Sneg pada već sedamnaest sati bez prestanka. Belo, hladno, mokro, klizavo a ipak meni neodoljivo lepo. Nisam ja uvek normalna. Kad volim sneg !
Kažu stari da kad u vreme sahrane nečije sija sunce, radosan je taj neko otišao. Ako pada kiša, žali za životom kažu.
Ne kažu šta znači kad sneg pada neprekidno, bez pauze i zastoja, kad neko odlazi na večni počinak. Danas sam bila na sahrani zavejanoj snegom i oprečnim osećanjima.
Veje od noćas, zatrpava, pa se otapa, pa zavejava. Malobrojni prisutni, dvadeset-trideset duša, jedva jedni druge prepoznaju. Zbog kapa, ogromnih kapuljača, šalova obmotanih visoko, do očiju, jakni dugih i zakopčanih, kišobrana...takođe zbog toga, što se u ova smutna vremena ljudi i ne viđaju. Ne druže se. Zaboravljaju se rodbinski odnosi, razaraju prijateljstva, zagađuju komšijska druženja..
U subotu 24.februara ujutro čuh da je umrla, u zoru. Nedefinisan osećaj, i trenutno olakšanje- tako je izgledalo, zbog muka u kojima je živela zadnjih godina.U toku popodneva, sve se tumba u mojoj glavi. Bes, mržnja, tuga, plač prigušen nerazumevanjem onoga što me snalazi. Dve nemirne i skoro neprospavane noći, košmari. Sve što je imalo veze sa njom, sa uništenjem jedne porodice, sa posledicama njenih postupaka. Nedeljom ne sahranjuju. Nedelju sam pokušala da zatrpam radom na poslu / van svake pameti/ , još uvek uzburkana kao more pred oluju. Tri godine se istinski mučila ta žena.Paklenim mukama. Nikome ne poželeti tako nešto. Istina je, ono što stari kažu: bogu dušu, a bog je neće. Ali, sada kada je otišla, shvatam -oprošteno joj je. Bog je oprostio, pa koja sam ja onda bedna mrva života, da ne oprostim? Platila je , bogmi, kao niko koga znam, toliko dobro znam, kao nju što sam znala. Nisu to ni tako godine za umiranje, žive i duže od 73, 74 ( u oktobru bi bilo) ali kakav je život to bio, kad za skoro dvadesetosam godina nadživiš sina jedinca? A to shvatiš tek pre deset...
Skoro je bila nemoguća misija stići na sahranu. Uspevam da stignem nekim čudom, ugurana u ogromno krzno kapuljače , zavejane snegom i pored kišobrana. Gledam ljude, tako se dugo znamo, tako se dobro znamo, ili smo se bar znali, a ima nekih koje ne videh i po petnaest godina! Posle javljanja i datih i primljenih izjava saučešća , palim sveću. Najveću što sam našla. U kapeli mrak, samo sveće trepere, a napolju belina tolika da se ni groblje ne vidi. Smeštam se u jedan ugao, između njenih najbližih rođenjem, ja najbliža " stečenjem". Slušam pojanje popova, udišem miris tamjana žedno, kao osuđenik. Mrmljam sa njima, Pavlovu poslanicu i te još neke uobičajene tekstove -znam ih i previše dobro. Koliko sam ljubavi sahranila i otplakala, i ne znala.
Gledam u zatvoren sanduk. Cveće gledam, krst, razmišljam o retkom i lepom imenu koje je nosila, a i o tome kako smo je mi zvali. Giga. Giga , to je valjda iz neke serije ,zaboravih. Ali njoj je to pristajalo, i čak je i samu sebe tako predstavljala. Čudno stvorenje. Dok se bliži poslednje celovanje, osećam promenu. Krstim se, prekoreda. Oprostila sam ti, Gigo, oprostila. Sve njih kojih nema sam ti oprostila. Odjednom.
Ko nije grešan , neka baci kamen. Takvih nema....
Umesto slika koje su me opsedale prethodna dva dana, slika tuga i nesreća, scena sumornih i ružnih, odnekle , iz tajnih vijuga mozga navreše sećanja. Ona mene lično nije uvredila, kao mene. Povredila je i imala udela u uništenju najdražih ljudi mog detinjstva, moje mladosti, da. Ali sam počela da se sećam drugih, uglavnom šašvih stvari, tako svojstvenih njoj, jer uvek sam znala da bi za mene uradila sve, samo da sam dopustila. A nisam, jer sam se zbog toga osećala krivom. Trebalo je to da radi za svoje dete, a ne za nećaku. Uncut od žene. Jedva pismena, imala je onu čudnu pronicljivost sa kojom se valjda rađaju trgovci, preprodavci, manipulatori.
