To je bio naziv knjige koju mi je majka kupila i poklonila na tradicionalnoj manifestaciji koja se i zove Banatska priča. Mogla bih ići i tako daleko i reći...Banat, moj rodni, Banat je kao bajka...
Dobrodošli! Ovde je srce veliko i puno sveta može stati u njega, a ljudi , čak i u u ovakva vremena vole druženja i goste.
Kad jednom dođete i vidite, shvatićete da je to -ne priča, nego knjiga pripovedaka o jednom delu sveta, možda poznatom, ali dragom.
Priča o mnogom vrednim rukama, koje čuda stvaraju. Priča o deci i njihovim kreativnim nastavnicima iz škole "9.maj", koji neumorno, svake godine učestvuju u Banatskoj priči, i svim drugim pričama- zato jer imaju svoju -jedinstvenu priču. Ona bi zahtevala poduži tekst, samo njima posvećen. Jer njihova je priča velika!
Banatska priča je priča o povezivanju i prožimanju različitosti. Povezivanju, naprimer, sveta viruelnog i sveta stvarnog. Koja je to lepota kada se upoznaju virtuelne prijateljice -uživo. Prisustvovala sam jednoj radosti, prepoznavanju, neverici. Jednom zagrljaju, kao da je rod najdraži u pitanju. Jer, ovo je Banat, i duša mu je velika kao ravnica u kojoj se nalazi. Lepotu osmeha dveju žena , koje se tek upoznaju, a već poznaju, nema premca.
Banatska je priča- priča naroda i nacija koji vekovima ovde zajedno žive, odrastaju, i apsolutno je nevažno ko je ko. Srbi i Mađari, Slovaci i Rumuni, ma svega ti ovde ima. Sve je moguće i sve povezuje, malo šta razdvaja. Pričaju kuvar i cvećarka, a to što je neko iz Mužlje ili Žitišta, što neko malo "zanosi" u padežima, a neko govori jekavicom-takođe ne smeta.Mađar ili Srbin-nema veze, oni se ovde svi razumeju. Ovo je Banat, deo Vojvodine, koja je u celini takva.
Banatska je priča i priča o jorgovanu, koji se u proleće rascvetava, kao i široka duša banatska. Košave su nemilosrdne a zime ponekad duge i usamljene, kako to samo u ravnici mogu biti. Jorgovani donose znake sigurnog stizanja proleća. Zato su nam prelepe devojčice i pevale pesmu o jorgovanu, u kojoj je mnogo više od presme posvećene cveću...
Banatska priča baš kao i pesma o razgranalom jorgovanu pruža i uvid u mladalačko doba, u stara vremena kada su devojke štafir spremale. Vezle su divne cvetove, svilenim koncem na svojijm đerđefima, čekajući svoje momke, daleke udvarače, koje su videle samo kroz grane jorgovana, i tarabe oko kuća. Baš sam uživala gedajući njihovu igru, i " lepu Julijanu". Prelepo dete, skoka laka kao srna mlada u proleće, dočarala je kako je to zaista moralo biti u neka druga, davna vremena.
Banatska priča je, kao što već stoti put pominjem , puna ručnih radova i unikata. Tako da možete naći i prelepe ekološke, zdrave drvene igračke za mališane. Pitam se nakad da li je moguće da tako malo imamo sluha za tolike lepote i darove, koje naši ljudi poseduju. Sa ovom vozićima ( ma pogledajte ih samo! ) i ja bih se igrala. I uživala bih, sigurno.
Banatska priča je puna žena, udruženih u razne grupe i na razne načine. Žene su, kao uostalom uvek i svuda-čudo. One prave kolače, razne " sorte", one vezu, one pevaju, one igraju,izrađuju nakit, slikaju, fotografišu, pišu- one se druže. Sve mogu, i ništa im nije teško. Uživaju. I svi koji se u blizini zateknu. Bile su tu žene iz raznih okolnih mesta, bile su naše Mužljanke, bili su dame iz hora "Panonica", bile su gospođe znane kao " Gradnulički biseri" ( što zaista i jesu). Pravo zadovoljstvo je gledati ih i slušati.
