Nedavni odlazak jednog majstora svog zanata podsetio me na davni događaj.
Bio je kraj novembra , tako neke hladne zime osamdesetšeste-sedme, onoga veka, koji smatram, neopravdano možda, svojim.
Rasla sam ( ja tako mislim) uz dobre filmove, i još bolju muziku. Nijanse nisu bile tako bitne...bili smo rokeri, pankeri, voleli blues ili soul, ali bilo je ok. Već kao klinci imali smo osećaj za dobro, za ritam, ili glas. Uživali uz muziku,koja je bila i ostala jedan od najvažnijih faktora života.
Isto tako u nekom tinejdžerskom dobu sam shvatila, da osim "moje" muzike volim klasiku, ali i muziku predela u kojima sam rasla. Uvukla se u srce , sedela u nekom kutku, bez mnogo buke, i samo u retkim prilikama davala do znanja da je tu. Nisam sigurna ni kako , ni kad. Samo znala sam da je tu. Muzika ravnice , nalik ravnici samoj. Nepregledna i tiha, gotovo beskrajna, duboka i teška, kao crnica ovih njiva, topla kao seljačka peć u hladne i košavom zavijene večeri, spora kao umorni konji upregnuti u saonice, uronjena u samu sebe kao seme koje će tek da nikne.
Nisam, naravno, o tome htela da pričam. Digresije su moja osobina....
Tako, tog novembra, nas dve , brucoškinje dođosmo za praznike kući. Već par meseci odvojene od kuće, malo se i od ljudi odvojile, pa smo pomislile eto prilike da ponekog i vidimo.U jednom od kafića, lepog izgleda, zvučnog imena naiđosmo na ekipu, dobro raspoloženih poznanika, ekipa starija od nas desetak godina u proseku, koji očito lepo nešto slave ( nevezano sa praznikom u toku). Obradovani pričaju da su im tu prijatelji koji više ne žive ovde, i da žele da dušu istutnje, onako kako dolikuje, vojvođanski...Grupa diplomiranih pravnika, poneki već i advokati sa praksom, doktorice u najavi, novinar koji obećava..šareno društvo. I mladić, ozbiljnog lika, asistent na katedri za klavir u dalekoj zemlji u društvu sestre, lepe mlade žene od karijere i stila. Pozivaju nas da pođemo, jer takvo veče kakvo planiraju, ne biva često. Pomalo nesigurne pođosmo. Kolona od 5-6 vozila , prepuna smeha, kreće u noć. Napuštamo grad. Pomalo i brinem, nisam htela kasno da se vraćam kući, ali promene su u najavi. Trebala bih se javiti mojima, da ne brinu.
Vozimo kroz noć, pričaju nam o gostima, dragim prijateljima, upoznajemo ih. Uglavnom posmatram mladu ženu, predivnih crta lica, prefinjenih pokreta i dubokog, jasnog glasa. Osećam , više nego što znam da je ona nešto posebno. Sorta koja retko niče, i kakvu nisam viđala uživo u svom tada mladom životu.
Skrećemo sa glavnog puta, vozimo jednim manjim, i onda , čini mi se bez najave skrećemo u njive skoro, gde postoji neki parking, naziru se vozila i neka kuća, iz koje dopire muzika. Ona , Romska. Kroz šalu se pitam da nije tu sakrivena čuvena Šošojina "banda" ?? Kafana. Ne lokal, hotel, kafić. Kafana. Prava. Niska i zadimljena, prepuna dima i ljudi, Stolovi , uglavnom grupisani po nekoliko , sa kariranim plavo-belim stoljnjacima, i belim , u dijagonalu postavljenim nadstoljnjacima. Puni hrane, pića, više flaša neko čaša...I oko jedne grupe stolova orkestar , "banda", Romi, ovi naši, u crnim odelima i belim košuljama, zadihani, znojavi, poneko i raskopčan, sviraju one starogradske melodije, one ciganske romanse od kojih se plače. Zveči kontrabas, plaču violine, gitara jeca, a tamburice se usijale...gledam u čudu. Kao da sam greškom , umesto u auto, ušla u vremeplov. Nisam znala da mesto takvo i postoji, a kamoli da je takva gužva , da igla ne može da padne. O sedenju govora nema.
