Sviraj to ponovo...

Nedavni odlazak jednog majstora svog zanata podsetio me na davni događaj.

Bio je kraj novembra , tako neke hladne zime osamdesetšeste-sedme, onoga veka, koji smatram, neopravdano možda, svojim.

Rasla sam ( ja tako mislim) uz dobre filmove, i još bolju muziku. Nijanse nisu bile tako bitne...bili smo rokeri, pankeri, voleli blues ili soul, ali bilo je ok. Već kao klinci imali smo osećaj za dobro, za ritam, ili glas. Uživali uz muziku,koja je bila i ostala jedan od najvažnijih faktora života.

Isto tako u nekom tinejdžerskom dobu sam shvatila, da osim "moje" muzike volim klasiku, ali i muziku predela u kojima sam rasla. Uvukla se u srce , sedela u nekom kutku, bez mnogo buke, i samo u retkim prilikama davala do znanja da je tu. Nisam sigurna ni kako , ni kad. Samo znala sam da je tu. Muzika ravnice , nalik ravnici samoj. Nepregledna i tiha, gotovo beskrajna, duboka i teška, kao crnica ovih njiva, topla kao seljačka peć u hladne   i košavom zavijene večeri, spora kao umorni konji upregnuti u saonice, uronjena u samu sebe kao seme koje će tek da nikne.

Nisam, naravno, o tome htela da pričam. Digresije su moja osobina....

Tako, tog novembra, nas dve , brucoškinje dođosmo za praznike kući. Već par meseci odvojene od kuće, malo se i od ljudi odvojile, pa smo pomislile eto prilike da ponekog i vidimo.U jednom od kafića, lepog izgleda, zvučnog imena naiđosmo na ekipu, dobro raspoloženih poznanika, ekipa starija od nas desetak godina u proseku, koji očito lepo nešto slave ( nevezano sa praznikom u toku).  Obradovani pričaju da su im tu prijatelji koji više ne žive ovde, i da žele da dušu istutnje, onako kako dolikuje, vojvođanski...Grupa diplomiranih  pravnika, poneki već i advokati  sa praksom, doktorice u najavi, novinar koji obećava..šareno društvo. I mladić, ozbiljnog lika,  asistent na katedri za klavir u dalekoj zemlji u društvu sestre, lepe mlade žene od karijere i stila. Pozivaju nas da pođemo, jer takvo veče kakvo planiraju, ne biva često. Pomalo nesigurne pođosmo. Kolona od 5-6 vozila , prepuna smeha, kreće u noć. Napuštamo grad. Pomalo i brinem, nisam htela kasno da se vraćam kući, ali promene su u najavi. Trebala bih se javiti mojima, da ne brinu.
Vozimo kroz noć, pričaju nam o gostima, dragim prijateljima, upoznajemo ih. Uglavnom posmatram mladu ženu, predivnih crta lica, prefinjenih pokreta i dubokog, jasnog glasa. Osećam , više nego što znam da je ona nešto posebno. Sorta koja retko niče, i kakvu nisam viđala uživo u svom tada mladom životu. 

Skrećemo sa glavnog puta, vozimo jednim manjim, i onda , čini mi se bez najave skrećemo u njive skoro, gde postoji neki parking, naziru se vozila i neka kuća, iz koje dopire muzika. Ona , Romska. Kroz šalu se pitam da nije tu sakrivena čuvena Šošojina "banda" ?? Kafana. Ne lokal, hotel, kafić. Kafana. Prava. Niska i zadimljena, prepuna dima i ljudi, Stolovi , uglavnom grupisani po nekoliko , sa kariranim plavo-belim stoljnjacima, i belim , u dijagonalu postavljenim nadstoljnjacima. Puni hrane, pića, više flaša neko čaša...I oko jedne grupe stolova orkestar , "banda", Romi, ovi naši, u crnim odelima i belim košuljama, zadihani, znojavi, poneko i raskopčan, sviraju one starogradske melodije, one ciganske romanse od kojih se plače. Zveči kontrabas, plaču violine, gitara jeca, a tamburice se usijale...gledam u čudu. Kao da sam greškom , umesto u auto, ušla u vremeplov. Nisam znala da mesto takvo i postoji, a kamoli da je takva gužva , da igla ne može da padne. O sedenju govora nema.

