Iz sećanja: novogodišnja noć

U ovo doba godine uvek je sve nekako praznično. Ipak, sad ma koliko se trudila, nešto ipak nije isto, nije poznato, nije pravo. Zato mi se valjda i vratilo sećanje na jednu novogodišnju noć....

Ne znam tačno koliko mi je te godina bilo... Novu godinu čekamo kod kuće, tradicionalno, sa nekoliko prijatelja, tetom i i tečom. Teta je u drugom stanju, to znam....onda znači ja imam osam godina, da. Brat od tetke se rodio sledeće godine, na moj deveti rođendan. Veselo je i okićeno. Danima sam pravila " lančiće" od kolaž papira, i ukrasne trake od krep papira. Napravila sam i neke zvezde-od krep papira takođe ( sada ne znam kako) , a velika prava jelka ( poslednja- ispostaviće se , sledeće smo godine kupili plastičnu, koju i danas imam , kod mame) , ukrašena tonama ukrasa, staklenih mahom. Imala sam tri nasleđena od Majke, i čak pet iz maminog detinjstva.

Rosfraj ovali neki za serviranje, neki  sa kristalnim čašama naređanim ,damastni  stoljnjaci, najbolji servisi tanjira, i platnene salvete, grane jelki u vazama. Sve miriše na Novu Godinu.  Čuda najraznija.
Uživam u opštem metežu, i sjaju sijalica koje trepću po jelki, oko dovrataka . Vise baloni , okačeni za luster, u grozdu tri , i još po "buketi" od po tri u uglovima sobe ( petnaest balona odjednom, ej!). Toplo je. Gosti stigli oko sedam. Pevamo i cupkamo  uz neke melodije sa TV-a, odličan program, uživamo u novogodišnjem izdanju emisije "Obraz uz obraz", sa Draganom i Milenom, smejemo se Sedmorici mladih. Počinjem da skačem, kad se otvori prozor, radi luftiranja, jer vidim da počinje sneg, krupan, paperjast, predivan.Jede se sarma, već tada obavezna ruska salata, i ćufte u rudicama, s jajima, doboš  torta i bombice od kokosa , kao i oblatne sa "dva fila". Pred ponoć se donosi šampanjac Fruškogorski biser  , i čase, ne za mene naravno. Dobijam ceo Fruktalov sok ( 7dcl, tetra-pak, nešto novo mhm, od jagode- već omiljeni moj) . Mama donosi u narandži zabodene prskalice. 

Odbrojavanje, ljubljenje, nazdravljanje, pršte prskalice ( nikom normalnom petarde nisu padale na pamet, nisam sigurna da li sam tada i znala šta je to) . I , za neverovati , u današnjim  uslovima- razlaz, jer svi ćemo poći da čestitamo bakama i dekama Novu Godinu, tradicionalno.

Izlazimo, sneg pada već dva sata. Prvo , s Karađorđevog trga u Makedonsku , baki ( po tati ) da čestitamo. Ona gleda Tv i čeka, zna da ćemo doći. Opet ljubljenje, baka ima haljinicu-tačnije komplet suknja i bolero,  od somota boje trule višnje,  za mene! Carski! Ona je sašila, vrsna krojačica, učila zanat kod modiskinje, još pre rata. Sve ume da napravi. Ovde se čak popila i brzinska kafica. Idemo, sneg veje li veje, ali mi pravo u Dolju, kod Majke ( mamine mame) i dede. Majka čeka , smederavac njen pucka, mirišu pečene jabuke sa šećerom i cimetom, i tone raznih kolača, jer Majka je kuvar koji se traži ( za svadbe pogotovo-celu je Vojvodinu obišla) . Sašila mi je čizmu od preokrenutog žerseja  -crnu, sa sve krznom, parče neke bele jambolije i izvezla na njoj Deda Mraza . U njoj velika čokolada od 200 grama sa lešnicima, i salon bombone gomila cela. Čuvam čizmicu i danas. Deda dodaje , da niko ne vidi , i jednu "banku "  u čizmicu, a ujka i ujna -svako za sebe, po još jednu "crvenu" (sve skrivajući- jer novci decu kvare, ali....). Bata mi daje, jako sanjiv( mlađi je dve i po  godine ) rozi balon, i kutiju ukrasnih sijalica, da "dopunim" kolekciju za Božić. Počastimo se malko, uporedimo čija je ruska lepša, popila sam i malo šire ( deda me vodio do šupe, ima nešto da mi pokaže- ne znam otkud mu rampoš,  prethodne godine nam oteli- pardon otkupili,  vinograd) , obrazi mi se zarumeneli. Tata opominje - dva sata će , kući moramo, na spavanje.