Prilazi konobar, ili je možda vlasnik, sa belom keceljom preko odela, nasmejan, prepoznaje ove najstrarije iz grupe sa kojom smo došli.Koliko nas je, sad će on nešto da smisli, za privremeno, jer ljudi koji su tu uskoro odlaze, birtija je onda samo naša. Nove goste , večeras, neće više primati. Samo trepćem. Vodi nas do jedne manje prostorije sa vratima koja gledaju na ovu, veću. Muzičari sakupljaju svoje stvari-to je njihov prostor za odmor i piće u pauzi...sve ide uz osmeh. Nema jurnjave, nema ljutnje. Smeštamo se . Tražim telefon, ako imaju, da zovnem majku. Ovo će potrajati. Imaju, zovem i ne dobijam vezu. Smeje se stariji gospodin koji nas je smestio, pozivni da dodam kaže, ovo već pripada Bačkoj! Ih. Javim se mami. Pita sa kim sam i gde sam. Objašnjavam. Kaže samo da budem "pametna". Ja sam obično bila uvek pametna. Nije mi trebalo ponavljati. Ali, majka je majka....(sada nekad zažalim što sam uvek bila pametna...nekad je trebalo biti malo i pust, da posle ne zažališ, kao ja neki dan, za propuštenom prilikom.)
Uskoro se, zaista velika grupa ljudi povlači sa "teritorije" i onda mlada žena, koja se Vesna zove mislim, ode i dogovori se sa čovekom. Pauza u muzici, a konobari razmeštaju i premeštaju, i smeškaju se. Stolovi na sred kafane u kocku poređani, čisti stolnjaci, u centru orkestar. Mi posedali okolo, stigle su porudžbine i kreće muzika...lagano, kao sneg kad pada u ravnici. Niču salaši na severu Bačke, jure konji kroz ravnicu, osam tamburaša s Petrovaradina, derani se neki jure, četiri konja debela prelaze po stoti put ćupriju, i neki silni somot obavija dušu, meko i lagano, kao noć koja odmiče... Postaje toplo, pretoplo, pa se "luftira" cela kafana, onda pošto nas je košava rashladila, iz pravca kuhinje stiže toplo i mirišljavo kuvano vino. Preliva se vino, razliva se muzika. Sasvim , sasvim drugačije veče, nego ijedno pre i posle njega. Prošlo je brzo, iznenađujuće brzo. Negde na obrisima zamračenih prozora proviruje zora, noć se polako gubi.
Onda ona, Vesna, sedi tako na rubu stolice zagledana u vrh tamburice, i traži...još jednu pesmu i jednu tacnu punu čaša..... kaže, za njene zrenjanince. Trezna je potpuno ( ako neko pomisli drugačije-samo napominjem-jer popila je čašu vina, belog, i dve flaše sode!) . Muzičari se pokidali od sviranja , okružili je, a ona peva i na svaku strofu, majstorski, skoro umetnički uzima po jednu čašu sa dva prsta( između srednjeg prsta i kažiprsta! ) i samo cimne zglob...a čaša leti pravo, svaka, u isti ćošak , preciznošću metka. Kad muzika utihnu, ona se zahvali i pokloni muzičarima, posebno priđe vođi "bande" violinisti i dade mu nešto u ruku. Sad moramo ići, kostatovala je, jutro je...samo jedna suza joj klizi niz obraz...
Izlazimo na ledeni novembarski vazduh. Njive dišu glasom vetra. Raspoređujemo se po kolima. Mlada žena zabaci gustu smeđu kosu, obrisa onu izdajnučku suzu. Nije ni Kanada kraj sveta, vratiću se, govori više sebi nego nama. Uspravna, i lepa, kao da je iz negog izloga upravo išetala!
Lice joj odjednom obasja osmeh. Idemo, požuruje, i pozdravlja se sa celim osobljem kafane koje nas prati , i zove da dođemo ponovo. Ona maše iz kola njima a nama dobacuje; ko prvi stigne do "Vojvodine" naručuje vruće kifle i viršle i čaj - za sve!
Utisak te večeri sam dugo nosila kao biser, kao tajnu neispričanu. Tako neobičnu meni tada. Kad nisam razumela zašto neko želi da plače i lumpuje. Bilo mi je tek osamnaest. Sada znam.
Na nekom drugom mestu, u sasvim drugim okolnostima odjednom sam shvatila . Poželela. I naravno " pametna" kao i uvek, nisam uradila.
Možda nikada i neću.