Prilazi konobar, ili je možda vlasnik, sa belom keceljom preko odela, nasmejan, prepoznaje ove najstrarije iz grupe sa kojom smo došli.Koliko nas je, sad će on nešto da smisli, za privremeno, jer ljudi koji su tu uskoro odlaze, birtija je onda samo naša. Nove goste  , večeras, neće više primati. Samo trepćem. Vodi nas do jedne manje prostorije sa vratima koja gledaju na ovu, veću. Muzičari sakupljaju svoje stvari-to je njihov prostor za odmor i piće u pauzi...sve ide uz osmeh. Nema jurnjave, nema ljutnje. Smeštamo se . Tražim telefon, ako imaju, da zovnem majku. Ovo će potrajati. Imaju, zovem i ne dobijam vezu. Smeje se stariji gospodin koji nas je smestio, pozivni da dodam kaže, ovo već pripada Bačkoj! Ih.  Javim se mami. Pita sa kim sam i gde sam. Objašnjavam. Kaže samo da budem "pametna". Ja sam obično bila uvek pametna. Nije mi trebalo ponavljati. Ali, majka je majka....(sada nekad zažalim što sam uvek bila pametna...nekad je trebalo biti malo i pust, da posle ne zažališ, kao ja neki dan, za propuštenom prilikom.)
Uskoro se, zaista velika grupa ljudi povlači sa "teritorije" i onda mlada žena, koja se Vesna zove mislim, ode i dogovori se sa čovekom. Pauza u muzici, a konobari razmeštaju i premeštaju, i smeškaju se. Stolovi na sred kafane u kocku poređani, čisti stolnjaci, u centru orkestar. Mi posedali okolo, stigle su porudžbine i kreće muzika...lagano, kao sneg kad pada u ravnici. Niču salaši na severu Bačke, jure konji kroz ravnicu, osam tamburaša s Petrovaradina, derani se neki jure, četiri konja debela prelaze po stoti put ćupriju, i neki silni somot obavija dušu, meko i lagano, kao noć koja odmiče... Postaje toplo, pretoplo, pa se "luftira" cela kafana, onda pošto nas je košava rashladila, iz pravca kuhinje stiže toplo i mirišljavo kuvano vino. Preliva se vino, razliva se muzika. Sasvim , sasvim drugačije veče, nego ijedno pre i posle njega. Prošlo je brzo, iznenađujuće brzo. Negde na obrisima zamračenih prozora proviruje zora, noć se polako gubi.

Onda ona, Vesna, sedi tako na rubu stolice zagledana u vrh tamburice, i traži...još jednu pesmu i jednu tacnu punu čaša..... kaže, za njene zrenjanince. Trezna je potpuno ( ako neko pomisli drugačije-samo napominjem-jer popila je čašu vina, belog, i dve flaše sode!) . Muzičari se pokidali od sviranja , okružili je, a ona peva i na svaku strofu, majstorski, skoro umetnički uzima po jednu čašu sa dva prsta( između srednjeg prsta i kažiprsta! ) i samo cimne zglob...a čaša leti pravo, svaka,  u isti ćošak , preciznošću metka. Kad muzika utihnu, ona se zahvali i pokloni muzičarima, posebno priđe vođi "bande" violinisti i dade mu nešto u ruku. Sad moramo ići, kostatovala je, jutro je...samo jedna suza joj klizi niz obraz...
Izlazimo na ledeni novembarski vazduh. Njive dišu glasom vetra. Raspoređujemo se po kolima. Mlada žena zabaci gustu smeđu kosu, obrisa onu izdajnučku suzu. Nije ni Kanada kraj sveta, vratiću se, govori više sebi nego nama.  Uspravna, i lepa, kao da je iz negog izloga upravo išetala!
Lice joj odjednom obasja osmeh. Idemo, požuruje, i pozdravlja se sa celim osobljem kafane koje nas prati , i zove da dođemo ponovo. Ona maše iz kola njima  a nama  dobacuje; ko prvi stigne do "Vojvodine" naručuje vruće kifle i viršle i čaj - za sve!
Utisak te večeri sam dugo nosila kao biser, kao tajnu neispričanu. Tako neobičnu meni tada. Kad nisam razumela zašto neko želi da plače i lumpuje. Bilo mi je tek osamnaest. Sada znam.
Na nekom drugom mestu, u sasvim drugim okolnostima odjednom sam shvatila . Poželela. I naravno " pametna" kao i uvek, nisam uradila.
Možda nikada i neću. 
Ne bih se ni setila svega ovog da neki dan nisam čula vest da je u drugu dimenziju otišao i virtuoz , majstor violine, čuveni Ignac Šen. Slušala sam ga na nekoliko koncerata Đoleta Balaševića.Virtuoz. Pravi. Imala sam potajnu želju da mi jednom svira majstor Šen. Negde i nekad. Jednu dragu pesmu, tešku i lepu kao ravnica što je. Pa da razbnijem čašu. Jednu. U njoj bi bila sva moja tuga,sav moj bol nakupljen kroz sad već skoro pola veka mog života.
Volela bih da mogu kao Bogi u "Kazablanci" da kažem onu čuvenu : "sviraj to ponovo Sem", ali da ja kažem " sviraj to ponovo ...Šen".
Patetično. Pa, neka je. Ne smeta to meni. Ljudski je. Nekad umem da budem dramatična.
Ali momenat je prošao. Majstora više nema .
Mada , kao omaž velikom čoveku, uvek kada čujem stihove, pomisliću na njega.

"Kada padne prvi sneg, 
 kada paaaaaaaaaaadne prvi sneg,
 ja upregnem konja dva,
 dva vatrena sokola... "

"Dan se rađa, jutro rudi
  budite je, nek' mi sudi
  kažu zorom grešni ljudi
  odlaze u raj
  Svirci moji, valja poći
  jer sve ima kraj.."

