Svako jutro ovog januara me zgužvani autobus izruči na magistrali, na istom mestu.To je malo više od polovine puta do cilja . Dovoljno je i to u ovom gradu propalih predivnih starih kuća, izgubljenih ljudi, i neredovnih autobusa.Prošli put, kada sam opet imala cilj na pogrešnom mestu, jednostavno nije postajala opcija autobuske linije, nema veze što je razdaljina od skoro 7 km, jer je nespojivo sa tih pet autobuskih linija , koje u gradu postoje. Nisam, naravno, htela da pričam o autobuskim linijama. Digresija će biti još barem nekoliko, ali ne i o autobusima.
Pravo iz busa, iza stajališta, nalaze se stepenice, koje vode na dole, kroz parče travnjaka u jedan drugi deo grada. Stazica od desetine metara izvire na ugao dveju ulica, tačno na mestu gde se malena Slovačka ulica krivinom pretvara u veliku Takovsku.
Fotografija : Photo by Natasa
Ovako to deluje gledano sa strane tog prolaza koji vodi u staro srce grada, Gradnulicu. Na tom prolazu su, nekih davnih dana stajala metalna , zarđana vrata, koja su se retko zatvarala, mada su pretstavljala kraj školskog dvorišta moje osnovne škole. Tih davnih dana od pogleda na ta vrata me delilo parče močvarnog dela prepunog trske i kojekakvog rastinja, na kraju ogromnog zajedničkog dvorišta zgrade u kojoj sam živela, iza metalne konstrukcije za trešenje tepiha, i napuštenog dela zemljišta koji se graničio sa susednom školom. Retko sam prilazila blizu toga, iz ondašnje dečije perspektive , to je izgledalo neverovatno daleko. U školu se i inače ulazilo iz druge, normalne ulice, a to stražnje dvorište , sa stazom, često blatnjavom, malo ko je koristio. Nekad sam išla bliže, čak do kraja naše bašte, i velikog jorgovana, pa kroz prolaz između žive ograde i trske vrebala poneku živuljku. Znala sam naći ježa, ili kornjaču, onu barsku, i to bi postajao kućni ljubimac.Na kratko. Obično sam ih smeštala u staro limeno korito, ali bi posle noći ili dve nestajali iz tog prostora. Bilo bi mi uvek žao, jer sam se trudila da im boravak ulepšam, posteljom od trave, raznim krpicama, i ostavljanjem posudica sa hranom i vodom.
Fotografija: Photo by Natasa
Sada to deluje tako pitomo i obično. Ruku na srce, mada na nekoliko metara od tada Čehoslovačke ulice ( na nekim tablama još tako i piše) nikad zaista u nju nisam ušla , nikad je prošla.. Sada mi je to čudno i smešno, ali tada sam ulicu zamišljala tajanstvenom, velikom i nedostupnom. Saznanje koliko je mala, sa jedva desetak kuća sa dve strane ulice, i takođe da je to ona ista ulica koju sam, sa druge strane, gledano od Slovačke crkve ( logično, otuda i naziv) u Cara Dušana ulici, ustvari i poznavala, govori samo o tome kako dolazi do toga da deca vide ono što drugi ne vide. Koliko je mašta bujna i ima svoje puteve, toliko različite od stvarnih! Svet dečiji izgleda mnogo, mnogo drugačije od pravog. Posle to saznaš. ne saznaš.Saznaš kao ja- tek na pragu pedesete , jer sam se sa jedva dvanaest godina odatle odselila i zaboravila i metalnu zastrašujuću kapiju na kraju ogromnog dvorišta škole( mada taj deo je uvek bio nekako napušten) i ulicu na koju se kroz nju izlazilo. Eto sada me sudbina dovede upravo na taj deo, da saznam , ono što je odavno saznati trebalo,ali samo da sam o tome razmišljala shvatila bih sigurno. Ali putevi života idu dalje i dok ne naletiš ponovo, te stvari čuče u tvom mozgu, u nekoj fioci, skoro zaboravljene. U nekim godinama, upoznah osobu, baš iz te ulice, postade mi i prijateljica, ali kako ni ona tamo ne živi više, u toj malenoj Slovačkoj ulici, ostala je misterija za mene do pre mesec dana. Ne znam šta me više čudi, saznanje da se tako dobro odjednom svega sećam, da bih nacrtati mogla, ili činjenica da sam ponovo stajala vrlo blizu omiljenih staza mog detinjstva, a one sada ne mogu ni da se zamisle. jer čitave kuće su srušene, ulice, i delovi njihovi, kada je magistrala osamdesete pravljena. Ulica u kojoj sam nekad živela, počinje od broja 11, a ja sam u broju 5 živela. Žao mi je takođe, što sam slikala mora i planine i jezera, a kuću moju, zgradu ( nekakda je bila predratna nemačka vila, sa divnim balkonom) sa ulice nikad nisam slikala. Ne mogu čak ni u doba interneta i tolikih sajtova o starom Velikom Bečkereku da je nađem. Ipak ne gubim nadu. Negde ima fotografija, crtež,nešto, o toj kući. Toliko bih volela da znam istoriju njenu, pre mog vremena. Mada je i u moje vreme ta kuća bila specifična po mnogo čemu. Jednom ću pisati o njoj. Kao i o mojoj školi. Ovo preko druma, iza stanice, da , to je moja škola.