Uspomene, uspomene!
Najdraža i prva zapamćena igračka mog detinjstva, Canak- ona mi je kupila.Progovorila sam rano, sa deset meseci kažu ( zato sam valjda ovakva pričalica), ali nije se sve uvek moglo razumeti. Uporno sam odbijala igračke , poklone, sve -htela sam Canka. Ali nikako da se sporazumemo šta je Canak. Ona tada, mlada, skoro udata i vrlo lepa, bez dece, imala je snage da me ispituje, voda naokolo, i na kraju i otkrije šta je to što sam toliko želela. Ispred radnje u centru, ko zna koje počela sam da skačem po kolicima, tako da me je uzela i odnela do izloga, a zatim i u radnju, dok rukom nisam pokazala željeni predmet. Gumenu lutku, Crvenkapu, onako iz jednog dela, ofarbanu vrlo lepo- šareno, kako je to tada bilo.Opšta smejurija. Imala sam lepe igračke i talijanske lutke, a ja umirala za Cankom. Dugo sam je imala, do škole i duže. Niko se ne seća kada je nestala.U selidbi, sumnjam.
Prva vrbica, i zlatni lančić sa zvoncetom. I to je ona odradila. I slikanje sa tim i naravno vrbicom , u porti Uspenske crkve, u njenom naručju.
Prve minđuše, zlatni cvetići sa crvenim rubin-laticama, i naravno , bušenje ušiju. Umalo da pogine zbog toga! Mama je bila na poslu, ona tada još nije radila. Da ne bih plakala kad mi neka babica buši uši, kupila mi je čokoladu i otpakovala celu tablu da glabam i mackam se i da ne obraćam pažnju na to šta se radi. Uživala sam do besvesti i trajno upropastila svilenu roze haljinu sa belim plastronom, koju mi je baka sašila. Krenula je tako, gurajući me nasmejanu i musavu u kolicima , da sačekamo mamu i da se pohvalimo. Nije ni zinula , kad je mama počela da urla. Sirota moja majka je pomislila da se to krv od bušenja ušiju okorela. Trebalo je pola sata da se objasni da je to -čokolada!
Krštenje. Ona, majka i baba-strina jedna, su me jedne mamine radne subote odvele na krštenje.Ona mi je krštena kuma.Mama i tata, doduše ne zadugo, behu po obavezi članovi SKJ. Prošlo bi to nezapaženo , da ja brbljiva kakva jesam ,nisam stalno kao vodenica potočara, ponavljala mami: popa secko kosicu , pila Nata vodicu. Mama je već brinula da imam neke psihičke probleme, dok se zavarenice nisu objasnile sa njom.
Prvi vikend boravak na selu-moji su svi živeli u gradu, obe porodice , komplet- bio je sa njom. Vodila me "da budem velika prija" , "čak" u njeno rodno mesto Idvor. Otkrila sam da tamo postoje male jage, da njen otac ima više od stotinu ovaca i da se slama drži u balama, a ne samo pod stolom , u majkinoj kujni, za Božić.
Prvo veliko putovanje-autobusom! Sa njom.Moji su imali auto, Fijata 1300, ali šta je to naspram autobusa! Opet sam išla da budem prija, kod njene tetke u mesto Perlez. Dobila sam prave , heklane , u boji, natikače . Bile smo prije četiri dana, da.
Prvi "alkohol" - liker plave boje , zvani Kurakao, ona mi je nasula za Svetog Nikolu, u majkinoj kući, kad sam bila četvrti razred osnovne škole . Umalo u slavsku čorbu da upadnem.Inače, onaj je taj šašavi plavi napitak zvala Kukuriku-liker, ne mogavši da zapamti tačan naziv. Skoro naleteh na njega u nekoj radnji. Kupila sam!
Haljina od indijskog platna krem boje, u kombimaciji sa karo-teget,obrubljena teget trakama, izuzetnog kroja, sa lepeza rukavima do lakata, mašnom u struku, dužine do gležnjeva, a pun krug, kao poklon za odlazak na more, a imala sam jedva dvanaest godina!