Posvećujem ovo uspomeni na sve violiniste i tamburaše Vojvođanske.
Posvečujem mojoj Vojvodini.
Da znamo odakle smo.
I onoj ženi, koju nikad više nisam videla-ma gde da je.
Iznenađen je neko ovim tekstom? 
Ne znači da ako volim neke druge stvari, i ako ne živim takvom vrstom života, da ne znam i ne volim i ovo. Mesto rođenja nisam birala. Ono je izabralo mene.

Moje klavijature iz pozadine, uvek će biti moje. Muzika moja je samo moja.
Ali postoji taj mali deo, negde u dubini i samo nekad pokaže da je tu. Kao sad.
Mali deo.  I to malo- i  to sam isto ja. 

 
  

/ foto. rts.rs i mojnovisad.rs /
/ video : you tube  Hvala : Danijel i  MZSFDC.  /
 

Memorijalni turniri za Mikija

Ove godine se održao drugi zvanični Memorijalni ribolovački  turnir, za Miroslava, Mikija Babića. Bio je jedan nezvanični , pre dve godine kada je grupa njegovih najboljih  drugara to započela, da ublaže tugu, da oteraju bol, da sačuvaju uspomenu na divnog mladog čoveka.

    Fotografija : Photo by Natasa

Taj prerano i nepravedno otrgnut mladi čovek, na pragu života bio je mnogo. Bio je divan sin, prelep momak, dobar đak, sjajan student, čovek dve velike kompanije , koje su sada prijatelji turnira, i redovni učesnici, kao što su njemu bili poslodavci, ali i prijatelji. Bio je nečiji brat, nečiji sestrić, nečija ljubav. Najveća ljubav njegova je bila pecanje. Od dečačkih dana, i štapa i kanapa, postao je pasioniran vrhunski  ribolovac , posebno na štuku. 

    Fotografija : Photo by Natasa

Otuda je  i ovaj turnir iznikao. Ljubav rađa ljubav. Nadam se da će se tradicija nastaviti. Dok je ljudi koji pamte, ali i posle toga, jer mladi dolaze. Pričaće se ribolovačke priče i učiti se nečemu lepom i korisnom. Druženju, izdržljivosti, strpljenju, hrabrosti, upornosti, prijateljstvu, lepoti života. Jer to je ono šta danas nedostaje u ovom suludom svetu.

    Fotografija : Photo by Natasa

Prvi turnir je održan septembra 2015. na prelepom jezeru Joca, meki lovaca na štuku.Bilo je predivno. Ipak, ribolovci kažu, nisu bili zadovoljni. U septembru se štuka ne lovi. Ona se lovi u zimu, od novembra i mrazeva na dalje. I zato ove je  godine izabran 12.novembar kao dan za turnir. Posle par zaista lepih dana, tog dvanaestog  dana , novembar je pokazao sve svoje ćudi. Sivo, olovno, hladno, vetar koji te pomera sa mesta, blato, i povremeni pljuskovi ili sitna kiša. Dan da kuče ne isteraš napolje. A ipak, niko nije odustao. Svih dvadeset ekipa su u sedam ujutro startovale . Organizacija je bila na Ribolovačkom posedu Peskara. To je ono što sam rekla. Izdržljivost, upornost, ljubav, neodustajanje. Posebni ljudi su ti ribolovci. 

    Fotografija: Photo by Nataša

Mi, moj suprug i ja, kao prodični prijatelji prisustvujemo. To što ja uživam da fotografišem, samo je plus. Sada znam da osim onih koji vole ekstremne sportove, i fotografa, ima još ljudi koji će zarad ljubavi izdržati svašta. Ribolovci. Nisam imala puno dodira sa njima pa mi je ova manifestacija dala priliku da već treću godinu upoznajem ovu sasvim specifičnu vrstu ljudi.

    Fotografija : Photo by Natasa

Ribolovci su imali muke sa štukom i hladnoćom, ja sa aparatom i kišom. Nije mi bio problem da gacam po blatu, dobro upakovana ( samo oči da mi vire ) ali kiša je bila problem. Aparat nije vodootporan koliko znam. Solomonsko rešenje, iskopah jednom dobijeni savet i smestih aparat u najlon kesu. Vredelo je. Mada me je druga polovina malo zadirkivala zbog toga : kao, sad ćeš opet da kukaš  da ti je aparat -kesa...To je valjda duhovitost . 

