Kao u snu

Uvek kad počne novembar, nezvano, a neizbežno krenu sećanja. Poželim nekad da me mimoiđu, da zaboravim bar jednog novembra. 
Nebitno je koliko sam u gužvi, čime opterećena, koje me sitne i krupne stvari opsedaju.

Klavijature iz pozadine mog života postaju glasnije...kao u snu. Osećam, više nego što vidim, svetla se gase, potpuni mrak, i polako se pali reflektor koji osvetljava Njenu klavijaturu, njene ruke, ne i nju.Ona ostaje u senci, a zvuk , poznat kao sopstveno biće, kreće da klizi kroz tamu. Par sekundi kao večnost-samo zvuk, i onda se začuje taj  dragi, obožavani glas....

   Foto: @natasakk

Sve mi je u sećanju kristalno jasno, kao toga dana.

Dan je bilo ledeno hladan, tog 5.novembra 1994.godine, sada već prošlog veka. Prijatelj  je kao i svake godine , slavio rođendan. Doduše dan kasnije, jer je 4.novembra kada mu je rođendan radio noćnu smenu.Dakle, sakupili smo se u stanu , na drugom spratu,na kraju Bagljaša, oko sedam sati uveče, nas milion, kao i obično. Tesno nam je bilo  verovatno u tom trosobnom stanu, ali ni tada to nama nije smetalo. Navikli smo da smo grupa, horda, čopor. Bili smo.
Birala se muzika , tada su već harale audio kasete i počinjali da primat preuzimaju diskovi, svako je imao muzičku želju, stub je mogao da podrži i vinil , i kasetu, ali i diskove.
Ljudi su pristizali, pomalo promrzli  i mokri , od hladne magle koja je prodirala u kosti.
Pila se žestina, uveliko, a mi , devojke, u kuhinji smo uz kafu , polako i sa uživanjem kuvale sebi crveno vino, sa karanfilićem čiji je miris obuhvatao sve prostorije u stanu. Rođendan, sličan mnogima pre. Ljudi, uglavnom isti. 
Prošlo je bilo devet sati kada su kao zakasneli gosti stigli Sonja i Mačak. On vidno uzbuđen, ona uplakana. Naš omiljeni par u ekipi skoro niko nije video u stanju havarije, pa smo se okupili. Plakala je Sonja, tiho, a Mačak je rekao samo: na vestima , u osam, javili su - umro je Milan Mladenović....

                           Foto: @natasakk

Čudo kako ja ne volim TV. Nisam nikad ni bila njime nešto oduševljena, ali od devedesetih sam totalno prestala da koristim tu sparvu. Malo stvari na svetu ja nevolim, preciznije-mrzim. TV je jedna od tih stvari. Od 1991.- sigurno.  Ne kažem da ponekad nisam pogledala nešto i posle te godine, ali zadnjih petnaestak godina, na prste se može nabrojati koliko puta sam sela da vidim nešto. Film, slučajno dobru seriju ( to na našim programima nema) i to uglavnom na nekim stranim-kablovskim  programima. Vesti na TV-u su uvek ružne, odvratne, bolne, povređujuće. Uz njega bi čovek vrlo brzo omrznuo svet- jer ništa lepo ne možeš čuti.Kao da i ne postoji ništa lepo.

Tog petog novembra se  zaista dobro sećam, osim  jednog perioda od par sati, posle vesti koju su doneli naši prijatelji. Ne sećam se kako sam se obula, ni kako sam našla kaput, ni kako sam stepenicama sišla... Kažu : zaustavljali su me , pitali kuda ću, nisam odgovarala, bukvalno sam pobegla ....Samo sam trčala, trčala, trčala....po onom mraku, kroz ulicu, skoro van grada, uplakana, sa krikom koji je pretio da izađe iz grla, i probudi usnulo naselje...Tih devedesetih život je udarao nemilosrdno, gubili smo sve što se gubiti moglo....previše je bilo. Izgubila sam brata, izgubila sam zemlju u kojoj sam rođena, izgubila sam mnogo prijatelja po onim užasnim ratištima, izgubila sam obe moje bake,činilo mi se da na momente gubim samu sebe...i izgubila sam Milana.
Kao ružan san. Milan je isto tako rekao, ne tako mnogo pre smrti. Kako želi da je sve ovo ružan san, da želi da se probudi i da godina je 1990....da,  ali da je drugačija,  da se sve ovo nije desilo...da je bilo ružan san. O kako sam ga samo uvek dobro razumela.

