Ledena bajka - foto beleška

Ne znam kakvu to magičnu moć ima led.Možda zbog providnosti, možda zbog neverovatnih oblika koje pravi. Uhvatim sebe kako stanem i gledam u te skulpture.
Mislim se , može li se dva puta ponoviti oblik, izgled ledene tvorevine? 
Nije mnogo ni važno- ja sam uživala posmatrajući.

Fotografije sam napravila 4 ,5 i 6.marta ove, 2018. godine, uglavnom šetajući oko Kulturnog centra i u mom dvorištu. Uživala sam gledajući, tada , uživo, a bogami uživam i sad gledajući ih. Eto da ih imam na jednom mestu. Kad se u tople letnje dane -kad jednom dođu - rashladim.

 

Slika na školskoj torbi- Hasta Siempre, comandante...

Jedan film može da razjasni  mnogo toga, čak iako znaš da se u filmovima ljudi i događaji idealizuju. Sibmol i  sliku čoveka koje sam nosila preslikane i odštampane, dosta nevešto,  još u petnaestoj godini, tak su sada dobile na značaju. Karton , koji je neko iscrtao i izrezao, naslanjali smo na zelene ribarske torbe (koje su nam bile, jel , školske ) i prefarbavali smo bojama, markerima, čime god , samo da ostane na platnu.Karton se nasleđivao , od starijih generacija, čuvan ko zna gde, dok ne zatreba. Hvala nebu što sam imala stričeve , deset-petnaest godina starije, pa sam imala od koga da nasleđujem i saznajem, uvek prva,baš tamo  gde ne treba i ono što ne treba.


Nemam više te torbe odavno, ni otiska na njoj, ali eto na Nikonovoj izložbi krajem prošle godine, opet naletim na čoveka.
I saznam po čijoj je fotografiji nastao toliko čuven i upotrebljavan
otisak.Kako sam strašno u sekundi pozavidela čoveku koji je živeo tada,poznavao i fotografisao Ćea!
Zastidela sam se same sebe.
Lik Revolucije i Pobune-lično.
Prepoznatiljiv za sva vremena.
Nisam tada razmišljala o politici. 
Samo o slobodi. 
O ljudima koji su likom i delom bili asocijacija za sve što sam
verovala i volela. I koji su odjednom nestali, nespominjani, skoro izbrisani iz pamćenja sveta.
Priznajem, da. Bio je Tito.
Ali bio je Mahatma Gandi.
Bio je Nelson Mendela.
Bila je Indira Gandi.
Bila je Sirimao Bandaranaike.

Bio je Ernesto Če Gevara.

Foto: @natasa                                     

                                              

Za  film Dnevnik motocikliste sam čula, kao naslov, ali letimični pogled na trejler mi nije ostavio utisak. Tek nadavno, u sasvim drugom kontekstu čuh da je snimljen po dnevničkim zapisima Ernesta Gevare. Če, to zvučno ime naše mladosti ( mada ni sada ne znam zašto tačno- verovatno kao simbol slobode, pravde, jednakosti) je bila ključna stvar koja me natera da još iste večeri potražim i pogledam film. Verovatno su i  čičkave oči lepog argentinca odigrale ulogu.

Neugledne reklame, lošeg plakata, neprepoznatljivog lika( glumac me čak ni ne podseća na Čea), sela sam odlučna da skoro dvosatni film odgledam .
Nisam se pokajala. 
Nema revolucije. Prelepa, čak naivno urađena, priča o dvojici mladića, koji su srebrnih , posleratnih
godina , krenuli motociklom da obiđu svoju Južnu Ameriku, na put dug 10.000-15.000 hiljada kilometara. 
Radnja se dešava 1952, godine, kada Ernesto i drug mu Alberto Granada, kreću u vožnju, da upoznaju svoju braću južnoamerikance, verujući da će tako bolje obavljati ono što hteli da rade u životu, a i ujedno da se provedu. 
Bilo mi je šokantno de Ernesto završavao medicinu, i da ga je zanimala guba, koja tada još nije bila izlečiva. Doktor! Iznenađenje.Nisam znala ništa o Čeu.


Foto: Wikipedia
Drugo iznađenje je da su to pokušali da urade bez mnogo sredstava, često gladni i žedni i to motociklom Norton 500 , neki model iz pedesetih godina. Ovaj je najsličniji čini mi se onom iz filma, samo je nabudženiji.Da je njihov bio takav, ne bi ih izdao na 6000 km.

Foto: wikipedia
Neverovatno jetakođe  to da je Ernesto bio astmatičar, sa vrlo neprijatnim simpomima.

O predelima Južne Amerike, njihovim lepotama, starim gradovima Inka i Maja- o tome je već mnogo rečeno. Ali tamo , u Andima, gledajući prvo stari Kusko, a zatim ruševine Maču Pikčua,  i usput srećući domorodce, potomke nekad velikih i moćnih naroda, koji se sada muče i jedva preživljavaju, bedni i ponižavani, da, tamo se nešto prelomilo u njemu. 