    Fotografija : Photo by Natasa

Taj deo sa kišom sam rešila, gumene čizme su odlične za blato ( samo dok hodaš- sve je ok, ali kad staneš, ne vredi ni tri para čarapa, hladno, brate!) ali deo sa aparatom, e....Tu sam se dobro nasekirala kad sam došla kući. Pre nekog vremena nabavih novi aparat. Pravi, baš. Rešim da vežbam i učim.Ali kad navikneš na automatsko fotografisanje, i nov si u MANUAL vodama, e tu nastaju problemi. Nisam htela da prebacim na atuomatsko. Napravih podešavanja, po nekim tutorijalima i krenem. Joj! Kad sam videla rezultat ( samouvereno stvorenje i blentavo ni jednog momenta ne pogleda šta radi). Sklonila sam sa ekrana ono iskakanje fotografija, da bih gledala podešavanja, i ni jednom ne pogledah šta ja to fotkam. Bilo je mnogo dešavanja, puno ljudi i mesta, staze klizave i strme, mokre od kiše, i jednostavno sam ja uživala bazajući, kao pravi avanturista! ( u mojoj glavi sama sebi sam ličila na Jovana Memedovića- sasvim prirodno, eh, eh, šta je mozak!)

                            Fotografija : Photo by Natasa

Elem, greške zato i služe. Da se na njima uči.Ja sam naučila.

Gumeme čizme su ok, ali nabavi neke planinarske bakandže.
Nabavi neku zaštitu za fotoaparat.
PROVERI povremeno šta si fotografisao i da li su podešavanja tačna.
Ne uči se o novom aparatu( pogotovo ako je prvi u klasi pravih a ne igračka) za mesec dana.
Dok nisi sigurna u to da li znaš- stavi , brate, na automatiku.
Ako ne staviš automatiku- onda nemoj da se ljutiš što ima grešaka.
Momenti koje si izgubila- na fotografijama  zbog loše procene otvora blende ili značenja  fokusnih tački su memorisani u tvojoj glavi. Fotke su tamo. Nema žaljenja.

   Fotografija: Photo by Natasa

Venčić za spomen je pušten.
Turnir je bio odlično organizovan, podeljene su nagrade, jela se dobra riblja čorba. Uživalo se u iznenada dobijenoj kafi kao u najvećoj poslastici. Videla sam tek uhvaćene štuke , koje su vraćane u jezero.Upoznala i drugu vrstu ljudi, pored ribolovaca. Pasionirane kuvare ribljih čorbi, gulaša, pravljenja roštilja, jer to sve prati ovakve manifestacije. 

    Fotografija : Photo by Natasa

Jedino što mi je stvarno žao, a ne mogu da prebolim je jedan labud. Veliki, ogroman, nisam davno tolikog videla. Prelep, kako samo labudovi mogu da budu. Plovio je Peskarom, sam , od jednog takmičarskog mesta do drugog, kao da prati i posmatra. Ribolovcima je bio smetnja verovatno, jer ometa ribu. Ipak, bio je predivan. 
Ni jedna fotografija na kojoj je on nije uspela. Kao da sam duha slikala.
Možda je tako i trebalo. Duše onih koji su otišli stanuju na čudnim mestima. 
A ko je još uspeo dušu da uhvati fotoaparatom?

Miki, pamtimo te.

    Fotografija : Photo by Natasa

Peskaru smo napustili oko pola tri. Ostala je prazna i sama. Znam- ne zadugo. Možda mene put neće naneti tamo u hladne dane, ali ribolovci su tu. I njihova sakrivena carstva. Samo njihova. Hvala im što su dopustili da zavirimo u njihov svet.

 



 

Znamenite žene Velikog Bečkereka- Petrovgrada - Zrenjanina

Danas, 14. oktobra 2016. u 17 časova  otvorena je izložba u centru  grada po nazivu :

Znamenite žene Velikog Bečkereka-Petrovgrada-Zrenjanina
19. vek- prva polovina 20.veka

Zanimalo me je kako će to izgledati, pa sam , svakako u prolazu, došla da pogledam, kad je već na otvorenom, na Trgu . Odziv je bio skroman. Neobavešteni ili nezainteresovani, tek ljudi nije bilo preterano u zakazanom terminu. Možda više od dvadeset, nisam brojala, ali ne i puno više. Uglavnom ljudi koje i inače srećem kod ovih prigoda, i oni koji u njihovom izvođenju ućestvuju. Nisam samo  o tome htela.Priča je duža, ali prosto -moram!

   Fotografija : Photo by Natasa

Znamenite žene ovog grada, e to je nešto sasvim drugo. Izbor žena je bio zanimljiv, mahom očekivan, osim par, koje su opravdale moje zanimanje za samu postavku.  Naučila sam par novih činjenica, saznala par podataka koje nisam znala, i čak saslušala priču, koja nije istovetna sa onom napisanom na panou  ( što je takođe vrlo zanimljivo, a možebiti i istinito ).

Spomenute su neke žene , takođe -neke su sigurno zaboravljene, ali svaka je žena priča za sebe , heroj za sebe, borac, poseban lik. Malo bi bilo prostora za sve priče o ženama na bilo kom trgu, u bilo kom gradu,  ali lepo što je zabeleženo. Još lepše što je meni dalo priliku da doživim ono što jesam. Lepu priču. Istinitu ( nadam se stvarnu-jer u momentima nije delovalo tako-pre kao neki san ). Da zapečati dan , da ga unese u sećanje kao nešto posebno, tanano i fino, što vredi pamtiti.

