Danas, 14. oktobra 2016. u 17 časova otvorena je izložba u centru grada po nazivu :
Znamenite žene Velikog Bečkereka-Petrovgrada-Zrenjanina
19. vek- prva polovina 20.veka
Zanimalo me je kako će to izgledati, pa sam , svakako u prolazu, došla da pogledam, kad je već na otvorenom, na Trgu . Odziv je bio skroman. Neobavešteni ili nezainteresovani, tek ljudi nije bilo preterano u zakazanom terminu. Možda više od dvadeset, nisam brojala, ali ne i puno više. Uglavnom ljudi koje i inače srećem kod ovih prigoda, i oni koji u njihovom izvođenju ućestvuju. Nisam samo o tome htela.Priča je duža, ali prosto -moram!
Fotografija : Photo by Natasa
Znamenite žene ovog grada, e to je nešto sasvim drugo. Izbor žena je bio zanimljiv, mahom očekivan, osim par, koje su opravdale moje zanimanje za samu postavku. Naučila sam par novih činjenica, saznala par podataka koje nisam znala, i čak saslušala priču, koja nije istovetna sa onom napisanom na panou ( što je takođe vrlo zanimljivo, a možebiti i istinito ).
Spomenute su neke žene , takođe -neke su sigurno zaboravljene, ali svaka je žena priča za sebe , heroj za sebe, borac, poseban lik. Malo bi bilo prostora za sve priče o ženama na bilo kom trgu, u bilo kom gradu, ali lepo što je zabeleženo. Još lepše što je meni dalo priliku da doživim ono što jesam. Lepu priču. Istinitu ( nadam se stvarnu-jer u momentima nije delovalo tako-pre kao neki san ). Da zapečati dan , da ga unese u sećanje kao nešto posebno, tanano i fino, što vredi pamtiti.
Posle zvaničnog dela i pregleda detalja posle , poželela da napravim koju fotku, i pošto nema gužve, to sam i uradila. Praveći jednu videh u daljini kako nailazi starica sa štapom. Pomislila sam kako bi se jedna starija gospođa sjajno uklopila u fotografiju, ali je dosta daleko..Spakovala sam aparat i polako krenula u pravcu centra, praktično ka ženi koja je dolazila.
Fotografija: Photo by Natasa
Kada smo bile otprilike na metar, gospođa i ja, pogledala sam je i konstatovala da bi mogla biti blizu osamdesetoj ( greška!), ali da se zaista sjajno drži Vitalno stvorenje maleno.Na moje izneđenje, žena me oslovi!
-Izvinite gospođo, mogu da vas upitam...
-Naravno, izvolite ( u čudu sam)
-Čula sam da ima izložba , ali ja sam videla samo tezge i pčelare sa medom, to mi ne liči da ima veze, znate, nešto o značajnim ženama?
-Ovi panoi gospođo , tu ispred pozorišta, to je izložba koju tražite.
-Oh, to se može videti još uvek, iako kasnim. Nisam dobro ocenila koliko mi vremena treba. Pa onda te tezge , prodaju med i tako, zbunilo me malo. I jesen je, brzo se smrkne. Oh, oh, hoću li stići bar da pogledam pre mraka. Leti je, znate , toliko lakše , sve je lakše. U ovo vreme sunce je još sasvim visoko! Hoću li moći da pročitam? Jer izgleda-sigurno, treba pročitati!
Ja u neoumici, ne znam šta bih dalje. Gledam u ženu, crne pantalone, crni kaputić, crni šešir malog oboda i udobne meke cipele i torba. Pametan pogled plavih očiju i blago rumeni obrazi na bledom licu od njene brige i žurbe , a i od vetra koji je krenuo da duva. Hladno je. Uradim jedino moguće.
-Mogu li da vam pomognem?
- Hteli bi ste, zaista?Ako imate malo vremena, zajedno ćemo brže, ja brzo čitam i shvatam, znate, ali u sumrak malo imam problem.
-Naravno, želite da vam ja čitam?
-Hajde zajedno ćemo.
Prilazimo prvom panou i ja jednom rukom tražim naočare po torbi, koje , naravno, ne nalazim, a gospođa poćinje da ćita. Gledam iznenađena! Ona nema naoćare! Stanem pored nje, a ona me blago uhvati pod ruku, više kao oslonac.
-Evo gube mi se slova. Oh, uvek je tako u sumrak, znate.