Ovo je kopija originalne njegove fotke u Maču Pikčuu, hteo je da zabeleži , da to ne zaboravi, kao što i neće. Rekao je nešto otprilike ovako, gledajući ruševine: kako je moguće da narod koji je poznavao matematiku, fiziku, astronomiju, astrologiju, kalendare, prirodu ...nestane preko noći skoro? 
Došli su Španci, a oni su imali samo jedno- barut. Kakva poražavajuća istina.

Shvatio je da mora da se bori za svoj narod, sve svoje južnoamerkance, jer je , kao i mi ovde utopijski verovao da smo svi braća. Isto tako je shvatao da se to može izvesti samo revolucijom, samo borbom. 
Zato sam ga valjda vremenom izgbila iz razmišljanja,iz sećanja jer sam još veći utopista . Više sam verovala da Gandijev način, da Mendelin način, mirne revolucije moraju dati bolje rezultate.

Foto: Wikipedia 

I dalje nisam sigurna da li sam u pravu, ali kad god se negde prikažu slike njegovog pogubljenja, kako ga kao zver muče ubijaju i slikaju, i sada mi pođu suze. Možda si mogao biti dobar lekar, sjajan čovek i u nečemu drugom? 

Ne nije-Ono što je video, ono što je shvatio, i gde ga je to odvelo, toga u filmu nema, ali to je istorija. Ljudi sa takvom ljubavlju za svakoga, sa takvim razumevanjem mogu da budu samo to što su.  Ako ste ikada i pomislili na Čea, pogledajte film, shvatite kako je i zašto postao El Comandante.Kontroverzna ličnost, legenda, a ipak, bio je jednom mladić i sanjar.


Za kraj, Natalie Cardone  ; ljubaznošću You Tube-a

If you tremble with indignation at every injustice, then you are a comrade of mine.

The true revolutionary is guided by a great feeling of love. It is impossible to think of a genuine revolutionary lacking this quality.

 I am not a liberator. Liberators do not exist. The people liberate themselves.

 We cannot be sure of having something to live for unless we are willing to die for it.

Hasta Siempre Comandante Che Guevara!

 

13.mart...

Lepo Kaže Đole u svojoj pesmi...ma nosite se devedesete. da devedesete, one godine koje poćinju sa hiljadudevetstodevedeset....i neka...

Skoro svaki dan se u tim  devedesetima može povezati sa nečim ružnim, tužnim, bolnim.
Isto tako dosta dana se u im devedesetima može povezati sa nečim lepim - mada je i t lepo krnjavo lepo. Uvek onaj ali...lepotu smo nalazili u nelepim stvarima, ponekad uspevajući da ih čak u značajne i dobre pretvorimo. I poneki od nas su ih  i preživeli. Bar na izgled. Da pamte. Da se sećaju. Da pričaju , ako ima ko da sluša.Sve manje je onih koji slušaju. Koji razumeju- još manje. Najvše je onih koji neće ni da slušaju. Još budeš kriv što si živeo u devedesetima Još ispade povlastica....ne dao im bog te povlastice....

Verovatno to mene i ove moje generacije boli  jer su to negde najlepše godine u životu. Sve godine su lepe  na svoj način, ali te od 20-30 , te su najjače. Najlepši si, najsnažniji, najodlučniji, najhrabriji. Do tada te život mase mediokriteta još nije sapleo...još si svoj. Znaš svoju istinu. Veruješ u svoje snove.
Posle se većina zaglupi i pusti reci osrednjosti da ispare te snove, da nekad ni tragovi ne ostanu. Znam. Probala sam.

Mart je mesec koji osim što asocira na večitu borbu za ženska prava, i pokušaje da ga pretvore u cvetni praznik ( prijatno jeste- korisno nije), asocira često na neke tužnjikave stvari. Siromah mart, nije on kriv. Tako se kockice poređaju.

    Foto : SlovoPress

To smo tražili, ovo smo dobili:
Pune ruke cveća, i spremanje svečanog ručka, dok muški slave uveliko dan svojh žena- u kafanama. Obično sa tuđim ženama.
 

    Foto: Nezavisne novine

I Bora je pevao: kada si otišla s njim, bio je trinaesti mart....
To se sad kao pravdam. Nije da samo ja imam problem sa mesecom martom.

Pa koga da ubijem, koga da kaznim što su t i najlepši trenuci protkani bolnim uspomenama, kraja  im nema. Vreme. Okolnosti? Ljudsku glupost!

Još jedan datum među mnogima , za sećanje.

12.01.1921.-13.03.1993. Radmilica moja.

Majka ( baka po mami-otud majka). moja je otišla tiho tog dana, u bolnici, lica prelepog belog i rumenog, oslobođena konačno svih muka koje su je morile.  
Uzrok smrti: prestanak rada srca. Nije bolovala, nema dijagnoze. Gasila se polako godinu dana, i otišla. To je ono kad kažu: puklo srce od tuge. 
Puno o tebi mislim, puno pričam, a bogami i zapišem. Danas ti ne mogu izaći,  ni sveću upaliti, ni tvoja kći ne može. Obe ležimo, svaka sama u svom stanu, sa temperaturama preko 38. Proći će i ovo čudo. Sad imaš i novo društvo, martovsko, ovogodišnje. Doći ćemo ti, sa prvim znacima ozdravljenja. Ovo samo da znaš- Mislim na tebe. I mama. Nismo te zaboravile i nećemo. Voli te tvoja Željka.