Posle zvaničnog dela i pregleda detalja posle ,  poželela da napravim koju fotku, i pošto nema gužve, to sam i uradila. Praveći jednu videh u daljini kako nailazi starica sa štapom. Pomislila sam kako bi se jedna starija gospođa sjajno uklopila u fotografiju, ali je dosta daleko..Spakovala sam aparat i polako krenula u pravcu centra, praktično ka ženi koja je dolazila.

   Fotografija: Photo by Natasa

Kada smo bile otprilike na metar, gospođa i ja, pogledala sam je i konstatovala da bi mogla biti blizu osamdesetoj ( greška!), ali da se zaista sjajno drži Vitalno stvorenje maleno.Na moje izneđenje, žena me oslovi!
-Izvinite gospođo, mogu da vas upitam...
-Naravno, izvolite  ( u čudu sam)
-Čula sam da ima izložba , ali ja sam videla samo tezge i pčelare sa medom, to mi ne liči da ima veze, znate, nešto o značajnim ženama?
-Ovi panoi gospođo , tu ispred pozorišta, to je izložba koju tražite.
-Oh, to se može videti još uvek, iako kasnim. Nisam dobro ocenila koliko mi vremena treba. Pa onda te tezge , prodaju med i tako, zbunilo me malo. I jesen je, brzo se smrkne. Oh, oh, hoću li stići bar da pogledam pre mraka. Leti je, znate , toliko lakše , sve je lakše. U ovo vreme sunce je još sasvim visoko! Hoću li moći da pročitam? Jer izgleda-sigurno,  treba pročitati! 

Ja u neoumici, ne znam šta bih dalje. Gledam u ženu, crne pantalone, crni kaputić, crni šešir malog oboda i  udobne meke cipele i torba. Pametan pogled plavih očiju i blago rumeni obrazi na bledom licu  od njene brige i žurbe , a i od vetra koji je krenuo da duva. Hladno je. Uradim jedino moguće. 

-Mogu li da vam pomognem? 
- Hteli bi ste, zaista?Ako  imate malo vremena, zajedno ćemo brže, ja brzo čitam i shvatam, znate, ali u sumrak malo imam problem.
-Naravno, želite da vam ja čitam?
-Hajde zajedno ćemo.


Prilazimo prvom panou  i ja jednom rukom tražim naočare po torbi, koje , naravno, ne nalazim, a gospođa poćinje da ćita. Gledam iznenađena! Ona nema naoćare! Stanem pored nje, a ona me blago uhvati pod ruku, više kao oslonac.
-Evo gube mi se slova. Oh, uvek je tako u sumrak, znate.
-Dosta je krupno, nastaviću ja. Vi ne nosite naočare? ( još sam u čudu)
-Imam jedne kod kuće, da, ali retko mi trebaju, izbegavam čitanje uveče, a ako baš zatreba, kada sam umorna koristim ih. Molim vas, imena vidim, a vi mi samo ovaj tekst pročitajte, ne morate sve, samo osnovno, nećemo stići, mrak će brzo!

Još začuđena, počinjem da čitam na glas, čita i ona ispod glasa, pa zastane , da prokomentariše.
-Kako je bila lepa... kako su mahom  kratko živele...pogledajte ovu lepotu...oh, rat, rat je tako strašan, takvo zlo jedno...da ovo znam, da, da...

Uspele smo da pogledamo skoro sve, a onda je ona blagim glasom rekla da mora da krene, uhvatiće je mrak. Mogla je i sutra po danu da pogleda , ali je zauzeta kaže. Neće stići na dva mesta, a sutra joj prijateljica ima rođendan- puni 93 godine , i to nikako ne želi da propusti! -Rođendani su tako lepa jedna stvar, zar ne, pogotovo kad  imaš prijatelje. 
-Hoću li biti nepristojna ako pitam u kom pravcu vi idete?
-Nikako, idem ka Žitnom trgu...ali recite ako nešto treba nije mi problem, danas mi je dan za šetanje, ne žurim toliko.
-Ne bih da vam oduzimam vreme, makar i slobodno. Ali ako možemo zajedno do Žitnog tga, bilo bi odlično. Znate ja idem u Miletićevu. Eto, ja ću vas ovako pod ruku i žuriću koliko mogu, ali onda moram gledati dole, da ne  zapnem ( to je opasno -može čovek pasti) , a vi, ako bih vas mogla zamoliti gledajte napred kuda idemo.
-Nemorate žuriti, idemo brzinom koja vam odgovara...
-Ne, ne već ste i previše vremena izgubili, idemo.

