Ove godine se održao drugi zvanični Memorijalni ribolovački turnir, za Miroslava, Mikija Babića. Bio je jedan nezvanični , pre dve godine kada je grupa njegovih najboljih drugara to započela, da ublaže tugu, da oteraju bol, da sačuvaju uspomenu na divnog mladog čoveka.
Fotografija : Photo by Natasa
Taj prerano i nepravedno otrgnut mladi čovek, na pragu života bio je mnogo. Bio je divan sin, prelep momak, dobar đak, sjajan student, čovek dve velike kompanije , koje su sada prijatelji turnira, i redovni učesnici, kao što su njemu bili poslodavci, ali i prijatelji. Bio je nečiji brat, nečiji sestrić, nečija ljubav. Najveća ljubav njegova je bila pecanje. Od dečačkih dana, i štapa i kanapa, postao je pasioniran vrhunski ribolovac , posebno na štuku.
Fotografija : Photo by Natasa
Otuda je i ovaj turnir iznikao. Ljubav rađa ljubav. Nadam se da će se tradicija nastaviti. Dok je ljudi koji pamte, ali i posle toga, jer mladi dolaze. Pričaće se ribolovačke priče i učiti se nečemu lepom i korisnom. Druženju, izdržljivosti, strpljenju, hrabrosti, upornosti, prijateljstvu, lepoti života. Jer to je ono šta danas nedostaje u ovom suludom svetu.
Fotografija : Photo by Natasa
Prvi turnir je održan septembra 2015. na prelepom jezeru Joca, meki lovaca na štuku.Bilo je predivno. Ipak, ribolovci kažu, nisu bili zadovoljni. U septembru se štuka ne lovi. Ona se lovi u zimu, od novembra i mrazeva na dalje. I zato ove je godine izabran 12.novembar kao dan za turnir. Posle par zaista lepih dana, tog dvanaestog dana , novembar je pokazao sve svoje ćudi. Sivo, olovno, hladno, vetar koji te pomera sa mesta, blato, i povremeni pljuskovi ili sitna kiša. Dan da kuče ne isteraš napolje. A ipak, niko nije odustao. Svih dvadeset ekipa su u sedam ujutro startovale . Organizacija je bila na Ribolovačkom posedu Peskara. To je ono što sam rekla. Izdržljivost, upornost, ljubav, neodustajanje. Posebni ljudi su ti ribolovci.
Fotografija: Photo by Nataša
Mi, moj suprug i ja, kao prodični prijatelji prisustvujemo. To što ja uživam da fotografišem, samo je plus. Sada znam da osim onih koji vole ekstremne sportove, i fotografa, ima još ljudi koji će zarad ljubavi izdržati svašta. Ribolovci. Nisam imala puno dodira sa njima pa mi je ova manifestacija dala priliku da već treću godinu upoznajem ovu sasvim specifičnu vrstu ljudi.
Fotografija : Photo by Natasa
Ribolovci su imali muke sa štukom i hladnoćom, ja sa aparatom i kišom. Nije mi bio problem da gacam po blatu, dobro upakovana ( samo oči da mi vire ) ali kiša je bila problem. Aparat nije vodootporan koliko znam. Solomonsko rešenje, iskopah jednom dobijeni savet i smestih aparat u najlon kesu. Vredelo je. Mada me je druga polovina malo zadirkivala zbog toga : kao, sad ćeš opet da kukaš da ti je aparat -kesa...To je valjda duhovitost .
Fotografija : Photo by Natasa
Taj deo sa kišom sam rešila, gumene čizme su odlične za blato ( samo dok hodaš- sve je ok, ali kad staneš, ne vredi ni tri para čarapa, hladno, brate!) ali deo sa aparatom, e....Tu sam se dobro nasekirala kad sam došla kući. Pre nekog vremena nabavih novi aparat. Pravi, baš. Rešim da vežbam i učim.Ali kad navikneš na automatsko fotografisanje, i nov si u MANUAL vodama, e tu nastaju problemi. Nisam htela da prebacim na atuomatsko. Napravih podešavanja, po nekim tutorijalima i krenem. Joj! Kad sam videla rezultat ( samouvereno stvorenje i blentavo ni jednog momenta ne pogleda šta radi). Sklonila sam sa ekrana ono iskakanje fotografija, da bih gledala podešavanja, i ni jednom ne pogledah šta ja to fotkam. Bilo je mnogo dešavanja, puno ljudi i mesta, staze klizave i strme, mokre od kiše, i jednostavno sam ja uživala bazajući, kao pravi avanturista! ( u mojoj glavi sama sebi sam ličila na Jovana Memedovića- sasvim prirodno, eh, eh, šta je mozak!)
