Uvek kad počne novembar, nezvano, a neizbežno krenu sećanja. Poželim nekad da me mimoiđu, da zaboravim bar jednog novembra.
Nebitno je koliko sam u gužvi, čime opterećena, koje me sitne i krupne stvari opsedaju.
Klavijature iz pozadine mog života postaju glasnije...kao u snu. Osećam, više nego što vidim, svetla se gase, potpuni mrak, i polako se pali reflektor koji osvetljava Njenu klavijaturu, njene ruke, ne i nju.Ona ostaje u senci, a zvuk , poznat kao sopstveno biće, kreće da klizi kroz tamu. Par sekundi kao večnost-samo zvuk, i onda se začuje taj dragi, obožavani glas....
Foto: @natasakk
Sve mi je u sećanju kristalno jasno, kao toga dana.
Dan je bilo ledeno hladan, tog 5.novembra 1994.godine, sada već prošlog veka. Prijatelj je kao i svake godine , slavio rođendan. Doduše dan kasnije, jer je 4.novembra kada mu je rođendan radio noćnu smenu.Dakle, sakupili smo se u stanu , na drugom spratu,na kraju Bagljaša, oko sedam sati uveče, nas milion, kao i obično. Tesno nam je bilo verovatno u tom trosobnom stanu, ali ni tada to nama nije smetalo. Navikli smo da smo grupa, horda, čopor. Bili smo.
Birala se muzika , tada su već harale audio kasete i počinjali da primat preuzimaju diskovi, svako je imao muzičku želju, stub je mogao da podrži i vinil , i kasetu, ali i diskove.
Ljudi su pristizali, pomalo promrzli i mokri , od hladne magle koja je prodirala u kosti.
Pila se žestina, uveliko, a mi , devojke, u kuhinji smo uz kafu , polako i sa uživanjem kuvale sebi crveno vino, sa karanfilićem čiji je miris obuhvatao sve prostorije u stanu. Rođendan, sličan mnogima pre. Ljudi, uglavnom isti.
Prošlo je bilo devet sati kada su kao zakasneli gosti stigli Sonja i Mačak. On vidno uzbuđen, ona uplakana. Naš omiljeni par u ekipi skoro niko nije video u stanju havarije, pa smo se okupili. Plakala je Sonja, tiho, a Mačak je rekao samo: na vestima , u osam, javili su - umro je Milan Mladenović....
Foto: @natasakk
Čudo kako ja ne volim TV. Nisam nikad ni bila njime nešto oduševljena, ali od devedesetih sam totalno prestala da koristim tu sparvu. Malo stvari na svetu ja nevolim, preciznije-mrzim. TV je jedna od tih stvari. Od 1991.- sigurno. Ne kažem da ponekad nisam pogledala nešto i posle te godine, ali zadnjih petnaestak godina, na prste se može nabrojati koliko puta sam sela da vidim nešto. Film, slučajno dobru seriju ( to na našim programima nema) i to uglavnom na nekim stranim-kablovskim programima. Vesti na TV-u su uvek ružne, odvratne, bolne, povređujuće. Uz njega bi čovek vrlo brzo omrznuo svet- jer ništa lepo ne možeš čuti.Kao da i ne postoji ništa lepo.
Tog petog novembra se zaista dobro sećam, osim jednog perioda od par sati, posle vesti koju su doneli naši prijatelji. Ne sećam se kako sam se obula, ni kako sam našla kaput, ni kako sam stepenicama sišla... Kažu : zaustavljali su me , pitali kuda ću, nisam odgovarala, bukvalno sam pobegla ....Samo sam trčala, trčala, trčala....po onom mraku, kroz ulicu, skoro van grada, uplakana, sa krikom koji je pretio da izađe iz grla, i probudi usnulo naselje...Tih devedesetih život je udarao nemilosrdno, gubili smo sve što se gubiti moglo....previše je bilo. Izgubila sam brata, izgubila sam zemlju u kojoj sam rođena, izgubila sam mnogo prijatelja po onim užasnim ratištima, izgubila sam obe moje bake,činilo mi se da na momente gubim samu sebe...i izgubila sam Milana.