    Fotografija: Photo by Natasa

I tako, ruku pod ruku krenemo, ka centru. Gospođa priča. Ona  je 1927. godište. Sledećeg proleća puni devedeset ! Rođena je zrenjaninka, tu je završila osnovnu školu i Gimnaziju, zatim je otišla u Beograd da studira agroekonomiju , koju je i završila i magistrirala. Radila je kompletan radni vek kao agronom u Vodama-Šumama Srbije ( tako nekako) i penzionerka je.U Beogradu je upoznala i supruga, pravnika, ima jednu kćerku , umetnica je, slikarka, ne živi ovde. Suprug joj je umro pre tridesetdve godine. Punih šezdeset godina je bila u Beogradu. Sada je dve godine ovde , nasledila je polovinu roditeljske kuće. Živog duha, izuzetno visprena i ugodnog govora, kulturna , jasna , baš me je oduševila!
-Tako je lep centar sad, kao i  Knez Mihajlova, samo, znate, puno je širi, sigurno pet-šest metara. Jako mi je drago što nam je grad ovako lep. I ravan. Znate, zato sam se i vratila ovde. Puno se krećem, i nije mi bilo lako po onim beogradskim usponima i uzbrdicama. Ovde je sve lako, tako ravno, prijatno za šetnje...Da, prelep nam je centar. Lep grad.
-Radili smo puno znate, i učili, i gradili, pravili fabrike i budućnost, a sada kad vidim kako sve to nestaje, raduje me svaka, i najmanja lepa stvar. Kao ovaj lep , ravan centar. I kulturni život Zrenjanina, prijatno sam iznenađena. Pratim događaje, volim da odem u muzej, izložbu, tako... Prijatna komšinica mi donese vesti ako ja sama ne čujem ili ne pročitam, pa prošetam, vidim. Život je bio dar. Čovek je sjajna mašina pravljena da traje sto godina. To bi bilo normalno. Ali eto, tako mladi ljudi odlaze, i sa pedeset godina, tragedija. Posle velikog rata većina nas je bila ubeđena ( kada smo saznali za sve one strašne događaje i logore ) da rata više nikad neće biti. Da su ljudi naučili nešto. Eto i ova naša Jugoslavija, izvinite, stalno je tako zovem, Srbija sam htela reći, eto kroz šta prolazimo. Ratovi, ovi novi, oni su još strašniji. Toliko zla. Dok su trajali. I kad su prošli zlo je ostalo. Bolesti. Rat je strašan.Srušene kuće, spaljene knjige, izgubljeni mladi životi.Zašto nismo , kao ljudi, mislena bića , nešto naučili?

Slušam njen monolog , priču koja teče, dok se približavamo Žitnom trgu. Upijam reči. Kako samo tiho, mudro i bez gočine ili zlobe- samo realno nabraja činjenice. Kakav mozak u devedesetoj. Koliko informacija. Preciznosti u podacima. Klimam glavom više za sebe, jer ona je sitna i gleda dole, da se ne saplete. Malo smo usporile, osećam da me čvršće drži pod ruku, umorila se, ali neće to reći. Zastajemo kod stepenica pred platoom.

- Znate, vi ste sad učinili dobro delo. Zaista. I ako vam neko zameri, ako ste i što ste večeras zakasnili, uvek se setite da ste uradili nešto dobro. Učinili ste mi lepu stvar. Što me je podsetilo na oktobar 1942.godine.Slično se i meni desilo. Možda mi vas nebo šalje, kao odogovor na taj dan u oktobru, koji pamtim.
 -Znate gde je bioskop Balkan ( nije više , ali znate, da?) , e tamo je bila Jevrejska sinagoga, srušili su joj veći deo, a u onom delu koji nije srušen , delili su bonove za hleb. Bilo je 100 gr hleba  po čoveku -dnevno. Bez bonova ga niste mogli dobiti. I za bonove se čekalo. Bila sam drugi razred Gimnazije, i pošla sam u školu. Srela sam jednu stariju  komšinicu ( tada sam naivno mislila -staricu, imala je šezdesetsedam- a meni su danas svi ispod sedamdeset mladi!) koja je žureći po bonove uganula nogu. Teško je hodala, a morala je po bonove. Bilo mi je žao da ne stigne, pa sam je uzela pod ruku, ovako kao sada vas, da joj pomognem. Ona je stigla po bonove, ostavila sam je u redu, ali sam ja zakasnila sedam minuta na prvi čas!

-Prvi čas, sećam se kao danas ( kako i ne bih!) bio je nemački jezik. Profesorica nam je bila izvesna gospođa Milkica, strah i trepet Gimnazije ( kao da nam je osim rata trebalo još nešto) . Kad sam ušla izvinula se i htela da objasnim kašnjenje, samo mi je rukom pokazala vrata. Kod direktora. Ukor. Dobila sam ukor. I niko nije hteo da sasluša moj razlog. Da, pamtim to. Znate, posle toga nisam puno puta u životu zakasnila! Sad , zadnjih godina, nekad se desi, ali veći deo života- nikad i nigde nisam kasnila. Čudno kako se zapamte takve stvari.
-Ali, ja sam smešna, pa nije čudno. Čudo je veće što smo sa sto grama hleba dnevno, pa tako četiri godine,  mi uopšte prežvljavali, što smo porasli, što smo učili i pamtili. Posle smo fakultete završili, decu rađali, radili i gradili.  Život je divno, veliko čudo!