-Dosta je krupno, nastaviću ja. Vi ne nosite naočare? ( još sam u čudu)
-Imam jedne kod kuće, da, ali retko mi trebaju, izbegavam čitanje uveče, a ako baš zatreba, kada sam umorna koristim ih. Molim vas, imena vidim, a vi mi samo ovaj tekst pročitajte, ne morate sve, samo osnovno, nećemo stići, mrak će brzo!
Još začuđena, počinjem da čitam na glas, čita i ona ispod glasa, pa zastane , da prokomentariše.
-Kako je bila lepa... kako su mahom kratko živele...pogledajte ovu lepotu...oh, rat, rat je tako strašan, takvo zlo jedno...da ovo znam, da, da...
Uspele smo da pogledamo skoro sve, a onda je ona blagim glasom rekla da mora da krene, uhvatiće je mrak. Mogla je i sutra po danu da pogleda , ali je zauzeta kaže. Neće stići na dva mesta, a sutra joj prijateljica ima rođendan- puni 93 godine , i to nikako ne želi da propusti! -Rođendani su tako lepa jedna stvar, zar ne, pogotovo kad imaš prijatelje.
-Hoću li biti nepristojna ako pitam u kom pravcu vi idete?
-Nikako, idem ka Žitnom trgu...ali recite ako nešto treba nije mi problem, danas mi je dan za šetanje, ne žurim toliko.
-Ne bih da vam oduzimam vreme, makar i slobodno. Ali ako možemo zajedno do Žitnog tga, bilo bi odlično. Znate ja idem u Miletićevu. Eto, ja ću vas ovako pod ruku i žuriću koliko mogu, ali onda moram gledati dole, da ne zapnem ( to je opasno -može čovek pasti) , a vi, ako bih vas mogla zamoliti gledajte napred kuda idemo.
-Nemorate žuriti, idemo brzinom koja vam odgovara...
-Ne, ne već ste i previše vremena izgubili, idemo.
Fotografija: Photo by Natasa
I tako, ruku pod ruku krenemo, ka centru. Gospođa priča. Ona je 1927. godište. Sledećeg proleća puni devedeset ! Rođena je zrenjaninka, tu je završila osnovnu školu i Gimnaziju, zatim je otišla u Beograd da studira agroekonomiju , koju je i završila i magistrirala. Radila je kompletan radni vek kao agronom u Vodama-Šumama Srbije ( tako nekako) i penzionerka je.U Beogradu je upoznala i supruga, pravnika, ima jednu kćerku , umetnica je, slikarka, ne živi ovde. Suprug joj je umro pre tridesetdve godine. Punih šezdeset godina je bila u Beogradu. Sada je dve godine ovde , nasledila je polovinu roditeljske kuće. Živog duha, izuzetno visprena i ugodnog govora, kulturna , jasna , baš me je oduševila!
-Tako je lep centar sad, kao i Knez Mihajlova, samo, znate, puno je širi, sigurno pet-šest metara. Jako mi je drago što nam je grad ovako lep. I ravan. Znate, zato sam se i vratila ovde. Puno se krećem, i nije mi bilo lako po onim beogradskim usponima i uzbrdicama. Ovde je sve lako, tako ravno, prijatno za šetnje...Da, prelep nam je centar. Lep grad.
-Radili smo puno znate, i učili, i gradili, pravili fabrike i budućnost, a sada kad vidim kako sve to nestaje, raduje me svaka, i najmanja lepa stvar. Kao ovaj lep , ravan centar. I kulturni život Zrenjanina, prijatno sam iznenađena. Pratim događaje, volim da odem u muzej, izložbu, tako... Prijatna komšinica mi donese vesti ako ja sama ne čujem ili ne pročitam, pa prošetam, vidim. Život je bio dar. Čovek je sjajna mašina pravljena da traje sto godina. To bi bilo normalno. Ali eto, tako mladi ljudi odlaze, i sa pedeset godina, tragedija. Posle velikog rata većina nas je bila ubeđena ( kada smo saznali za sve one strašne događaje i logore ) da rata više nikad neće biti. Da su ljudi naučili nešto. Eto i ova naša Jugoslavija, izvinite, stalno je tako zovem, Srbija sam htela reći, eto kroz šta prolazimo. Ratovi, ovi novi, oni su još strašniji. Toliko zla. Dok su trajali. I kad su prošli zlo je ostalo. Bolesti. Rat je strašan.Srušene kuće, spaljene knjige, izgubljeni mladi životi.Zašto nismo , kao ljudi, mislena bića , nešto naučili?