Tako svaki peti novembar posvetim njemu. Svemu što mi je značio, svemu što je predstavljao meni i mnogima. 

Ostala je ogromna praznina. Nedostaje. 
Nedelja je. Kuvam, obavljam neke rutisko-kretenske kućne poslove, a u glavi ili  na zvučniku ako je moguće , ide ista plejlista od dva i po sata, sada već sedmi put.
Ide muzika, ide glas, idu misli, i idu suze. 
Sada je već ljudima pomalo čudno. Preterujem li ja to? Ne znam, a i ne zanima me.
Želim da imam Milanov dan. Samo za sebe. Da pevam i plačem. Za sebe. Za njega. Za nas.
Ne želim da pričam nekome ko ne razume. Zašto bih?

Želim da se sećam koncerta u KC, koncerata u Panu, suludog dvorišnog koncerta u MK-u, u onom malenom dvorištu sa improvizovanom binom. Najlepšim - za mene- koncertom EKV-a. Kada sam na pauzi višesatne svirke upoznala Milana. Kada sam u gužvi stajala kraj njega. Kada sam dodirnula tu ruku koja je stvarala magiju na gitari. Kada je taj predivni  glas uputio par rečenica - meni. Na kratko. Dovoljno za ceo život.

"Rekli su da imamo još samo par godina za nas"....premalo ih je bilo. Premalo.

   Foto : @natasakk

Srce.
Tako se zove pesma čiji je ovo stih.
Srce.
Tako se zove ono što me boli dok ovo pišem.

Kao u snu.....
 

Banat je kao priča...( foto-reportaža)

To je bio naziv knjige koju mi je majka kupila i poklonila na tradicionalnoj manifestaciji koja se i zove Banatska priča. Mogla bih ići i tako daleko i reći...Banat, moj rodni, Banat je kao bajka...

Dobrodošli! Ovde je  srce veliko i puno sveta može stati u njega, a ljudi , čak i u u ovakva vremena vole druženja i goste.

Kad jednom dođete i vidite, shvatićete da je to -ne priča, nego knjiga pripovedaka o jednom delu sveta, možda poznatom, ali dragom. 

Priča o mnogom vrednim rukama, koje čuda stvaraju. Priča o deci i njihovim kreativnim nastavnicima iz škole "9.maj", koji neumorno, svake godine učestvuju u Banatskoj priči, i svim drugim pričama- zato jer imaju svoju -jedinstvenu priču. Ona bi zahtevala poduži tekst, samo njima posvećen. Jer njihova je priča velika!
 

Banatska priča je priča o povezivanju i prožimanju različitosti. Povezivanju, naprimer, sveta viruelnog i sveta stvarnog. Koja je to lepota kada se upoznaju virtuelne prijateljice -uživo. Prisustvovala sam jednoj radosti, prepoznavanju, neverici. Jednom zagrljaju, kao da je rod najdraži u pitanju. Jer, ovo je Banat, i duša mu je velika kao ravnica u kojoj se nalazi. Lepotu osmeha dveju žena , koje se tek upoznaju, a već poznaju, nema premca.  

Banatska je priča- priča naroda i nacija koji vekovima ovde zajedno žive, odrastaju, i apsolutno je nevažno ko je ko. Srbi i Mađari, Slovaci i Rumuni, ma svega ti ovde ima. Sve je moguće i sve povezuje, malo šta razdvaja. Pričaju kuvar i cvećarka, a to što je neko iz Mužlje ili Žitišta, što neko malo "zanosi" u padežima, a neko govori jekavicom-takođe ne smeta.Mađar ili Srbin-nema veze, oni se ovde svi razumeju. Ovo je Banat, deo Vojvodine, koja je u celini takva.