Ne bih se ni setila svega ovog da neki dan nisam čula vest da je u drugu dimenziju otišao i virtuoz , majstor violine, čuveni Ignac Šen. Slušala sam ga na nekoliko koncerata Đoleta Balaševića.Virtuoz. Pravi. Imala sam potajnu želju da mi jednom svira majstor Šen. Negde i nekad. Jednu dragu pesmu, tešku i lepu kao ravnica što je. Pa da razbnijem čašu. Jednu. U njoj bi bila sva moja tuga,sav moj bol nakupljen kroz sad već skoro pola veka mog života.
Volela bih da mogu kao Bogi u "Kazablanci" da kažem onu čuvenu : "sviraj to ponovo Sem", ali da ja kažem " sviraj to ponovo ...Šen".
Patetično. Pa, neka je. Ne smeta to meni. Ljudski je. Nekad umem da budem dramatična.
Ali momenat je prošao. Majstora više nema .
Mada , kao omaž velikom čoveku, uvek kada čujem stihove, pomisliću na njega.
"Kada padne prvi sneg,
kada paaaaaaaaaaadne prvi sneg,
ja upregnem konja dva,
dva vatrena sokola... "
"Dan se rađa, jutro rudi
budite je, nek' mi sudi
kažu zorom grešni ljudi
odlaze u raj
Svirci moji, valja poći
jer sve ima kraj.."
Posvećujem ovo uspomeni na sve violiniste i tamburaše Vojvođanske.
Posvečujem mojoj Vojvodini.
Da znamo odakle smo.
I onoj ženi, koju nikad više nisam videla-ma gde da je.
Iznenađen je neko ovim tekstom?
Ne znači da ako volim neke druge stvari, i ako ne živim takvom vrstom života, da ne znam i ne volim i ovo. Mesto rođenja nisam birala. Ono je izabralo mene.
Moje klavijature iz pozadine, uvek će biti moje. Muzika moja je samo moja.
Ali postoji taj mali deo, negde u dubini i samo nekad pokaže da je tu. Kao sad.
Mali deo. I to malo- i to sam isto ja.
/ foto. rts.rs i mojnovisad.rs /
/ video : you tube Hvala : Danijel i MZSFDC. /
Bio je kraj novembra , tako neke hladne zime osamdesetšeste-sedme, onoga veka, koji smatram, neopravdano možda, svojim.
Rasla sam ( ja tako mislim) uz dobre filmove, i još bolju muziku. Nijanse nisu bile tako bitne...bili smo rokeri, pankeri, voleli blues ili soul, ali bilo je ok. Već kao klinci imali smo osećaj za dobro, za ritam, ili glas. Uživali uz muziku,koja je bila i ostala jedan od najvažnijih faktora života.
Isto tako u nekom tinejdžerskom dobu sam shvatila, da osim "moje" muzike volim klasiku, ali i muziku predela u kojima sam rasla. Uvukla se u srce , sedela u nekom kutku, bez mnogo buke, i samo u retkim prilikama davala do znanja da je tu. Nisam sigurna ni kako , ni kad. Samo znala sam da je tu. Muzika ravnice , nalik ravnici samoj. Nepregledna i tiha, gotovo beskrajna, duboka i teška, kao crnica ovih njiva, topla kao seljačka peć u hladne i košavom zavijene večeri, spora kao umorni konji upregnuti u saonice, uronjena u samu sebe kao seme koje će tek da nikne.
Nisam, naravno, o tome htela da pričam. Digresije su moja osobina....
Tako, tog novembra, nas dve , brucoškinje dođosmo za praznike kući. Već par meseci odvojene od kuće, malo se i od ljudi odvojile, pa smo pomislile eto prilike da ponekog i vidimo.U jednom od kafića, lepog izgleda, zvučnog imena naiđosmo na ekipu, dobro raspoloženih poznanika, ekipa starija od nas desetak godina u proseku, koji očito lepo nešto slave ( nevezano sa praznikom u toku). Obradovani pričaju da su im tu prijatelji koji više ne žive ovde, i da žele da dušu istutnje, onako kako dolikuje, vojvođanski...Grupa diplomiranih pravnika, poneki već i advokati sa praksom, doktorice u najavi, novinar koji obećava..šareno društvo. I mladić, ozbiljnog lika, asistent na katedri za klavir u dalekoj zemlji u društvu sestre, lepe mlade žene od karijere i stila. Pozivaju nas da pođemo, jer takvo veče kakvo planiraju, ne biva često. Pomalo nesigurne pođosmo. Kolona od 5-6 vozila , prepuna smeha, kreće u noć. Napuštamo grad. Pomalo i brinem, nisam htela kasno da se vraćam kući, ali promene su u najavi. Trebala bih se javiti mojima, da ne brinu.