Kao ružan san. Milan je isto tako rekao, ne tako mnogo pre smrti. Kako želi da je sve ovo ružan san, da želi da se probudi i da godina je 1990....da, ali da je drugačija, da se sve ovo nije desilo...da je bilo ružan san. O kako sam ga samo uvek dobro razumela.
Tako svaki peti novembar posvetim njemu. Svemu što mi je značio, svemu što je predstavljao meni i mnogima.
Ostala je ogromna praznina. Nedostaje.
Nedelja je. Kuvam, obavljam neke rutisko-kretenske kućne poslove, a u glavi ili na zvučniku ako je moguće , ide ista plejlista od dva i po sata, sada već sedmi put.
Ide muzika, ide glas, idu misli, i idu suze.
Sada je već ljudima pomalo čudno. Preterujem li ja to? Ne znam, a i ne zanima me.
Želim da imam Milanov dan. Samo za sebe. Da pevam i plačem. Za sebe. Za njega. Za nas.
Ne želim da pričam nekome ko ne razume. Zašto bih?
Želim da se sećam koncerta u KC, koncerata u Panu, suludog dvorišnog koncerta u MK-u, u onom malenom dvorištu sa improvizovanom binom. Najlepšim - za mene- koncertom EKV-a. Kada sam na pauzi višesatne svirke upoznala Milana. Kada sam u gužvi stajala kraj njega. Kada sam dodirnula tu ruku koja je stvarala magiju na gitari. Kada je taj predivni glas uputio par rečenica - meni. Na kratko. Dovoljno za ceo život.
"Rekli su da imamo još samo par godina za nas"....premalo ih je bilo. Premalo.
Foto : @natasakk
Srce.
Tako se zove pesma čiji je ovo stih.
Srce.
Tako se zove ono što me boli dok ovo pišem.
Kao u snu.....
Nebitno je koliko sam u gužvi, čime opterećena, koje me sitne i krupne stvari opsedaju.
Klavijature iz pozadine mog života postaju glasnije...kao u snu. Osećam, više nego što vidim, svetla se gase, potpuni mrak, i polako se pali reflektor koji osvetljava Njenu klavijaturu, njene ruke, ne i nju.Ona ostaje u senci, a zvuk , poznat kao sopstveno biće, kreće da klizi kroz tamu. Par sekundi kao večnost-samo zvuk, i onda se začuje taj dragi, obožavani glas....
Sve mi je u sećanju kristalno jasno, kao toga dana.
Dan je bilo ledeno hladan, tog 5.novembra 1994.godine, sada već prošlog veka. Prijatelj je kao i svake godine , slavio rođendan. Doduše dan kasnije, jer je 4.novembra kada mu je rođendan radio noćnu smenu.Dakle, sakupili smo se u stanu , na drugom spratu,na kraju Bagljaša, oko sedam sati uveče, nas milion, kao i obično. Tesno nam je bilo verovatno u tom trosobnom stanu, ali ni tada to nama nije smetalo. Navikli smo da smo grupa, horda, čopor. Bili smo.
Birala se muzika , tada su već harale audio kasete i počinjali da primat preuzimaju diskovi, svako je imao muzičku želju, stub je mogao da podrži i vinil , i kasetu, ali i diskove.
Ljudi su pristizali, pomalo promrzli i mokri , od hladne magle koja je prodirala u kosti.
Pila se žestina, uveliko, a mi , devojke, u kuhinji smo uz kafu , polako i sa uživanjem kuvale sebi crveno vino, sa karanfilićem čiji je miris obuhvatao sve prostorije u stanu. Rođendan, sličan mnogima pre. Ljudi, uglavnom isti.