 

Svako je ponosan na svoju nošnju, onu narodnu, koja se samo još na etno-festivalima nosi.  Gledaju jedni druge i uživaju. U vatrometu boja, u umetničkoj šari, u vezu na kecelji. Kakva bi bila tek to priča- opisati i zabeležiti sve te nošnje, običaje, tradicije i verovanja. S druge strane , možda se i ne mora o tom puno "razglabati", jer mi to i onako znamo. Prepoznajmo. Naše. 

 

 

Banatska priča je priča o negovanju tradicije, običaja, lepote ove mešavine kultura i nacija. Folklor je sigurno najlepši način da se to i ostvari. Nema ničeg lepšeg od plesa, pa kad je u pitanju mladost, veština, nošnje, i još toliko dece koja su učestvovala, priči kraja nema. Oni su naučili, i moći će da prenose dalje, mlađima koji dolaze. 

 

Banatska je priča i priča o jorgovanu, koji se u proleće rascvetava, kao i široka duša banatska. Košave su nemilosrdne a zime ponekad duge i usamljene, kako to samo u ravnici mogu biti. Jorgovani donose znake sigurnog stizanja proleća. Zato su nam prelepe devojčice i pevale pesmu o jorgovanu, u kojoj je mnogo više od presme posvećene cveću...

Banatska priča baš  kao  i pesma o razgranalom jorgovanu pruža i uvid u mladalačko doba, u stara vremena kada su devojke štafir spremale. Vezle su divne cvetove,  svilenim koncem na svojijm đerđefima, čekajući svoje momke, daleke udvarače, koje su videle samo kroz grane jorgovana, i tarabe oko kuća. Baš sam uživala gedajući njihovu igru, i " lepu Julijanu". Prelepo dete, skoka laka kao srna mlada u proleće, dočarala je kako je to zaista moralo biti u neka druga, davna vremena.

Banatska je priča, priča o vezu, lepom i korisnom, sada zaista zaboravljenom ručnom radu, kojim su devojčice i devojke popunjavale duge večeri vojvođanskih zima. Bave se žene, hvala bogu, i danas vezom. Mada, sada je to hobi, ljubav ili jednostavno posao. Vezenine su skupoceni i lepi suveniri, za poneti nekom na dar. Neka, samo neka se veze. U moru fabrikovanih stvari, uniformisanosti i masovne proizvodnje, unikati, rukom rađeni su ona prava vrednost, koja ne prolazi.

 

Banatska je priča priča o prepletanju starog i novog.Etno-suveniri, stvarčice sa štampanim slikicama i testovima vojvođanskih motiva su predivni.  Preslatke, moderne  devojke su prodavale suvenire, pričajući o njihovoj izradi.Plenile su ljude svojim osmesima, svojom ljubaznošću , što je povelika retkost u današnje vreme kod sedamnaestogodišnjaka. Kada ti sa takvim osmehom ponude nešto, uzećeš sigurno. I baš su imale nešto šta sam videla pre par godina a nisam uzela, i naravno nisam odolella. Ni devojčicama, ni stvarčici.

  

U Banatskoj priči možeš sresti i Pipi Dugu Čarapu, u našoj verziji. Samo naša Pipi, pametnica "voza"  u kolicima malenog brata i uživa, pocupkujući u ritmu muzike sa bine.

Banatska priča je, kao što već stoti put pominjem , puna ručnih radova i unikata. Tako da možete naći i prelepe ekološke, zdrave drvene igračke za mališane. Pitam se nakad da li je moguće da tako malo imamo sluha za tolike lepote i darove, koje naši ljudi poseduju. Sa ovom vozićima ( ma pogledajte ih samo! ) i ja bih se igrala. I uživala bih, sigurno.