Banastka priča je i priča o cveću. Koja bi vovođanska kuća, pogotovo u manjim mestiama, dopustila da nema baštu? Da nema šarenilo tokom cele godione. Pa se takmiče , čije je lepše ili urednije, ili originalnije. Pelceri se dele, mada se poneki i ukrade ( kažu babe -tad najbolje uspeva ) ali i prodaju. Postoje čitave porodice koje se bave cvećarstvom. Pravi porodični što bi rekli "biznis", Jer bez petonija i muškatli, ma kakva je to kuća....
Banatska je priča i umetnička priča. Jer svi zanati koje spomernuh i jesu umetnost. Takođe postoje i one druge umetnosti. Umetnosti stvaranja lepote: tamo gde mašta plovi i sve je moguće. Mnogo je slikara među banaćanima. Možda još više slikarki. Bojama i maštom neprevaziđenih. Poznavati neku od njih je čast. Imam tu čast. Gosopođa Jelica je tu, sa svojim akvarelima, mešovitim tehnikama, i naravno - fotoaparatom. I pored svega- ona i hekla! Pravi šeširiće heklane, predivnih boja, sa cvetovima i leptirićima. Poezija u prstma i rukama jedne žene. O osmehu ne smem ni početi, jer to bi bila još jedna priča.
Čarolija spremanja hrane je ovde , kod nas- bogami najodomaćenija. U Banatskoj priči je , osim stotine raznih kolača, pravljena i štrudla ( ona naša , makovnjača) . Mala, ali i jedna ogromna , za Ginisa. Ni on nama nije dorastao bogami. Ne zna on šta su naši ljudi.Kamionom su je odvezli na pečenje, dabome!
U Banatskoj priči ima i pletenih stvarčica od pruća -što je tradicionalno, ali sada i dekupažom ukrašenih- što je relativno novo.Zato uvek i kažem, Banatska priča spaja nespojivo.
Tako sam ove godine prvi put otkrila ove ručno-mašinski rađene, kožne, i unikatne naravno, torbice. Po vrlo pristupačnoj ceni. Pogledajte prvo kod ove dame, a onda posle slobodno ( ako još imate želju) potražie neke " poznate" firme. Mislim da ja znam pobednika.
Dobrodošli! Ovde je srce veliko i puno sveta može stati u njega, a ljudi , čak i u u ovakva vremena vole druženja i goste.
Kad jednom dođete i vidite, shvatićete da je to -ne priča, nego knjiga pripovedaka o jednom delu sveta, možda poznatom, ali dragom.
Priča o mnogom vrednim rukama, koje čuda stvaraju. Priča o deci i njihovim kreativnim nastavnicima iz škole "9.maj", koji neumorno, svake godine učestvuju u Banatskoj priči, i svim drugim pričama- zato jer imaju svoju -jedinstvenu priču. Ona bi zahtevala poduži tekst, samo njima posvećen. Jer njihova je priča velika!
Banatska priča je priča o povezivanju i prožimanju različitosti. Povezivanju, naprimer, sveta viruelnog i sveta stvarnog. Koja je to lepota kada se upoznaju virtuelne prijateljice -uživo. Prisustvovala sam jednoj radosti, prepoznavanju, neverici. Jednom zagrljaju, kao da je rod najdraži u pitanju. Jer, ovo je Banat, i duša mu je velika kao ravnica u kojoj se nalazi. Lepotu osmeha dveju žena , koje se tek upoznaju, a već poznaju, nema premca.
Banatska je priča- priča naroda i nacija koji vekovima ovde zajedno žive, odrastaju, i apsolutno je nevažno ko je ko. Srbi i Mađari, Slovaci i Rumuni, ma svega ti ovde ima. Sve je moguće i sve povezuje, malo šta razdvaja. Pričaju kuvar i cvećarka, a to što je neko iz Mužlje ili Žitišta, što neko malo "zanosi" u padežima, a neko govori jekavicom-takođe ne smeta.Mađar ili Srbin-nema veze, oni se ovde svi razumeju. Ovo je Banat, deo Vojvodine, koja je u celini takva.
