Jedan film može da razjasni mnogo toga, čak iako znaš da se u filmovima ljudi i događaji idealizuju. Sibmol i sliku čoveka koje sam nosila preslikane i odštampane, dosta nevešto, još u petnaestoj godini, tak su sada dobile na značaju. Karton , koji je neko iscrtao i izrezao, naslanjali smo na zelene ribarske torbe (koje su nam bile, jel , školske ) i prefarbavali smo bojama, markerima, čime god , samo da ostane na platnu.Karton se nasleđivao , od starijih generacija, čuvan ko zna gde, dok ne zatreba. Hvala nebu što sam imala stričeve , deset-petnaest godina starije, pa sam imala od koga da nasleđujem i saznajem, uvek prva,baš tamo gde ne treba i ono što ne treba.
Nemam više te torbe odavno, ni otiska na njoj, ali eto na Nikonovoj izložbi krajem prošle godine, opet naletim na čoveka.
I saznam po čijoj je fotografiji nastao toliko čuven i upotrebljavan
otisak.Kako sam strašno u sekundi pozavidela čoveku koji je živeo tada,poznavao i fotografisao Ćea!
Zastidela sam se same sebe.
Lik Revolucije i Pobune-lično.
Prepoznatiljiv za sva vremena.
Nisam tada razmišljala o politici.
Samo o slobodi.
O ljudima koji su likom i delom bili asocijacija za sve što sam
verovala i volela. I koji su odjednom nestali, nespominjani, skoro izbrisani iz pamćenja sveta.
Priznajem, da. Bio je Tito.
Ali bio je Mahatma Gandi.
Bio je Nelson Mendela.
Bila je Indira Gandi.
Bila je Sirimao Bandaranaike.
Bio je Ernesto Če Gevara.
Za film Dnevnik motocikliste sam čula, kao naslov, ali letimični pogled na trejler mi nije ostavio utisak. Tek nadavno, u sasvim drugom kontekstu čuh da je snimljen po dnevničkim zapisima Ernesta Gevare. Če, to zvučno ime naše mladosti ( mada ni sada ne znam zašto tačno- verovatno kao simbol slobode, pravde, jednakosti) je bila ključna stvar koja me natera da još iste večeri potražim i pogledam film. Verovatno su i čičkave oči lepog argentinca odigrale ulogu.
Neugledne reklame, lošeg plakata, neprepoznatljivog lika( glumac me čak ni ne podseća na Čea), sela sam odlučna da skoro dvosatni film odgledam .
Nisam se pokajala.
Nema revolucije. Prelepa, čak naivno urađena, priča o dvojici mladića, koji su srebrnih , posleratnih
godina , krenuli motociklom da obiđu svoju Južnu Ameriku, na put dug 10.000-15.000 hiljada kilometara.
Radnja se dešava 1952, godine, kada Ernesto i drug mu Alberto Granada, kreću u vožnju, da upoznaju svoju braću južnoamerikance, verujući da će tako bolje obavljati ono što hteli da rade u životu, a i ujedno da se provedu.
Bilo mi je šokantno de Ernesto završavao medicinu, i da ga je zanimala guba, koja tada još nije bila izlečiva. Doktor! Iznenađenje.Nisam znala ništa o Čeu.
Foto: Wikipedia
Drugo iznađenje je da su to pokušali da urade bez mnogo sredstava, često gladni i žedni i to motociklom Norton 500 , neki model iz pedesetih godina. Ovaj je najsličniji čini mi se onom iz filma, samo je nabudženiji.Da je njihov bio takav, ne bi ih izdao na 6000 km.
Foto: wikipedia
Neverovatno jetakođe to da je Ernesto bio astmatičar, sa vrlo neprijatnim simpomima.