Majka, dejka i moja malenkost. Na nekoj drugoj planeti.  Sećam se iz priča da si se majka jedila zbog groznice, kako ćeš izgledati na fotografiji. Sad ti kažem, lepa si mi i sa groznicom. A ti bila ljuta na Foto-Žiku zrenjaninskog( kako ono beše: puko grom u njega, pa di sad da dođe!)  što ja baš taj dan izabrao. 

Foto: Foto-Žika, ne znam gde je čovek sada, i kako je, ali hvala mu. Potpis moj ( teško da sam fotkala sa dve godine ja ) samo da mi sliku neko ne uzme. Ne dam. 

Spavaj mirno majka. Doneću ti šampitu kad dođem, umesto cveća .

Kraj dnevnika, za danas.


 

Odlazak u belom

Sneg pada već sedamnaest sati bez prestanka. Belo, hladno, mokro, klizavo a ipak meni neodoljivo lepo. Nisam ja uvek normalna. Kad volim sneg !

Kažu stari da kad u vreme sahrane  nečije  sija sunce, radosan je taj neko otišao. Ako pada kiša, žali za životom kažu.
Ne kažu šta znači kad sneg pada neprekidno, bez pauze i zastoja, kad neko odlazi na večni počinak. Danas sam bila na sahrani zavejanoj snegom i oprečnim osećanjima.  
Veje od noćas, zatrpava, pa se otapa, pa zavejava.  Malobrojni prisutni, dvadeset-trideset duša, jedva jedni druge prepoznaju. Zbog kapa, ogromnih kapuljača, šalova obmotanih visoko, do očiju, jakni dugih i zakopčanih, kišobrana...takođe zbog toga, što se u ova smutna vremena ljudi i ne viđaju. Ne druže se. Zaboravljaju se rodbinski odnosi, razaraju prijateljstva, zagađuju komšijska druženja.. 

U subotu 24.februara ujutro čuh da je umrla, u zoru. Nedefinisan osećaj, i trenutno olakšanje- tako je izgledalo, zbog muka u kojima je živela zadnjih godina.U toku popodneva, sve se tumba u mojoj glavi. Bes, mržnja, tuga, plač prigušen nerazumevanjem onoga što me snalazi. Dve nemirne i skoro neprospavane noći, košmari. Sve što je imalo veze sa njom, sa uništenjem jedne porodice, sa posledicama njenih postupaka. Nedeljom ne sahranjuju. Nedelju sam pokušala da zatrpam radom na poslu / van svake pameti/ , još uvek uzburkana kao more pred oluju. Tri godine se istinski mučila ta žena.Paklenim mukama. Nikome ne poželeti tako nešto. Istina je, ono što stari kažu: bogu dušu, a bog je neće. Ali, sada kada je otišla, shvatam -oprošteno joj je. Bog je oprostio, pa koja sam ja onda bedna mrva života, da ne oprostim? Platila je , bogmi, kao niko koga znam, toliko dobro znam, kao nju što sam znala. Nisu to ni tako  godine za umiranje, žive i duže od 73, 74 ( u oktobru bi bilo) ali kakav je život to bio, kad za skoro dvadesetosam godina nadživiš sina jedinca? A to shvatiš tek pre deset...
 
Skoro je bila  nemoguća misija stići na sahranu. Uspevam da stignem nekim čudom, ugurana u ogromno krzno kapuljače , zavejane snegom i pored kišobrana. Gledam ljude, tako se dugo znamo, tako se dobro znamo, ili smo se bar znali, a ima nekih koje ne videh i po petnaest godina! Posle javljanja i datih i primljenih izjava saučešća , palim sveću. Najveću što sam našla. U kapeli mrak, samo sveće trepere, a napolju belina tolika da se ni groblje ne vidi. Smeštam se u jedan ugao, između njenih najbližih rođenjem, ja najbliža " stečenjem". Slušam pojanje popova, udišem miris tamjana žedno, kao osuđenik. Mrmljam sa njima, Pavlovu poslanicu i te još neke uobičajene tekstove -znam  ih i previše dobro. Koliko sam ljubavi sahranila i otplakala, i ne znala. 

