Odnekud, kako to obično biva , u misli mi doplovi čamac, jedan stari , olupani čamac. Otkud on danas, ne bih znala. Možda zato što sam neke fotke sređivala, pa naletela na onaj pokušaj uslikavanja nečeg što ne postoji? Kišan dan, relativno hladno , a takvim danima taj čamac nije bio u upotrebi. Ipak su možda fotografije podstakle sećanje iz koga je doplovio.
Ulicom mog detinjstva kad kreneš, da kod moje majke i dede pođeš, kreneš parnom stranom . Tako su me učili.
To je bilo vrlo bitno , jer parnu i moju, neparnu stranu ulice razdvaja čitav jedan park. Lepa je ulica mog detinjstva. To je najkraći put do majke i dede.Može i okolo, silnim ulicama , kao što se mora zimi, ili ako ideš autom. Od marta do oktobra, dakle parnom stranom ideš , skroz do kraja ulice ,puta i Begeja. Ideš još malko, pa pre fabrike šešira s ove strane, a posle brodogradilišta s one strane. Spustiš se nečim što bi trebale biti stepenice (ima drvenih, onih od zemlje, ali i dve-tri od nekih betonskih ploča ko zna odakle), držeći se za klimavu ogradu od grana napravljenu ( pre nego od greda) s primesama metalnih delova. Staneš na malu talpu metar kvadratni jedva, i tamo ima čamac-skela. Ako nije s tvoje strane onda vičeš, da te čuje, ako te već nije video Đoka.
Sajla čelična, zategnuta preko Begeja pokazuje najkraći put preko , u Dolju. Čamac vozi, odnosno nekom toljagom po sajli ga vuče Đoka čamdžija. Prevoz košta banku , za bicikl dve. Može stati pet-šest osoba (onda voda usled ljuljanja malko ulazi u čamac, ali malo samo), a tri ako neko ima i bicikl. Dok sada o tome razmišljam opet me podilaze zmarci , niz kičmu onako , kao onda kad sam imala sedam godina i kao "velika" sama išla čamcem preko. Đoka, uvek malo pripit, ko zna otkud došao da tu svoj vek provede, u tom čamcu i udžerici na doljančanskoj strani , koja mu je dom. Odrasli su strašne neke priče o njemu pričali, ali uvek šapatom, i dobro pazili da mi klinci ne čujemo baš ni reč. Nikad nisam znala i razumela o čemu su pričali , osim možda baš o samoj Đokinoj pojavi, uvek musavoj, neurednoj i čupavoj. Imao je malo dužu kosu, kudravu, a zamršenu i masnu, ko neki čobanski pulin. Uvek bi pružio tu njegovu toljagu, kao oslonac da sa talpice stanem na vrh čamca, pa u sam čamac. Sad shvatam, nikad mi nije pružio ruku, prljavu, masnu i žuljevitu. Možda mu je bilo sramota? Ne znam.
Nekad smo očas posla prešli preko, a nekad, posle kiša kad vodostaj poraste( Begej tada prava reka beše ) trajalo bi, čini mi se dugo, teško je i na kraće zamahe vukao čamac Đoka, nikad stići na drugu obalu. Kad pristane na doljančanskoj strani , sačekam da se čamac umiri, pa polako na istu onako malu talpu, pa uz nazovi stepenice, češće i pored njih-bilo je sigurnije, pravo gore. Tu bi mi srce uvek zalupalo, pa bih gotovo protrčala pored one njegove udžerice , zato što je iza onog što bi trebala biti vrata uvek vrebao crni neprobojni mrak, čak i u letnjim danima. Pozdravim se, i pretrčim tih dvadesetak metara do Dalmatinske, pa onda polako uz uredno javljanje poznatima i nepoznatima, pored Reljine, Vukašinove, da skrenem u Kraljevića Marka, cilj mog velikog puta.
Za osmi rođendan dobila sam , po želji-poni. Žarko sam htela ljubičast ali tada u radnji beše samo narandžastih i krem. Nije mi se čekalo, pa sam postala ponosna vlasnica narandžastog ponija.Imao je mačije oko i lampu, i dinamu i onu kutijicu okačenu o sic, sa ključem za popravku. Još istog leta , da pokažem koliko sam sad velika, krenem u avanturu prelaska sa sve ponijem. Đoka je bio na mojoj strani obale, istovario je celu gomilu Proleterovih navijača, i odmah je video nevolju, očito smo poni i ja imali istu težinu , i odmah je došao gore , pa spustio moje blago u čamac ! Sreće moje, jer skoro da sam odustala od prelaska.Uzeo mi samo banku. Nisam to onda ni primetila. Bio je dobar, taj Đoka, ma šta vam pričali. Izneo ga je i iz čamca, do udžerice gore. I posle kad god sam bila ponijem, uradio bi isto. Skoro prešlo u naviku.