Prošlo je bilo devet sati kada su kao zakasneli gosti stigli Sonja i Mačak. On vidno uzbuđen, ona uplakana. Naš omiljeni par u ekipi skoro niko nije video u stanju havarije, pa smo se okupili. Plakala je Sonja, tiho, a Mačak je rekao samo: na vestima , u osam, javili su - umro je Milan Mladenović....
Čudo kako ja ne volim TV. Nisam nikad ni bila njime nešto oduševljena, ali od devedesetih sam totalno prestala da koristim tu sparvu. Malo stvari na svetu ja nevolim, preciznije-mrzim. TV je jedna od tih stvari. Od 1991.- sigurno. Ne kažem da ponekad nisam pogledala nešto i posle te godine, ali zadnjih petnaestak godina, na prste se može nabrojati koliko puta sam sela da vidim nešto. Film, slučajno dobru seriju ( to na našim programima nema) i to uglavnom na nekim stranim-kablovskim programima. Vesti na TV-u su uvek ružne, odvratne, bolne, povređujuće. Uz njega bi čovek vrlo brzo omrznuo svet- jer ništa lepo ne možeš čuti.Kao da i ne postoji ništa lepo.
Tog petog novembra se zaista dobro sećam, osim jednog perioda od par sati, posle vesti koju su doneli naši prijatelji. Ne sećam se kako sam se obula, ni kako sam našla kaput, ni kako sam stepenicama sišla... Kažu : zaustavljali su me , pitali kuda ću, nisam odgovarala, bukvalno sam pobegla ....Samo sam trčala, trčala, trčala....po onom mraku, kroz ulicu, skoro van grada, uplakana, sa krikom koji je pretio da izađe iz grla, i probudi usnulo naselje...Tih devedesetih život je udarao nemilosrdno, gubili smo sve što se gubiti moglo....previše je bilo. Izgubila sam brata, izgubila sam zemlju u kojoj sam rođena, izgubila sam mnogo prijatelja po onim užasnim ratištima, izgubila sam obe moje bake,činilo mi se da na momente gubim samu sebe...i izgubila sam Milana.
Kao ružan san. Milan je isto tako rekao, ne tako mnogo pre smrti. Kako želi da je sve ovo ružan san, da želi da se probudi i da godina je 1990....da, ali da je drugačija, da se sve ovo nije desilo...da je bilo ružan san. O kako sam ga samo uvek dobro razumela.
Tako svaki peti novembar posvetim njemu. Svemu što mi je značio, svemu što je predstavljao meni i mnogima.
Ostala je ogromna praznina. Nedostaje.
Nedelja je. Kuvam, obavljam neke rutisko-kretenske kućne poslove, a u glavi ili na zvučniku ako je moguće , ide ista plejlista od dva i po sata, sada već sedmi put.
Ide muzika, ide glas, idu misli, i idu suze.
Sada je već ljudima pomalo čudno. Preterujem li ja to? Ne znam, a i ne zanima me.
Želim da imam Milanov dan. Samo za sebe. Da pevam i plačem. Za sebe. Za njega. Za nas.
Ne želim da pričam nekome ko ne razume. Zašto bih?
Želim da se sećam koncerta u KC, koncerata u Panu, suludog dvorišnog koncerta u MK-u, u onom malenom dvorištu sa improvizovanom binom. Najlepšim - za mene- koncertom EKV-a. Kada sam na pauzi višesatne svirke upoznala Milana. Kada sam u gužvi stajala kraj njega. Kada sam dodirnula tu ruku koja je stvarala magiju na gitari. Kada je taj predivni glas uputio par rečenica - meni. Na kratko. Dovoljno za ceo život.
"Rekli su da imamo još samo par godina za nas"....premalo ih je bilo. Premalo.
Srce.
Tako se zove pesma čiji je ovo stih.
Srce.
Tako se zove ono što me boli dok ovo pišem.
Kao u snu.....