Svileni komplet ,od grež svile, šampanj boje, trodelni, suknja šanel dužine, top i dugi sako, sa onim puf rukavima, Mijane Marić, kupila mi je za veliku maturu. To što se to kosilo sa mojom prirodom, načinom oblačenja i mišljenja, nije je dotaklo.Bila je srećna da ja to probam, i prošetam u tome sa njom. Šta ću obući zaista za maturu, nije je zanimalo.
U vreme mog odsustva zbog početka studiranja nadmašila je samu sebe. Kada se mi studenti vraćamo sa vikenda , od kuće (išli smo jednom mesečno) svako je donosio nešto:pršute, kobasice, domaće kolače. Kad se ja vraćam, čeka me pola studenjaka. Nosim čitave torbe koje su mi utovarili u voz u Beogradu. Desetine kila narandži, limuna, mandarina, grčkih slatkiša od smokvi, grožđa i oraha, i ono najbolje- table čokolade od po 1 kg! Kutiju. U kutiji je 12 tabli! Švercerka moja- sve je ona mogla da nabavi.
Postoji tu jedna pauza, u kojoj nisam mogla da je vidim, ni prag da pređem, išla sam samo kad nije kod kuće i majka je sama. Tada je nama svima bilo nemoguće da reagujemo drugačije na nestanak mog brata, njenog sina, nego njoj. To je druga , ružna , priča.
Život je tekao dalje. Majke nestade, otišla je tiho , kao rosa. A Ona se polako ponovo uvlačila u njega. Kupila mi je basnoslovno skupu narukvicu,sa pločom, tako veliku da uopše nisam shvatila da je zlatna. Kada je mnogo kasnije sasvim slučajno procenjivan kvalitet i težina, ostala sam bez teksta.
Došla je na moje venčanje, mada nismo pravili svadbu, trebalo je biti što skromnije i neprimetnije, ali to kod nje ne pali. Znala je ona red. Kad je moja mama kupovala one drangulije što snajka daruje ( ja , jel) , ona je dok su to pakovali otišla i sve platila!
Kad sam sina rodila ludilo je postalo skoro nepodnošljivo. Skoro se potukla sa bolničkim portirom, da dođe da me vidi, mada je u vreme mog porođaja vladao karantin zbog gripa i posete su bile zabranjene, a i meni je život visio o koncu. Naravno da je uspela ponešto da doturi kojekome i da isposluje da joj bebu pokažu bar sa prozora. Ja nisam mogla da ustajem još deset dana.
Naravno da nije čekala zvanično babinje. Prvi vikend kad smo bebac i ja došli kući, eto i nje. Sa tortom, odelcem, spavaćicom i kućnom haljinom za mene, i zlatnim lančićima , za mene i sina, njemu slovo na visuljku, meni slovo na visuljku.
Njena ljubav je bila "čudna". Nisam je možda dovoljno poštovala jer je njoj pokazivanje ljubavi-bilo poklanjanje, kupovanje svega i svačega. Ljudi i ljubav se novcem i poklonima ne kupuju. To nije mogla da shvati. Kako je i mogla. Svi su koristili tu njenu osobinu.
Ja nisam. Dok sam ja bila mala,a ona još sasvim normalna žena obožavala sam je, bezrezervno. Sa poklonima i bez. Leti, kad sam bila u gostima trčala sam joj u zagrljaj, da je ljubim i pitam da li se umorila. Kao šta sam i mamu sa posla čekala kod kuće. Za to nije trebala da plaća. A za one druge stvari, o kojima neću sada, možda i nikada, nije bilo para da se plati. Ima stvari koje ništa platiti ne može.
Možda kada na nečijoj sahrani pada sneg, možda se to ponovo očišćene duše, belinom pahulja zavijene, hladnoćom pročišćene, belom svetlošću snega , raduju. Raduju se i duše onih koji ih ispraćaju, jer je oproštaj doneo olakšanje, koje se ne može opisati.
Oprostiti neoprostivo.
Da, verujem da je tako.
To je takođe jedan od Njenih uticaja. Ja sam više tradicionalista, nego vernik, ali kada pričam o Njoj, Majki, i o omiljenoj kući mog detinjstva, osećam da ta čista , neprenteciozna starinska vera nastavlja da živi u meni. Tiho, ali je tu.
Kako li se to sve sklapa sa jednom hipi-soul-rock osobom, teško je opisati.
Nije lako biti ja.
Sigurno da nije bilo lako biti Ona.