 I ja nju gledam kao čudo! Ipak. Godine.Umorila se vidim.  Pitam je , sada smo već prešle   
 most  želi li da je još otpratim, zaista mi nije problem. Razmišlja. Podiže glavu. Ispituju me   
 plave oči, svetlucaju u mraku koji se sad već spustio , mada je tek prošlo šest.  Mesec , smrznut , kao pred sneg, već na nebu i  gleda hladno na nas. 
-Pa ako vama nije problem, značilo bi mi. Problem je prelaz u Miletićevoj . Zeleno tako brzo prođe, uvek me crveno hvata na polovini prelaza. Danju i nije problem, ali noću , mislim neće me videti neki auto....ako bi mogli, samo da pređemo zajedno, posle vas ne bih više zadržavala. Znate, nekad i odustanem, baš zbog tog prelaza, a okolo mi nekad bude daleko. Mogu ja da hodam dugo,da idem okolo nekud,  ali ne valja ni preterivati.

Složila sam se, naravno, i skrećemo ka Miletićevoj  i tom pešačkom prelazu. Taj deo ulice je baš problematičan, neravne kocke, a slabo svetlo. Usporile smo sasvim. Što je sigurno, sigurno. Ona priča.

- Gledam vesti, ponekad, znate, a ne bih trebala. Izbeglice, kolone, godinama , odasvud. I sad ovi siromasi što žure ka Evropi koja ih neće. Gladni, izgubljeni. Znate, nisam laka na suzama, ali dok ih gledam , počnem da plaćem. Gledam te mlade ljude, svu tu njihovu decu.Da li ste ih pogledali nekad, kako su samo lepa ta deca, kako su im oći tako tamne i lepe , čak i tužne? Žele da stignu tamo gde im se čini bolje. Ima tu raznih radnika i profila, ima sigurno studenata, pravnika, lekara, slikara, ko će znati. A ako i stignu gde su krenuli biće samo jeftina radna snaga za prljave poslove, a oni koji će ih  možda primiti, sigurno mnogo gori od njih , moći će da prave veće profite, i da ne rade ništa. Zašto tako ponižavaju život? Svi ti ratovi, ratovi su strašni...a što moderniji , sve strašniji. Stalno razmišljam o tome....

Utom stižemo do pešačkog. Čekamo zeleno. Ućutala se gospođa, drži me pod ruku čvrsto i gleda ozbiljno u drum. Upalilo se zeleno, pišti semafor, mi polako silazimo, bankina je visoka baš ( nisam to primetila ranije) i na polovini durma, zaista, pišti ponovo i već je crveno. Steže mi ruku, ali srećom nema puno vozila i eto nas na drugoj strani. Pušta mi ruku, i opet priča, dok pretura po svojoj torbi.
-Hvala vam mnogo. Učinili ste i drugo dobro delo danas, makar da ja to kažem. Ne, ne brinite, nisam daleko više, još desetak minuta, mojom brzinom i kod kuće sam. Možda petnaest. Srećno vam bilo gde god da idete. Meni je ovo zaista mnogo značilo. Jesen je takva, Na proleće će biti lepše.Uvek je lepše.
-Oh, pa gde mi je kesa, znate, kad sam polazila nisam ponela ništa veliko, jer i ne treba mi, zar ne, za izložbu, ali ipak sam kupila ...ma tu je negde kesa.

Gledam je u čudu dok prčka po torbi. Pitam je šta traži , ima li ključeve? Ozareno vadi nešto iz torbe, i odvezuje dok gleda u mene ili pored mene, ne mogu da procenim.

-Evo, sad ću ja odvezati. Časkom, brzo ću, samo još tren sačekajte. Nemam kod sebe baš ništa. Ma nemojte se ljutiti, ne mislim da treba da platim, nego želim nešto da vam dam, onako za uzvrat. Nije nešto, ali tamo su na tezgi kupljeni, od medara, pravi su medenjaci. Ne može da nećete, pa vi ste meni pomogli. Dosta mi je, evo, evo dva...da grickam do kuće. Ne bih smela dva, veliki su, veče je, ali eto zbog vas ću dva. Da, vidite me kako grickam, taman, prava večera na putu do kuće. Dve stvari urađene odjednom! Molim vas, pa to je sitnica, nemojte sad da se ubeđujemo za par medenjaka, ponesite za usput....pazite na taj prelaz. Jure tuda, zaista. I hvala vam mnogo. Sigurno se nismo srele slučajno. Ovo nam je izgleda prijalo, obema. Meni je ovo vraćena usluga od pre mnogo godina, želim vam da se i vama ovo dobrim vrati, u godinama kao što su moje. Prijatan put do kuće i vama gospođo. Imate dobro srce. Nije često danas. Nije. Šteta. Život je divno, divno čudo!