Svako je ponosan na svoju nošnju, onu narodnu, koja se samo još na etno-festivalima nosi. Gledaju jedni druge i uživaju. U vatrometu boja, u umetničkoj šari, u vezu na kecelji. Kakva bi bila tek to priča- opisati i zabeležiti sve te nošnje, običaje, tradicije i verovanja. S druge strane , možda se i ne mora o tom puno "razglabati", jer mi to i onako znamo. Prepoznajmo. Naše.
Banatska priča je priča o negovanju tradicije, običaja, lepote ove mešavine kultura i nacija. Folklor je sigurno najlepši način da se to i ostvari. Nema ničeg lepšeg od plesa, pa kad je u pitanju mladost, veština, nošnje, i još toliko dece koja su učestvovala, priči kraja nema. Oni su naučili, i moći će da prenose dalje, mlađima koji dolaze.
Banatska je priča i priča o jorgovanu, koji se u proleće rascvetava, kao i široka duša banatska. Košave su nemilosrdne a zime ponekad duge i usamljene, kako to samo u ravnici mogu biti. Jorgovani donose znake sigurnog stizanja proleća. Zato su nam prelepe devojčice i pevale pesmu o jorgovanu, u kojoj je mnogo više od presme posvećene cveću...
Banatska priča baš kao i pesma o razgranalom jorgovanu pruža i uvid u mladalačko doba, u stara vremena kada su devojke štafir spremale. Vezle su divne cvetove, svilenim koncem na svojijm đerđefima, čekajući svoje momke, daleke udvarače, koje su videle samo kroz grane jorgovana, i tarabe oko kuća. Baš sam uživala gedajući njihovu igru, i " lepu Julijanu". Prelepo dete, skoka laka kao srna mlada u proleće, dočarala je kako je to zaista moralo biti u neka druga, davna vremena.
Banatska je priča, priča o vezu, lepom i korisnom, sada zaista zaboravljenom ručnom radu, kojim su devojčice i devojke popunjavale duge večeri vojvođanskih zima. Bave se žene, hvala bogu, i danas vezom. Mada, sada je to hobi, ljubav ili jednostavno posao. Vezenine su skupoceni i lepi suveniri, za poneti nekom na dar. Neka, samo neka se veze. U moru fabrikovanih stvari, uniformisanosti i masovne proizvodnje, unikati, rukom rađeni su ona prava vrednost, koja ne prolazi.
Banatska je priča priča o prepletanju starog i novog.Etno-suveniri, stvarčice sa štampanim slikicama i testovima vojvođanskih motiva su predivni. Preslatke, moderne devojke su prodavale suvenire, pričajući o njihovoj izradi.Plenile su ljude svojim osmesima, svojom ljubaznošću , što je povelika retkost u današnje vreme kod sedamnaestogodišnjaka. Kada ti sa takvim osmehom ponude nešto, uzećeš sigurno. I baš su imale nešto šta sam videla pre par godina a nisam uzela, i naravno nisam odolella. Ni devojčicama, ni stvarčici.
U Banatskoj priči možeš sresti i Pipi Dugu Čarapu, u našoj verziji. Samo naša Pipi, pametnica "voza" u kolicima malenog brata i uživa, pocupkujući u ritmu muzike sa bine.
Banatska priča je, kao što već stoti put pominjem , puna ručnih radova i unikata. Tako da možete naći i prelepe ekološke, zdrave drvene igračke za mališane. Pitam se nakad da li je moguće da tako malo imamo sluha za tolike lepote i darove, koje naši ljudi poseduju. Sa ovom vozićima ( ma pogledajte ih samo! ) i ja bih se igrala. I uživala bih, sigurno.
Banatska priča je puna žena, udruženih u razne grupe i na razne načine. Žene su, kao uostalom uvek i svuda-čudo. One prave kolače, razne " sorte", one vezu, one pevaju, one igraju,izrađuju nakit, slikaju, fotografišu, pišu- one se druže. Sve mogu, i ništa im nije teško. Uživaju. I svi koji se u blizini zateknu. Bile su tu žene iz raznih okolnih mesta, bile su naše Mužljanke, bili su dame iz hora "Panonica", bile su gospođe znane kao " Gradnulički biseri" ( što zaista i jesu). Pravo zadovoljstvo je gledati ih i slušati.