Slušam njen monolog , priču koja teče, dok se približavamo Žitnom trgu. Upijam reči. Kako samo tiho, mudro i bez gočine ili zlobe- samo realno nabraja činjenice. Kakav mozak u devedesetoj. Koliko informacija. Preciznosti u podacima. Klimam glavom više za sebe, jer ona je sitna i gleda dole, da se ne saplete. Malo smo usporile, osećam da me čvršće drži pod ruku, umorila se, ali neće to reći. Zastajemo kod stepenica pred platoom.
- Znate, vi ste sad učinili dobro delo. Zaista. I ako vam neko zameri, ako ste i što ste večeras zakasnili, uvek se setite da ste uradili nešto dobro. Učinili ste mi lepu stvar. Što me je podsetilo na oktobar 1942.godine.Slično se i meni desilo. Možda mi vas nebo šalje, kao odogovor na taj dan u oktobru, koji pamtim.
-Znate gde je bioskop Balkan ( nije više , ali znate, da?) , e tamo je bila Jevrejska sinagoga, srušili su joj veći deo, a u onom delu koji nije srušen , delili su bonove za hleb. Bilo je 100 gr hleba po čoveku -dnevno. Bez bonova ga niste mogli dobiti. I za bonove se čekalo. Bila sam drugi razred Gimnazije, i pošla sam u školu. Srela sam jednu stariju komšinicu ( tada sam naivno mislila -staricu, imala je šezdesetsedam- a meni su danas svi ispod sedamdeset mladi!) koja je žureći po bonove uganula nogu. Teško je hodala, a morala je po bonove. Bilo mi je žao da ne stigne, pa sam je uzela pod ruku, ovako kao sada vas, da joj pomognem. Ona je stigla po bonove, ostavila sam je u redu, ali sam ja zakasnila sedam minuta na prvi čas!
-Prvi čas, sećam se kao danas ( kako i ne bih!) bio je nemački jezik. Profesorica nam je bila izvesna gospođa Milkica, strah i trepet Gimnazije ( kao da nam je osim rata trebalo još nešto) . Kad sam ušla izvinula se i htela da objasnim kašnjenje, samo mi je rukom pokazala vrata. Kod direktora. Ukor. Dobila sam ukor. I niko nije hteo da sasluša moj razlog. Da, pamtim to. Znate, posle toga nisam puno puta u životu zakasnila! Sad , zadnjih godina, nekad se desi, ali veći deo života- nikad i nigde nisam kasnila. Čudno kako se zapamte takve stvari.
-Ali, ja sam smešna, pa nije čudno. Čudo je veće što smo sa sto grama hleba dnevno, pa tako četiri godine, mi uopšte prežvljavali, što smo porasli, što smo učili i pamtili. Posle smo fakultete završili, decu rađali, radili i gradili. Život je divno, veliko čudo!
I ja nju gledam kao čudo! Ipak. Godine.Umorila se vidim. Pitam je , sada smo već prešle
most želi li da je još otpratim, zaista mi nije problem. Razmišlja. Podiže glavu. Ispituju me
plave oči, svetlucaju u mraku koji se sad već spustio , mada je tek prošlo šest. Mesec , smrznut , kao pred sneg, već na nebu i gleda hladno na nas.
-Pa ako vama nije problem, značilo bi mi. Problem je prelaz u Miletićevoj . Zeleno tako brzo prođe, uvek me crveno hvata na polovini prelaza. Danju i nije problem, ali noću , mislim neće me videti neki auto....ako bi mogli, samo da pređemo zajedno, posle vas ne bih više zadržavala. Znate, nekad i odustanem, baš zbog tog prelaza, a okolo mi nekad bude daleko. Mogu ja da hodam dugo,da idem okolo nekud, ali ne valja ni preterivati.
Složila sam se, naravno, i skrećemo ka Miletićevoj i tom pešačkom prelazu. Taj deo ulice je baš problematičan, neravne kocke, a slabo svetlo. Usporile smo sasvim. Što je sigurno, sigurno. Ona priča.