Ipak, otišla je sa stilom, u beloj vejavici ovog februara.
30.10.1944 - 24.02.2018.
Kažu stari da kad u vreme sahrane nečije sija sunce, radosan je taj neko otišao. Ako pada kiša, žali za životom kažu.
Ne kažu šta znači kad sneg pada neprekidno, bez pauze i zastoja, kad neko odlazi na večni počinak. Danas sam bila na sahrani zavejanoj snegom i oprečnim osećanjima.
Veje od noćas, zatrpava, pa se otapa, pa zavejava. Malobrojni prisutni, dvadeset-trideset duša, jedva jedni druge prepoznaju. Zbog kapa, ogromnih kapuljača, šalova obmotanih visoko, do očiju, jakni dugih i zakopčanih, kišobrana...takođe zbog toga, što se u ova smutna vremena ljudi i ne viđaju. Ne druže se. Zaboravljaju se rodbinski odnosi, razaraju prijateljstva, zagađuju komšijska druženja..
U subotu 24.februara ujutro čuh da je umrla, u zoru. Nedefinisan osećaj, i trenutno olakšanje- tako je izgledalo, zbog muka u kojima je živela zadnjih godina.U toku popodneva, sve se tumba u mojoj glavi. Bes, mržnja, tuga, plač prigušen nerazumevanjem onoga što me snalazi. Dve nemirne i skoro neprospavane noći, košmari. Sve što je imalo veze sa njom, sa uništenjem jedne porodice, sa posledicama njenih postupaka. Nedeljom ne sahranjuju. Nedelju sam pokušala da zatrpam radom na poslu / van svake pameti/ , još uvek uzburkana kao more pred oluju. Tri godine se istinski mučila ta žena.Paklenim mukama. Nikome ne poželeti tako nešto. Istina je, ono što stari kažu: bogu dušu, a bog je neće. Ali, sada kada je otišla, shvatam -oprošteno joj je. Bog je oprostio, pa koja sam ja onda bedna mrva života, da ne oprostim? Platila je , bogmi, kao niko koga znam, toliko dobro znam, kao nju što sam znala. Nisu to ni tako godine za umiranje, žive i duže od 73, 74 ( u oktobru bi bilo) ali kakav je život to bio, kad za skoro dvadesetosam godina nadživiš sina jedinca? A to shvatiš tek pre deset...
Skoro je bila nemoguća misija stići na sahranu. Uspevam da stignem nekim čudom, ugurana u ogromno krzno kapuljače , zavejane snegom i pored kišobrana. Gledam ljude, tako se dugo znamo, tako se dobro znamo, ili smo se bar znali, a ima nekih koje ne videh i po petnaest godina! Posle javljanja i datih i primljenih izjava saučešća , palim sveću. Najveću što sam našla. U kapeli mrak, samo sveće trepere, a napolju belina tolika da se ni groblje ne vidi. Smeštam se u jedan ugao, između njenih najbližih rođenjem, ja najbliža " stečenjem". Slušam pojanje popova, udišem miris tamjana žedno, kao osuđenik. Mrmljam sa njima, Pavlovu poslanicu i te još neke uobičajene tekstove -znam ih i previše dobro. Koliko sam ljubavi sahranila i otplakala, i ne znala.
Gledam u zatvoren sanduk. Cveće gledam, krst, razmišljam o retkom i lepom imenu koje je nosila, a i o tome kako smo je mi zvali. Giga. Giga , to je valjda iz neke serije ,zaboravih. Ali njoj je to pristajalo, i čak je i samu sebe tako predstavljala. Čudno stvorenje. Dok se bliži poslednje celovanje, osećam promenu. Krstim se, prekoreda. Oprostila sam ti, Gigo, oprostila. Sve njih kojih nema sam ti oprostila. Odjednom.
Ko nije grešan , neka baci kamen. Takvih nema....
Umesto slika koje su me opsedale prethodna dva dana, slika tuga i nesreća, scena sumornih i ružnih, odnekle , iz tajnih vijuga mozga navreše sećanja. Ona mene lično nije uvredila, kao mene. Povredila je i imala udela u uništenju najdražih ljudi mog detinjstva, moje mladosti, da. Ali sam počela da se sećam drugih, uglavnom šašvih stvari, tako svojstvenih njoj, jer uvek sam znala da bi za mene uradila sve, samo da sam dopustila. A nisam, jer sam se zbog toga osećala krivom. Trebalo je to da radi za svoje dete, a ne za nećaku. Uncut od žene. Jedva pismena, imala je onu čudnu pronicljivost sa kojom se valjda rađaju trgovci, preprodavci, manipulatori.