O predelima Južne Amerike, njihovim lepotama, starim gradovima Inka i Maja- o tome je već mnogo rečeno. Ali tamo , u Andima, gledajući prvo stari Kusko, a zatim ruševine Maču Pikčua, i usput srećući domorodce, potomke nekad velikih i moćnih naroda, koji se sada muče i jedva preživljavaju, bedni i ponižavani, da, tamo se nešto prelomilo u njemu.
Ovo je kopija originalne njegove fotke u Maču Pikčuu, hteo je da zabeleži , da to ne zaboravi, kao što i neće. Rekao je nešto otprilike ovako, gledajući ruševine: kako je moguće da narod koji je poznavao matematiku, fiziku, astronomiju, astrologiju, kalendare, prirodu ...nestane preko noći skoro?
Došli su Španci, a oni su imali samo jedno- barut. Kakva poražavajuća istina.
Shvatio je da mora da se bori za svoj narod, sve svoje južnoamerkance, jer je , kao i mi ovde utopijski verovao da smo svi braća. Isto tako je shvatao da se to može izvesti samo revolucijom, samo borbom.
Zato sam ga valjda vremenom izgbila iz razmišljanja,iz sećanja jer sam još veći utopista . Više sam verovala da Gandijev način, da Mendelin način, mirne revolucije moraju dati bolje rezultate.
Foto: Wikipedia
I dalje nisam sigurna da li sam u pravu, ali kad god se negde prikažu slike njegovog pogubljenja, kako ga kao zver muče ubijaju i slikaju, i sada mi pođu suze. Možda si mogao biti dobar lekar, sjajan čovek i u nečemu drugom?
Ne nije-Ono što je video, ono što je shvatio, i gde ga je to odvelo, toga u filmu nema, ali to je istorija. Ljudi sa takvom ljubavlju za svakoga, sa takvim razumevanjem mogu da budu samo to što su. Ako ste ikada i pomislili na Čea, pogledajte film, shvatite kako je i zašto postao El Comandante.Kontroverzna ličnost, legenda, a ipak, bio je jednom mladić i sanjar.
Za kraj, Natalie Cardone ; ljubaznošću You Tube-a
If you tremble with indignation at every injustice, then you are a comrade of mine.
The true revolutionary is guided by a great feeling of love. It is impossible to think of a genuine revolutionary lacking this quality.
I am not a liberator. Liberators do not exist. The people liberate themselves.
We cannot be sure of having something to live for unless we are willing to die for it.
Nemam više te torbe odavno, ni otiska na njoj, ali eto na Nikonovoj izložbi krajem prošle godine, opet naletim na čoveka.
I saznam po čijoj je fotografiji nastao toliko čuven i upotrebljavan
otisak.Kako sam strašno u sekundi pozavidela čoveku koji je živeo tada,poznavao i fotografisao Ćea!
Zastidela sam se same sebe.
Lik Revolucije i Pobune-lično.
Prepoznatiljiv za sva vremena.
Nisam tada razmišljala o politici.
Samo o slobodi.
O ljudima koji su likom i delom bili asocijacija za sve što sam
verovala i volela. I koji su odjednom nestali, nespominjani, skoro izbrisani iz pamćenja sveta.
Priznajem, da. Bio je Tito.
Ali bio je Mahatma Gandi.
Bio je Nelson Mendela.
Bila je Indira Gandi.
Bila je Sirimao Bandaranaike.
Bio je Ernesto Če Gevara.
Foto: @natasa
Za film Dnevnik motocikliste sam čula, kao naslov, ali letimični pogled na trejler mi nije ostavio utisak. Tek nadavno, u sasvim drugom kontekstu čuh da je snimljen po dnevničkim zapisima Ernesta Gevare. Če, to zvučno ime naše mladosti ( mada ni sada ne znam zašto tačno- verovatno kao simbol slobode, pravde, jednakosti) je bila ključna stvar koja me natera da još iste večeri potražim i pogledam film. Verovatno su i čičkave oči lepog argentinca odigrale ulogu.