Banastka priča je i priča o cveću. Koja bi vovođanska kuća, pogotovo u manjim mestiama, dopustila da nema baštu? Da nema šarenilo tokom cele godione. Pa se takmiče , čije je lepše ili urednije, ili originalnije. Pelceri se dele, mada se poneki i ukrade ( kažu babe -tad najbolje uspeva ) ali i prodaju. Postoje čitave porodice koje se bave cvećarstvom. Pravi porodični što bi rekli "biznis", Jer bez petonija i muškatli, ma kakva je to kuća....
Banatska je priča i umetnička priča. Jer svi zanati koje spomernuh i jesu umetnost. Takođe postoje i one druge umetnosti. Umetnosti stvaranja lepote: tamo gde mašta plovi i sve je moguće. Mnogo je slikara među banaćanima. Možda još više slikarki. Bojama i maštom neprevaziđenih. Poznavati neku od njih je čast. Imam tu čast. Gosopođa Jelica je tu, sa svojim akvarelima, mešovitim tehnikama, i naravno - fotoaparatom. I pored svega- ona i hekla! Pravi šeširiće heklane, predivnih boja, sa cvetovima i leptirićima. Poezija u prstma i rukama jedne žene. O osmehu ne smem ni početi, jer to bi bila još jedna priča.
Banatska priča, kao i sve ostale priče i bajke ne bi bila kompletna bez- klovna. Večita radost za decu i odrasle bogami. Od balona može da napravi i više nego što možeš da zamisliš! Od cvetova i leptira do raznih "živuljki". Mi smo ovde srećni, jer mi imamo i klovnove i klovnice, mašte ogromne- pa naravno- kao ravnica.
Čarolija spremanja hrane je ovde , kod nas- bogami najodomaćenija. U Banatskoj priči je , osim stotine raznih kolača, pravljena i štrudla ( ona naša , makovnjača) . Mala, ali i jedna ogromna , za Ginisa. Ni on nama nije dorastao bogami. Ne zna on šta su naši ljudi.Kamionom su je odvezli na pečenje, dabome!
Tako sam ove godine prvi put otkrila ove ručno-mašinski rađene, kožne, i unikatne naravno, torbice. Po vrlo pristupačnoj ceni. Pogledajte prvo kod ove dame, a onda posle slobodno ( ako još imate želju) potražie neke " poznate" firme. Mislim da ja znam pobednika.
Zato ja volim Banatsku priču. Banat je deo sveta u kome poželiš da ostariš, zajedno sa nekim. Nekim dragim, ili sa ravnicom. Zajedno-lepše je i lakše. Ima štap ko da ti pridrži i doda. Ruku da pruži da lakše ustaneš. Ima li većeg dokaza povezanosti, prijateljstva, ljubavi? O tome u nekoj drugoj priči.
Znam da svake godine, jer ovo je već jedanaesta ili čak dvanaesta Banatska priča, ja ponovo priču pričam. Pričam, jer želim da opstane. Da potraje što duže. Zauvek.
Moj voljeni grad me je, nažalost, naučio da ništa lepo nije večno i neuništivo. Ljudi su jak faktor. Prejak. Nadam se da ipak ne toliko jak za Banatsku priču. Ali, u pričama, kao što znamo sve je moguće. Dobro, ali i loše.
Neću, evo obećavam, o uništenom i ubijenom gradu. Gledaću, bar sada, onu lepu stranu mog voljenog grada. Onu stranu zbog koje ga toliko i volim.
I zato nešto slatko za kraj. Topao i sladak nes sa mlekom u šoljici sa mnogo žabica. Etno-suvanir. Da, da , od onih lepotica. A žabice me već koliko jutro posle subotnje Banatske priče gledaju , obasjane nedeljno-ranojutarnjim suncem, na terasi. Smeškaju se. Lepo mi kažu
Pozdrav sa Begeja, luče!
Pa može li jedan vikend biti lepši? Može li jutro bolje početi?
Veliki pozdrav od žabica i lučeta sa Begeja.
Posebno za dame, sve dame ove naše priče.
Fotografije : NatasaKKPhoto @copyright