Fotografija: Photo by Natasa
Sada mi je malo žao što moj dečiji avanturistički duh nije bio malo hrabriji. Kao kod Toma Sojera. One se nije plašio da ide na parobrod po Misisipiju, a ja nisam smela da prođem baricu, par metara širine da bih istražila tu malu ulicu. Bilo bi još zanimljivije porediti je iz ove perspektive sa onim detinjim utiscima.. Mada, možda je ovako isto dobro. Uživam u otkrivanju. Sklona sam da istražujem daleke objekte, a ono što mi je isped nosa da ne vidim! Moj grad- moja ljubav velika-uvek ima nešto novo za mene. Nešto da otkrivam.
Slovačka evangelištička crkva podignuta je 1837. godine. Predstavlja
skladnu kombinaciju neobaroknih i neoromanilkih elemenata, koji se delom
prenose i na susedni parohijski dom, čime se dobila zaokružena
arhitektonska celina u starom urbanom gradskom jezgru.
Stoji tu znači stopedesetak godina, i dočekala je da se uzajamno otkrijemo, i da je i ja zabeležim, u reči i slici. Kao i mnogi, verovatno pre mene.
To je ona lepota otkrivanja. Uz nevolje koje me snalaze na drugim poljima, ili da kažem, nepogodnosti u trenutnom životnom rasporedu, dešava se i nešto drugačije, nešto što mi daje energije da istrajem. Pronašla sam toliko interesantnih stvari za otkrivanje, na toliko malom prostoru, da je to zadivljujuće. Koliko ću još imati tim putevima da prolazim nije bitno, jer seme radoznalosti je opet proklijalo, sa mnogo novih izdanaka. Da ih istražujem i rešavam.
Da pokušam da budem istoričar ili hroničar ovog mog mikrokosmosa.
Zar treba tražiti više? Zahvalna sam za nove mogućnosti. Tim pre što su bile potpuno neočekivane. Sudbina ume da bude carica. Kazni te jednim, ali nagradi nečim drugim.
Ravnoteža i balans života.
To je ono što ga čini vrednim i lepim.
Nikad to ne zaboraviti.
Pravo iz busa, iza stajališta, nalaze se stepenice, koje vode na dole, kroz parče travnjaka u jedan drugi deo grada. Stazica od desetine metara izvire na ugao dveju ulica, tačno na mestu gde se malena Slovačka ulica krivinom pretvara u veliku Takovsku.
Fotografija : Photo by Natasa
Ovako to deluje gledano sa strane tog prolaza koji vodi u staro srce grada, Gradnulicu. Na tom prolazu su, nekih davnih dana stajala metalna , zarđana vrata, koja su se retko zatvarala, mada su pretstavljala kraj školskog dvorišta moje osnovne škole. Tih davnih dana od pogleda na ta vrata me delilo parče močvarnog dela prepunog trske i kojekakvog rastinja, na kraju ogromnog zajedničkog dvorišta zgrade u kojoj sam živela, iza metalne konstrukcije za trešenje tepiha, i napuštenog dela zemljišta koji se graničio sa susednom školom. Retko sam prilazila blizu toga, iz ondašnje dečije perspektive , to je izgledalo neverovatno daleko. U školu se i inače ulazilo iz druge, normalne ulice, a to stražnje dvorište , sa stazom, često blatnjavom, malo ko je koristio. Nekad sam išla bliže, čak do kraja naše bašte, i velikog jorgovana, pa kroz prolaz između žive ograde i trske vrebala poneku živuljku. Znala sam naći ježa, ili kornjaču, onu barsku, i to bi postajao kućni ljubimac.Na kratko. Obično sam ih smeštala u staro limeno korito, ali bi posle noći ili dve nestajali iz tog prostora. Bilo bi mi uvek žao, jer sam se trudila da im boravak ulepšam, posteljom od trave, raznim krpicama, i ostavljanjem posudica sa hranom i vodom.
Fotografija: Photo by Natasa
Sada mi je malo žao što moj dečiji avanturistički duh nije bio malo hrabriji. Kao kod Toma Sojera. One se nije plašio da ide na parobrod po Misisipiju, a ja nisam smela da prođem baricu, par metara širine da bih istražila tu malu ulicu. Bilo bi još zanimljivije porediti je iz ove perspektive sa onim detinjim utiscima.. Mada, možda je ovako isto dobro. Uživam u otkrivanju. Sklona sam da istražujem daleke objekte, a ono što mi je isped nosa da ne vidim! Moj grad- moja ljubav velika-uvek ima nešto novo za mene. Nešto da otkrivam.
Stoji tu znači stopedesetak godina, i dočekala je da se uzajamno otkrijemo, i da je i ja zabeležim, u reči i slici. Kao i mnogi, verovatno pre mene.
To je ona lepota otkrivanja. Uz nevolje koje me snalaze na drugim poljima, ili da kažem, nepogodnosti u trenutnom životnom rasporedu, dešava se i nešto drugačije, nešto što mi daje energije da istrajem. Pronašla sam toliko interesantnih stvari za otkrivanje, na toliko malom prostoru, da je to zadivljujuće. Koliko ću još imati tim putevima da prolazim nije bitno, jer seme radoznalosti je opet proklijalo, sa mnogo novih izdanaka. Da ih istražujem i rešavam.
Da pokušam da budem istoričar ili hroničar ovog mog mikrokosmosa.
Zar treba tražiti više? Zahvalna sam za nove mogućnosti. Tim pre što su bile potpuno neočekivane. Sudbina ume da bude carica. Kazni te jednim, ali nagradi nečim drugim.
Ravnoteža i balans života.
To je ono što ga čini vrednim i lepim.
Nikad to ne zaboraviti.