Fotografija : Photo by Natasa
Elem, greške zato i služe. Da se na njima uči.Ja sam naučila.
Gumeme čizme su ok, ali nabavi neke planinarske bakandže.
Nabavi neku zaštitu za fotoaparat.
PROVERI povremeno šta si fotografisao i da li su podešavanja tačna.
Ne uči se o novom aparatu( pogotovo ako je prvi u klasi pravih a ne igračka) za mesec dana.
Dok nisi sigurna u to da li znaš- stavi , brate, na automatiku.
Ako ne staviš automatiku- onda nemoj da se ljutiš što ima grešaka.
Momenti koje si izgubila- na fotografijama zbog loše procene otvora blende ili značenja fokusnih tački su memorisani u tvojoj glavi. Fotke su tamo. Nema žaljenja.
Fotografija: Photo by Natasa
Venčić za spomen je pušten.
Turnir je bio odlično organizovan, podeljene su nagrade, jela se dobra riblja čorba. Uživalo se u iznenada dobijenoj kafi kao u najvećoj poslastici. Videla sam tek uhvaćene štuke , koje su vraćane u jezero.Upoznala i drugu vrstu ljudi, pored ribolovaca. Pasionirane kuvare ribljih čorbi, gulaša, pravljenja roštilja, jer to sve prati ovakve manifestacije.
Fotografija : Photo by Natasa
Jedino što mi je stvarno žao, a ne mogu da prebolim je jedan labud. Veliki, ogroman, nisam davno tolikog videla. Prelep, kako samo labudovi mogu da budu. Plovio je Peskarom, sam , od jednog takmičarskog mesta do drugog, kao da prati i posmatra. Ribolovcima je bio smetnja verovatno, jer ometa ribu. Ipak, bio je predivan.
Ni jedna fotografija na kojoj je on nije uspela. Kao da sam duha slikala.
Možda je tako i trebalo. Duše onih koji su otišli stanuju na čudnim mestima.
A ko je još uspeo dušu da uhvati fotoaparatom?
Miki, pamtimo te.
Fotografija : Photo by Natasa
Peskaru smo napustili oko pola tri. Ostala je prazna i sama. Znam- ne zadugo. Možda mene put neće naneti tamo u hladne dane, ali ribolovci su tu. I njihova sakrivena carstva. Samo njihova. Hvala im što su dopustili da zavirimo u njihov svet.
Taj prerano i nepravedno otrgnut mladi čovek, na pragu života bio je mnogo. Bio je divan sin, prelep momak, dobar đak, sjajan student, čovek dve velike kompanije , koje su sada prijatelji turnira, i redovni učesnici, kao što su njemu bili poslodavci, ali i prijatelji. Bio je nečiji brat, nečiji sestrić, nečija ljubav. Najveća ljubav njegova je bila pecanje. Od dečačkih dana, i štapa i kanapa, postao je pasioniran vrhunski ribolovac , posebno na štuku.
Otuda je i ovaj turnir iznikao. Ljubav rađa ljubav. Nadam se da će se tradicija nastaviti. Dok je ljudi koji pamte, ali i posle toga, jer mladi dolaze. Pričaće se ribolovačke priče i učiti se nečemu lepom i korisnom. Druženju, izdržljivosti, strpljenju, hrabrosti, upornosti, prijateljstvu, lepoti života. Jer to je ono šta danas nedostaje u ovom suludom svetu.
Prvi turnir je održan septembra 2015. na prelepom jezeru Joca, meki lovaca na štuku.Bilo je predivno. Ipak, ribolovci kažu, nisu bili zadovoljni. U septembru se štuka ne lovi. Ona se lovi u zimu, od novembra i mrazeva na dalje. I zato ove je godine izabran 12.novembar kao dan za turnir. Posle par zaista lepih dana, tog dvanaestog dana , novembar je pokazao sve svoje ćudi. Sivo, olovno, hladno, vetar koji te pomera sa mesta, blato, i povremeni pljuskovi ili sitna kiša. Dan da kuče ne isteraš napolje. A ipak, niko nije odustao. Svih dvadeset ekipa su u sedam ujutro startovale . Organizacija je bila na Ribolovačkom posedu Peskara. To je ono što sam rekla. Izdržljivost, upornost, ljubav, neodustajanje. Posebni ljudi su ti ribolovci.