    Fotografija : Photo by Natasa

Prelazim ponovo put, sa kesicom medenjaka! Kakav susret. Mesec se sakriva među granjem, hladno je baš. Razmišljam o čudnoj gospođi. I medenjacima. Nosim providnu kesu onako, u ruci. Pred očima mi sićušna žena, koja odlazi grickajući medenjak. Prosto mi od njih neprijatno. Znamenite žene Velikog Bečkereka, Petrovgrada, Zrenjanina. Sa jednom sam upravo provela predveče ovog petka! Rođena je u jednom , živela u drugom i trećem!

Slučajnost? Ne postoje slučajnosti!
Sudbina? 
Ne znam.
I još nešto ne znam. I ne znam kako mi je promaklo. Čudna mala stara  čelična gospođa. 
Nisam je pitala za ime. Ni ona mene. 
Možda nije ni važno.
Neobično svakako jeste. 
Nismo se upoznale. 
Razumele smo se, to je sigurno.

Upoznajte žene.
 Ima čudom da se načudite šta sve može da se spakuje u svaku i jednu.  
Samo ako žena hoće.
Ako hoće  da bude.
Ako hoće da dopusti da saznate!




 





 
-
 

The survivors

Upravo tako se zovu svi oni ljudi- tako se zovemo svi mi koji uprkos svemu ostajemo živi.
Preživljavaoci. 
Ima li takve reči u rečniku? Ako nema neka je izmisle. Dodaju. Jer ogroman broj je je ove nove populacije i...raste!
Udaraju, banalizuju, uvode kazne, opominju,bombarduju glupostima sa svih strana. Ružne vesti, naslilje,ubistva, sekte, krize, netolerantnost, netolerantnost i netolerantnost! 
Sa svih medija, iz okruženja životnog, iz svake pore dopiru, iz reči izgovorenih u prolazu...

Bez obzira na priče, vere, boje i nacije, novo doba nam donosi rasizam, nacionalizam, fašizam, jednoboštvo najstrašnije ikada viđeno. NOVAC. Vrhovni idol koji vlada. I za razliku od svih ranijih ,ne radeći ništa navodi  ljudu da  padaju ničice na kolena sami pred njim ili padaju- u beznađe.

Jedna "šaljiva" slika sa jednog weba me naterala na ovaj komentar. Kao i većina današnjih , takozvanih šala je više nego istinita. Više od same sličice, potesli su me komentari. Obećala sam sebi od pre nekog vremena da ne nasedam na takve vremegubilice ali eto...natrčala sam.

I dopustila sebi , da i pored prediivno provedene prethodne  večeri jutro započnem nečim tako tužnim kao što je ova "smešna" fotka .

                                 Photo from Slavorum

Zaskočila me ja na Slavorumu, jednom webu, koji se bavi , navodno, Slovenima i svim narodima koji po adminima u to spadaju, njihovim kulturama i običajima. Ima ponekad zanimljivih stvari i činjenica, ali su često pomešane i iskrivljene. Da ne govorimo o tome što je sajt na engleskom. zajedničkom jeziku svih Slovena. Komentari su na raznim jezicima. Engleskom, srpskom, češkom, poljskom, hrvatskom...hmmmm
A ljudi komentaroišu. Svađaju se. Oko ove fotke - svi složni.....neverovatno.

Kratak sinopsis komentara

- 200euros, a wife and two children, if you want normal mode. If you wanna play the game on hard, then he also has to pay a rent and has a credit in bank with 15% interest...

-Well, in that case Croatia is like Las Vegas. We are "fortunate" that we earn from 400 (minimum wage) to 600 (average) € a month. How great we are, isn't it!? What an advanced economy! :D (feel the sarcasm, my slavic brothers, feel it!)

-If you want ultra hardcore mode... Become a pensioner in Bulgaria... You have worked 40+ years, your body is broken down by the hard work and you get 80€ per month. Half go for medicines, pills, etc. Rest go for electricity, water, tv, some food... And sometimes fucking gypsies come and steal from you.... Our баби and дядовци are true warriors my friends

- 400 minimum wage?600 average?
Brace yourselves, Romanians are coming.

- Netko jede meso, a netko kupus. U prosjeku svi jedemo sarmu. I eto ti prosječne plaće, braćala

- Аccording to a famous Bulgarian politician, in Bulgaria the minimum wage is 600 euros. Ziveli
  Actually in Bulgaria minimum wage is 210 euros

 -We are in the same levels here in Greece. Used to be 600 to 800 euros before austerity measures, but now 400 and low

- Ah buraz zaboravio si jednu stvar,super je i ako nađeš posao uopće... Pa i nek je minimalac imaće za vodku,sarmu i cigare....

Ipak ljudi nisu izgubili smisao za humor! Ko što napisa neko:

But no one say how most of the poor slavic people have Iphone 6, get drunk almost everyday, party at sunny beach and in Greece! I spent 36 years in Bulgaria and still not get it. Maybe is the mistic power of RAKiA ?!?

( Mislim da je greška u tekstu jedino  ono-" most "- većina 
  I nadam se da razumete šta me to pogodilo toliko )

                                Photo by telegraf.rs


Hvala ljudi ( Đorđe, Viktor, Dejan, Mirna, Atanas ..) na komentarima. I Živeli!