Neugledne reklame, lošeg plakata, neprepoznatljivog lika( glumac me čak ni ne podseća na Čea), sela sam odlučna da skoro dvosatni film odgledam .
Nisam se pokajala.
Nema revolucije. Prelepa, čak naivno urađena, priča o dvojici mladića, koji su srebrnih , posleratnih
godina , krenuli motociklom da obiđu svoju Južnu Ameriku, na put dug 10.000-15.000 hiljada kilometara.
Radnja se dešava 1952, godine, kada Ernesto i drug mu Alberto Granada, kreću u vožnju, da upoznaju svoju braću južnoamerikance, verujući da će tako bolje obavljati ono što hteli da rade u životu, a i ujedno da se provedu.
Bilo mi je šokantno de Ernesto završavao medicinu, i da ga je zanimala guba, koja tada još nije bila izlečiva. Doktor! Iznenađenje.Nisam znala ništa o Čeu.
Foto: Wikipedia
Drugo iznađenje je da su to pokušali da urade bez mnogo sredstava, često gladni i žedni i to motociklom Norton 500 , neki model iz pedesetih godina. Ovaj je najsličniji čini mi se onom iz filma, samo je nabudženiji.Da je njihov bio takav, ne bi ih izdao na 6000 km.
Neverovatno jetakođe to da je Ernesto bio astmatičar, sa vrlo neprijatnim simpomima.
O predelima Južne Amerike, njihovim lepotama, starim gradovima Inka i Maja- o tome je već mnogo rečeno. Ali tamo , u Andima, gledajući prvo stari Kusko, a zatim ruševine Maču Pikčua, i usput srećući domorodce, potomke nekad velikih i moćnih naroda, koji se sada muče i jedva preživljavaju, bedni i ponižavani, da, tamo se nešto prelomilo u njemu.
Ovo je kopija originalne njegove fotke u Maču Pikčuu, hteo je da zabeleži , da to ne zaboravi, kao što i neće. Rekao je nešto otprilike ovako, gledajući ruševine: kako je moguće da narod koji je poznavao matematiku, fiziku, astronomiju, astrologiju, kalendare, prirodu ...nestane preko noći skoro?
Došli su Španci, a oni su imali samo jedno- barut. Kakva poražavajuća istina.
Shvatio je da mora da se bori za svoj narod, sve svoje južnoamerkance, jer je , kao i mi ovde utopijski verovao da smo svi braća. Isto tako je shvatao da se to može izvesti samo revolucijom, samo borbom.
Zato sam ga valjda vremenom izgbila iz razmišljanja,iz sećanja jer sam još veći utopista . Više sam verovala da Gandijev način, da Mendelin način, mirne revolucije moraju dati bolje rezultate.
Foto: Wikipedia
I dalje nisam sigurna da li sam u pravu, ali kad god se negde prikažu slike njegovog pogubljenja, kako ga kao zver muče ubijaju i slikaju, i sada mi pođu suze. Možda si mogao biti dobar lekar, sjajan čovek i u nečemu drugom?
Ne nije-Ono što je video, ono što je shvatio, i gde ga je to odvelo, toga u filmu nema, ali to je istorija. Ljudi sa takvom ljubavlju za svakoga, sa takvim razumevanjem mogu da budu samo to što su. Ako ste ikada i pomislili na Čea, pogledajte film, shvatite kako je i zašto postao El Comandante.Kontroverzna ličnost, legenda, a ipak, bio je jednom mladić i sanjar.
Za kraj, Natalie Cardone ; ljubaznošću You Tube-a
If you tremble with indignation at every injustice, then you are a comrade of mine.
The true revolutionary is guided by a great feeling of love. It is impossible to think of a genuine revolutionary lacking this quality.
I am not a liberator. Liberators do not exist. The people liberate themselves.
We cannot be sure of having something to live for unless we are willing to die for it.
Нема коментара:
Постави коментар