Banatska priča je puna žena, udruženih u razne grupe i na razne načine.  Žene su, kao uostalom uvek i svuda-čudo. One prave kolače, razne " sorte", one vezu, one pevaju, one igraju,izrađuju nakit, slikaju, fotografišu, pišu- one se druže. Sve mogu, i ništa im nije teško. Uživaju. I svi koji se u blizini zateknu. Bile su tu žene iz raznih okolnih mesta, bile su naše Mužljanke, bili su dame iz hora "Panonica", bile su gospođe  znane kao " Gradnulički biseri" ( što zaista i jesu). Pravo zadovoljstvo je gledati ih i slušati.

Banastka priča je i priča o cveću. Koja bi vovođanska kuća, pogotovo u manjim mestiama, dopustila da nema baštu? Da nema šarenilo tokom cele godione. Pa se takmiče , čije je lepše ili urednije, ili originalnije. Pelceri se dele, mada se poneki i ukrade ( kažu babe -tad najbolje uspeva ) ali i prodaju. Postoje čitave porodice koje se bave cvećarstvom. Pravi porodični što bi rekli "biznis", Jer bez petonija i muškatli, ma kakva je to kuća....

Banatska je priča i umetnička priča. Jer svi zanati koje spomernuh i jesu umetnost. Takođe postoje i one druge umetnosti. Umetnosti stvaranja lepote: tamo gde mašta plovi i sve je moguće. Mnogo je slikara među banaćanima. Možda još više slikarki. Bojama i maštom neprevaziđenih.  Poznavati neku od njih je čast. Imam tu čast. Gosopođa Jelica je tu, sa svojim akvarelima, mešovitim tehnikama, i naravno - fotoaparatom. I pored svega- ona i hekla! Pravi šeširiće heklane,  predivnih boja, sa cvetovima i leptirićima. Poezija u prstma i rukama jedne žene. O osmehu ne smem ni početi, jer to bi bila još jedna priča.

 

Banatska priča, kao i sve ostale priče i bajke ne bi bila kompletna bez- klovna. Večita radost za decu i odrasle bogami. Od balona može da napravi i više nego što možeš da zamisliš! Od cvetova i leptira do raznih "živuljki".  Mi smo ovde srećni, jer mi imamo i klovnove i klovnice, mašte ogromne- pa naravno- kao ravnica.

Čarolija spremanja hrane je ovde , kod nas- bogami najodomaćenija. U Banatskoj priči je , osim stotine raznih kolača, pravljena i štrudla ( ona naša , makovnjača) . Mala, ali i jedna ogromna , za Ginisa. Ni on nama nije dorastao bogami. Ne zna on šta su naši ljudi.Kamionom su je odvezli na pečenje, dabome!

U Banatskoj priči ima i pletenih stvarčica od pruća -što je tradicionalno, ali sada i dekupažom ukrašenih- što je relativno novo.Zato uvek i kažem, Banatska priča spaja nespojivo.
Tako sam ove godine prvi put otkrila ove ručno-mašinski rađene, kožne, i unikatne naravno, torbice. Po vrlo pristupačnoj ceni. Pogledajte prvo kod ove dame, a onda  posle slobodno ( ako još imate želju) potražie neke " poznate" firme. Mislim da ja znam pobednika.

 

Zato ja volim Banatsku priču. Banat je deo sveta u kome poželiš da ostariš, zajedno sa nekim. Nekim dragim, ili sa ravnicom. Zajedno-lepše je i lakše. Ima štap ko da ti pridrži i doda. Ruku da pruži da lakše ustaneš. Ima li većeg dokaza povezanosti, prijateljstva, ljubavi? O tome u nekoj drugoj priči.

Znam da svake godine, jer ovo je već jedanaesta ili čak dvanaesta Banatska priča, ja ponovo priču pričam. Pričam, jer želim da opstane. Da potraje što duže. Zauvek.

Moj voljeni grad me je, nažalost,  naučio da ništa lepo nije večno i neuništivo. Ljudi su jak faktor. Prejak. Nadam se da ipak ne toliko jak  za Banatsku priču. Ali, u pričama, kao što znamo sve je moguće. Dobro, ali i loše.

