Lepo Kaže Đole u svojoj pesmi...ma nosite se devedesete. da devedesete, one godine koje poćinju sa hiljadudevetstodevedeset....i neka...
Skoro svaki dan se u tim devedesetima može povezati sa nečim ružnim, tužnim, bolnim.
Isto tako dosta dana se u im devedesetima može povezati sa nečim lepim - mada je i t lepo krnjavo lepo. Uvek onaj ali...lepotu smo nalazili u nelepim stvarima, ponekad uspevajući da ih čak u značajne i dobre pretvorimo. I poneki od nas su ih i preživeli. Bar na izgled. Da pamte. Da se sećaju. Da pričaju , ako ima ko da sluša.Sve manje je onih koji slušaju. Koji razumeju- još manje. Najvše je onih koji neće ni da slušaju. Još budeš kriv što si živeo u devedesetima Još ispade povlastica....ne dao im bog te povlastice....
Verovatno to mene i ove moje generacije boli jer su to negde najlepše godine u životu. Sve godine su lepe na svoj način, ali te od 20-30 , te su najjače. Najlepši si, najsnažniji, najodlučniji, najhrabriji. Do tada te život mase mediokriteta još nije sapleo...još si svoj. Znaš svoju istinu. Veruješ u svoje snove.
Posle se većina zaglupi i pusti reci osrednjosti da ispare te snove, da nekad ni tragovi ne ostanu. Znam. Probala sam.
Mart je mesec koji osim što asocira na večitu borbu za ženska prava, i pokušaje da ga pretvore u cvetni praznik ( prijatno jeste- korisno nije), asocira često na neke tužnjikave stvari. Siromah mart, nije on kriv. Tako se kockice poređaju.
Foto : SlovoPress
To smo tražili, ovo smo dobili:
Pune ruke cveća, i spremanje svečanog ručka, dok muški slave uveliko dan svojh žena- u kafanama. Obično sa tuđim ženama.
Foto: Nezavisne novine
I Bora je pevao: kada si otišla s njim, bio je trinaesti mart....
To se sad kao pravdam. Nije da samo ja imam problem sa mesecom martom.
Pa koga da ubijem, koga da kaznim što su t i najlepši trenuci protkani bolnim uspomenama, kraja im nema. Vreme. Okolnosti? Ljudsku glupost!
Još jedan datum među mnogima , za sećanje.
12.01.1921.-13.03.1993. Radmilica moja.
Majka ( baka po mami-otud majka). moja je otišla tiho tog dana, u bolnici, lica prelepog belog i rumenog, oslobođena konačno svih muka koje su je morile.
Uzrok smrti: prestanak rada srca. Nije bolovala, nema dijagnoze. Gasila se polako godinu dana, i otišla. To je ono kad kažu: puklo srce od tuge.
Puno o tebi mislim, puno pričam, a bogami i zapišem. Danas ti ne mogu izaći, ni sveću upaliti, ni tvoja kći ne može. Obe ležimo, svaka sama u svom stanu, sa temperaturama preko 38. Proći će i ovo čudo. Sad imaš i novo društvo, martovsko, ovogodišnje. Doći ćemo ti, sa prvim znacima ozdravljenja. Ovo samo da znaš- Mislim na tebe. I mama. Nismo te zaboravile i nećemo. Voli te tvoja Željka.
Majka, dejka i moja malenkost. Na nekoj drugoj planeti. Sećam se iz priča da si se majka jedila zbog groznice, kako ćeš izgledati na fotografiji. Sad ti kažem, lepa si mi i sa groznicom. A ti bila ljuta na Foto-Žiku zrenjaninskog( kako ono beše: puko grom u njega, pa di sad da dođe!) što ja baš taj dan izabrao.
Foto: Foto-Žika, ne znam gde je čovek sada, i kako je, ali hvala mu. Potpis moj ( teško da sam fotkala sa dve godine ja ) samo da mi sliku neko ne uzme. Ne dam.
Spavaj mirno majka. Doneću ti šampitu kad dođem, umesto cveća .
Kraj dnevnika, za danas.
Skoro svaki dan se u tim devedesetima može povezati sa nečim ružnim, tužnim, bolnim.
Isto tako dosta dana se u im devedesetima može povezati sa nečim lepim - mada je i t lepo krnjavo lepo. Uvek onaj ali...lepotu smo nalazili u nelepim stvarima, ponekad uspevajući da ih čak u značajne i dobre pretvorimo. I poneki od nas su ih i preživeli. Bar na izgled. Da pamte. Da se sećaju. Da pričaju , ako ima ko da sluša.Sve manje je onih koji slušaju. Koji razumeju- još manje. Najvše je onih koji neće ni da slušaju. Još budeš kriv što si živeo u devedesetima Još ispade povlastica....ne dao im bog te povlastice....
Verovatno to mene i ove moje generacije boli jer su to negde najlepše godine u životu. Sve godine su lepe na svoj način, ali te od 20-30 , te su najjače. Najlepši si, najsnažniji, najodlučniji, najhrabriji. Do tada te život mase mediokriteta još nije sapleo...još si svoj. Znaš svoju istinu. Veruješ u svoje snove.
Posle se većina zaglupi i pusti reci osrednjosti da ispare te snove, da nekad ni tragovi ne ostanu. Znam. Probala sam.
Mart je mesec koji osim što asocira na večitu borbu za ženska prava, i pokušaje da ga pretvore u cvetni praznik ( prijatno jeste- korisno nije), asocira često na neke tužnjikave stvari. Siromah mart, nije on kriv. Tako se kockice poređaju.
To smo tražili, ovo smo dobili:
Pune ruke cveća, i spremanje svečanog ručka, dok muški slave uveliko dan svojh žena- u kafanama. Obično sa tuđim ženama.
I Bora je pevao: kada si otišla s njim, bio je trinaesti mart....
To se sad kao pravdam. Nije da samo ja imam problem sa mesecom martom.
Pa koga da ubijem, koga da kaznim što su t i najlepši trenuci protkani bolnim uspomenama, kraja im nema. Vreme. Okolnosti? Ljudsku glupost!
Još jedan datum među mnogima , za sećanje.
12.01.1921.-13.03.1993. Radmilica moja.
Majka ( baka po mami-otud majka). moja je otišla tiho tog dana, u bolnici, lica prelepog belog i rumenog, oslobođena konačno svih muka koje su je morile.
Uzrok smrti: prestanak rada srca. Nije bolovala, nema dijagnoze. Gasila se polako godinu dana, i otišla. To je ono kad kažu: puklo srce od tuge.
Puno o tebi mislim, puno pričam, a bogami i zapišem. Danas ti ne mogu izaći, ni sveću upaliti, ni tvoja kći ne može. Obe ležimo, svaka sama u svom stanu, sa temperaturama preko 38. Proći će i ovo čudo. Sad imaš i novo društvo, martovsko, ovogodišnje. Doći ćemo ti, sa prvim znacima ozdravljenja. Ovo samo da znaš- Mislim na tebe. I mama. Nismo te zaboravile i nećemo. Voli te tvoja Željka.
Foto: Foto-Žika, ne znam gde je čovek sada, i kako je, ali hvala mu. Potpis moj ( teško da sam fotkala sa dve godine ja ) samo da mi sliku neko ne uzme. Ne dam.
Spavaj mirno majka. Doneću ti šampitu kad dođem, umesto cveća .
Kraj dnevnika, za danas.
Нема коментара:
Постави коментар