Gledam u zatvoren sanduk. Cveće gledam, krst, razmišljam o retkom i lepom imenu koje je nosila, a i o tome kako smo je mi zvali. Giga. Giga , to je valjda iz neke serije ,zaboravih. Ali njoj je to pristajalo, i čak je i samu sebe tako predstavljala. Čudno stvorenje. Dok se bliži poslednje celovanje, osećam promenu. Krstim se, prekoreda. Oprostila sam ti, Gigo, oprostila. Sve njih kojih nema sam ti oprostila. Odjednom.
Ko nije grešan , neka baci kamen. Takvih nema....
Umesto slika koje su me opsedale prethodna dva dana, slika tuga i nesreća, scena sumornih i ružnih, odnekle , iz tajnih vijuga mozga navreše sećanja. Ona mene lično nije uvredila, kao mene. Povredila je i imala udela u uništenju najdražih ljudi mog detinjstva, moje mladosti, da. Ali sam počela  da se sećam drugih, uglavnom šašvih stvari, tako svojstvenih njoj, jer uvek sam znala da bi za mene uradila sve, samo da sam dopustila. A nisam, jer sam se zbog toga osećala krivom. Trebalo je to da radi za svoje dete, a ne za nećaku. Uncut od žene. Jedva pismena, imala je onu čudnu pronicljivost sa kojom se valjda rađaju trgovci, preprodavci, manipulatori.
Uspomene, uspomene!
Najdraža i prva zapamćena igračka mog detinjstva, Canak- ona mi je kupila.Progovorila sam rano, sa deset meseci kažu ( zato sam valjda ovakva pričalica), ali nije se sve uvek moglo razumeti. Uporno sam odbijala igračke , poklone, sve -htela sam Canka. Ali nikako da se sporazumemo šta je Canak.  Ona tada, mlada, skoro udata  i vrlo lepa, bez dece, imala je snage da me ispituje, voda naokolo, i na kraju i otkrije šta je to što sam toliko želela. Ispred radnje u centru, ko zna koje počela sam da skačem po kolicima, tako da me je uzela i odnela do izloga, a zatim i u radnju, dok rukom nisam pokazala željeni predmet. Gumenu lutku,  Crvenkapu, onako iz jednog dela, ofarbanu vrlo lepo- šareno, kako je to tada bilo.Opšta smejurija. Imala sam lepe igračke i talijanske lutke, a ja umirala za Cankom. Dugo sam je imala, do škole i duže. Niko se ne seća kada je nestala.U selidbi, sumnjam.

Prva vrbica, i zlatni lančić sa zvoncetom. I to je ona odradila. I slikanje sa  tim i naravno vrbicom , u porti Uspenske crkve, u njenom naručju.

Prve minđuše, zlatni cvetići sa crvenim rubin-laticama, i naravno , bušenje ušiju. Umalo da pogine zbog toga! Mama je bila na poslu, ona tada još nije radila.  Da ne bih plakala kad mi neka babica buši uši, kupila mi je čokoladu i otpakovala celu tablu da glabam i mackam se i da ne obraćam pažnju na to šta se radi. Uživala sam do besvesti i trajno upropastila svilenu roze haljinu sa belim plastronom, koju mi je baka sašila. Krenula je tako, gurajući me nasmejanu i musavu u kolicima , da sačekamo mamu i da se pohvalimo. Nije ni zinula , kad je mama počela da urla. Sirota moja majka je pomislila da se to krv od bušenja ušiju  okorela. Trebalo je pola sata da se objasni da je to -čokolada!
Krštenje.  Ona, majka  i baba-strina jedna, su me jedne mamine radne subote odvele na krštenje.Ona mi je krštena kuma.Mama i tata, doduše ne zadugo, behu po obavezi članovi SKJ. Prošlo bi to nezapaženo , da ja brbljiva kakva jesam ,nisam  stalno kao vodenica potočara,  ponavljala mami: popa secko kosicu , pila Nata vodicu. Mama je već brinula da imam neke psihičke probleme, dok se zavarenice nisu objasnile sa njom.
Prvi vikend boravak na selu-moji su svi živeli u gradu, obe porodice , komplet- bio je sa njom. Vodila me "da budem velika prija" , "čak" u njeno rodno mesto Idvor. Otkrila sam da tamo  postoje male jage, da njen otac ima više od stotinu ovaca i da se slama drži u balama, a ne samo pod stolom , u majkinoj kujni, za Božić.
Prvo veliko putovanje-autobusom! Sa njom.Moji su imali auto, Fijata 1300, ali šta je to naspram autobusa! Opet sam išla da budem prija, kod njene tetke u mesto Perlez. Dobila sam prave , heklane , u boji, natikače . Bile smo prije četiri dana, da.
Prvi "alkohol" - liker plave boje , zvani Kurakao, ona mi je nasula za Svetog Nikolu, u majkinoj kući,  kad sam bila četvrti razred osnovne škole . Umalo u slavsku čorbu da upadnem.Inače, onaj je taj šašavi plavi napitak zvala Kukuriku-liker, ne mogavši da zapamti tačan naziv. Skoro naleteh na njega u nekoj radnji. Kupila sam!
Haljina od indijskog platna krem boje, u kombimaciji sa karo-teget,obrubljena teget trakama, izuzetnog kroja, sa lepeza rukavima do lakata, mašnom u struku, dužine do gležnjeva, a pun krug, kao poklon za odlazak na more, a imala sam jedva dvanaest godina!
Svileni komplet ,od grež svile,  šampanj boje, trodelni, suknja šanel dužine, top i dugi sako, sa onim puf rukavima,  Mijane Marić, kupila mi je za veliku maturu. To što se to kosilo sa mojom prirodom, načinom oblačenja i mišljenja, nije je dotaklo.Bila je srećna da ja to probam, i prošetam u tome sa njom. Šta ću obući  zaista za maturu, nije je zanimalo.