Neću, evo obećavam, o uništenom i ubijenom gradu. Gledaću, bar sada, onu lepu stranu mog voljenog grada. Onu stranu zbog koje ga toliko  i volim. 

 

I zato nešto slatko za kraj. Topao i sladak nes sa mlekom  u šoljici sa mnogo žabica. Etno-suvanir. Da, da , od onih lepotica.  A žabice me već koliko jutro posle subotnje Banatske   priče gledaju , obasjane  nedeljno-ranojutarnjim suncem, na terasi. Smeškaju se. Lepo mi kažu

Pozdrav sa Begeja, luče!

Pa može li jedan vikend biti lepši? Može li jutro bolje početi?

Veliki pozdrav od žabica i lučeta sa Begeja.

Posebno za dame, sve dame ove naše priče. 

Fotografije : NatasaKKPhoto @copyright

Sviraj to ponovo...

Nedavni odlazak jednog majstora svog zanata podsetio me na davni događaj.

Bio je kraj novembra , tako neke hladne zime osamdesetšeste-sedme, onoga veka, koji smatram, neopravdano možda, svojim.

Rasla sam ( ja tako mislim) uz dobre filmove, i još bolju muziku. Nijanse nisu bile tako bitne...bili smo rokeri, pankeri, voleli blues ili soul, ali bilo je ok. Već kao klinci imali smo osećaj za dobro, za ritam, ili glas. Uživali uz muziku,koja je bila i ostala jedan od najvažnijih faktora života.

Isto tako u nekom tinejdžerskom dobu sam shvatila, da osim "moje" muzike volim klasiku, ali i muziku predela u kojima sam rasla. Uvukla se u srce , sedela u nekom kutku, bez mnogo buke, i samo u retkim prilikama davala do znanja da je tu. Nisam sigurna ni kako , ni kad. Samo znala sam da je tu. Muzika ravnice , nalik ravnici samoj. Nepregledna i tiha, gotovo beskrajna, duboka i teška, kao crnica ovih njiva, topla kao seljačka peć u hladne   i košavom zavijene večeri, spora kao umorni konji upregnuti u saonice, uronjena u samu sebe kao seme koje će tek da nikne.

Nisam, naravno, o tome htela da pričam. Digresije su moja osobina....

Tako, tog novembra, nas dve , brucoškinje dođosmo za praznike kući. Već par meseci odvojene od kuće, malo se i od ljudi odvojile, pa smo pomislile eto prilike da ponekog i vidimo.U jednom od kafića, lepog izgleda, zvučnog imena naiđosmo na ekipu, dobro raspoloženih poznanika, ekipa starija od nas desetak godina u proseku, koji očito lepo nešto slave ( nevezano sa praznikom u toku).  Obradovani pričaju da su im tu prijatelji koji više ne žive ovde, i da žele da dušu istutnje, onako kako dolikuje, vojvođanski...Grupa diplomiranih  pravnika, poneki već i advokati  sa praksom, doktorice u najavi, novinar koji obećava..šareno društvo. I mladić, ozbiljnog lika,  asistent na katedri za klavir u dalekoj zemlji u društvu sestre, lepe mlade žene od karijere i stila. Pozivaju nas da pođemo, jer takvo veče kakvo planiraju, ne biva često. Pomalo nesigurne pođosmo. Kolona od 5-6 vozila , prepuna smeha, kreće u noć. Napuštamo grad. Pomalo i brinem, nisam htela kasno da se vraćam kući, ali promene su u najavi. Trebala bih se javiti mojima, da ne brinu.
Vozimo kroz noć, pričaju nam o gostima, dragim prijateljima, upoznajemo ih. Uglavnom posmatram mladu ženu, predivnih crta lica, prefinjenih pokreta i dubokog, jasnog glasa. Osećam , više nego što znam da je ona nešto posebno. Sorta koja retko niče, i kakvu nisam viđala uživo u svom tada mladom životu. 