- Gledam vesti, ponekad, znate, a ne bih trebala. Izbeglice, kolone, godinama , odasvud. I sad ovi siromasi što žure ka Evropi koja ih neće. Gladni, izgubljeni. Znate, nisam laka na suzama, ali dok ih gledam , počnem da plaćem. Gledam te mlade ljude, svu tu njihovu decu.Da li ste ih pogledali nekad, kako su samo lepa ta deca, kako su im oći tako tamne i lepe , čak i tužne? Žele da stignu tamo gde im se čini bolje. Ima tu raznih radnika i profila, ima sigurno studenata, pravnika, lekara, slikara, ko će znati. A ako i stignu gde su krenuli biće samo jeftina radna snaga za prljave poslove, a oni koji će ih možda primiti, sigurno mnogo gori od njih , moći će da prave veće profite, i da ne rade ništa. Zašto tako ponižavaju život? Svi ti ratovi, ratovi su strašni...a što moderniji , sve strašniji. Stalno razmišljam o tome....
Utom stižemo do pešačkog. Čekamo zeleno. Ućutala se gospođa, drži me pod ruku čvrsto i gleda ozbiljno u drum. Upalilo se zeleno, pišti semafor, mi polako silazimo, bankina je visoka baš ( nisam to primetila ranije) i na polovini durma, zaista, pišti ponovo i već je crveno. Steže mi ruku, ali srećom nema puno vozila i eto nas na drugoj strani. Pušta mi ruku, i opet priča, dok pretura po svojoj torbi.
-Hvala vam mnogo. Učinili ste i drugo dobro delo danas, makar da ja to kažem. Ne, ne brinite, nisam daleko više, još desetak minuta, mojom brzinom i kod kuće sam. Možda petnaest. Srećno vam bilo gde god da idete. Meni je ovo zaista mnogo značilo. Jesen je takva, Na proleće će biti lepše.Uvek je lepše.
-Oh, pa gde mi je kesa, znate, kad sam polazila nisam ponela ništa veliko, jer i ne treba mi, zar ne, za izložbu, ali ipak sam kupila ...ma tu je negde kesa.
Gledam je u čudu dok prčka po torbi. Pitam je šta traži , ima li ključeve? Ozareno vadi nešto iz torbe, i odvezuje dok gleda u mene ili pored mene, ne mogu da procenim.
-Evo, sad ću ja odvezati. Časkom, brzo ću, samo još tren sačekajte. Nemam kod sebe baš ništa. Ma nemojte se ljutiti, ne mislim da treba da platim, nego želim nešto da vam dam, onako za uzvrat. Nije nešto, ali tamo su na tezgi kupljeni, od medara, pravi su medenjaci. Ne može da nećete, pa vi ste meni pomogli. Dosta mi je, evo, evo dva...da grickam do kuće. Ne bih smela dva, veliki su, veče je, ali eto zbog vas ću dva. Da, vidite me kako grickam, taman, prava večera na putu do kuće. Dve stvari urađene odjednom! Molim vas, pa to je sitnica, nemojte sad da se ubeđujemo za par medenjaka, ponesite za usput....pazite na taj prelaz. Jure tuda, zaista. I hvala vam mnogo. Sigurno se nismo srele slučajno. Ovo nam je izgleda prijalo, obema. Meni je ovo vraćena usluga od pre mnogo godina, želim vam da se i vama ovo dobrim vrati, u godinama kao što su moje. Prijatan put do kuće i vama gospođo. Imate dobro srce. Nije često danas. Nije. Šteta. Život je divno, divno čudo!
Fotografija : Photo by Natasa
Prelazim ponovo put, sa kesicom medenjaka! Kakav susret. Mesec se sakriva među granjem, hladno je baš. Razmišljam o čudnoj gospođi. I medenjacima. Nosim providnu kesu onako, u ruci. Pred očima mi sićušna žena, koja odlazi grickajući medenjak. Prosto mi od njih neprijatno. Znamenite žene Velikog Bečkereka, Petrovgrada, Zrenjanina. Sa jednom sam upravo provela predveče ovog petka! Rođena je u jednom , živela u drugom i trećem!
Slučajnost? Ne postoje slučajnosti!
Sudbina?
Ne znam.
I još nešto ne znam. I ne znam kako mi je promaklo. Čudna mala stara čelična gospođa.
Nisam je pitala za ime. Ni ona mene.
Možda nije ni važno.
Neobično svakako jeste.
Nismo se upoznale.
Razumele smo se, to je sigurno.
Upoznajte žene.
Ima čudom da se načudite šta sve može da se spakuje u svaku i jednu.
Samo ako žena hoće.
Ako hoće da bude.