Vozimo kroz noć, pričaju nam o gostima, dragim prijateljima, upoznajemo ih. Uglavnom posmatram mladu ženu, predivnih crta lica, prefinjenih pokreta i dubokog, jasnog glasa. Osećam , više nego što znam da je ona nešto posebno. Sorta koja retko niče, i kakvu nisam viđala uživo u svom tada mladom životu.
Skrećemo sa glavnog puta, vozimo jednim manjim, i onda , čini mi se bez najave skrećemo u njive skoro, gde postoji neki parking, naziru se vozila i neka kuća, iz koje dopire muzika. Ona , Romska. Kroz šalu se pitam da nije tu sakrivena čuvena Šošojina "banda" ?? Kafana. Ne lokal, hotel, kafić. Kafana. Prava. Niska i zadimljena, prepuna dima i ljudi, Stolovi , uglavnom grupisani po nekoliko , sa kariranim plavo-belim stoljnjacima, i belim , u dijagonalu postavljenim nadstoljnjacima. Puni hrane, pića, više flaša neko čaša...I oko jedne grupe stolova orkestar , "banda", Romi, ovi naši, u crnim odelima i belim košuljama, zadihani, znojavi, poneko i raskopčan, sviraju one starogradske melodije, one ciganske romanse od kojih se plače. Zveči kontrabas, plaču violine, gitara jeca, a tamburice se usijale...gledam u čudu. Kao da sam greškom , umesto u auto, ušla u vremeplov. Nisam znala da mesto takvo i postoji, a kamoli da je takva gužva , da igla ne može da padne. O sedenju govora nema.
Prilazi konobar, ili je možda vlasnik, sa belom keceljom preko odela, nasmejan, prepoznaje ove najstrarije iz grupe sa kojom smo došli.Koliko nas je, sad će on nešto da smisli, za privremeno, jer ljudi koji su tu uskoro odlaze, birtija je onda samo naša. Nove goste , večeras, neće više primati. Samo trepćem. Vodi nas do jedne manje prostorije sa vratima koja gledaju na ovu, veću. Muzičari sakupljaju svoje stvari-to je njihov prostor za odmor i piće u pauzi...sve ide uz osmeh. Nema jurnjave, nema ljutnje. Smeštamo se . Tražim telefon, ako imaju, da zovnem majku. Ovo će potrajati. Imaju, zovem i ne dobijam vezu. Smeje se stariji gospodin koji nas je smestio, pozivni da dodam kaže, ovo već pripada Bačkoj! Ih. Javim se mami. Pita sa kim sam i gde sam. Objašnjavam. Kaže samo da budem "pametna". Ja sam obično bila uvek pametna. Nije mi trebalo ponavljati. Ali, majka je majka....(sada nekad zažalim što sam uvek bila pametna...nekad je trebalo biti malo i pust, da posle ne zažališ, kao ja neki dan, za propuštenom prilikom.)
Uskoro se, zaista velika grupa ljudi povlači sa "teritorije" i onda mlada žena, koja se Vesna zove mislim, ode i dogovori se sa čovekom. Pauza u muzici, a konobari razmeštaju i premeštaju, i smeškaju se. Stolovi na sred kafane u kocku poređani, čisti stolnjaci, u centru orkestar. Mi posedali okolo, stigle su porudžbine i kreće muzika...lagano, kao sneg kad pada u ravnici. Niču salaši na severu Bačke, jure konji kroz ravnicu, osam tamburaša s Petrovaradina, derani se neki jure, četiri konja debela prelaze po stoti put ćupriju, i neki silni somot obavija dušu, meko i lagano, kao noć koja odmiče... Postaje toplo, pretoplo, pa se "luftira" cela kafana, onda pošto nas je košava rashladila, iz pravca kuhinje stiže toplo i mirišljavo kuvano vino. Preliva se vino, razliva se muzika. Sasvim , sasvim drugačije veče, nego ijedno pre i posle njega. Prošlo je brzo, iznenađujuće brzo. Negde na obrisima zamračenih prozora proviruje zora, noć se polako gubi.