Piće i godine, ili štagod drugo bilo, ostavile su traga na njemu. Dobio je, ili sam uzeo pomoćnika. Nisam znala od koga je dobio dozvolu da radi to što radi ni Đoka, i zašto je to tako. Dobio je nekog derana, petnaaest-šesnaest otprilike godina, visokog i ćelavog-mislim jako kratko ošišanog. Možda je bio nem, jer ne pamtim da sam ga čula da govori, Ne mogu da odredim razlog ali taj me dečko plašio, nije mi se svidelo nešto. Gledam odozgo , s moje strane, i skoro da odustanem, i odem ponijem okolo, čak celom ulicom Karla Marksa ,pa preko supovskog mosta i Miletićeve,kad viče Đoka s preka, da sačekam da brod prođe, pa će doći po mene.
Zbog broda ostadoh. Kad prolaze brodovi, ih što sam to volela, što je to bio doživljaj. Onda Đoka povuče čamac skroz niz njegovu stranu obale i s nekim čekrkom koji je ručno okretao spušta sajlu u vodu! Pitala sam ga jednom gde ide sajla, a on reče na dno Begeja. Ej, Begej beše reka tada, jesam li to već rekla? Sednem na vrh stepenica, na travu pored , pa gledam pola sata i duže nekad kako brod prolazi. Nekad prljavo beo, nekad siv, nekad svetlo plav, ali uvek ogroman, ko tvrđava koja putuje. Na šleperima brda šljunka, nekad peska, gomile nekh buradi povremeno. Nije to zanimljivo. Bilo mi je fascinantno što na brodu žive ljudi. Baš. Gledam ljude na brodu, čak ima i dece. Trče po šleperu, jurcaju , vidim i s obale da se malo važni prave ali ipak im se divim. Gledam ženu koja mirno širi veš na štrikove, na brodu , kao moja mama po dvorištu! A kapetani, ili ko već vozi tu lađu, kakvi su to majstori bili. Morali su vešti biti, jer samo malo dalje od čamca, Begej naglo skreće, a oni nikad nisu ni travku na obali dotakli, a onoliki brod!
Elem, brod prođe, Đoka čekrkom podiže sajlu, sa koje se lako sliva voda , prosto klizi, jer je sajla valjda masna , i sija ta voda, i nema je kad se sajla opet zategne. Doveze čamac onaj deran, i Đoka s njim. Nesigurno siđem, Nešto mi se baš i ne ide. Đoka spasava stvar, verovatno videći moju nelagodu. Uđem u čamac, a Đoka govori onom dečku: kad dođe ova mala, ako ima bicikl, odeš po njega i staviš ga u čamac, uvek, i da ga izneseš, jesi li čuo. Onaj klima glavom. Njoj uvek naplatiš jednu banku, sa biciklom ili bez. Znači ona i bicikl, jedna banka.Onaj opet klima, siroma, i čudno me pogleda, a meni neprijatno do neba.U zemlju da propadnem. Đoka nastavlja,... i da ne buljiš u nju tako, plašiš dete. Ona je unuka Stoje Bardaka, to da zapamtiš, i ako je samo pogledaš a da mi se ne sviđa videćeš što još vido nisi.
Nisam znala da li da se bojim, zahvalim ili plačem. Na kraju-nisam ništa od toga. Samo sam se ispravila, odjednom osećajući da sam sva važna, kako to deca umeju da osete. Hej, ja sam unuka Stoje Bardaka, kako je to moćno zvučalo! Znala sam vrlo dobro ko mi je deda, volela ga bezgranično, ali nisam mislila da je to i drugima nešto.Tada sam shvatila zašto me roditelji i puštaju da budem "velika". Takođe, tada sam prvi put i čula Đoku da duže govori. I sad mi smešno kad se setim kako mi je čudno zvučalo to pričanje. Biće da je Đoka čamdžija bio Mađar?! Nije da je bitno, ali sam se silno iznenadila.
Odselila sam se par godina kasnije , jer je nekom ne baš čitavom palo na pamet da sruši pola centra, rasturi ulice, zarad novog dobra-magistrale. Nas koji smo stajali na nezgodnom mestu toj magistrali su raselili na razne strane, u neke betonske delove grada, gde su još gradilišta , gde sve zgrade liče, a drveće tek sade, maleno. O travi nema ni govora za narednih nekoliko godina. No to je druga priča.
Ne znam do kada je radio taj čamac-skela, ni kako je i kada i gde završio Đoka. Novi život i odrastanje odradili su svoje, pa sam na to sve skoro zaboravila. Kad mi jednom neko reče da je davno umro, bila sam već odrasla. Ali vam kažem, ako čujete nešto loše o Đoki čamdžiji, nemojte baš u sve poverovati, postoji i druga strana priče. Đoka je ipak imao, možda duboko prikrivenu , i ne za svakoga, ali imao je- dušu. Danas većina ljudi to nema, ni sakriveno !