U vreme mog odsustva zbog početka studiranja nadmašila je samu sebe. Kada se mi studenti vraćamo sa vikenda , od kuće (išli smo jednom mesečno) svako je donosio nešto:pršute, kobasice, domaće kolače. Kad se ja vraćam, čeka me pola studenjaka. Nosim čitave torbe koje su mi utovarili u voz u Beogradu. Desetine kila narandži, limuna, mandarina, grčkih slatkiša od smokvi, grožđa i oraha, i ono najbolje- table čokolade od po 1 kg! Kutiju. U kutiji je 12 tabli!  Švercerka moja- sve je ona mogla da nabavi.

Postoji tu jedna pauza, u kojoj nisam mogla da je vidim, ni prag da  pređem, išla sam samo kad nije kod kuće i majka je sama. Tada je nama svima bilo nemoguće da reagujemo drugačije na nestanak mog brata, njenog sina, nego njoj. To je druga , ružna , priča.

Život je tekao dalje. Majke nestade, otišla je tiho , kao rosa. A Ona se polako ponovo uvlačila u njega. Kupila mi je basnoslovno skupu narukvicu,sa pločom,  tako veliku da uopše nisam shvatila da je zlatna. Kada je mnogo kasnije sasvim slučajno procenjivan kvalitet i težina, ostala sam bez teksta.
Došla je na moje venčanje, mada nismo pravili svadbu, trebalo je biti što skromnije i neprimetnije, ali to kod nje ne pali. Znala je ona red. Kad je moja mama kupovala one drangulije što snajka daruje ( ja , jel) , ona je dok su to pakovali otišla i sve platila!
Kad sam sina rodila ludilo je postalo skoro nepodnošljivo. Skoro se potukla sa bolničkim portirom, da dođe da me vidi, mada je u vreme mog porođaja vladao karantin zbog gripa i posete su bile zabranjene, a i meni je život visio o koncu. Naravno da je uspela ponešto da doturi kojekome i da isposluje da joj bebu pokažu bar  sa prozora. Ja nisam mogla da ustajem još deset dana.
Naravno da nije čekala zvanično babinje. Prvi vikend kad smo bebac i ja došli kući, eto i nje. Sa tortom, odelcem, spavaćicom i kućnom haljinom za mene, i zlatnim lančićima , za mene i sina, njemu slovo na visuljku, meni slovo na visuljku.
Njena ljubav je bila  "čudna". Nisam je možda dovoljno poštovala jer je njoj pokazivanje ljubavi-bilo poklanjanje, kupovanje svega i svačega. Ljudi i ljubav  se novcem i poklonima ne kupuju. To nije mogla da shvati. Kako je i mogla. Svi su koristili tu njenu osobinu.
Ja nisam. Dok sam ja bila mala,a ona još sasvim normalna žena  obožavala sam je, bezrezervno. Sa poklonima i bez. Leti, kad sam bila u  gostima trčala sam joj u zagrljaj, da je ljubim i pitam da li se umorila. Kao šta sam i mamu sa posla čekala kod kuće. Za to nije trebala da plaća. A za one druge stvari, o kojima neću sada, možda i nikada, nije bilo para da se plati. Ima stvari koje ništa  platiti  ne može.

Možda kada na nečijoj sahrani pada sneg, možda se to ponovo očišćene duše, belinom pahulja zavijene, hladnoćom pročišćene, belom svetlošću snega , raduju. Raduju se i duše onih koji ih ispraćaju, jer je oproštaj doneo olakšanje, koje se ne može opisati. 
Oprostiti neoprostivo.

Da, verujem da je tako.
To je takođe jedan od Njenih uticaja. Ja sam više tradicionalista, nego vernik, ali kada pričam o Njoj, Majki, i o omiljenoj kući mog detinjstva, osećam da ta čista , neprenteciozna starinska vera nastavlja da živi u meni. Tiho, ali je tu.
Kako li se to sve sklapa sa jednom hipi-soul-rock osobom, teško je opisati.

Nije lako biti ja.

Sigurno da nije bilo lako biti Ona. 
Ipak, otišla je sa stilom, u beloj vejavici ovog februara.

30.10.1944 - 24.02.2018.



 

Kao u snu

Uvek kad počne novembar, nezvano, a neizbežno krenu sećanja. Poželim nekad da me mimoiđu, da zaboravim bar jednog novembra. 
Nebitno je koliko sam u gužvi, čime opterećena, koje me sitne i krupne stvari opsedaju.

Klavijature iz pozadine mog života postaju glasnije...kao u snu. Osećam, više nego što vidim, svetla se gase, potpuni mrak, i polako se pali reflektor koji osvetljava Njenu klavijaturu, njene ruke, ne i nju.Ona ostaje u senci, a zvuk , poznat kao sopstveno biće, kreće da klizi kroz tamu. Par sekundi kao večnost-samo zvuk, i onda se začuje taj  dragi, obožavani glas....

   Foto: @natasakk

Sve mi je u sećanju kristalno jasno, kao toga dana.