Ako hoće da dopusti da saznate!
-
Znamenite žene Velikog Bečkereka-Petrovgrada-Zrenjanina
19. vek- prva polovina 20.veka
Zanimalo me je kako će to izgledati, pa sam , svakako u prolazu, došla da pogledam, kad je već na otvorenom, na Trgu . Odziv je bio skroman. Neobavešteni ili nezainteresovani, tek ljudi nije bilo preterano u zakazanom terminu. Možda više od dvadeset, nisam brojala, ali ne i puno više. Uglavnom ljudi koje i inače srećem kod ovih prigoda, i oni koji u njihovom izvođenju ućestvuju. Nisam samo o tome htela.Priča je duža, ali prosto -moram!
Fotografija : Photo by Natasa
Znamenite žene ovog grada, e to je nešto sasvim drugo. Izbor žena je bio zanimljiv, mahom očekivan, osim par, koje su opravdale moje zanimanje za samu postavku. Naučila sam par novih činjenica, saznala par podataka koje nisam znala, i čak saslušala priču, koja nije istovetna sa onom napisanom na panou ( što je takođe vrlo zanimljivo, a možebiti i istinito ).
Spomenute su neke žene , takođe -neke su sigurno zaboravljene, ali svaka je žena priča za sebe , heroj za sebe, borac, poseban lik. Malo bi bilo prostora za sve priče o ženama na bilo kom trgu, u bilo kom gradu, ali lepo što je zabeleženo. Još lepše što je meni dalo priliku da doživim ono što jesam. Lepu priču. Istinitu ( nadam se stvarnu-jer u momentima nije delovalo tako-pre kao neki san ). Da zapečati dan , da ga unese u sećanje kao nešto posebno, tanano i fino, što vredi pamtiti.
Posle zvaničnog dela i pregleda detalja posle , poželela da napravim koju fotku, i pošto nema gužve, to sam i uradila. Praveći jednu videh u daljini kako nailazi starica sa štapom. Pomislila sam kako bi se jedna starija gospođa sjajno uklopila u fotografiju, ali je dosta daleko..Spakovala sam aparat i polako krenula u pravcu centra, praktično ka ženi koja je dolazila.
Fotografija: Photo by Natasa
Kada smo bile otprilike na metar, gospođa i ja, pogledala sam je i konstatovala da bi mogla biti blizu osamdesetoj ( greška!), ali da se zaista sjajno drži Vitalno stvorenje maleno.Na moje izneđenje, žena me oslovi!
-Izvinite gospođo, mogu da vas upitam...
-Naravno, izvolite ( u čudu sam)
-Čula sam da ima izložba , ali ja sam videla samo tezge i pčelare sa medom, to mi ne liči da ima veze, znate, nešto o značajnim ženama?
-Ovi panoi gospođo , tu ispred pozorišta, to je izložba koju tražite.
-Oh, to se može videti još uvek, iako kasnim. Nisam dobro ocenila koliko mi vremena treba. Pa onda te tezge , prodaju med i tako, zbunilo me malo. I jesen je, brzo se smrkne. Oh, oh, hoću li stići bar da pogledam pre mraka. Leti je, znate , toliko lakše , sve je lakše. U ovo vreme sunce je još sasvim visoko! Hoću li moći da pročitam? Jer izgleda-sigurno, treba pročitati!
Ja u neoumici, ne znam šta bih dalje. Gledam u ženu, crne pantalone, crni kaputić, crni šešir malog oboda i udobne meke cipele i torba. Pametan pogled plavih očiju i blago rumeni obrazi na bledom licu od njene brige i žurbe , a i od vetra koji je krenuo da duva. Hladno je. Uradim jedino moguće.
-Mogu li da vam pomognem?
- Hteli bi ste, zaista?Ako imate malo vremena, zajedno ćemo brže, ja brzo čitam i shvatam, znate, ali u sumrak malo imam problem.
-Naravno, želite da vam ja čitam?
-Hajde zajedno ćemo.
Prilazimo prvom panou i ja jednom rukom tražim naočare po torbi, koje , naravno, ne nalazim, a gospođa poćinje da ćita. Gledam iznenađena! Ona nema naoćare! Stanem pored nje, a ona me blago uhvati pod ruku, više kao oslonac.
-Evo gube mi se slova. Oh, uvek je tako u sumrak, znate.