Skrećemo sa glavnog puta, vozimo jednim manjim, i onda , čini mi se bez najave skrećemo u njive skoro, gde postoji neki parking, naziru se vozila i neka kuća, iz koje dopire muzika. Ona , Romska. Kroz šalu se pitam da nije tu sakrivena čuvena Šošojina "banda" ?? Kafana. Ne lokal, hotel, kafić. Kafana. Prava. Niska i zadimljena, prepuna dima i ljudi, Stolovi , uglavnom grupisani po nekoliko , sa kariranim plavo-belim stoljnjacima, i belim , u dijagonalu postavljenim nadstoljnjacima. Puni hrane, pića, više flaša neko čaša...I oko jedne grupe stolova orkestar , "banda", Romi, ovi naši, u crnim odelima i belim košuljama, zadihani, znojavi, poneko i raskopčan, sviraju one starogradske melodije, one ciganske romanse od kojih se plače. Zveči kontrabas, plaču violine, gitara jeca, a tamburice se usijale...gledam u čudu. Kao da sam greškom , umesto u auto, ušla u vremeplov. Nisam znala da mesto takvo i postoji, a kamoli da je takva gužva , da igla ne može da padne. O sedenju govora nema.

Prilazi konobar, ili je možda vlasnik, sa belom keceljom preko odela, nasmejan, prepoznaje ove najstrarije iz grupe sa kojom smo došli.Koliko nas je, sad će on nešto da smisli, za privremeno, jer ljudi koji su tu uskoro odlaze, birtija je onda samo naša. Nove goste  , večeras, neće više primati. Samo trepćem. Vodi nas do jedne manje prostorije sa vratima koja gledaju na ovu, veću. Muzičari sakupljaju svoje stvari-to je njihov prostor za odmor i piće u pauzi...sve ide uz osmeh. Nema jurnjave, nema ljutnje. Smeštamo se . Tražim telefon, ako imaju, da zovnem majku. Ovo će potrajati. Imaju, zovem i ne dobijam vezu. Smeje se stariji gospodin koji nas je smestio, pozivni da dodam kaže, ovo već pripada Bačkoj! Ih.  Javim se mami. Pita sa kim sam i gde sam. Objašnjavam. Kaže samo da budem "pametna". Ja sam obično bila uvek pametna. Nije mi trebalo ponavljati. Ali, majka je majka....(sada nekad zažalim što sam uvek bila pametna...nekad je trebalo biti malo i pust, da posle ne zažališ, kao ja neki dan, za propuštenom prilikom.)
Uskoro se, zaista velika grupa ljudi povlači sa "teritorije" i onda mlada žena, koja se Vesna zove mislim, ode i dogovori se sa čovekom. Pauza u muzici, a konobari razmeštaju i premeštaju, i smeškaju se. Stolovi na sred kafane u kocku poređani, čisti stolnjaci, u centru orkestar. Mi posedali okolo, stigle su porudžbine i kreće muzika...lagano, kao sneg kad pada u ravnici. Niču salaši na severu Bačke, jure konji kroz ravnicu, osam tamburaša s Petrovaradina, derani se neki jure, četiri konja debela prelaze po stoti put ćupriju, i neki silni somot obavija dušu, meko i lagano, kao noć koja odmiče... Postaje toplo, pretoplo, pa se "luftira" cela kafana, onda pošto nas je košava rashladila, iz pravca kuhinje stiže toplo i mirišljavo kuvano vino. Preliva se vino, razliva se muzika. Sasvim , sasvim drugačije veče, nego ijedno pre i posle njega. Prošlo je brzo, iznenađujuće brzo. Negde na obrisima zamračenih prozora proviruje zora, noć se polako gubi.

