Odakle ovo....

 O godini 2020. ne treba ništa više reći.

Godina kakvu skoro niko globalno nije doživeo, ma ni zamislio.

Nestanak sveta koji poznajemo, promene kakve nismo ni sanjali.

Tako da možda nije ni čudo što sam jednog sivog dana ove jeseni samo potražila bilo šta na čemu se može pisati, i pisala. 

Ispade iz mene nešto kao pesma, kao esej, kao vapaj, kao želja. Ne znam otkud.

 

 

Foto- @moja privatna kolekcija 

Loše vesti kud god da se okreneš, opšte beznađe. Čak i ako uspeš da ostaneš pozitivan osećaš se kriv. Pokušavam da utišam te ružne glasove, teorije zavere, savete i procene. Pokušavam da progutam sve veću nervozu ljudi, ljudi bez mrve tolerancije,emaptije, volje. Ljudi su tužni, besni, očajni. Izazvani i povređeni  se osećaju svakim pogledom, svakim udahom . 

Možda otud dođe to nešto što zapisah. 

Možda iz nekih lepih trenutaka, koje sada znam da cenim i čuvam kao bisere u pamćenju.

Možda od zvuka klavijatura koji mi je skoro uvek negde u pozadini svesti.
 

Možda zato što shvatam , ponovo, i neporecivo koliko se ništa na podrazumeva, koliko su svi događaji ustvari dar! 

Pišem često. Nije čudo što pišem. Čudo je što skoro dvadeset godina iz olovke i glave ne uzađe nešto kao pesma, bez rime i strofa. Ipak pesma. Pesma duše, bez naslova. Ili ipak naslov zaslužuje? Da, mogla bi se zvati

Želim

Želim da budem ostrvo okruženo plavetnilom,

zaštićena hladom borova i hrastova

okupana mirisima lavande i čempresa

sa očima punim plavog neba, jarkog sunca i duginih boja.

 

Želim da budem spokojna

da širim ruke i dočekujem drage mi ljude

da im ponudim snagu ljubavi svoje

da ih razgalim pesmom ptica 

da ih osvežim čajem od izvorske vode sa ukusom bilja i slobode

da im rashladim uzavrele misli tom hladnom izvorskom vodom

koja miriše na lavandu , na mentu, na sunce,

zaslađenu čistom ljubavlju.

Ili ako treba da im ugrejem hladna srca  toplinom svojom,

kao toplim kuvanim vinom sa mirisom cimeta i karanfilića.

Želim da kad polaze od mene svojim putem

ponesu sa sobom oblak sreće, lepe mirise i čist mir u duši

koji traju dugo, dugo.

Dugo , čak do sledećeg viđenja.

Želim li mnogo?

 ***

 Eto. Dobila sam na dar pesmu sa Naslovom.

Hvala svakom i svemu što mi podari tako lep trenutak.

Hvala Planini,toplini ljubavi moje majke, nemirima moga sina, hvala.

Hvala izvorima, i ljudima.

Sneži, od koje naučih umetnost života i  slobode, Maji od koje naučih umetnost hrabrosti, Sandri koja se uvek pojavi kad najviše treba, Oliveru koji zna kako se radi i kako se uči i kako se daje primer, Zdenku koji mi otvori još jedna vrata za saznavanje,Ivani i Milici koje mi povratiše veru u  snagu mladosti, Ljubiši koji zna kako se prati sopstveni put, mojoj najdražoj Nini, bez koje opstanak ne bi bio moguć... bar ne bez dijagnoze. Hvala svima koji su prošli ove godine pored mene, jer lekcije su svuda. Podsetili su me da mnogo učim ,a malo primenjujem.

Hvala čak i ovoj godini, koja mi podvuče i ponovo osvetli činjenicu da ništa na svetu nije slučajno, da ništa nije garantovano, da se ništa ne podrazumeva.

S verom da sve prolazi , sa željom za životom, nastaviću da sklapam kockice moga života.

Nastaviću ako bog da i sa onom knjigom za koju već dugo sakupljam podatke.