Onda ona, Vesna, sedi tako na rubu stolice zagledana u vrh tamburice, i traži...još jednu pesmu i jednu tacnu punu čaša..... kaže, za njene zrenjanince. Trezna je potpuno ( ako neko pomisli drugačije-samo napominjem-jer popila je čašu vina, belog, i dve flaše sode!) . Muzičari se pokidali od sviranja , okružili je, a ona peva i na svaku strofu, majstorski, skoro umetnički uzima po jednu čašu sa dva prsta( između srednjeg prsta i kažiprsta! ) i samo cimne zglob...a čaša leti pravo, svaka, u isti ćošak , preciznošću metka. Kad muzika utihnu, ona se zahvali i pokloni muzičarima, posebno priđe vođi "bande" violinisti i dade mu nešto u ruku. Sad moramo ići, kostatovala je, jutro je...samo jedna suza joj klizi niz obraz...
Izlazimo na ledeni novembarski vazduh. Njive dišu glasom vetra. Raspoređujemo se po kolima. Mlada žena zabaci gustu smeđu kosu, obrisa onu izdajnučku suzu. Nije ni Kanada kraj sveta, vratiću se, govori više sebi nego nama. Uspravna, i lepa, kao da je iz negog izloga upravo išetala!
Lice joj odjednom obasja osmeh. Idemo, požuruje, i pozdravlja se sa celim osobljem kafane koje nas prati , i zove da dođemo ponovo. Ona maše iz kola njima a nama dobacuje; ko prvi stigne do "Vojvodine" naručuje vruće kifle i viršle i čaj - za sve!
Utisak te večeri sam dugo nosila kao biser, kao tajnu neispričanu. Tako neobičnu meni tada. Kad nisam razumela zašto neko želi da plače i lumpuje. Bilo mi je tek osamnaest. Sada znam.
Na nekom drugom mestu, u sasvim drugim okolnostima odjednom sam shvatila . Poželela. I naravno " pametna" kao i uvek, nisam uradila.
Možda nikada i neću.
Ne bih se ni setila svega ovog da neki dan nisam čula vest da je u drugu dimenziju otišao i virtuoz , majstor violine, čuveni Ignac Šen. Slušala sam ga na nekoliko koncerata Đoleta Balaševića.Virtuoz. Pravi. Imala sam potajnu želju da mi jednom svira majstor Šen. Negde i nekad. Jednu dragu pesmu, tešku i lepu kao ravnica što je. Pa da razbnijem čašu. Jednu. U njoj bi bila sva moja tuga,sav moj bol nakupljen kroz sad već skoro pola veka mog života.
Volela bih da mogu kao Bogi u "Kazablanci" da kažem onu čuvenu : "sviraj to ponovo Sem", ali da ja kažem " sviraj to ponovo ...Šen".
Patetično. Pa, neka je. Ne smeta to meni. Ljudski je. Nekad umem da budem dramatična.
Ali momenat je prošao. Majstora više nema .
Mada , kao omaž velikom čoveku, uvek kada čujem stihove, pomisliću na njega.
"Kada padne prvi sneg,
kada paaaaaaaaaaadne prvi sneg,
ja upregnem konja dva,
dva vatrena sokola... "
"Dan se rađa, jutro rudi
budite je, nek' mi sudi
kažu zorom grešni ljudi
odlaze u raj
Svirci moji, valja poći
jer sve ima kraj.."
Posvećujem ovo uspomeni na sve violiniste i tamburaše Vojvođanske.
Posvečujem mojoj Vojvodini.
Da znamo odakle smo.
I onoj ženi, koju nikad više nisam videla-ma gde da je.
Iznenađen je neko ovim tekstom?
Ne znači da ako volim neke druge stvari, i ako ne živim takvom vrstom života, da ne znam i ne volim i ovo. Mesto rođenja nisam birala. Ono je izabralo mene.
Moje klavijature iz pozadine, uvek će biti moje. Muzika moja je samo moja.
Ali postoji taj mali deo, negde u dubini i samo nekad pokaže da je tu. Kao sad.
Mali deo. I to malo- i to sam isto ja.
/ foto. rts.rs i mojnovisad.rs /
/ video : you tube Hvala : Danijel i MZSFDC. /