-Dosta je krupno, nastaviću ja. Vi ne nosite naočare? ( još sam u čudu)
-Imam jedne kod kuće, da, ali retko mi trebaju, izbegavam čitanje uveče, a ako baš zatreba, kada sam umorna koristim ih. Molim vas, imena vidim, a vi mi samo ovaj tekst pročitajte, ne morate sve, samo osnovno, nećemo stići, mrak će brzo!
Još začuđena, počinjem da čitam na glas, čita i ona ispod glasa, pa zastane , da prokomentariše.
-Kako je bila lepa... kako su mahom kratko živele...pogledajte ovu lepotu...oh, rat, rat je tako strašan, takvo zlo jedno...da ovo znam, da, da...
Uspele smo da pogledamo skoro sve, a onda je ona blagim glasom rekla da mora da krene, uhvatiće je mrak. Mogla je i sutra po danu da pogleda , ali je zauzeta kaže. Neće stići na dva mesta, a sutra joj prijateljica ima rođendan- puni 93 godine , i to nikako ne želi da propusti! -Rođendani su tako lepa jedna stvar, zar ne, pogotovo kad imaš prijatelje.
-Hoću li biti nepristojna ako pitam u kom pravcu vi idete?
-Nikako, idem ka Žitnom trgu...ali recite ako nešto treba nije mi problem, danas mi je dan za šetanje, ne žurim toliko.
-Ne bih da vam oduzimam vreme, makar i slobodno. Ali ako možemo zajedno do Žitnog tga, bilo bi odlično. Znate ja idem u Miletićevu. Eto, ja ću vas ovako pod ruku i žuriću koliko mogu, ali onda moram gledati dole, da ne zapnem ( to je opasno -može čovek pasti) , a vi, ako bih vas mogla zamoliti gledajte napred kuda idemo.
-Nemorate žuriti, idemo brzinom koja vam odgovara...
-Ne, ne već ste i previše vremena izgubili, idemo.
Fotografija: Photo by Natasa
I tako, ruku pod ruku krenemo, ka centru. Gospođa priča. Ona je 1927. godište. Sledećeg proleća puni devedeset ! Rođena je zrenjaninka, tu je završila osnovnu školu i Gimnaziju, zatim je otišla u Beograd da studira agroekonomiju , koju je i završila i magistrirala. Radila je kompletan radni vek kao agronom u Vodama-Šumama Srbije ( tako nekako) i penzionerka je.U Beogradu je upoznala i supruga, pravnika, ima jednu kćerku , umetnica je, slikarka, ne živi ovde. Suprug joj je umro pre tridesetdve godine. Punih šezdeset godina je bila u Beogradu. Sada je dve godine ovde , nasledila je polovinu roditeljske kuće. Živog duha, izuzetno visprena i ugodnog govora, kulturna , jasna , baš me je oduševila!
-Tako je lep centar sad, kao i Knez Mihajlova, samo, znate, puno je širi, sigurno pet-šest metara. Jako mi je drago što nam je grad ovako lep. I ravan. Znate, zato sam se i vratila ovde. Puno se krećem, i nije mi bilo lako po onim beogradskim usponima i uzbrdicama. Ovde je sve lako, tako ravno, prijatno za šetnje...Da, prelep nam je centar. Lep grad.
-Radili smo puno znate, i učili, i gradili, pravili fabrike i budućnost, a sada kad vidim kako sve to nestaje, raduje me svaka, i najmanja lepa stvar. Kao ovaj lep , ravan centar. I kulturni život Zrenjanina, prijatno sam iznenađena. Pratim događaje, volim da odem u muzej, izložbu, tako... Prijatna komšinica mi donese vesti ako ja sama ne čujem ili ne pročitam, pa prošetam, vidim. Život je bio dar. Čovek je sjajna mašina pravljena da traje sto godina. To bi bilo normalno. Ali eto, tako mladi ljudi odlaze, i sa pedeset godina, tragedija. Posle velikog rata većina nas je bila ubeđena ( kada smo saznali za sve one strašne događaje i logore ) da rata više nikad neće biti. Da su ljudi naučili nešto. Eto i ova naša Jugoslavija, izvinite, stalno je tako zovem, Srbija sam htela reći, eto kroz šta prolazimo. Ratovi, ovi novi, oni su još strašniji. Toliko zla. Dok su trajali. I kad su prošli zlo je ostalo. Bolesti. Rat je strašan.Srušene kuće, spaljene knjige, izgubljeni mladi životi.Zašto nismo , kao ljudi, mislena bića , nešto naučili?