Sve sličice: @natasakk
Sneg usitnio, a gust ko izmaglica obavija već uveliko tih grad. I vidim sliku koju nosim i danas u sećanju. Vozimo Miletićevom, ja gledam kako naš Riđa ( tako smo tepali našem tristaću, narandžaste boje) pravi jedini trag u toj širokoj ulici, pa onda gledam , dok auto mili, kroz zadnje staklo kako tragovi nestaju , gotovo odmah zavejani upornim belim snegom, koji i dalje pada. Ulica ostaje bela , tiha i svečana. Novogogodišnja, i lepa. Tonem u san, nekako, jer put je kratak, ne sećam se kad smo kući stigli, parkirali, ušli, a ja stigla do kreveta. Znam samo da ujutro vrata nismo mogli da otvorimo, koliko je napadao .
Prva slika kad se sneg i nova godina  spomene  mi je i danas ta - draga, tiha, noćna ulica, a on zavejava tragove guma... Za sve Nove Godine, živeli!

Za sve koje dolaze, još jedno:  Živeli i zdravi bili !

Odakle ovo....

 O godini 2020. ne treba ništa više reći.

Godina kakvu skoro niko globalno nije doživeo, ma ni zamislio.

Nestanak sveta koji poznajemo, promene kakve nismo ni sanjali.

Tako da možda nije ni čudo što sam jednog sivog dana ove jeseni samo potražila bilo šta na čemu se može pisati, i pisala. 

Ispade iz mene nešto kao pesma, kao esej, kao vapaj, kao želja. Ne znam otkud.

 

 

Foto- @moja privatna kolekcija 

Loše vesti kud god da se okreneš, opšte beznađe. Čak i ako uspeš da ostaneš pozitivan osećaš se kriv. Pokušavam da utišam te ružne glasove, teorije zavere, savete i procene. Pokušavam da progutam sve veću nervozu ljudi, ljudi bez mrve tolerancije,emaptije, volje. Ljudi su tužni, besni, očajni. Izazvani i povređeni  se osećaju svakim pogledom, svakim udahom . 

Možda otud dođe to nešto što zapisah. 

Možda iz nekih lepih trenutaka, koje sada znam da cenim i čuvam kao bisere u pamćenju.

Možda od zvuka klavijatura koji mi je skoro uvek negde u pozadini svesti.
 

Možda zato što shvatam , ponovo, i neporecivo koliko se ništa na podrazumeva, koliko su svi događaji ustvari dar! 

Pišem često. Nije čudo što pišem. Čudo je što skoro dvadeset godina iz olovke i glave ne uzađe nešto kao pesma, bez rime i strofa. Ipak pesma. Pesma duše, bez naslova. Ili ipak naslov zaslužuje? Da, mogla bi se zvati

Želim

Želim da budem ostrvo okruženo plavetnilom,

zaštićena hladom borova i hrastova

okupana mirisima lavande i čempresa

sa očima punim plavog neba, jarkog sunca i duginih boja.

 

Želim da budem spokojna

da širim ruke i dočekujem drage mi ljude

da im ponudim snagu ljubavi svoje

da ih razgalim pesmom ptica 

da ih osvežim čajem od izvorske vode sa ukusom bilja i slobode

da im rashladim uzavrele misli tom hladnom izvorskom vodom

koja miriše na lavandu , na mentu, na sunce,

zaslađenu čistom ljubavlju.

Ili ako treba da im ugrejem hladna srca  toplinom svojom,

kao toplim kuvanim vinom sa mirisom cimeta i karanfilića.

Želim da kad polaze od mene svojim putem

ponesu sa sobom oblak sreće, lepe mirise i čist mir u duši

koji traju dugo, dugo.

Dugo , čak do sledećeg viđenja.

Želim li mnogo?

 ***

 Eto. Dobila sam na dar pesmu sa Naslovom.

Hvala svakom i svemu što mi podari tako lep trenutak.

Hvala Planini,toplini ljubavi moje majke, nemirima moga sina, hvala.

Hvala izvorima, i ljudima.

Sneži, od koje naučih umetnost života i  slobode, Maji od koje naučih umetnost hrabrosti, Sandri koja se uvek pojavi kad najviše treba, Oliveru koji zna kako se radi i kako se uči i kako se daje primer, Zdenku koji mi otvori još jedna vrata za saznavanje,Ivani i Milici koje mi povratiše veru u  snagu mladosti, Ljubiši koji zna kako se prati sopstveni put, mojoj najdražoj Nini, bez koje opstanak ne bi bio moguć... bar ne bez dijagnoze. Hvala svima koji su prošli ove godine pored mene, jer lekcije su svuda. Podsetili su me da mnogo učim ,a malo primenjujem.

Hvala čak i ovoj godini, koja mi podvuče i ponovo osvetli činjenicu da ništa na svetu nije slučajno, da ništa nije garantovano, da se ništa ne podrazumeva.

S verom da sve prolazi , sa željom za životom, nastaviću da sklapam kockice moga života.

Nastaviću ako bog da i sa onom knjigom za koju već dugo sakupljam podatke.