Lepe. Onoga što će ti dane koji dolaze učiniti lakšim. Šarene slike koje će ulepšati starost. Kad dođe.

Sećanja, kao albumi fotografija, uglavnom u boji ili vintage sa sobom u centru, nasmešenog lica. Svi oni dragi ljudi, trenutci , sve lepo uokvireno i spakovano. Pa kad raspakuješ, samo da sedneš i uživaš. Kao u skupoj bombonjeri što se uživa ( a one tako izašle iz mode da nismo ni primetili). Pa svaku čokoladicu raspakuješ, uživaš u izgledu, mirisu i ukusu. Tako i u sećanju. Svaki trenutak je dragocen, upakovan u sjajni papirić, predivnih boja. Prelivaju se sećanja zlatna i srebrna, kardinal crvena i kraljevski plava.
U stvari, samo sam sentimentalna. 
Suludo vreme, situacija, kriza, nezaposlenost- mora biti ravnoteže, bar malo. Obeležavati nešto, dodaje teg na pozitivnu stranu. Pažnju usmerava na drugu stranu, da čovek ostane pri zdravoj pameti ( ako je uopšte iko od nas ima).
Mnogo dragih ljudi, 
ili onih koji su nečim obeležili moj život , više nema. 
Mnogo pamtim.
Previše godišnjica.
Danas, samo me izduvao vetar, ta naša košava luda, dok sam na groblju pokušavala sa ne mnogo uspeha , da upalim sveće. Uspeh sa malim crvenim lampionom. Sve po redu i kako treba urađeno. Da obeležimo godišnjicu. 
Mama je kupila cveće. Ja ponela sveću i rakiju.Voleo je.
Ovo je umesto pomena u novinama. Za moju dušu.


 

Dobrodošli !

Ne treba pomisliti , kad dođete ovde, da ste na nekom blogu vezanom za biologiju. Nema veze sa razvojem vrsta leptira, čak ni sa  larvama koje se u leptire pretvore. Ovaj je Leptir samo metafora. Došla odjednom i bez najave.
Ovo je mesto za , recimo, razmišljanje na glas. Ovo je moj journal.Onlajn časopis . Anglicizmi (reči ili izrazi uzeti iz engleskog jezika koje se uporno guraju i opstaju u našem jeziku ) su toliko ušli u upotrebu da postaju, nažalost, deo svakodnevice.
Nije ovo dnevnik. Pre opservacija .
Opservacija pogleda na svet.
Tekućih strvari koje me zaintrigiraju ili zbog nečeg dotaknu.
Posmatranje važnih  događaja. Nekad meni, nekad većini. Nekad nekima. Nekad nikome.
Preispitivanje.
Terapija.
Smisao postojanja.
Opservacija misli.

Eto , zato Leptir. 
Takve su misli. Barem moje. Interesovanja i učenja, događaji i situacije me nose i menjaju se , nekad i previše često. Tako često da ih jedva pohvatam.
Ovo je i mamac. Svojevrsna mreža za leptire-misli, koje  su tako neuhvatljive !
Lepršaju okolo , bave se raznim temama. Naučnim i banalnim, svetskim ili svakodnevnim . Sa teme na temu. Baš kao i leptiri, sa cveta na cvet. 
Ime je došlo samo. Bezobrazno se nametnulo.Nije traženo, nije birano. Ali je tu. Prvo mi palo na pamet. Kod mene se prvi kučići u vodu ne bacaju. Previše volim životinje.

                          Dobar dan. Ja sam Leptir?!
                          (  Odlično zvuči, zar ne?)