Slušam njen monolog , priču koja teče, dok se približavamo Žitnom trgu. Upijam reči. Kako samo tiho, mudro i bez gočine ili zlobe- samo realno nabraja činjenice. Kakav mozak u devedesetoj. Koliko informacija. Preciznosti u podacima. Klimam glavom više za sebe, jer ona je sitna i gleda dole, da se ne saplete. Malo smo usporile, osećam da me čvršće drži pod ruku, umorila se, ali neće to reći. Zastajemo kod stepenica pred platoom.
- Znate, vi ste sad učinili dobro delo. Zaista. I ako vam neko zameri, ako ste i što ste večeras zakasnili, uvek se setite da ste uradili nešto dobro. Učinili ste mi lepu stvar. Što me je podsetilo na oktobar 1942.godine.Slično se i meni desilo. Možda mi vas nebo šalje, kao odogovor na taj dan u oktobru, koji pamtim.
-Znate gde je bioskop Balkan ( nije više , ali znate, da?) , e tamo je bila Jevrejska sinagoga, srušili su joj veći deo, a u onom delu koji nije srušen , delili su bonove za hleb. Bilo je 100 gr hleba po čoveku -dnevno. Bez bonova ga niste mogli dobiti. I za bonove se čekalo. Bila sam drugi razred Gimnazije, i pošla sam u školu. Srela sam jednu stariju komšinicu ( tada sam naivno mislila -staricu, imala je šezdesetsedam- a meni su danas svi ispod sedamdeset mladi!) koja je žureći po bonove uganula nogu. Teško je hodala, a morala je po bonove. Bilo mi je žao da ne stigne, pa sam je uzela pod ruku, ovako kao sada vas, da joj pomognem. Ona je stigla po bonove, ostavila sam je u redu, ali sam ja zakasnila sedam minuta na prvi čas!
-Prvi čas, sećam se kao danas ( kako i ne bih!) bio je nemački jezik. Profesorica nam je bila izvesna gospođa Milkica, strah i trepet Gimnazije ( kao da nam je osim rata trebalo još nešto) . Kad sam ušla izvinula se i htela da objasnim kašnjenje, samo mi je rukom pokazala vrata. Kod direktora. Ukor. Dobila sam ukor. I niko nije hteo da sasluša moj razlog. Da, pamtim to. Znate, posle toga nisam puno puta u životu zakasnila! Sad , zadnjih godina, nekad se desi, ali veći deo života- nikad i nigde nisam kasnila. Čudno kako se zapamte takve stvari.
-Ali, ja sam smešna, pa nije čudno. Čudo je veće što smo sa sto grama hleba dnevno, pa tako četiri godine, mi uopšte prežvljavali, što smo porasli, što smo učili i pamtili. Posle smo fakultete završili, decu rađali, radili i gradili. Život je divno, veliko čudo!
I ja nju gledam kao čudo! Ipak. Godine.Umorila se vidim. Pitam je , sada smo već prešle
most želi li da je još otpratim, zaista mi nije problem. Razmišlja. Podiže glavu. Ispituju me
plave oči, svetlucaju u mraku koji se sad već spustio , mada je tek prošlo šest. Mesec , smrznut , kao pred sneg, već na nebu i gleda hladno na nas.
-Pa ako vama nije problem, značilo bi mi. Problem je prelaz u Miletićevoj . Zeleno tako brzo prođe, uvek me crveno hvata na polovini prelaza. Danju i nije problem, ali noću , mislim neće me videti neki auto....ako bi mogli, samo da pređemo zajedno, posle vas ne bih više zadržavala. Znate, nekad i odustanem, baš zbog tog prelaza, a okolo mi nekad bude daleko. Mogu ja da hodam dugo,da idem okolo nekud, ali ne valja ni preterivati.
Složila sam se, naravno, i skrećemo ka Miletićevoj i tom pešačkom prelazu. Taj deo ulice je baš problematičan, neravne kocke, a slabo svetlo. Usporile smo sasvim. Što je sigurno, sigurno. Ona priča.