Dan je bilo ledeno hladan, tog 5.novembra 1994.godine, sada već prošlog veka. Prijatelj  je kao i svake godine , slavio rođendan. Doduše dan kasnije, jer je 4.novembra kada mu je rođendan radio noćnu smenu.Dakle, sakupili smo se u stanu , na drugom spratu,na kraju Bagljaša, oko sedam sati uveče, nas milion, kao i obično. Tesno nam je bilo  verovatno u tom trosobnom stanu, ali ni tada to nama nije smetalo. Navikli smo da smo grupa, horda, čopor. Bili smo.
Birala se muzika , tada su već harale audio kasete i počinjali da primat preuzimaju diskovi, svako je imao muzičku želju, stub je mogao da podrži i vinil , i kasetu, ali i diskove.
Ljudi su pristizali, pomalo promrzli  i mokri , od hladne magle koja je prodirala u kosti.
Pila se žestina, uveliko, a mi , devojke, u kuhinji smo uz kafu , polako i sa uživanjem kuvale sebi crveno vino, sa karanfilićem čiji je miris obuhvatao sve prostorije u stanu. Rođendan, sličan mnogima pre. Ljudi, uglavnom isti. 
Prošlo je bilo devet sati kada su kao zakasneli gosti stigli Sonja i Mačak. On vidno uzbuđen, ona uplakana. Naš omiljeni par u ekipi skoro niko nije video u stanju havarije, pa smo se okupili. Plakala je Sonja, tiho, a Mačak je rekao samo: na vestima , u osam, javili su - umro je Milan Mladenović....

                           Foto: @natasakk

Čudo kako ja ne volim TV. Nisam nikad ni bila njime nešto oduševljena, ali od devedesetih sam totalno prestala da koristim tu sparvu. Malo stvari na svetu ja nevolim, preciznije-mrzim. TV je jedna od tih stvari. Od 1991.- sigurno.  Ne kažem da ponekad nisam pogledala nešto i posle te godine, ali zadnjih petnaestak godina, na prste se može nabrojati koliko puta sam sela da vidim nešto. Film, slučajno dobru seriju ( to na našim programima nema) i to uglavnom na nekim stranim-kablovskim  programima. Vesti na TV-u su uvek ružne, odvratne, bolne, povređujuće. Uz njega bi čovek vrlo brzo omrznuo svet- jer ništa lepo ne možeš čuti.Kao da i ne postoji ništa lepo.

Tog petog novembra se  zaista dobro sećam, osim  jednog perioda od par sati, posle vesti koju su doneli naši prijatelji. Ne sećam se kako sam se obula, ni kako sam našla kaput, ni kako sam stepenicama sišla... Kažu : zaustavljali su me , pitali kuda ću, nisam odgovarala, bukvalno sam pobegla ....Samo sam trčala, trčala, trčala....po onom mraku, kroz ulicu, skoro van grada, uplakana, sa krikom koji je pretio da izađe iz grla, i probudi usnulo naselje...Tih devedesetih život je udarao nemilosrdno, gubili smo sve što se gubiti moglo....previše je bilo. Izgubila sam brata, izgubila sam zemlju u kojoj sam rođena, izgubila sam mnogo prijatelja po onim užasnim ratištima, izgubila sam obe moje bake,činilo mi se da na momente gubim samu sebe...i izgubila sam Milana.
Kao ružan san. Milan je isto tako rekao, ne tako mnogo pre smrti. Kako želi da je sve ovo ružan san, da želi da se probudi i da godina je 1990....da,  ali da je drugačija,  da se sve ovo nije desilo...da je bilo ružan san. O kako sam ga samo uvek dobro razumela.

Tako svaki peti novembar posvetim njemu. Svemu što mi je značio, svemu što je predstavljao meni i mnogima. 

Ostala je ogromna praznina. Nedostaje. 
Nedelja je. Kuvam, obavljam neke rutisko-kretenske kućne poslove, a u glavi ili  na zvučniku ako je moguće , ide ista plejlista od dva i po sata, sada već sedmi put.
Ide muzika, ide glas, idu misli, i idu suze. 
Sada je već ljudima pomalo čudno. Preterujem li ja to? Ne znam, a i ne zanima me.
Želim da imam Milanov dan. Samo za sebe. Da pevam i plačem. Za sebe. Za njega. Za nas.
Ne želim da pričam nekome ko ne razume. Zašto bih?

Želim da se sećam koncerta u KC, koncerata u Panu, suludog dvorišnog koncerta u MK-u, u onom malenom dvorištu sa improvizovanom binom. Najlepšim - za mene- koncertom EKV-a. Kada sam na pauzi višesatne svirke upoznala Milana. Kada sam u gužvi stajala kraj njega. Kada sam dodirnula tu ruku koja je stvarala magiju na gitari. Kada je taj predivni  glas uputio par rečenica - meni. Na kratko. Dovoljno za ceo život.

"Rekli su da imamo još samo par godina za nas"....premalo ih je bilo. Premalo.

   Foto : @natasakk

Srce.
Tako se zove pesma čiji je ovo stih.
Srce.
Tako se zove ono što me boli dok ovo pišem.

Kao u snu.....
 

Banat je kao priča...( foto-reportaža)

To je bio naziv knjige koju mi je majka kupila i poklonila na tradicionalnoj manifestaciji koja se i zove Banatska priča. Mogla bih ići i tako daleko i reći...Banat, moj rodni, Banat je kao bajka...

Dobrodošli! Ovde je  srce veliko i puno sveta može stati u njega, a ljudi , čak i u u ovakva vremena vole druženja i goste.