Onda ona, Vesna, sedi tako na rubu stolice zagledana u vrh tamburice, i traži...još jednu pesmu i jednu tacnu punu čaša..... kaže, za njene zrenjanince. Trezna je potpuno ( ako neko pomisli drugačije-samo napominjem-jer popila je čašu vina, belog, i dve flaše sode!) . Muzičari se pokidali od sviranja , okružili je, a ona peva i na svaku strofu, majstorski, skoro umetnički uzima po jednu čašu sa dva prsta( između srednjeg prsta i kažiprsta! ) i samo cimne zglob...a čaša leti pravo, svaka,  u isti ćošak , preciznošću metka. Kad muzika utihnu, ona se zahvali i pokloni muzičarima, posebno priđe vođi "bande" violinisti i dade mu nešto u ruku. Sad moramo ići, kostatovala je, jutro je...samo jedna suza joj klizi niz obraz...
Izlazimo na ledeni novembarski vazduh. Njive dišu glasom vetra. Raspoređujemo se po kolima. Mlada žena zabaci gustu smeđu kosu, obrisa onu izdajnučku suzu. Nije ni Kanada kraj sveta, vratiću se, govori više sebi nego nama.  Uspravna, i lepa, kao da je iz negog izloga upravo išetala!
Lice joj odjednom obasja osmeh. Idemo, požuruje, i pozdravlja se sa celim osobljem kafane koje nas prati , i zove da dođemo ponovo. Ona maše iz kola njima  a nama  dobacuje; ko prvi stigne do "Vojvodine" naručuje vruće kifle i viršle i čaj - za sve!
Utisak te večeri sam dugo nosila kao biser, kao tajnu neispričanu. Tako neobičnu meni tada. Kad nisam razumela zašto neko želi da plače i lumpuje. Bilo mi je tek osamnaest. Sada znam.
Na nekom drugom mestu, u sasvim drugim okolnostima odjednom sam shvatila . Poželela. I naravno " pametna" kao i uvek, nisam uradila.
Možda nikada i neću. 
Ne bih se ni setila svega ovog da neki dan nisam čula vest da je u drugu dimenziju otišao i virtuoz , majstor violine, čuveni Ignac Šen. Slušala sam ga na nekoliko koncerata Đoleta Balaševića.Virtuoz. Pravi. Imala sam potajnu želju da mi jednom svira majstor Šen. Negde i nekad. Jednu dragu pesmu, tešku i lepu kao ravnica što je. Pa da razbnijem čašu. Jednu. U njoj bi bila sva moja tuga,sav moj bol nakupljen kroz sad već skoro pola veka mog života.
Volela bih da mogu kao Bogi u "Kazablanci" da kažem onu čuvenu : "sviraj to ponovo Sem", ali da ja kažem " sviraj to ponovo ...Šen".
Patetično. Pa, neka je. Ne smeta to meni. Ljudski je. Nekad umem da budem dramatična.
Ali momenat je prošao. Majstora više nema .
Mada , kao omaž velikom čoveku, uvek kada čujem stihove, pomisliću na njega.

"Kada padne prvi sneg, 
 kada paaaaaaaaaaadne prvi sneg,
 ja upregnem konja dva,
 dva vatrena sokola... "

"Dan se rađa, jutro rudi
  budite je, nek' mi sudi
  kažu zorom grešni ljudi
  odlaze u raj
  Svirci moji, valja poći
  jer sve ima kraj.."

Posvećujem ovo uspomeni na sve violiniste i tamburaše Vojvođanske.
Posvečujem mojoj Vojvodini.
Da znamo odakle smo.
I onoj ženi, koju nikad više nisam videla-ma gde da je.
Iznenađen je neko ovim tekstom? 
Ne znači da ako volim neke druge stvari, i ako ne živim takvom vrstom života, da ne znam i ne volim i ovo. Mesto rođenja nisam birala. Ono je izabralo mene.

Moje klavijature iz pozadine, uvek će biti moje. Muzika moja je samo moja.
Ali postoji taj mali deo, negde u dubini i samo nekad pokaže da je tu. Kao sad.
Mali deo.  I to malo- i  to sam isto ja. 

 
  

/ foto. rts.rs i mojnovisad.rs /
/ video : you tube  Hvala : Danijel i  MZSFDC.  /