- Gledam vesti, ponekad, znate, a ne bih trebala. Izbeglice, kolone, godinama , odasvud. I sad ovi siromasi što žure ka Evropi koja ih neće. Gladni, izgubljeni. Znate, nisam laka na suzama, ali dok ih gledam , počnem da plaćem. Gledam te mlade ljude, svu tu njihovu decu.Da li ste ih pogledali nekad, kako su samo lepa ta deca, kako su im oći tako tamne i lepe , čak i tužne? Žele da stignu tamo gde im se čini bolje. Ima tu raznih radnika i profila, ima sigurno studenata, pravnika, lekara, slikara, ko će znati. A ako i stignu gde su krenuli biće samo jeftina radna snaga za prljave poslove, a oni koji će ih možda primiti, sigurno mnogo gori od njih , moći će da prave veće profite, i da ne rade ništa. Zašto tako ponižavaju život? Svi ti ratovi, ratovi su strašni...a što moderniji , sve strašniji. Stalno razmišljam o tome....
Utom stižemo do pešačkog. Čekamo zeleno. Ućutala se gospođa, drži me pod ruku čvrsto i gleda ozbiljno u drum. Upalilo se zeleno, pišti semafor, mi polako silazimo, bankina je visoka baš ( nisam to primetila ranije) i na polovini durma, zaista, pišti ponovo i već je crveno. Steže mi ruku, ali srećom nema puno vozila i eto nas na drugoj strani. Pušta mi ruku, i opet priča, dok pretura po svojoj torbi.
-Hvala vam mnogo. Učinili ste i drugo dobro delo danas, makar da ja to kažem. Ne, ne brinite, nisam daleko više, još desetak minuta, mojom brzinom i kod kuće sam. Možda petnaest. Srećno vam bilo gde god da idete. Meni je ovo zaista mnogo značilo. Jesen je takva, Na proleće će biti lepše.Uvek je lepše.
-Oh, pa gde mi je kesa, znate, kad sam polazila nisam ponela ništa veliko, jer i ne treba mi, zar ne, za izložbu, ali ipak sam kupila ...ma tu je negde kesa.
Gledam je u čudu dok prčka po torbi. Pitam je šta traži , ima li ključeve? Ozareno vadi nešto iz torbe, i odvezuje dok gleda u mene ili pored mene, ne mogu da procenim.
-Evo, sad ću ja odvezati. Časkom, brzo ću, samo još tren sačekajte. Nemam kod sebe baš ništa. Ma nemojte se ljutiti, ne mislim da treba da platim, nego želim nešto da vam dam, onako za uzvrat. Nije nešto, ali tamo su na tezgi kupljeni, od medara, pravi su medenjaci. Ne može da nećete, pa vi ste meni pomogli. Dosta mi je, evo, evo dva...da grickam do kuće. Ne bih smela dva, veliki su, veče je, ali eto zbog vas ću dva. Da, vidite me kako grickam, taman, prava večera na putu do kuće. Dve stvari urađene odjednom! Molim vas, pa to je sitnica, nemojte sad da se ubeđujemo za par medenjaka, ponesite za usput....pazite na taj prelaz. Jure tuda, zaista. I hvala vam mnogo. Sigurno se nismo srele slučajno. Ovo nam je izgleda prijalo, obema. Meni je ovo vraćena usluga od pre mnogo godina, želim vam da se i vama ovo dobrim vrati, u godinama kao što su moje. Prijatan put do kuće i vama gospođo. Imate dobro srce. Nije često danas. Nije. Šteta. Život je divno, divno čudo!
Fotografija : Photo by Natasa
Prelazim ponovo put, sa kesicom medenjaka! Kakav susret. Mesec se sakriva među granjem, hladno je baš. Razmišljam o čudnoj gospođi. I medenjacima. Nosim providnu kesu onako, u ruci. Pred očima mi sićušna žena, koja odlazi grickajući medenjak. Prosto mi od njih neprijatno. Znamenite žene Velikog Bečkereka, Petrovgrada, Zrenjanina. Sa jednom sam upravo provela predveče ovog petka! Rođena je u jednom , živela u drugom i trećem!
Slučajnost? Ne postoje slučajnosti!
Sudbina?
Ne znam.
I još nešto ne znam. I ne znam kako mi je promaklo. Čudna mala stara čelična gospođa.
Nisam je pitala za ime. Ni ona mene.
Možda nije ni važno.
Neobično svakako jeste.
Nismo se upoznale.
Razumele smo se, to je sigurno.
Upoznajte žene.
Ima čudom da se načudite šta sve može da se spakuje u svaku i jednu.
Samo ako žena hoće.
Ako hoće da bude.
Ako hoće da dopusti da saznate!
-