Kad jednom dođete i vidite, shvatićete da je to -ne priča, nego knjiga pripovedaka o jednom delu sveta, možda poznatom, ali dragom. 

Priča o mnogom vrednim rukama, koje čuda stvaraju. Priča o deci i njihovim kreativnim nastavnicima iz škole "9.maj", koji neumorno, svake godine učestvuju u Banatskoj priči, i svim drugim pričama- zato jer imaju svoju -jedinstvenu priču. Ona bi zahtevala poduži tekst, samo njima posvećen. Jer njihova je priča velika!
 

Banatska priča je priča o povezivanju i prožimanju različitosti. Povezivanju, naprimer, sveta viruelnog i sveta stvarnog. Koja je to lepota kada se upoznaju virtuelne prijateljice -uživo. Prisustvovala sam jednoj radosti, prepoznavanju, neverici. Jednom zagrljaju, kao da je rod najdraži u pitanju. Jer, ovo je Banat, i duša mu je velika kao ravnica u kojoj se nalazi. Lepotu osmeha dveju žena , koje se tek upoznaju, a već poznaju, nema premca.  

Banatska je priča- priča naroda i nacija koji vekovima ovde zajedno žive, odrastaju, i apsolutno je nevažno ko je ko. Srbi i Mađari, Slovaci i Rumuni, ma svega ti ovde ima. Sve je moguće i sve povezuje, malo šta razdvaja. Pričaju kuvar i cvećarka, a to što je neko iz Mužlje ili Žitišta, što neko malo "zanosi" u padežima, a neko govori jekavicom-takođe ne smeta.Mađar ili Srbin-nema veze, oni se ovde svi razumeju. Ovo je Banat, deo Vojvodine, koja je u celini takva.

 

Svako je ponosan na svoju nošnju, onu narodnu, koja se samo još na etno-festivalima nosi.  Gledaju jedni druge i uživaju. U vatrometu boja, u umetničkoj šari, u vezu na kecelji. Kakva bi bila tek to priča- opisati i zabeležiti sve te nošnje, običaje, tradicije i verovanja. S druge strane , možda se i ne mora o tom puno "razglabati", jer mi to i onako znamo. Prepoznajmo. Naše. 

 

 

Banatska priča je priča o negovanju tradicije, običaja, lepote ove mešavine kultura i nacija. Folklor je sigurno najlepši način da se to i ostvari. Nema ničeg lepšeg od plesa, pa kad je u pitanju mladost, veština, nošnje, i još toliko dece koja su učestvovala, priči kraja nema. Oni su naučili, i moći će da prenose dalje, mlađima koji dolaze. 

 

Banatska je priča i priča o jorgovanu, koji se u proleće rascvetava, kao i široka duša banatska. Košave su nemilosrdne a zime ponekad duge i usamljene, kako to samo u ravnici mogu biti. Jorgovani donose znake sigurnog stizanja proleća. Zato su nam prelepe devojčice i pevale pesmu o jorgovanu, u kojoj je mnogo više od presme posvećene cveću...

Banatska priča baš  kao  i pesma o razgranalom jorgovanu pruža i uvid u mladalačko doba, u stara vremena kada su devojke štafir spremale. Vezle su divne cvetove,  svilenim koncem na svojijm đerđefima, čekajući svoje momke, daleke udvarače, koje su videle samo kroz grane jorgovana, i tarabe oko kuća. Baš sam uživala gedajući njihovu igru, i " lepu Julijanu". Prelepo dete, skoka laka kao srna mlada u proleće, dočarala je kako je to zaista moralo biti u neka druga, davna vremena.

Banatska je priča, priča o vezu, lepom i korisnom, sada zaista zaboravljenom ručnom radu, kojim su devojčice i devojke popunjavale duge večeri vojvođanskih zima. Bave se žene, hvala bogu, i danas vezom. Mada, sada je to hobi, ljubav ili jednostavno posao. Vezenine su skupoceni i lepi suveniri, za poneti nekom na dar. Neka, samo neka se veze. U moru fabrikovanih stvari, uniformisanosti i masovne proizvodnje, unikati, rukom rađeni su ona prava vrednost, koja ne prolazi.

 

Banatska je priča priča o prepletanju starog i novog.Etno-suveniri, stvarčice sa štampanim slikicama i testovima vojvođanskih motiva su predivni.  Preslatke, moderne  devojke su prodavale suvenire, pričajući o njihovoj izradi.Plenile su ljude svojim osmesima, svojom ljubaznošću , što je povelika retkost u današnje vreme kod sedamnaestogodišnjaka. Kada ti sa takvim osmehom ponude nešto, uzećeš sigurno. I baš su imale nešto šta sam videla pre par godina a nisam uzela, i naravno nisam odolella. Ni devojčicama, ni stvarčici.

  

U Banatskoj priči možeš sresti i Pipi Dugu Čarapu, u našoj verziji. Samo naša Pipi, pametnica "voza"  u kolicima malenog brata i uživa, pocupkujući u ritmu muzike sa bine.

Banatska priča je, kao što već stoti put pominjem , puna ručnih radova i unikata. Tako da možete naći i prelepe ekološke, zdrave drvene igračke za mališane. Pitam se nakad da li je moguće da tako malo imamo sluha za tolike lepote i darove, koje naši ljudi poseduju. Sa ovom vozićima ( ma pogledajte ih samo! ) i ja bih se igrala. I uživala bih, sigurno.