Mi, moj suprug i ja, kao prodični prijatelji prisustvujemo. To što ja uživam da fotografišem, samo je plus. Sada znam da osim onih koji vole ekstremne sportove, i fotografa, ima još ljudi koji će zarad ljubavi izdržati svašta. Ribolovci. Nisam imala puno dodira sa njima pa mi je ova manifestacija dala priliku da već treću godinu upoznajem ovu sasvim specifičnu vrstu ljudi.
Ribolovci su imali muke sa štukom i hladnoćom, ja sa aparatom i kišom. Nije mi bio problem da gacam po blatu, dobro upakovana ( samo oči da mi vire ) ali kiša je bila problem. Aparat nije vodootporan koliko znam. Solomonsko rešenje, iskopah jednom dobijeni savet i smestih aparat u najlon kesu. Vredelo je. Mada me je druga polovina malo zadirkivala zbog toga : kao, sad ćeš opet da kukaš da ti je aparat -kesa...To je valjda duhovitost .
Taj deo sa kišom sam rešila, gumene čizme su odlične za blato ( samo dok hodaš- sve je ok, ali kad staneš, ne vredi ni tri para čarapa, hladno, brate!) ali deo sa aparatom, e....Tu sam se dobro nasekirala kad sam došla kući. Pre nekog vremena nabavih novi aparat. Pravi, baš. Rešim da vežbam i učim.Ali kad navikneš na automatsko fotografisanje, i nov si u MANUAL vodama, e tu nastaju problemi. Nisam htela da prebacim na atuomatsko. Napravih podešavanja, po nekim tutorijalima i krenem. Joj! Kad sam videla rezultat ( samouvereno stvorenje i blentavo ni jednog momenta ne pogleda šta radi). Sklonila sam sa ekrana ono iskakanje fotografija, da bih gledala podešavanja, i ni jednom ne pogledah šta ja to fotkam. Bilo je mnogo dešavanja, puno ljudi i mesta, staze klizave i strme, mokre od kiše, i jednostavno sam ja uživala bazajući, kao pravi avanturista! ( u mojoj glavi sama sebi sam ličila na Jovana Memedovića- sasvim prirodno, eh, eh, šta je mozak!)
Elem, greške zato i služe. Da se na njima uči.Ja sam naučila.
Gumeme čizme su ok, ali nabavi neke planinarske bakandže.
Nabavi neku zaštitu za fotoaparat.
PROVERI povremeno šta si fotografisao i da li su podešavanja tačna.
Ne uči se o novom aparatu( pogotovo ako je prvi u klasi pravih a ne igračka) za mesec dana.
Dok nisi sigurna u to da li znaš- stavi , brate, na automatiku.
Ako ne staviš automatiku- onda nemoj da se ljutiš što ima grešaka.
Momenti koje si izgubila- na fotografijama zbog loše procene otvora blende ili značenja fokusnih tački su memorisani u tvojoj glavi. Fotke su tamo. Nema žaljenja.
Venčić za spomen je pušten.
Turnir je bio odlično organizovan, podeljene su nagrade, jela se dobra riblja čorba. Uživalo se u iznenada dobijenoj kafi kao u najvećoj poslastici. Videla sam tek uhvaćene štuke , koje su vraćane u jezero.Upoznala i drugu vrstu ljudi, pored ribolovaca. Pasionirane kuvare ribljih čorbi, gulaša, pravljenja roštilja, jer to sve prati ovakve manifestacije.
Jedino što mi je stvarno žao, a ne mogu da prebolim je jedan labud. Veliki, ogroman, nisam davno tolikog videla. Prelep, kako samo labudovi mogu da budu. Plovio je Peskarom, sam , od jednog takmičarskog mesta do drugog, kao da prati i posmatra. Ribolovcima je bio smetnja verovatno, jer ometa ribu. Ipak, bio je predivan.
Ni jedna fotografija na kojoj je on nije uspela. Kao da sam duha slikala.
Možda je tako i trebalo. Duše onih koji su otišli stanuju na čudnim mestima.
A ko je još uspeo dušu da uhvati fotoaparatom?
Miki, pamtimo te.
Peskaru smo napustili oko pola tri. Ostala je prazna i sama. Znam- ne zadugo. Možda mene put neće naneti tamo u hladne dane, ali ribolovci su tu. I njihova sakrivena carstva. Samo njihova. Hvala im što su dopustili da zavirimo u njihov svet.