Uspomene, uspomene!
Najdraža i prva zapamćena igračka mog detinjstva, Canak- ona mi je kupila.Progovorila sam rano, sa deset meseci kažu ( zato sam valjda ovakva pričalica), ali nije se sve uvek moglo razumeti. Uporno sam odbijala igračke , poklone, sve -htela sam Canka. Ali nikako da se sporazumemo šta je Canak. Ona tada, mlada, skoro udata i vrlo lepa, bez dece, imala je snage da me ispituje, voda naokolo, i na kraju i otkrije šta je to što sam toliko želela. Ispred radnje u centru, ko zna koje počela sam da skačem po kolicima, tako da me je uzela i odnela do izloga, a zatim i u radnju, dok rukom nisam pokazala željeni predmet. Gumenu lutku, Crvenkapu, onako iz jednog dela, ofarbanu vrlo lepo- šareno, kako je to tada bilo.Opšta smejurija. Imala sam lepe igračke i talijanske lutke, a ja umirala za Cankom. Dugo sam je imala, do škole i duže. Niko se ne seća kada je nestala.U selidbi, sumnjam.
Prva vrbica, i zlatni lančić sa zvoncetom. I to je ona odradila. I slikanje sa tim i naravno vrbicom , u porti Uspenske crkve, u njenom naručju.
Prve minđuše, zlatni cvetići sa crvenim rubin-laticama, i naravno , bušenje ušiju. Umalo da pogine zbog toga! Mama je bila na poslu, ona tada još nije radila. Da ne bih plakala kad mi neka babica buši uši, kupila mi je čokoladu i otpakovala celu tablu da glabam i mackam se i da ne obraćam pažnju na to šta se radi. Uživala sam do besvesti i trajno upropastila svilenu roze haljinu sa belim plastronom, koju mi je baka sašila. Krenula je tako, gurajući me nasmejanu i musavu u kolicima , da sačekamo mamu i da se pohvalimo. Nije ni zinula , kad je mama počela da urla. Sirota moja majka je pomislila da se to krv od bušenja ušiju okorela. Trebalo je pola sata da se objasni da je to -čokolada!
Krštenje. Ona, majka i baba-strina jedna, su me jedne mamine radne subote odvele na krštenje.Ona mi je krštena kuma.Mama i tata, doduše ne zadugo, behu po obavezi članovi SKJ. Prošlo bi to nezapaženo , da ja brbljiva kakva jesam ,nisam stalno kao vodenica potočara, ponavljala mami: popa secko kosicu , pila Nata vodicu. Mama je već brinula da imam neke psihičke probleme, dok se zavarenice nisu objasnile sa njom.
Prvi vikend boravak na selu-moji su svi živeli u gradu, obe porodice , komplet- bio je sa njom. Vodila me "da budem velika prija" , "čak" u njeno rodno mesto Idvor. Otkrila sam da tamo postoje male jage, da njen otac ima više od stotinu ovaca i da se slama drži u balama, a ne samo pod stolom , u majkinoj kujni, za Božić.
Prvo veliko putovanje-autobusom! Sa njom.Moji su imali auto, Fijata 1300, ali šta je to naspram autobusa! Opet sam išla da budem prija, kod njene tetke u mesto Perlez. Dobila sam prave , heklane , u boji, natikače . Bile smo prije četiri dana, da.
Prvi "alkohol" - liker plave boje , zvani Kurakao, ona mi je nasula za Svetog Nikolu, u majkinoj kući, kad sam bila četvrti razred osnovne škole . Umalo u slavsku čorbu da upadnem.Inače, onaj je taj šašavi plavi napitak zvala Kukuriku-liker, ne mogavši da zapamti tačan naziv. Skoro naleteh na njega u nekoj radnji. Kupila sam!
Haljina od indijskog platna krem boje, u kombimaciji sa karo-teget,obrubljena teget trakama, izuzetnog kroja, sa lepeza rukavima do lakata, mašnom u struku, dužine do gležnjeva, a pun krug, kao poklon za odlazak na more, a imala sam jedva dvanaest godina!