Banatska priča je puna žena, udruženih u razne grupe i na razne načine.  Žene su, kao uostalom uvek i svuda-čudo. One prave kolače, razne " sorte", one vezu, one pevaju, one igraju,izrađuju nakit, slikaju, fotografišu, pišu- one se druže. Sve mogu, i ništa im nije teško. Uživaju. I svi koji se u blizini zateknu. Bile su tu žene iz raznih okolnih mesta, bile su naše Mužljanke, bili su dame iz hora "Panonica", bile su gospođe  znane kao " Gradnulički biseri" ( što zaista i jesu). Pravo zadovoljstvo je gledati ih i slušati.

Banastka priča je i priča o cveću. Koja bi vovođanska kuća, pogotovo u manjim mestiama, dopustila da nema baštu? Da nema šarenilo tokom cele godione. Pa se takmiče , čije je lepše ili urednije, ili originalnije. Pelceri se dele, mada se poneki i ukrade ( kažu babe -tad najbolje uspeva ) ali i prodaju. Postoje čitave porodice koje se bave cvećarstvom. Pravi porodični što bi rekli "biznis", Jer bez petonija i muškatli, ma kakva je to kuća....

Banatska je priča i umetnička priča. Jer svi zanati koje spomernuh i jesu umetnost. Takođe postoje i one druge umetnosti. Umetnosti stvaranja lepote: tamo gde mašta plovi i sve je moguće. Mnogo je slikara među banaćanima. Možda još više slikarki. Bojama i maštom neprevaziđenih.  Poznavati neku od njih je čast. Imam tu čast. Gosopođa Jelica je tu, sa svojim akvarelima, mešovitim tehnikama, i naravno - fotoaparatom. I pored svega- ona i hekla! Pravi šeširiće heklane,  predivnih boja, sa cvetovima i leptirićima. Poezija u prstma i rukama jedne žene. O osmehu ne smem ni početi, jer to bi bila još jedna priča.

 

Banatska priča, kao i sve ostale priče i bajke ne bi bila kompletna bez- klovna. Večita radost za decu i odrasle bogami. Od balona može da napravi i više nego što možeš da zamisliš! Od cvetova i leptira do raznih "živuljki".  Mi smo ovde srećni, jer mi imamo i klovnove i klovnice, mašte ogromne- pa naravno- kao ravnica.

Čarolija spremanja hrane je ovde , kod nas- bogami najodomaćenija. U Banatskoj priči je , osim stotine raznih kolača, pravljena i štrudla ( ona naša , makovnjača) . Mala, ali i jedna ogromna , za Ginisa. Ni on nama nije dorastao bogami. Ne zna on šta su naši ljudi.Kamionom su je odvezli na pečenje, dabome!

U Banatskoj priči ima i pletenih stvarčica od pruća -što je tradicionalno, ali sada i dekupažom ukrašenih- što je relativno novo.Zato uvek i kažem, Banatska priča spaja nespojivo.
Tako sam ove godine prvi put otkrila ove ručno-mašinski rađene, kožne, i unikatne naravno, torbice. Po vrlo pristupačnoj ceni. Pogledajte prvo kod ove dame, a onda  posle slobodno ( ako još imate želju) potražie neke " poznate" firme. Mislim da ja znam pobednika.

 

Zato ja volim Banatsku priču. Banat je deo sveta u kome poželiš da ostariš, zajedno sa nekim. Nekim dragim, ili sa ravnicom. Zajedno-lepše je i lakše. Ima štap ko da ti pridrži i doda. Ruku da pruži da lakše ustaneš. Ima li većeg dokaza povezanosti, prijateljstva, ljubavi? O tome u nekoj drugoj priči.

Znam da svake godine, jer ovo je već jedanaesta ili čak dvanaesta Banatska priča, ja ponovo priču pričam. Pričam, jer želim da opstane. Da potraje što duže. Zauvek.

Moj voljeni grad me je, nažalost,  naučio da ništa lepo nije večno i neuništivo. Ljudi su jak faktor. Prejak. Nadam se da ipak ne toliko jak  za Banatsku priču. Ali, u pričama, kao što znamo sve je moguće. Dobro, ali i loše.

Neću, evo obećavam, o uništenom i ubijenom gradu. Gledaću, bar sada, onu lepu stranu mog voljenog grada. Onu stranu zbog koje ga toliko  i volim. 

 

I zato nešto slatko za kraj. Topao i sladak nes sa mlekom  u šoljici sa mnogo žabica. Etno-suvanir. Da, da , od onih lepotica.  A žabice me već koliko jutro posle subotnje Banatske   priče gledaju , obasjane  nedeljno-ranojutarnjim suncem, na terasi. Smeškaju se. Lepo mi kažu

Pozdrav sa Begeja, luče!

Pa može li jedan vikend biti lepši? Može li jutro bolje početi?

Veliki pozdrav od žabica i lučeta sa Begeja.

Posebno za dame, sve dame ove naše priče. 

Fotografije : NatasaKKPhoto @copyright