Svileni komplet ,od grež svile, šampanj boje, trodelni, suknja šanel dužine, top i dugi sako, sa onim puf rukavima, Mijane Marić, kupila mi je za veliku maturu. To što se to kosilo sa mojom prirodom, načinom oblačenja i mišljenja, nije je dotaklo.Bila je srećna da ja to probam, i prošetam u tome sa njom. Šta ću obući zaista za maturu, nije je zanimalo.
U vreme mog odsustva zbog početka studiranja nadmašila je samu sebe. Kada se mi studenti vraćamo sa vikenda , od kuće (išli smo jednom mesečno) svako je donosio nešto:pršute, kobasice, domaće kolače. Kad se ja vraćam, čeka me pola studenjaka. Nosim čitave torbe koje su mi utovarili u voz u Beogradu. Desetine kila narandži, limuna, mandarina, grčkih slatkiša od smokvi, grožđa i oraha, i ono najbolje- table čokolade od po 1 kg! Kutiju. U kutiji je 12 tabli! Švercerka moja- sve je ona mogla da nabavi.
Postoji tu jedna pauza, u kojoj nisam mogla da je vidim, ni prag da pređem, išla sam samo kad nije kod kuće i majka je sama. Tada je nama svima bilo nemoguće da reagujemo drugačije na nestanak mog brata, njenog sina, nego njoj. To je druga , ružna , priča.
Život je tekao dalje. Majke nestade, otišla je tiho , kao rosa. A Ona se polako ponovo uvlačila u njega. Kupila mi je basnoslovno skupu narukvicu,sa pločom, tako veliku da uopše nisam shvatila da je zlatna. Kada je mnogo kasnije sasvim slučajno procenjivan kvalitet i težina, ostala sam bez teksta.
Došla je na moje venčanje, mada nismo pravili svadbu, trebalo je biti što skromnije i neprimetnije, ali to kod nje ne pali. Znala je ona red. Kad je moja mama kupovala one drangulije što snajka daruje ( ja , jel) , ona je dok su to pakovali otišla i sve platila!
Kad sam sina rodila ludilo je postalo skoro nepodnošljivo. Skoro se potukla sa bolničkim portirom, da dođe da me vidi, mada je u vreme mog porođaja vladao karantin zbog gripa i posete su bile zabranjene, a i meni je život visio o koncu. Naravno da je uspela ponešto da doturi kojekome i da isposluje da joj bebu pokažu bar sa prozora. Ja nisam mogla da ustajem još deset dana.
Naravno da nije čekala zvanično babinje. Prvi vikend kad smo bebac i ja došli kući, eto i nje. Sa tortom, odelcem, spavaćicom i kućnom haljinom za mene, i zlatnim lančićima , za mene i sina, njemu slovo na visuljku, meni slovo na visuljku.
Njena ljubav je bila "čudna". Nisam je možda dovoljno poštovala jer je njoj pokazivanje ljubavi-bilo poklanjanje, kupovanje svega i svačega. Ljudi i ljubav se novcem i poklonima ne kupuju. To nije mogla da shvati. Kako je i mogla. Svi su koristili tu njenu osobinu.
Ja nisam. Dok sam ja bila mala,a ona još sasvim normalna žena obožavala sam je, bezrezervno. Sa poklonima i bez. Leti, kad sam bila u gostima trčala sam joj u zagrljaj, da je ljubim i pitam da li se umorila. Kao šta sam i mamu sa posla čekala kod kuće. Za to nije trebala da plaća. A za one druge stvari, o kojima neću sada, možda i nikada, nije bilo para da se plati. Ima stvari koje ništa platiti ne može.
Možda kada na nečijoj sahrani pada sneg, možda se to ponovo očišćene duše, belinom pahulja zavijene, hladnoćom pročišćene, belom svetlošću snega , raduju. Raduju se i duše onih koji ih ispraćaju, jer je oproštaj doneo olakšanje, koje se ne može opisati.
Oprostiti neoprostivo.
Da, verujem da je tako.
To je takođe jedan od Njenih uticaja. Ja sam više tradicionalista, nego vernik, ali kada pričam o Njoj, Majki, i o omiljenoj kući mog detinjstva, osećam da ta čista , neprenteciozna starinska vera nastavlja da živi u meni. Tiho, ali je tu.
Kako li se to sve sklapa sa jednom hipi-soul-rock osobom, teško je opisati.
Nije lako biti ja.
Sigurno da nije bilo lako biti Ona.
Ipak, otišla je sa stilom, u beloj vejavici ovog februara.
30.10.1944 - 24.02.2018.